Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom, nastavak.)
U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.
Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reći uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.
Besnilo je, dakle, svet kakvim ga ja vidim. Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim zdravljem. ’Besni smo mi’, kaže jedna ličnost romana, ’oni su samo bolesni’. Jer svi ljudi u romanu pate od nekog ličnog, ljudskog besnila, pre nego što podlegnu psećem. Ne, nije to vesela priča, ali šta je danas baš veselo i možda nije za one koji bi da se nadaju po svaku cenu.
Nada je dakako bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava - oživljuje, svaka druga – umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pevao jedan engleski pesnik – da svako zvono zvoni i za nas.
Ono o čemu smo do sada govorili može da posluži kao uvod i za Vaše pitanje o položaju i situaciji o čoveku u tzv. tuđini. Kad je u pogrešnoj civilizaciji čovek je nužno uvek u tuđini, svi mi živimo u nekoj tuđini. Samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne. Tuđina u kojoj se ja trenutno nalazim samo je specifična zona one opšte tuđine u kojoj sam rođen.
S obzirom da je za mene privremena ova, ne ona opšta i prava, koja je trajna, kako je ja osećam kao pisac manje je važno od toga kako je doživljavam kao čovek. Znate i sami neiscrpnost teme i ograničenost našeg prostora. Pokušaću zato prosto da nanesem nekoliko utisaka plodova ličnog iskustva.
Tuđinu doživljavam kao jednu džinovsku prepreku među mnogim u sviom životu, samo pred njom ne gajim iluzije da je mogu savladati. Ta prepreka je poput planine sačinjena iz niza manjih prepreka, grebena. Ređam ih kako mi na pamet padaju. Jedan je jezik, čak i kad mislite da ga znate. Jezik je pogodan i za sporazum i za nesporazum.
U Engleskoj pogotovu. Koliko puta sam misleći da sam ljubazan bio tek neotesan. Druga prepreka je narav, temperament. Svi koji živimo u severnim, naročito protestantskim zemljama, znaćemo u čemu se ona praktično sastoji i u šta sve može čoveka uvaliti. Treće su nasleđena životna shvatanja, socijalno vaspitanje, odnos prema državi, zakonu, vlasništvu, radu, novcu, prijateljstvu, braku, porodici, odgovornosti, moralu, itd.
Zatim su tu različiti običaji, tzv. pravila igre u svim sferama života. Time je obuhvaćena i kulturna tradicija. Odnos prema smrti, na primer. Ja lično nikada nisam ravnodušno mogao posmatrati lakoatletsku brzinu sa kojom se ovde beži sa još nepokrivene humke svog oca ili prijatelja. Ili se baš slepo držati pravila da izvesne teme nisu za konverzaciju, pravila po kojima ispada da je najbolja, najugodnija i najfinija konverzacija u kojoj se ni o čemu ne govori.
No comments:
Post a Comment