ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 12. oktobar 1983. godine.
XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“. 

Strana 172. Objašnjavajući i opisujući slučaj pogibije načelnika generalštaba Jugoslovenske armije Arse Jovanovića, kao razloge za pristajanje Jovanovićevo uz Sovjetski Savez između ostaloga navodi Đilas i sledeće mogućnosti.

 „(...) Arsu su, „kaže, „za vreme školovanja u Moskvi, sovjetski organi podmetnuli devetnaestogodišnju devojku, kćer generala – stvarnog ili izmišljenog, (...). Obzirom da je Arso imao dobar brak, i obzirom da je kod nas u partiji još preovladavalo moralno čistunstvo, to je kod Arsa moglo da produbi demoralizaciju i otpadništvo. (...)“

Drugi razlog vidi, i naziva ga dubljim, Đilas u divljenju Jovanovićevom prema Crvenoj armiji. Ovaj prvi razlog smatram apsurdnim, jer on bi zapravo trebalo da odvoji Jovanovića od Sovjetskog Saveza, a nikako da ga sa njim poveže.

Pominjem ovaj momenat samo kao ilustraciju izvesne nespretnosti i nesigurnosti Đilasove u rukovanju psihološkim motivacijama, ali preneto na literaturu s kojom se Đilas intenzivno bavio, to može stvoriti samo neubedljive i nemotivisane junake.
 Na istoj 172. strani u opisivanju tretmana Žujovićevog u zatvoru, kaže da je on bio vrlo strog.

„(...) Nije dobijao ni štampu – to je bilo tako striktno sprovedeno da su mu stražari skidali i nalepnice sa šibica – da Žujović ne bi iz natpisa zaključio kakav je poredak, kakva je vlast napolju. (...)“

Ovo mi se čini direktno glupim. Jer da je taj poredak promenjen Žujović bi bio pušten, bio bi to dakle njegov poredak, i ovaj bi ga svakako pustio iz zatvora i uveo u vrhove vođstva, novoga vođstva, a da je poredak ostao isti mogao je zaključiti iz toga što je u zatvoru. Nije bilo potrebno da izvlači zaključke iz nekakvih nalepnica na šibicama.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Ponedeljak, 10. oktobar 1983. godine.
„Obešenjak“ („Borba“ 13. septembar 1983.) 

Od „Pres-kliping“- a dobijam isečak „Borbe“ od 13. septembra 1983. godine pod naslovom „Kad zgasnu vatre Bagdale“ između ostaloga ovde se nalazi jedan odlomak koji se odnosi na aferu oko mog „Obešenjaka“. Jedan podatak koji je za mene potpuno nov. Odlomak glasi:

„(...) Pozorište se jednom svojom predstavom našlo u žiži. Reč je o Pekićevoj drami „Obešenjak“ koji je postavio mladi reditelj Nebojša Bradić. Nekoliko dana pred premijeru neko se od kruševačkih ’uglednika’ setio da je autor ’sumnjiv’, jer živi u inostranstvu.

Drugi su primetili da tekst ima problematičnih aluzija i premijera je odložena. To je bila dobra reklama za „Obešenjaka“, pa su obe predstave koje su bile na repertoaru do letnjega raspusta rasprodate. Toliko interesovanje se u Kruševcu ne pamti. Još jednom je „Obešenjak“ bio tema prvog reda.

Kad je odlučeno o tome koja će predstava reprezentovati Kruševačko pozorište na Susretima „Joakim Vujić“ umetničko veće i više glumaca izjasnili su se za „Obešenjaka“, ali tadašnji vršilac dužnosti upravnika Ljiljana Đoković-Simonović jednostavno je odlučila da se za Susret odredi predstava „Pokondirena tikva“ koja se uzgred da napomenemo nije proslavila. (...)“
Nov podatak za mene je da je u ovu igru bila ubačena i ideja o mom boravku u inostranstvu kao optužba, odnosno kao osnova za sumnjičenje.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Nedelja, 9. oktobar 1983. godine.
Pisac „Lolite“ i pisac „Karamazovih“ 
 (Povodom jednog ogleda Nabokova o Dostojevskom i „Književnosti“ 8/9 za 1983.) 

Nabokov i Dostojevski. Čitam u „Književnosti“ 8/9 za 1983. godinu Nabokovljeve mrzovoljne misli o Dostojevskom. Vratiću se na njih, ali dok čitam najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besom, sve dok preko otrežnjenja ne dolazim do smeha, ne prezirnog, i taj stadijum je već prošao, već onog s kojim potpomažemo klovna u cirkusu, ne mogu dakle da se ne otresem jedne reči - Lolita. Na pomen Dostojevskog kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna, a ime Nabokov uvek samo Lolita.
 Neka ovo posluži kao predujam jednom budućem komentaru ovih Nabokovljevih predavanja kao i jednom dodatku ovim mislima što ga je napravio Antoni Bardžes u „Obzerveru“.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak dalje)

Strana 164. i 165. karakteristična je za ambivalenciju koja još uvek vlada u Đilasovom duhu. Ona se uglavnom odnosi na reakcije naroda na raskid sa Sovjetskim Savezom.

 „(...) Bio je to, „ kaže Đilas, „napad na osnove, na istorijske tekovine kojima su već zaživeli nova jugoslovenska država i narodi Jugoslavije. Radilo se o državnoj nezavisnosti i svom samostalnom unutrašnjem razvitku. (...)

Nekomunist, odnosno običan jugoslovenski građanin, nije imao dilema i čitav spor je za njega bio takoreći prirodan, a pogotovu prihvatljiv, makar grozio i sovjetskom intervencijom. Pritisci i vojne intervencije velikih protiv malih ’neizbežno’, stoletno su stanje – pogotovu na Balkanu. (...)“

Ovi redovi nesumnjivo zaslužuju jednu svestraniju analizu, ali se ona može sumirati u sledeću konstataciju. Ni sada 1983. godine, kada knjiga izlazi, dakle u godinama kada je ona pisana, Đilas neće da, u podršci koji su jugoslovenski narodi dali komunistima, vidi zapravo antikomunizam, nego vidi nekakav balkanski patriotizam i borbu za nezavisnost Jugoslavije.

 Čak ni sada posle toliko vlastitog iskustva i navodne duboke duhovne promene, neće Đilas da prizna ništa što bi na izvestan način smanjilo, odnosno dezavuisalo njegove romantične predstave o vlastitoj revolucionarnoj prošlosti, pa kada je i ona već dovedena u sumnju nakupljenim iskustvima sa vlasti, taj jugoslovenski narod ili bar jedan njegov deo o kome ne govori

Đilas kako bi trebalo govoriti, nije pristao uz jugoslovenske komuniste, on je bio samo protiv ruskih komunista. Đilas o istorijskim tekovinama govori ne kao o tekovinama partije, nego kao o tekovinama čitavog naroda čija je većina bila protivu komunista i učestvovala protivu komunista u građanskom ratu.

Kad bi Đilasova fraza bila istorijski opravdana i ispravna, kad bi se zasnivala na faktima onda te ist
orijske tekovine, proistekle iz borbe partije za vlast, pripadala bi zaista narodu i narod ne bi imao razloga za svoj antikomunizam, koji danas dolazi sve više do izražaja uprkos moralnom preobratu, uprkos 40 godina moralne kasapnice koja je u Jugoslaviji izvedena.
 Jugoslovenski građanin nije imao dilema – to je tačno, ali zato što je u ovom sporu gledao mogućnost za jedno slobodnije društvo u kome komunisti ne bi imali vlast. Nije u tom oduševljenju s kojim je prihvaćen sukob sa Sovjetskim Savezom bilo ničega nagonskog, nego jasne svesti da je to šansa da se narod oslobodi komunista.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak) 

Još jedna protivurečnost – na strani 118. piše:

„(...) Koliko je meni poznato i koliko mogu da saznam iz jugoslovenskih objavljenih materijala, ekonomski odnosi između Jugoslavije i Albanije samo spolja liče na odnose između Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja. I u jednom i u drugom slučaju, na primer, uspostavljaju se mešovita društva. Ali Jugoslavija je – kad se sve uzme – više davala nego što je dobijala iz Albanije. (...)“

Na strani 120. međutim piše:

 „(...) Ja sam tada – ne sećam se kojim povodom – susreo Naku Spira. On je otvoreno, navodeći cifre, ali bez mržnje i ogorčenja, isticao da ekonomski odnosi, kakvi su dotad projektovani, nisu za Albaniju ni dobri ni pravedni. (...)“

 Iz ovog drugog citata proizilazi da su Albanci s pravom se žalili na sadržinu ekonomskih odnosa sa Jugoslavijom. Po ovome izlazi ona ista sadržina koja je nas oneraspoložavala kad su u pitanju bila jugoslovensko-sovjetska mešovita društva.

Na strani 144. u rečenici:

„(...) Dani su proticali u napetom isčekivanju – u očekivanju sovjetskog odgovora na Titovo pismo, u polemikama sa ’imperijalistima’ oko Trsta i mira, u žestokim napadima zapadne štampe na nas zbog tobožnjeg gomilanja naših trupa prema Italiji i našeg ’mešanja’ u građanski rat u Grčkoj. (...)“

Da li prema tome Đilas još uvek misli i tvrdi da našeg mešanja u građanski rat u Grčkoj nije bilo?



Na strani 147. opisujući Titovu ogorčenost na prosovjetsko držanje Žujovića, na Plenum koji je održan povodom pisama Boljševičke partije i Staljina, Đilas kaže:

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“. 

Strana 112. Na zasedanju Komunističkih partija istočnih zemalja, Francuske i Italije, u Poljskoj, Kardelj je, dok je Gomulka izlagao ideju poljskog puta u socijalizam, glasno primetio: „Poljski put u socijalizam, a oslobodila ih Crvena armija!“ To implicira da je Jugoslaviju oslobodila Narodno-oslobodilačka vojska, a ne Crvena armija.

Tvrditi tako nešto značilo bi u stvari kazati da bi Narodno-oslobodilačka vojska oslobodila Jugoslaviju i bez sovjetske pomoći, odnosno bez Crvene armije.

Ne treba nikako zaboraviti da je u trenutku tog tzv. oslobođenja, Crvena armija bila na granicama Jugoslavije i to nije bila samo psihološka već i bitna strategijska okolnost s obzirom na promenu i dislokaciju nemačkih trupa na Balkanu i pokušaj da se spreči otcepljivanje trupa u Grčkoj, da je sve to bilo onaj osnovni uslov koji je omogućio partizanima da učestvuju u oslobođenju Jugoslavije onako bitno kako su učestvovali.

Crvena armija nije oslobodila Jugoslaviju, ali bez nje to oslobođenje ne bi moglo ovako da izgleda,

Na strani 116. i 117. zapažam jednu protivurečnost. Na strani 116. Đilas kaže:

„(...) Ali taj plan,“ misli se na prvi Petogodišnji plan, „ (...) bio je ne samo prenapregnut, nego i nerealan u svim svojim postavkama. Bio je sračunat i na obimnu pomoć Sovjetskog Saveta, mada nam tu pomoć niko nije bio obećao. (...)“

Zatim na 117. i 118 kaže se nešto sasvim suprotno:

„(...) Naše insistiranje na ostvarivanju tog plana, odnosno na brzoj industrijalizaciji i modernizaciji, sovjetski predstavnici su pothranjivali varljvim obećanjima. (...)“

Protivrečnost možda nestaje ako se shvati, da obećanja ruska nisu prethodila donošenju plana, nego su sledila njegovom donošenju. Dakle, Rusi ništa nisu obećali pre nego što Jugosloveni već nisu doneli svoj obiman i nerealan plan industrijalizacije i modernizacije.

Protivrečnost, međutim, ostaje, ako je Petogodišnji plan donet posle razgovora između Tita i Staljina u junu 1946. godine o kome govori na 118. strani Đilas i naglašava da se iz tih razgovora moglo zaključiti da će sovjetska pomoć biti obilata i svestrana.

 Citat na strani 119. predstavlja u stvari nacionalnu izdaju. Izdaju interesa u prvom redu srpskog naroda. On glasi:

 „(...) Takav ekonomski, za Jugoslaviju skup i nepravičan odnos,“ misli se na odnos između Jugoslavije i Albanije i pomoć koju su Jugosloveni Albancima ukazivali nakon rata, „bio je moguć jedino zbog toga što su i jugoslovenski i albanski vrhovi stajali, već od rata, na gledištu da obe zemlje treba da se ujedine.

Albanija bi postala sedma jugoslovenska republika, pa bi se njoj priključila i oblast Kosova i Metohije, naseljena većinom Albancima. (...)“

Srbija bi, dakle, trebala da plati to prisajedinjenje, i to novo cepanje Srbije, među mnogima koja su obavljena posle rata, bilo je potpuno u skladu sa stavom Kominterne o razbijanju srpskog centralističkog položaja na Balkanu.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 5. oktobar 1983. godine.
Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.) 

Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem. Misao postaje suva, jednolična, bajata. Okreće se uvek oko istih tema. Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje. Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje. Stvarnost je ne provocira u punoj meri. U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa.

Kadgod primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine.
 Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele. Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVII

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“(nastavak)

Strana 78:

 „Oko Tita se od početka kristališe sukob sa Sovjetskim Savezom. I to ne samo zbog Titove vodeće i središne uloge, nego i zbog autoritarnih liderskih svojstava jugoslovenskog komunizma, koja su u biti istovetna sa sovjetskim komunizmom. (...)“

Mislim da je Đilas ispravno uočio prave i početne razloge razilaska sa Sovjetskim Savezom kome su kasnije pridodati drugi ideološki, odnosno iz koga su neizbežno proistekle druge promene, odnosno razlike. Ova prvobitna razlika koja se bazira na istovetnosti oba liderska komunizma morala je uroditi i drugim razlikama, spontanim razilaženjem i na planu unutrašnje politike i na planu spoljne politike i u svim ostalim oblastima državnog i partijskog života.

 Na istoj strani broj 78. govoreći o prvom momentu javnijeg razilaženja sa Sovjetskim Savezom i vezujući ga za 1945. godinu, kada smo izgubili Trst, za koji smo se nadali da će biti pridodat Jugoslaviji i kada je Sovjetski Savez izdao Jugoslaviju, odbivši da se založi za njena gledišta u pogledu Trsta, Đilas navodi jedan pasus iz Titovog govora u Ljubljani od 27. maja 1945. godine, gde Tito kaže da:

„(...) mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas mešaju u neku politiku interesnih sfera. (...)“
 Sve partije vezane za Kominternu uvek su za Sovjetski Savez bile moneta za potkusurivanje i istorija Kominterne pokazuje u svakom trenutku do koje mere je Sovjetski Savez smatrao te tzv. bratske partije tom monetom i do koje mere ih je upotrebljavao kao monetu. Situacija se, međutim, sada menja.

Tito i jugoslovensko vođstvo Jugoslaviju više ne osećaju kao jedan posed koji treba osvojiti, oko koga treba taktizirati i zbog koga treba praviti ustupke nekome koji će vam pomoći da do njega dođete, oni taj posed već imaju i pošto u njemu gledaju posed, u Trstu gledaju profit od rata, koji im je nepravedno oduzet.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ 

Na strani 73. on piše:

„(...) Zapadna štampa nas je nazivala ’satelitom broj 1’. Ja sam se gadio, u polemici, nad takvim tretiranjem: doista, nismo se takvima osećali niti to bili. (...)“

To što se oni takvima nisu osećali to je jedno pitanje, to što Đilas tvrdi da oni to uistini i nisu bili, to je drugo. Ni jedna ni druga izjava ne može stajati.

Oni se nisu osećali satelitima Sovjetskog Saveza samo u tom smislu što su taj pojam drukčije tumačili, što su pod njim podrazumevali saradnju sa velikim bratskim Sovjetskim Savezom, ali ni najmanje ne stoji da de facto to nisu bili, jer je, a Đilas će to kasnije i sam priznati već na strani 76, njihova spoljna politika bila kopija spoljne politike Sovjetskog Saveza, a njihova unutrašnja politika pokušaj te kopije nešto prilagođena našim prilikama.

Na strani 74. govoreći o radu obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza Đilas kaže, da su Rusi „obrađivali“ bezmalo samo komuniste. Potpuno je prirodno ako se na to nadoveže na istoj strani 74. jedna druga opaska.

 „(...) U predratnom periodu,“ kaže Đilas, „nijedan dobar komunista ne samo što ne bi bio u dilemi, nego bi smatrao za čast da radi za sovjetsku obaveštajnu službu. (...)“

Prirodno je onda da mnogi komunisti nisu videli razliku između saradnje sa ruskom obaveštajnom službom u okvirima jednog neprijateljskog, antagonog, kapitalističkog sistema i rada pod njom i sa njom u svom vlastitom sistemu u zemlji koju su oni sada smatrali oslobođenom.
 Na strani 76. Đilas kaže:

„(...) Naša propaganda se razlikovala od sovjetske, mada se u mnogo čemu ugledala na sovjetsku i u svemu podržavala Sovjetski Savez. Intonacija je bila upadljivo drukčija, svežija i borbenija. Ta spoljna, naizgled ne bitna različnost, prikrivala je – a da mi, u početku, nismo toga bili ni svesni – drukčije, čak suprotne napore. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno da smatram ovu konstataciju preteranom. Verovatno je ta propaganda bila nešto drukčija, mada bi bilo dosta vremena potrebno za analizu i izvlačenje takvih zaključaka iz naše štampe, ali to pustimo.

Razlog tome je svakako bio u tome što je Sovjetski Savez već završio proces birokratizacije, dogmatizacije, šematizacije i okoštavanja, dok se kod nas taj proces tek odvijao velikom brzinom u tempu, ali ipak tek odvijao i nešto svežeg mesa ipak je ostalo na skeletu boljševičke dogme. U Sovjetskom Savezu standardizacija pogleda na svet odavno je već bila završena i u dejstvu, a kod nas je bila tek u začetku.

Drukčija intonacija naše propagande, ako je postojala i njena svežina ako je bilo, poticala je uglavnom od njene nesavršenosti, od njene udaljenosti od boljševičkih standarda. Ona dakle u suštini nije bila življa, ni slobodnija, ona je bila samo nespretnija u odnosu na boljševičke standarde i formule. Išlo se prema modelu koji se smatrao savršenim, ali se od njega još bilo daleko.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.
Politika – nauka o posledicama grešaka 

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla. U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica.
 U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće. Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIV

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Nedelja 2. oktobar 1983. godine.
Rad kao posed.

Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi, i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije. Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno. Ono što je materijalno teži pripadnosti.

Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“. Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski. Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada.

Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije.

 Onaj ko bilo šta radi samo da bi živeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga. I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“(nastavak) 

Dodajem ovde da ovoj knjizi očevidno nedostaje jedna radikalna stilska redakcija, jer mnoge formulacije su nespretne. Ja ne znam da li su postale žrtvom štamparskih pogrešaka ili nebrižljivosti u samom pisanju, ali jedna lektura bi očevidno knjizi dobrodošla, jedna ozbiljna lektura, ukratko knjiga je mestimično rđavo pisana. Tome je najbolja ilustracija jedan citat sa strane 65. On glasi:

 „(...) Ali mada sam učestvovao, kadkada, u reprezentativnim lovovima i lovovima vrhuške, mene su u lov povukli nemiri i prigušena negodovanja – onaj sukob u meni između stvarne i željene stvarnosti. Ili je to bila i čežnja ka duhovnosti, ka doživljavanju i građenju svog sveta ideja i literature? (...)“

Prvi put čujem da bi nekoga u lov, u jedno organizovano ubijanje živih bića, vukla težnja za duhovnosti. Pasus niže nalazimo jedno dodatno objašnjenje.

 „(...) Ne znam kako čovek dolazi do ideja i do umetničkih motiva. To se slaže iz sećanja, iz zapažanja, razgovora i sanjarija. Meni se to, uveren sam, najčešće događalo u lovu – najspontanije i najplodnije u lovu na pastrmke – ... (...)“

Eh, kad čovek čita literaturu Đilasovu dolazi do uverenja da bi možda ona bila bolja da je išao u lov na nosoroge. Pastrmke su očevidno bile nedovoljna inspiracija.
I najzad kraj ovog besmislenog i neverovatnog pasusa.

„(...) Lov,“ kaže Đilas, „pecanje pastrmki, nije moja neizbežna strast, a pogotovu nije moja sudbina. (...)“

A kod koga su postale sudbina Milovane? Gde su to pastrmke uzdignute na nivo metafizičkog uslova?

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“. 

Strana 62. Govoreći o procesu, postepenom i gotovo neprimetnom otuđivanju od ideje i njenih nosilaca, koji je išao paralelno sa prvim sumnjama i kritičkim primedbama na Sovjetski Savez, Đilas kaže:

„(...) To mutno unutrašnje negodovanje se uobličavalo u bolnoj i neugasivoj žudnji za literarnim, za beletrističkim stvaralaštvom. Smatram da to nije bilo samo bekstvo od politike i političke stvarnosti, nego i stvarno htenje – bez obzira koliki je moj talenat stvarno bio – ka iskazivanju samog sebe. Ali da je u tome bilo i mutnih, nedozrelih i nesvesnih nastojanja za odvajanjem i ’osamostaljivanjem’, u to nimalo ne sumnjam. (...)“

Pretpostavljam zapravo da je pokušaj bekstva Đilasovog u literaturu, koji je predupredio, nakon jednog razgovora – Tito, u stvari bila njegova potajna želja za jednom slobodnijom zonom duhovne aktivnosti od one u kojoj je nevoljno trenutno radio. Pitam se da li bi čovek mogao postaviti i sledeću hipotezu.

Da je to bio nesvestan strah od sukoba, za koji je negde u najdubljim i nesvesnim dubinama svog bića on predosećao da će doći, pa bi u tom slučaju bekstvo u literaturu odložilo taj sukob, ili bi ga prenelo na jedan teren u kome on ne bi bio tako ličan i tako politički. Tačnije, možda, tako javan, a ostao da bude ličan i na taj način izgubio svoju opasnu političku boju.

Strana 63, 64.:

„(...) Uistinu mi se nije sviđala banalnost, vulgarnost te nove vlasti. Sve je ličilo na vlast kao bilo koja druga, a još očitijim i odurnijim samovoljama i besavesnostima. I mada sam to sve video, u sebi i usputno na to negodovao, sve sam pravdao privremenošću i idealom budućeg, besklasnog društva. Cepao sam se tako na emotivnog nezadovoljnika i na utoliko upornijeg, žešćeg zatočnika idealne, idealizovane budućnosti. (...)“
 I naravno, kao što je to prirodno u takvim slučajevima kao alibi i kao jedini metod kojim se može iz te dihotomije izaći, Đilas se u toj žestokoj borbi za idealnu budućnost nije okrenuo ni borio protiv onih koji su se udaljavali, protiv onih koji su imali privilegija i time izdali svoje ideale, već protivu onih koji su već bili pobeđeni, onih koji su pripadali prošlosti.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Lakiranje stvarnosti ali i lakiranje od stvarnosti. 

(Povodom Kostićevog intervjua za „NIN“ od novembra 1981. i moje Oktobarske nagrade, s komentarom na drugoj traci.)
 I najzad tu je „NIN“ od 29. 11. 1981. godine sa intervjuom Dušana Kostića pod naslovom „Nismo hteli da lakiramo stvarnost.“ Uz taj naslov je jedno parče hartije sa mojom beleškom. „Lakiranje je bilo obostrano. Oni koji su lakirali stvarnost bili su obilno od stvarnosti lakirani.“

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: „Beogradski roman gledan iz slepe mrlje“. 
 ( Članak Stojšina „NIN“, 4. 12. 1977.) 

Tu je u rubrici „Suočavanja“ u „NIN“-u od 4. 12. 1977. prilog Stojšina pod naslovom „Roman o Beogradu“ i podnaslovom „Zašto nemamo beogradski roman, ili ako ga imamo zašto nam se on ne dopada?“ U okviru tog članka o meni on piše:

„(...) Borislav Pekić piše na teme koje jesu o Beogradu, ali su to i svetske teme, a potrebno je i dosta dobre volje, one čitalačke, da se čitalac probije kroz njegove sadržaje. (...)“

Živojin Pavlović prolazi jedva nešto bolje od mene.

 „(...) Živojin Pavlović je pisao o prizemnom Beogradu na način koji je literaran, a jednovremeno se čini i prizemni. (...)“

Bojim se da ipak čak i gore nego ja prolazi Živojin Pavlović. Bora Ćosić nešto neutralnije, o njemu Stojšin kaže:

 „(...) Pisao je prepoznatljivo Bora Ćosić, a mi ipak imamo osećanje da nismo dobili beogradski roman. (...)“

Ali zato kao ravnoteža tu je Slavko Lebedinski. O njemu kaže Stojšin:

„(...) Slavko Lebedinski je napisao darovitu knjigu Kasni orasi upravo za ovu jesen. (...)“

Tu je i Sveta Lukić o kome Stojšin piše:

„(...) U Vodenim cvetovima Svete Lukića ljudske sudbine ispričane su snažno uz beogradski plakat. Vodeni cvetovi imaju brojnu publiku i sigurno će uskoro cvetati ponovo. (...)“
Tu je i Vladimir Bunjac:

„(...) Nekoliko uspelih priča pisao je Vladimir Bunjac, a svaka od njih mogla je biti roman. O Beogradu je pisao i prepoznatljivo i literarno dobro Miroslav Karaulac u romanu Toplotni udar.“

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: moji dugovi. 
(Povodom intervencije M. Bećkovića i R. V. M. i mog pasoša.)

 Sledeća dva isečka iz „Studenta“ koja se oba odnose na moje oduzimanje pasoša. Jedan pod inicijalima R. V. M. i naslovom „Zbog čega“, glasi:

„Nedavno se saznalo da je književniku Borislavu Pekiću oduzet pasoš uz obrazloženje da se to čini u interesu državne bezbednosti i bezbednosti narodne odbrane. Ovako formulisano opravdanje za narušavanje osnovnih prava jednog jugoslovenskog građanina u najmanju ruku je neodređeno. Na koji način je ovaj književnik narušio narodnu bezbednost i bezbednost Armije.

 To nikome nije poznato. Ukoliko pak organi Unutrašnjih poslova raspolažu činjenicama koje bi to pokazale oni mogu Pekića zvanično optužiti i suditi mu za eventualna krivična dela. To međutim nije učinjeno što jasno pokazuje da takvih dela nema. O čemu se onda radi? I šta znači ovakav postupak naše službe za unutrašnju bezbednost?

Prema podacima koji su poznati to znači da se kod nas može suditi i za moguće prekršaje za protiv državnu delatnost koja doduše nije ispoljena, ali koja se zbog nečega može ispoljiti. To dalje znači da se svako za koga postoji sumnja da će jednom u budućnosti načiniti neko krivično delo može biti legalno osuđeno ili bar javno diskriminisano.

Ovakve odluke organa bezbednosti u svakom slučaju ne mogu doprineti sticanju poverenja kod građanstva, tim pre što nije prvi put da se na udaru ovih organa nalaze istaknutije ličnosti kulturnog i javnog života u nas.“

Drugi je iz velikog intervjua Matije Bećkovića u „Studentu“ pod naslovom „Lakše je izjasniti se kao pisac nego kao kritičar.“ Poslednje pitanje Isaka Crnogorskog, intervjuera, Matiji pod brojem 15 glasilo je:

„(...) Čujem da ste govorili neke interesantne stvari o Soljženicinu na tribini u Francuskoj broj 7.“

Bećković odgovara:

 „Prirodno je biti na strani Soljženicina i radovati se njegovom uspehu. Mada nije slavno braniti tuđe zatočenike. Za naše društvo je mnogo značajnije da Borislav Pekić, o čijem romanu ovih dana čitamo same superlative zajedno s drugim piscima i slobodnim građanima, dobije pasoš, nego da li će Soljženjicinu biti dozvoljeno da primi Nobelovu nagradu. (...)“
 Nikad neću Matiji zaboraviti ovu javnu intervenciju. Onda kada je meni bilo najteže, kao ni ovom čoveku sa inicijalima, ni Bori Krivokapiću koji je takođe u „Vidicima“ pokrenuo to pitanje, tim pre što su takve intervencije bile izuzetno retke. U poređenju sa intervencijama koje se danas čine za pisce i građane to je bila kap u moru opšte ravnodušnosti.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“ („Borba“ od oktobra 1968.) 

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Rezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu: Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.

 Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom. To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom.

Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“
 Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to je upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna prestava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. (nastavak) 
 (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) 

„Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti, ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička.

Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.

Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava problema života i smrti, to je isto kao kada bi smo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama. Književnost raspolaže samo rečima.

 Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči. I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.

 Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To razume se nije tako. Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost. Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosić.

Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“

Moj komentar. Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu mislim uglavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet ideja da bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu „Književne kritike“ mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.