ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. 
 (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) 

Treći isečak je iz titogradske „Pobjede“ od 6. 10. 1968. godine. To je moj intervju i ja ga ovde u celini prenosim, osim naravno uvoda, koji je napravio intervjuer.

„(...) Pitanje: Radnju romana Vreme čuda i Graditelje djeli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?

Odgovor: Sumnjam da se u svojim direkcijama svet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama, dilemama, ne bi mogla nazreti jedna uzor istorija, važeća i za nas. Svet pukih činjenica je bez sumnje nešto drukčiji, ali se ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da recimo na duhovna i egzistencijalna iskušenja čoveka reformacije i protivreformacije gledamo kao na nama nepojamne probleme.

Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, koji će onemogućiti umetnost ili ono što će se pod njom tada podrazumevati, da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.“

Moj komentar. Danas ne bih baš ništa mogao da oduzmem ovome, što sam onda rekao, jedino su očekivanja neke bitne, fundamentalne evolucije, odnosno revolucije, moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, po meni danas udaljenije nego što sam onda držao, pa gotovo i nemoguće, a moje shvatanje da bez toga nema ni govora, ne samo o progresu čovekovom, nego i o njegovom opstanku, postalo je sada ne samo dublje, nego i fundiranje mnogim novim iskustvima i saznanjima.
 „Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno, Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

.ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – napad „Literaturnaje Gazete“. 

Drugi je isečak iz „Politike“ uzet 16. aprila po mom mišljenju negde između 1965. i 1970. godine. To je jedna vest Žujovića, korespondenta iz Sovjetskog Saveza pod naslovom „Sveže misli“ i podnaslovom „Novi grubi napad iz lista „Literaturnaja Gazeta“ na „Politiku“. Pri kraju članka reč je i o meni. Citiram taj deo članka:

„(...) Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na ’antisovjetsku paškvilu’, kako je nazvan tekst Borislava Pekića, objavljen u beogradskom ’Ježu’. Taj tekst za koji se pretpostavlja s obzirom na tribinu koja ga objavljuje, da je satiričan, naveden je kao dokaz da se u stvari jugoslovenska štampa bavi antisovjetizmom.

’Literaturnaja Gazeta’ kaže da su redakcije lista ’Jež’ i autor inkriminisanog teksta ’reprodukovali svu zamislivu i nezamislivi klevetu na Sovjetski Savez da bi prikupili sve obaveszne atribute antisovjetske propagande’ i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni ’istančana cionistička piskarala’. Najzad zaključak je da su sada ’neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji’.

 Iz tog teksta koji je izgleda napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije. navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje Sovjetsku za interniranje Jevreja. Takođe se kaže da ’Jež’ dok ceo svet žigoše američku agresiju u Vijetnamu, izjednačuje Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države.

Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne smemo šaliti i kaže da autor napisa u ’Ježu’ optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanje polovine njene teritorije. ’Možda Pekić žali i zbog toga što je sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode od fašističkog jarma?’ zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljan članak Svetov u ’Literaturnoj Gazeti’.“

Ja se sećam da sam na ovo pitanje „Literaturnaje Gazete“, odgovorio samo jednom rečju – DA.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“(nastavak) 

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amsterdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači. Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion.

Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona. Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni talijaska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Talijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam.

Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“

 Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju. Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme, ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“. 

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje. Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređivanjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.

Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu. Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi:

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos. Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi.

Može se dogoditi da na taj način ostane izvan svoje matične luke u Italiji i po godinu dana. Kada je u Santosu obavio svoj posao ’Ahil’ je isplovio. Već je bio na okeanu kad je otkriven slepi putnik. Bio je to nesrećni Munos. On je izjavio da u Braziliji nema više nikoga, da je sam na svjetu, pa želi pokušati negde daleko novi život.

Video je talijanski brod, pa je odlučio da putuje kao slepi putnik u Italiju. Dakako komandantu to nije bilo po volji. Čim je brod stigao u prvu luku, komandant je pokušao Munosa iskrcati, ali nije uspeo. Vlasti nisu htele primiti Brazilca bez dokumenata. Tako je bilo i u sledećoj luci. Ukratko ponavljalo se to u bezbroj luka punih osam mjeseci. (...)“

 Sad sledi jedan isečak iz očevidno opet zagrebačkih novina. Bez naslova je, i on glasi:
 „Prije nekoliko godina po svim novinama svijeta pisalo se o čovjeku koji je bio prisiljen da živi na brodu iako nije bio mornar, te je lutao od luke do luke, mjesece i mjesece samo zato što nije imao putnice, odnosno državljanstva, pa mu nije nitko imao putnicu izdati, a policije su mu onemogućavale da se u nekoj od zemlji iskrca. Kako je peripetija tog nesretnika završila, nije poznato.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 27. septembar 1983. godine.
Između berze i duha. 

Moj stvarni problem je promena ugla života, ne mišljenja. Mišljenje je promenilo ugao ili ga bar menja, ali se život ne odaziva toj promeni, ne sledi je, ne dokazuje. Praksa ne sluša teoriju. Ona joj se ruga, ona je poriče. Ponekad mi se čini, i ne samo čini, ja to znam, da se razdvajam na dve ličnosti, koje se rastaju da bi svaka otišla svojim putem, težeći svojim ekskluzivnim ciljevima.

U vremenu potpunog misaonog odbacivanja svega što je materijalno i oslobođenja od racionalističkih, pozitivističkih i materijalističkih zabluda, ja kao čovek, postajem vulgarni materijalist, pozitivist na detalj, racionalist Londonske berze.
 I nije dovoljno to konstatovati, nije dovoljno reći da je ova dihotomija prirodna i da ona samo ilustruje univerzalno važeći manihejski princip u kome moj duh predstavlja strane dobra, a moje telo i moje socijalno biće strane zla, nego povodom toga treba nešto i učiniti. Potpuno napustiti berzu ili povećati moju ulogu u njoj.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Ponedeljak, 26. septembar 1983. godine.
Kanibalizam kao načelo istorije. 

Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast sa drugom, jedan rod sa drugim, jedan sistem sa ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje, moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima. Svakom spoljnjem ratu prethodi građanski. Svakoj spoljnoj pobedi, pobeda nad sebi sličnima.

Svakoj gozbi van kuće, ručak u kući. Borba za opstanak uvek je najžešća među jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka. Pre nego što zadobiju snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje.
 Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. Ona je zato bazično kanibalska.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 23. septembar 1983. godine.
VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“ (nastavak) 

Na strani 53 Zogović po Đilasu naziva naše nadrealiste „jaslarima“ zbog njihovog brzog konformističkog i koristoljubivog držanja prema novoj vlasti. Đilas drži da je to „suviše uprošćeno, jetko i čistunsko gledanje“. Zatim kaže:

„(...) Nadrealisti su prihvatili novi, komunistički poredak svesrdno,“ hoće valjda da kaže i iskreno, „kao negaciju primitivne i brutalne, balkanske čorbadžijske i skorojevićke buržoazije. (...)“

Ako je ta buržoazija bila uistini toliko primitivna, onda je morala biti primitivna i naša nadrealistička kultura. Ako je ta buržoazija bila toliko brutalna, šta reći za brutalnost onih kojima su nadrealisti tako brzo i tako spremno prišli.
 Ako je ta buržoazija bila balkanska i čorbadžiska, onda je postupak nadrealista i brzina kojom su se prilagodili novim prilikama čorbadžiska brzina, brzina s kojom se čorbadžija prilagođuje novom tržištu i novim tržišnim okolnostima. Ako je ona bila toliko skorojevićska, onda su nadrealisti bili najveći skorojevići u njoj, jer samo skorojevići potežu odmah za svakom novinom koja se na horizontu ukaže.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 23. septembar 1983. godine.
VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“. 

Strana 46:

„(...) Andrić je držao neuporedivo laskavije pozdrave i zdravice nego Krleža, baš zbog toga što se prilagodio novom stanju kao tuđinac, dok se Krleža – uz svu kritičnost – upinjao da to stanje popravlja kao svoje. (...)“

Veoma ispravno poređenje, ne samo kad je reč o pozdravima i zdravicama, nego kad je reč uopšte o odnosu Andrića i Krleže prema našoj tzv. stvarnosti. Prvi je u njoj zaista bio tuđinac, koga je tamo odveo oportunizam i želja da bude ostavljen na miru, a drugi je toj stvarnosti pripadao čak i onda kad je već bio daleko i lično i duhovno od nje i kad je usled te udaljenosti potpuno zaćutao.
 Na strani 48. opisuje Đilas intervenciju Andrićevu povodom njegove slike koja je zajedno sa ostalim slikama bila izložena na Kalemegdanu godine 1951. na izložbi Narodno-oslobodilačkog rata. To je bila slika potpisivanja Trojnog pakta u Berlinu. Andrić posećuje Đilasa i moli ga da se on sa slike ukloni.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom, nastavak.) 

Urođeno je nepoverenje prema svemu što nama nije slično. Ksenofobija ne postoji samo kod domaćina, ona je kadkad jače izražena kod gosta. Postoje obično tri osnovne faze kroz koje se prolazi. Od bezuslovnog prihvatanja i hvaljenja svega, preko bezuslovnog odbijanja, kuđenja, takođe svega, stiže se do nekog kompromisa, nekog odnosa za koji držite da je objektivan, dok je on zapravo tek način da vam stvari budu lakše.

Ne verujem naime u prinudne objektivnosti, u toleranciju iz računa, a ni u saznanja koja se dobijaju u prolazu kroz nešto. S toga o svemu ovome govorim sa velikom nesigurnošću. Eto kad smo već kod nesigurnosti, mislim da je ona jedna od osnovnih osobina našeg stanja u tuđini. Postoji ona opšta: nalazite se u stranom svetu koga ne poznajete, koga nikada nećete upoznati i koga verovatno usled osvete napokon i ne želite da upoznate, a od koga više ili manje zavisite.

A onda iz te opšte izlaze druge, specijalne nesigurnosti. Evo par trivijalnih primera u kojima se ona opšta može pokazati. U nastojanju da ažurno prihvatite pravila igre, po kojima je neuljudno biti radoznao, i sustežete se da sagovorniku postavite ijedno lično pitanje, osim da li je ponovo pokisao, ali kada se rastanete uviđate da ste čitavo vreme na njegovu inicijativu razgovarali o vama.

Da on o vama sve zna, a vi o njemu da ni ovoga puta ne znate ništa, jedino da je možda opet pokisao. Na pokretnim stepenicama metroa uvek se manijački, grčevito držim uputstva i desne strane, ali ne jedino zato što poštujem građanski red i znam da to olakšava promet, već i stoga što se plašim, što sam nesiguran, što znam da na pravom mestu u stvari nisam ni tamo gde stojim desno, a kamo li kad bih još i levo stajao.

Što sam jednostavno out of place ovde. U beogradskom metrou svakako bih, makar iz zaboravnosti, stao levo i time pokazao da znam kako se nalazim među svojima, da sam in the right place, na mestu makar i ne bilo pravo.“

Postavljam Hetriha za svoj pisaći sto, dajem mu ovaj intervju, koga ću mu posle izdiktirati u magnetofon, i ostavljam ga da ga pročita. Posle izvesnog vremena, on me zove, a u međuvremenu ja se bavim gostima, postavlja me na jednu stolicu, ispred vlastitog pisaćeg stola i kaže:

 „Ovo je sve lepo što ste napisali, ali sad ćemo početi da razgovaramo.“

 I onda mi postavlja pitanja koja nemaju savršeno nikakve veze sa onim što sam ja ovde pokušao da napišem. Pita me o detinjstvu, o mojim prvim uspomenama, o mom poreklu, o mojim prvim knjigama, o životu, i imam utisak da razgovor, iako ga savršeno više ne pamtim, teče dobro i da postiže izvestan stepen autentičnosti, vrlo nužan u ovakvim intervjuima.
 Pošto sam ga nekada toliko puta gledao na televiziji, ovo je prva prilika da ga i lično upoznam. Hetrih očigledno spada u retku vrstu intervjuera koji sasvim spontano otvaraju razgovor, pa i sa tim razgovorom i vas, bez pritisaka, bez pitanja koja su očigledno neugodna, ali koja su iskrena, i koja vas prosto primoravaju prirodnim putem na iskrenost.

Ceo intervju prošao je vrlo brzo, premda je dosta dugo trajao, što svedoči o prirodnosti njegovog nastupa o kojoj govorim. A o mojoj prirodnosti svedoči i to što se ja ne sećam ni jedne jedine reči iz tog usmenog intervjua. Što se tiče pismenog, što sam mu ga dao, mogućno je da ga on jednostavno i ne upotrebi. I sad kad ga ponovo čitam vidim, bez obzira što on izražava moja uverenja, da deluje prilično artificijelno.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom, nastavak.) 

U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reći uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.

Besnilo je, dakle, svet kakvim ga ja vidim. Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim zdravljem. ’Besni smo mi’, kaže jedna ličnost romana, ’oni su samo bolesni’. Jer svi ljudi u romanu pate od nekog ličnog, ljudskog besnila, pre nego što podlegnu psećem. Ne, nije to vesela priča, ali šta je danas baš veselo i možda nije za one koji bi da se nadaju po svaku cenu.

Nada je dakako bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava - oživljuje, svaka druga – umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pevao jedan engleski pesnik – da svako zvono zvoni i za nas.

Ono o čemu smo do sada govorili može da posluži kao uvod i za Vaše pitanje o položaju i situaciji o čoveku u tzv. tuđini. Kad je u pogrešnoj civilizaciji čovek je nužno uvek u tuđini, svi mi živimo u nekoj tuđini. Samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne. Tuđina u kojoj se ja trenutno nalazim samo je specifična zona one opšte tuđine u kojoj sam rođen.

S obzirom da je za mene privremena ova, ne ona opšta i prava, koja je trajna, kako je ja osećam kao pisac manje je važno od toga kako je doživljavam kao čovek. Znate i sami neiscrpnost teme i ograničenost našeg prostora. Pokušaću zato prosto da nanesem nekoliko utisaka plodova ličnog iskustva.

Tuđinu doživljavam kao jednu džinovsku prepreku među mnogim u sviom životu, samo pred njom ne gajim iluzije da je mogu savladati. Ta prepreka je poput planine sačinjena iz niza manjih prepreka, grebena. Ređam ih kako mi na pamet padaju. Jedan je jezik, čak i kad mislite da ga znate. Jezik je pogodan i za sporazum i za nesporazum.

U Engleskoj pogotovu. Koliko puta sam misleći da sam ljubazan bio tek neotesan. Druga prepreka je narav, temperament. Svi koji živimo u severnim, naročito protestantskim zemljama, znaćemo u čemu se ona praktično sastoji i u šta sve može čoveka uvaliti. Treće su nasleđena životna shvatanja, socijalno vaspitanje, odnos prema državi, zakonu, vlasništvu, radu, novcu, prijateljstvu, braku, porodici, odgovornosti, moralu, itd.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) 

Večeras imamo goste: Ivana Hetriha iz Zagreba sa suprugom, Simovićeve i Rževske. Simović i Rževski takođe će Hetrihu dati intervju, ali ovo veče dajem ga ja. Pripremio sam sledeći tekst:

„Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom jedan veliki kompozitor je rekao: ’Dok sam je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog’. Od pisanja Besnila međutim nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao i zašto baš tako kako je napisano. Pokušajmo preko priče da uđemo u smisao ove knjige.

 Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg besnila, prouzrokovana laboratorijskom kombinacijom ili kako bi se danas reklo – reprogramiranjem prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnijeg po kliničnom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek, bar do sada upoznao.

Aerodrom se karantinom odvaja od sveta i na njemu započinje rat protiv tzv. rabdo virusa. Ishod je nesrećan da se ne bi London, a potom i svet zarazio, Hitrou se kremira, strada 250 000 ljudi. Preživljava samo pas – nosilac zaraze.

Svet nije spasen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom ili sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lek ptotivu besnila kao bolesti, nade bi možda još i bilo. Neki se makar i provizorni lek uvek nađe. Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja je odnela trećinu Evropljana. Borba se, međutim, ne vodi samo protiv tog i takvog besnila.

Bolest izaziva i jedno drugo, ono u nama, besnilo vrste, ono s kojim i pod kojim živimo, o kome čitamo i slušamo, s kojim se u životu i istoriji suočavamo, ono najzad koje svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv njega stvarne odbrane nema.
 Svoju ljudsku priču morali bismo početi ispočetka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces od prapočetka ljudske svesti, od pronalaska prve alatke, koja nam je zamenila ruke, a uskoro će i um i dušu, to je očito nemoguće. Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, suštinske, pretpostavke naopake.

Svim procenama, ispravkama, mi samo preoblikujemo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas bar kao način biti i dobro.

Verovatno je da nada, ako je ima, leži u nekom slučaju, nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti, a to da je eventualno spasenje u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a potom svakako i pokušati da ostvari – naša je šansa, jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja u prilici smo da vidimo i još gore da osetimo.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLV

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 20. septembar 1983. godine.
Ponesite svoje vino sa sobom. (O engleskom PEN-u.) 

Dobio sam program sastanaka za zimu i jesen 1983/1984. godine Londonskog centra, Engleskog centra PEN kluba, čiji sam član. Zajedno sa programom dobijam i legitimaciju. Upoređujem tu legitimaciju sa onom našeg jugoslovenskog i nalazim da naša izgleda kao neka povelja u odnosu na ovo crvenkasto parče hartije koje kao da je falsifikovano i nađeno na ulici.

Program je vrlo bogat i jako interesantan, ali u većini slučajeva kad je u pitanju neki dvomesečni diner ili neki masovniji sastanak onda postoji i zabeleška da morate poneti svoje vino. To je sasvim engleski, ali i sasvim prirodno.

U radu Engleskog PEN kluba učestvuje više stotina ljudi, dok u radu našega verovatno samo predsednik i podpredsednik, jer ja se ne sećam da je Jugoslovenski PEN klub, bar njegova beogradska sekcija, ikada imala neki zajednički sastanak i da smo mi kao članovi beogradske sekcije uglavnom bili statistički brojevi.
 Po svemu sudeći jedna od glavnih tema naredne sezone u PEN klubu, koja neće biti literarna u profesionalnom smislu, je situacija sa poljskim piscima i sa Udruženjem poljskih književnika, koje je raspušteno. Takođe mislim da će glavna tema jugoslovenskih PEN klubova biti kako da se ova tema sa Poljacima što uspešnije izbegne.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 14. septembar 1983. godine.
Opisivanje Londona – prvi stav. 

Celog dana šetam po Belgraviji i Čelsiju. Ne znam ima li grada u svetu gde su kvartovi tako arhitektonski razdvojeni. Bela i hladna Belgravija, diplomatski geto, i crvenkasti, cigleni Čelsi. Živ ali turistički. Život u Londonu kao da potiče od stranaca.

Putujući od Mazvel Hila, gde živim, ka centru, kao da prelazim iz groblja u groblje kroz napušteni filmski grad u kome žive jedino benzinske pumpe smrdljivi i nezgrapni mauzoleji naše autocivilizacije. Zahvaljujući ovoj seobi izgleda da ću posle dvanaest godina nešto naučiti o Londonu.

Ali ako se ikada budem ozbiljno odlučio da o njemu i pišem, moraću se upoznati sa njegovom istorijom koju ne poznajem dobro. Jer samo u kontekstu istorije ono što se u njemu sada zbiva i što ja sada u njemu zapažam, može dobiti pravo značenje i imati neku literarnu vrednost. Jedan primer je dovoljan da to ilustruje.

 Stvaranje Londona, ovog konglomerata različitih mesta, koja su nekada London okruživala, ispunjavanje prostora nekada ispunjenog šumama, bio je jedan dug, vrlo dug, i spontan proces. I kroz taj proces staleška segregacija, za koju vele da je u Londonu još uvek daleko veća nego u bilo kome drugom gradu na svetu, bilo je jedno od njegovih bitnih obeležja.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Nedelja, 11. septembar 1983. godine
„Vlast“. (Komentari na memoare Milovana Đilasa, VI deo, nastavak.) 

Na strani 43 Đilas navodi jedan interesantan podatak što ga je čuo od Krleže.

„(....) Od njega sam čuo,“ kaže Đilas, „na primer, da su Banovci i Kordunaši iz jedinica bana Jelačića, kada su 1848. godine ušli u Beč, izbacivali po muzejima fetuse iz alkohola, jer u gradu nisu mogli naći drugog pića. (...)“

Takođe na strani 43. imamo sledeće redove:

„(...) U prvim godinama posle rata Krleža je bio pokoleban u gledanju na svoj sukob s partijom, bar što se tiče političke strane tog sukoba, mada se ništa nije bilo promenilo u njegovim estetskim i filozofskim shvatanjima. Mada su drugovi iz vrha izbegavali, iz delikatnosti, razgovor o tome, Krleža je bio sklon priznanju da je njegova svađa s partijom bila pogrešna.

U to vreme, 1946. godine, povodom godišnjice Crvene armije, on piše ditirambičan članak ’Staljinska pobjeda pod Moskvom’. (...)“

Krleža, dakle, posle rata dolazi do uverenja da je greška u sukobu sa partijom na njegovoj strani. Đilas posle toliko godina, uprkos izmeni mišljenja, ne smatra da je greška u tom sukobu sa Krležom bila na partijskoj, odnosno njegovoj, Đilasovoj strani.
 Strana 46. Đilas kaže:

„(...) Andrić je još jednom bio na ručku kod Zogovića. Zogović je nedavno podsetio da je Andrić tada doneo dve brošurice – jednu od mene, drugu od Zogovića, da mu ih potpišemo: Zogović je odbio, a ja potpisao. (...)“

Ako je Andrić to učinio zato što je poštovao Zogovića i Đilasa, onda treba sumnjati u njegovu inteligenciju. Ako ih nije poštovao, onda – u njegov moral. U svakom slučaju postupak je pre provincijski, nego vizantijski.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Nedelja, 11. septembar 1983. godine
„Vlast“. (Komentari na memoare Milovana Đilasa, VI deo, nastavak.)

Na strani 39. Đilas kaže:

„(...) Obračun Partije s Krležom – u tom obračunu sam i ja bio jedan od učesnika – imao je ogroman značaj za obe strane. Uticaj Krležin na levici, a pogotovo u partiji, bezmalo je dokrajčen, a partija je time dovršila svoju boljševizaciju, odnosno svoju unutarnju, duhovnu pripremu za buduću revolucionarnu ulogu.

Razlaz sa Krležom je – kako ga ja vidim – razlaz na pitanju revolucije. Sve drugo je sporedno i nevažno. (...)“

Iz ovoga nedvojbeno proizilazi da Đilas smatra, odnosno podrazumeva se da smatra, kako partija ne bi dovršila uspešno svoju pripremu za buduću revolucionarnu ulogu, da se prethodno nije obračunala sa Krležom, sa njegovim revizionizmom i sa njegovim intelektualnim otporom onakvoj vrsti partije i organizaciji koja je, kako proizilazi iz ovoga navoda, jedina mogla da uspešno povede radničku klasu u osvajanju vlasti.

Pošto se Đilas nijednog trenutka ovde ne distancira od svoje uloge koju je imao u obračunu sa Krležom, jasno je, da on i sada smatra da je taj obračun bio neophodan, da bi partija spremno dočekala, odnosno preuzela misiju koja joj je bila namenjena.
 A ako je to jedinstvo partije preduslov njene spremnosti da uđe u revoluciju i da u njoj pobedi, onda i obračun s Krležom predstavlja nešto što je partija morala obaviti, čak i prema naknadnom Đilasovom sudu. Sada, kada je Đilas daleko od svojih ranijih ideoloških zabluda, on nije daleko od načina na koji je razmišljao onda kada se sa Krležom obračunavao.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 10. septembar 1983. godine.
Usamljenost. 

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava.

Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju. Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost.
 Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLL

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLL 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 3. septembar 1983. godine.
Euforizam. (Beleška iz 1966. godine.) 

Nastavljam pretresanje starih beležaka i rukopisa i pod datumom 1966. godine, ali bez meseca i dana, nalazim jednu zagubljenu belešku, koju sam nazvao, mesto aforizmi – „euforizmi“. Ona glasi:

Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.
 U životu jednog naroda, godine ropstva računaju se dvostruko.

Od vas dvojice, u pravu sam ja.

Dželat je jedina osoba čiji mu klijenti ne žele uspeh.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 2. septembar 1983. godine.
O secesiji u Jugoslaviji; nova Sveta alijansa; marksizam i istorija. (Beleške iz 1971. godine.) 

Prelistavajući rukopise i stare beleške za preseljenje i sređujući svu tu građu nalazim nekoliko hartijica, datiranih koliko mogu da vidim 1970. godine, mada nisam siguran nije li to 1971. godina, koje su zaostatak nečega što sam očevidno pisao. Ja ih ovde citiram onako kako stoje.

Prva nosi naslov: „O secesiji u Jugoslaviji“. Tvrdi se, pišem, da bi secesija u Jugoslaviji mogla da izazove težak poremećaj svetske ravnoteže sila, gotovo rat, u najmanju ruku novu hibridizaciju na liniji Istok i Zapad. To je tačno, ukoliko je tačno da je Principov metak u Sarajevu prvi koji je opaljen u velikom klanju 1914 – 1918. godine.

Poremećaj svetske ravnoteže i treći svetski rat, mogu da izazovu zapravo jedino kao i uvek uostalom, interesi velikih sila i politike inspirisane zaštitom tih interesa. Očuvanje jedinstva Jugoslavije ne može biti trajan zaklon zloupotrebe jedne vlasti, koja nema demokratskim putem mandat naroda, i niko nema prava da od jugoslovenskih naroda zahteva jedinstvo iz pobuda koja se neposredno ne tiču njihove sudbine.

Tražiti od mene da živim kao pas, da bi drugi mogli živeti kao ljudi, suludo je izopačavanje smisla za odgovornost na kome treba da počivaju međunarodni odnosi. Nije, dakle, za svetski mir opasno mirno razvenčavanje jedne morganatske Jugoslavije, nego postojanje ovakvog Sovjetskog Saveza, kakav se on danas u svetskoj politici javlja.

Sovjetski Savez koji je spreman da pod izgovorom zaštite socijalizma, a na osnovu teorije o ograničenom suverenitetu, svaku secesiju iskoristi u svoje imperijalističke svrhe.

Druga beleška nosi naslov (datirano isto) „Nova Sveta alijansa“. Tu stoji napisano: I ovlašno upoređenje bi otkrilo frapantnu sličnost u organizaciji, načinu političkog mišljenja i delovanju između Svete alijanse i njenog u svakom pogledu naprednijeg potomka Varšavskog pakta.

Kao što je Alijansin cilj bio da večnim učini autokratiju monarha, tako je i cilj Pakta da od socijalizma, onakav kakav jeste danas, učini večno vladajući sistem. U osnovi ove linije leži vojna intervencija, imperijalni ciljevi jedne zemlje. U prvom i u drugom slučaju – Rusije. Teorija ograničenog suvereniteta je samo pravno normiranje reakcionarnog principa jedne međunarodne socijalističke žandarmerije.

 Treća beleška istog datuma, nosi naslov „Marksizam i istorija“. Kada marksista govori o istoriji on nikada ne propušta da istakne njenu složenost. Ali kada se prihvati da je objašnjava u njenim neposrednim ispoljavanjima, vi primećujete da ono što je maločas, dok je iz njega govorio istoričar, bilo složeno, postaje najedanput krajnje uprošćeno i svedeno na par zakona, koji uvek iznova reprodukuju iste pojave.

Međutim, simplifikovanje istorije samo je nejaka slika uprošćavanja kome marksisti podvrgavaju istorijsku praksu, svoju vlast, svoju moć nad ljudima.

SRECAN BOZIC

SRECAN BOZIC SVIM POSETIOCIMA OVOG BLOGA SVE NAJLEPSE I PUNO
 SRECE

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 30 avgust 1983. godine.
 Specijalizacija ili ropstvo. 

Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo. Razumljivo je onda što sve diktature teže s jedne strane specijalističkom, a s druge tehnološkom obrazovanju, gajeći prema onom humanističkom odvratnost. Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke, a slobodna odluka srž ljudske slobode.
 Propast dolazi sa Zapada. (Beleška.) 

Marksizam nije devijacija naše civilizacije. On je prirodan stadijum razvoja materijalističkih načela na kojima ona počiva od svog nastanka. Iz toga proizilazi da su razlike između kapitalističkog i socijalističkog sveta površinske i prividne, a njihovi sukobi rođački, familijarni, pa prema tome i besmisleni.

Nekad sam patio od iluzija usled krize perspektive. Prave dubinske opasnosti za čoveka mahom su dolazile sa Zapada. Da spomenem racionalizam, analitizam, nauku, funkcionalizam, ekonomizam, materijalizam, itd.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Ponedeljak, 29. avgust 1983. godine.
Umetnost i stvarnost (Nastavak XV razmišljanja o eseju.) 

Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.

Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava, razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstava i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo, svet. Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.
 Težiti svesno, programski za nekom originalnošću kao da je ona tako često moguća, a da pri tome odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderača lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnođću, kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote. Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 27. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa, V nastavak.) 

Na strani 34, 35, povodom suđenja nadbiskupu Stepincu, Đilas kaže:

 „(...) Stepinac je pretežno optuživan za svoje držanje u ratu, a stvarni povod suđenju je bilo njegovo opozicionerstvo posle rata. Ta istina se nije mogla sakriti samim tim što je uhapšen 15 meseci pošto se rat završio i pošto su Tito i Bakarić vodili s njim razgovore.

Da, to se nije moglo sakriti – bez obzira na to kakvo je bilo Stepinčevo držanje u ratu, bez obzira na sve naše dokaze i dokumente protivu Stepinca. Zapadna štampa je, razume se, otkrila tu pukotinu, to ’insceniranje’ u suđenju. (...)“

Moj komentar. S obzirom na ovo, a i na nešto što je na 34. strani pre toga Đilas rekao, proizilazi da do tog suđenja ne bi došlo prvo – da Stepinac nije nastavio, odnosno započeo sa antirežimskom kampanjom putem pastirskih pisama, i drugo – možda još važnije, da nije propala jedna ideja koju je Tito imao, a to je da napravi naše nacionalno katoličanstvo i da katoličku crkvu u Hrvatskoj odvoji od Vatikana.

Da je Stepinac, ako je ta ideja uopšte tretirana između Stepinca i Tita u njihovom razgovoru, kome niko nije prisustvovao, da je ta ideja uspela, naime ako je uopšte i započeta, verovatno da do tog suđenja ne bi ni došlo.

Na strani 36. priča Đilas:

„(...) Tito je rekao pomalo jetko, ali nepokolebljivo: Dragoljuba treba uhapsiti! – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema. – Ja sam na to ćutao. To je za mene, a držim i za Rankovića, bio nov momenat, novost u metodima proganjanja. I dotada smo mi naduvavali krivice, ali – krivica, makar po našim ideološko-revolucionarnim kriterijumima, uvek je postojala.

Sada je krivicu trebalo stvoriti. (...)“

Ova priča zaslužuje očevidno jedan širi komentar koga ostavljam za kasnije, ali ovde sam primoran da postavim pitanje – da li je moguće, da li je tako? Da li je moguće da do tada nikada nisu imali slična iskustva?

Da do tada nikada nisu bili potpuno svesni u tome da traže krivicu nekome, odnosno da je naturaju, a ne da ona makar i u semenu postoji? I da je zapravo Tito prvi put ovom svojom rečenicom inaugurisao onu praksu, koja je u međuvremenu u Rusiji već odnela milion života. U svakom slučaju, ako se shvati ozbiljno, priča baca jednu nežnu senku na Rankovića i Đilasa.

 Na strani 37. Đilas kaže:

„(...) Kazne iz najvažnijih suđenja Ranković je predlagao Politbirou, odnosno vodećoj četvorki: Tito, Kardelj, Ranković i ja. Nikada nije bilo veće diskusije. Predlozi su najčešće primani na znanje, ali svak je mogao napraviti primedbu. Najveći, ogroman broj presuda je na sličan način tretiran u republičkim i lokalnim vođstvima. Nad njima je savezna bezbednost imala uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala. (...)“

 Ovo je očigledna protivurečnost. S jedne strane se tvrdi da je presude predlagao, dakle praktično donosio, a sud je bio samo transmisija, Ranković zajedno sa Titom, Kardeljom i Đilasom.

Zatim se kaže da je isti postupak bio kod republičkih i lokalnih sudova, odnosno vođstva, koja su dakle predlagala, odnosno stvarno donosila na lokalnom nivou te presude, a sud je bio samo transmisija, a onda se najedanput kaže da nad tim presudama savezna bezbednost je imala samo uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala.

Time se savršeno dobro kaže, čitavim ovim citatom, da je savezna bezbednost odlučivala zapravo, a zatim kontrolisala donošenje presude, da bi ono bilo u skladu sa njenom odlukom.