ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Subota, 27. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa, V nastavak.) 

Na strani 34, 35, povodom suđenja nadbiskupu Stepincu, Đilas kaže:

 „(...) Stepinac je pretežno optuživan za svoje držanje u ratu, a stvarni povod suđenju je bilo njegovo opozicionerstvo posle rata. Ta istina se nije mogla sakriti samim tim što je uhapšen 15 meseci pošto se rat završio i pošto su Tito i Bakarić vodili s njim razgovore.

Da, to se nije moglo sakriti – bez obzira na to kakvo je bilo Stepinčevo držanje u ratu, bez obzira na sve naše dokaze i dokumente protivu Stepinca. Zapadna štampa je, razume se, otkrila tu pukotinu, to ’insceniranje’ u suđenju. (...)“

Moj komentar. S obzirom na ovo, a i na nešto što je na 34. strani pre toga Đilas rekao, proizilazi da do tog suđenja ne bi došlo prvo – da Stepinac nije nastavio, odnosno započeo sa antirežimskom kampanjom putem pastirskih pisama, i drugo – možda još važnije, da nije propala jedna ideja koju je Tito imao, a to je da napravi naše nacionalno katoličanstvo i da katoličku crkvu u Hrvatskoj odvoji od Vatikana.

Da je Stepinac, ako je ta ideja uopšte tretirana između Stepinca i Tita u njihovom razgovoru, kome niko nije prisustvovao, da je ta ideja uspela, naime ako je uopšte i započeta, verovatno da do tog suđenja ne bi ni došlo.

Na strani 36. priča Đilas:

„(...) Tito je rekao pomalo jetko, ali nepokolebljivo: Dragoljuba treba uhapsiti! – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema. – Ja sam na to ćutao. To je za mene, a držim i za Rankovića, bio nov momenat, novost u metodima proganjanja. I dotada smo mi naduvavali krivice, ali – krivica, makar po našim ideološko-revolucionarnim kriterijumima, uvek je postojala.

Sada je krivicu trebalo stvoriti. (...)“

Ova priča zaslužuje očevidno jedan širi komentar koga ostavljam za kasnije, ali ovde sam primoran da postavim pitanje – da li je moguće, da li je tako? Da li je moguće da do tada nikada nisu imali slična iskustva?

Da do tada nikada nisu bili potpuno svesni u tome da traže krivicu nekome, odnosno da je naturaju, a ne da ona makar i u semenu postoji? I da je zapravo Tito prvi put ovom svojom rečenicom inaugurisao onu praksu, koja je u međuvremenu u Rusiji već odnela milion života. U svakom slučaju, ako se shvati ozbiljno, priča baca jednu nežnu senku na Rankovića i Đilasa.

 Na strani 37. Đilas kaže:

„(...) Kazne iz najvažnijih suđenja Ranković je predlagao Politbirou, odnosno vodećoj četvorki: Tito, Kardelj, Ranković i ja. Nikada nije bilo veće diskusije. Predlozi su najčešće primani na znanje, ali svak je mogao napraviti primedbu. Najveći, ogroman broj presuda je na sličan način tretiran u republičkim i lokalnim vođstvima. Nad njima je savezna bezbednost imala uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala. (...)“

 Ovo je očigledna protivurečnost. S jedne strane se tvrdi da je presude predlagao, dakle praktično donosio, a sud je bio samo transmisija, Ranković zajedno sa Titom, Kardeljom i Đilasom.

Zatim se kaže da je isti postupak bio kod republičkih i lokalnih sudova, odnosno vođstva, koja su dakle predlagala, odnosno stvarno donosila na lokalnom nivou te presude, a sud je bio samo transmisija, a onda se najedanput kaže da nad tim presudama savezna bezbednost je imala samo uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala.

Time se savršeno dobro kaže, čitavim ovim citatom, da je savezna bezbednost odlučivala zapravo, a zatim kontrolisala donošenje presude, da bi ono bilo u skladu sa njenom odlukom.