Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom, nastavak.)
Urođeno je nepoverenje prema svemu što nama nije slično. Ksenofobija ne postoji samo kod domaćina, ona je kadkad jače izražena kod gosta. Postoje obično tri osnovne faze kroz koje se prolazi. Od bezuslovnog prihvatanja i hvaljenja svega, preko bezuslovnog odbijanja, kuđenja, takođe svega, stiže se do nekog kompromisa, nekog odnosa za koji držite da je objektivan, dok je on zapravo tek način da vam stvari budu lakše.
Ne verujem naime u prinudne objektivnosti, u toleranciju iz računa, a ni u saznanja koja se dobijaju u prolazu kroz nešto. S toga o svemu ovome govorim sa velikom nesigurnošću. Eto kad smo već kod nesigurnosti, mislim da je ona jedna od osnovnih osobina našeg stanja u tuđini. Postoji ona opšta: nalazite se u stranom svetu koga ne poznajete, koga nikada nećete upoznati i koga verovatno usled osvete napokon i ne želite da upoznate, a od koga više ili manje zavisite.
A onda iz te opšte izlaze druge, specijalne nesigurnosti. Evo par trivijalnih primera u kojima se ona opšta može pokazati. U nastojanju da ažurno prihvatite pravila igre, po kojima je neuljudno biti radoznao, i sustežete se da sagovorniku postavite ijedno lično pitanje, osim da li je ponovo pokisao, ali kada se rastanete uviđate da ste čitavo vreme na njegovu inicijativu razgovarali o vama.
Da on o vama sve zna, a vi o njemu da ni ovoga puta ne znate ništa, jedino da je možda opet pokisao. Na pokretnim stepenicama metroa uvek se manijački, grčevito držim uputstva i desne strane, ali ne jedino zato što poštujem građanski red i znam da to olakšava promet, već i stoga što se plašim, što sam nesiguran, što znam da na pravom mestu u stvari nisam ni tamo gde stojim desno, a kamo li kad bih još i levo stajao.
Što sam jednostavno out of place ovde. U beogradskom metrou svakako bih, makar iz zaboravnosti, stao levo i time pokazao da znam kako se nalazim među svojima, da sam in the right place, na mestu makar i ne bilo pravo.“
Postavljam Hetriha za svoj pisaći sto, dajem mu ovaj intervju, koga ću mu posle izdiktirati u magnetofon, i ostavljam ga da ga pročita. Posle izvesnog vremena, on me zove, a u međuvremenu ja se bavim gostima, postavlja me na jednu stolicu, ispred vlastitog pisaćeg stola i kaže:
„Ovo je sve lepo što ste napisali, ali sad ćemo početi da razgovaramo.“
I onda mi postavlja pitanja koja nemaju savršeno nikakve veze sa onim što sam ja ovde pokušao da napišem. Pita me o detinjstvu, o mojim prvim uspomenama, o mom poreklu, o mojim prvim knjigama, o životu, i imam utisak da razgovor, iako ga savršeno više ne pamtim, teče dobro i da postiže izvestan stepen autentičnosti, vrlo nužan u ovakvim intervjuima.
Pošto sam ga nekada toliko puta gledao na televiziji, ovo je prva prilika da ga i lično upoznam. Hetrih očigledno spada u retku vrstu intervjuera koji sasvim spontano otvaraju razgovor, pa i sa tim razgovorom i vas, bez pritisaka, bez pitanja koja su očigledno neugodna, ali koja su iskrena, i koja vas prosto primoravaju prirodnim putem na iskrenost.
Ceo intervju prošao je vrlo brzo, premda je dosta dugo trajao, što svedoči o prirodnosti njegovog nastupa o kojoj govorim. A o mojoj prirodnosti svedoči i to što se ja ne sećam ni jedne jedine reči iz tog usmenog intervjua. Što se tiče pismenog, što sam mu ga dao, mogućno je da ga on jednostavno i ne upotrebi. I sad kad ga ponovo čitam vidim, bez obzira što on izražava moja uverenja, da deluje prilično artificijelno.
No comments:
Post a Comment