Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak dalje)
Strana 164. i 165. karakteristična je za ambivalenciju koja još uvek vlada u Đilasovom duhu. Ona se uglavnom odnosi na reakcije naroda na raskid sa Sovjetskim Savezom.
„(...) Bio je to, „ kaže Đilas, „napad na osnove, na istorijske tekovine kojima su već zaživeli nova jugoslovenska država i narodi Jugoslavije. Radilo se o državnoj nezavisnosti i svom samostalnom unutrašnjem razvitku. (...)
Nekomunist, odnosno običan jugoslovenski građanin, nije imao dilema i čitav spor je za njega bio takoreći prirodan, a pogotovu prihvatljiv, makar grozio i sovjetskom intervencijom. Pritisci i vojne intervencije velikih protiv malih ’neizbežno’, stoletno su stanje – pogotovu na Balkanu. (...)“
Ovi redovi nesumnjivo zaslužuju jednu svestraniju analizu, ali se ona može sumirati u sledeću konstataciju. Ni sada 1983. godine, kada knjiga izlazi, dakle u godinama kada je ona pisana, Đilas neće da, u podršci koji su jugoslovenski narodi dali komunistima, vidi zapravo antikomunizam, nego vidi nekakav balkanski patriotizam i borbu za nezavisnost Jugoslavije.
Čak ni sada posle toliko vlastitog iskustva i navodne duboke duhovne promene, neće Đilas da prizna ništa što bi na izvestan način smanjilo, odnosno dezavuisalo njegove romantične predstave o vlastitoj revolucionarnoj prošlosti, pa kada je i ona već dovedena u sumnju nakupljenim iskustvima sa vlasti, taj jugoslovenski narod ili bar jedan njegov deo o kome ne govori
Đilas kako bi trebalo govoriti, nije pristao uz jugoslovenske komuniste, on je bio samo protiv ruskih komunista. Đilas o istorijskim tekovinama govori ne kao o tekovinama partije, nego kao o tekovinama čitavog naroda čija je većina bila protivu komunista i učestvovala protivu komunista u građanskom ratu.
Kad bi Đilasova fraza bila istorijski opravdana i ispravna, kad bi se zasnivala na faktima onda te ist
orijske tekovine, proistekle iz borbe partije za vlast, pripadala bi zaista narodu i narod ne bi imao razloga za svoj antikomunizam, koji danas dolazi sve više do izražaja uprkos moralnom preobratu, uprkos 40 godina moralne kasapnice koja je u Jugoslaviji izvedena.
Jugoslovenski građanin nije imao dilema – to je tačno, ali zato što je u ovom sporu gledao mogućnost za jedno slobodnije društvo u kome komunisti ne bi imali vlast. Nije u tom oduševljenju s kojim je prihvaćen sukob sa Sovjetskim Savezom bilo ničega nagonskog, nego jasne svesti da je to šansa da se narod oslobodi komunista.
No comments:
Post a Comment