ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Na stranicama 284., 285. i 286. delovi posvećeni Mihizu od kojih citiram samo početak :
„(...) Mihiz je jednostavno, otvoreno, objasnio razloge svoje posete: ’Znam da ste usamljeni. Ja ne pristajem na bojkot, a držim da Vam moja poseta neće biti neprijatna’. (...)“
Na strani 292. Đilas kaže (ovaj deo je obeležen u knjizi sa tri vertikalne crte, prim. prir.):
„(...) Ja se nikada nisam postideo, a kamoli odrekao, svoje partijske i revolucionarne prošlosti – ono što činim, u svojim spisima, jeste da tu prošlost opišem i time, koliko-toliko objasnim. Ta prošlost bi, uz današnja saznanja, dakako mogla biti lepša i pravičnija – da su njeni akteri i prilike bili, da su mogli biti, drukčiji. (...)“
Ovakve izjave koje Đilas uporno s vremena na vreme ponavlja, svedoče da on još uvek nije stigao do mogućeg kraja svojih promena, jer bitna promena, ona finalna promena, koja bi njega dovela na dohvat ruke do stvarno demokratskih saznanja biće samo onda, kad se odrekne svoje partijske prošlosti i svoje revolucionarne mladosti.
Ne njenih metoda, ne tvrdnjom da bi ona, ta prošlost mogla biti pravičnija, jer ne bi ni u kom slučaju mogla, bazično je pogrešna, nego da je ona u celini nešto čega se čovek mora stideti. Samo iz tog stida i iz tog stvarnog unutrašnjeg, ne lažnog spoljašnjeg, boljševičkog, pokajanja može da proizađe jedan nov čovek.
Strana 299, Đilas veli:
„(....) U ćeliji br. 32, u Drugoj zgradi mitrovačke kaznione, zadržali su me 16 meseci. (...)“
Pitam se da li je to ćelija u prizemlju? Na istoj strani Đilas pominje šefa kaznionske UDB-e Markovića. Čini mi se da se sećam tog imena, ako ga nisam pomešao sa pomoćnikom upravnika Milenkovića. Bio je mali, zdepast, i ako se ne varam smeđokos.
Strana 302:
„(...) Ali posle dve-tri nedelje počele su da mi se u delovima mozga, najčešće na levoj strani, javljaju praznine, a po licu i slepoočnicama da mi trepere nervi. I da mi se javljaju sumnje – da su mi zbilja ubrizgali droge za slabljenje volje! Ja se ni danas ne bih zarekao da to nisu činili. (....)“
Kada je takvu istu tvrdnju, ticala se pokušaja ubistva, činio Dedijer, Đilas mu nije verovao. Sebi, međutim, i svojim sumnjama veruje.
Na strani 304. Đilas govori o molbi :
„(...) Penezić mi je podneo već otkucanu molbu da je potpišem: svakako je Ranković dokonao da ’vozanju’ sa mnom nema kraja. Molba je bila sastavljena vešto – bezmalo sva iz delova mojih pisama Kardelji i Rankoviću. Jedino mesto koje mi se nije svidelo bilo je obećanje da neću u buduće štampati Novu klasu. (...)“
Objašnjenje Đilasovo potpuno je neuverljivo, a osim toga ono i ne objašnjava prvo – zašto je uopšte pisao Kardelju i Rankoviću? Zašto je uopšte potpisao i mogao potpisati jednu molbu koju on sam nije napisao? To se dogodilo januara 1961. godine, i ta molba je samo varijanta pokajničke izjave na kraju III plenuma koji ga je osudio.
Strana 306. Na traženje Lukićevo da mu preda rukopis knjige Razgovori sa Staljinom koji će uskoro biti objavljeni u Americi, Đilas pristaje s unutrašnjim objašnjenjem:
„(..) Zbog čega da i udbovce stavljam u nezgodnu situaciju pred Vrhovnim šefom? (...)“
Kakav fini sentiment prema policiji.
Na istoj strani 306. na Penezićevo prebacivanje da je uobražen Đilas odgovara:
Pages
▼
Friday, March 30, 2018
Thursday, March 29, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Dalje na strani 271. Đilas kaže nakon sazivanja Plenuma, a pre nego što je ovaj započeo, da je na um njemu i Štefici padalo i zajedničko samoubistvo. Ja se pitam – zašto? I kako je moguće da u jednoj tako značajnoj knjizi, jer on je mora kao ispovest smatrati značajnom, Đilas ne daje tome nikakvo objašnjenje.
Lično jedino objašnjenje vidim u panici Đilasovoj pred mogućnošću ekskomunikacije. Drama koja je mnogim komunistima razorila život, očekivala je i njega. On nije podlegao, ali mnogi drugi jesu.
Kad govorim o panici pred ekskomunikacijom ne mislim na strah od fizičkih, materijalnih i drugih posledica, već na moralne posledice od ekskomunikacije, na stavljanje i ostavljanje u međuprostoru, u brisanom prostoru između ideja koje ga odbacuju i novih ideja koje on još ne prihvata.
Strana 278, Đilas kaže:
„(...) Već se u meni od jutra sačeo naum – ne, to nije bio naum, već zlurado ’kažnjavanje’ i sebe i drugova koji su mi dotad bili najbliži – da odstupim u svojim pogledima, budući da ih partija ne prihvata. Bilo je to i robovanje doktrini da su ideje bezvredne ukoliko u praksi ne nalaze primene i provere – praksa se za mene još uvek svodila na partiju i na njenu delatnost.“
Ovaj Đilasov mazohizam može se protumačiti možda jedino pretpostavkom da će njegovo pokajanje biti jasno po svojoj sadržini i po svojim vrednostima tim ljudima na vrhu partije koji su znali kako su izgledala moskovska i ruska pokajanja i da će iz te sličnosti videti u stvari i suštinu svoje sopstvene vladavine. Đilas dalje nastavlja: „
Za ručkom u ’Šumadiji’ rekao sam Štefici da treba da sam popustljiviji, da se ne odvojim od partije. A pri tome me, kao olovna ploča, pritiskala pomisao na Goli otok. Tamo će poslati i one koji se izjašnjavaju za mene, a njih nije tako malo – tamo će ih lomiti i kinjiti gore nego informbirovce. Nema nikakve organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za ’moje’ ideje i za te spontane pristaše.
Ne smem uvući nevine u patnju i nesreću. Ako se povučem – svima se tada pruža prilika da se prikriju, priberu – pa ćemo videti ... (...)“
Bez obzira što je ovo naknadno rasmatranje jednog davnog događaja, ja sam sklon, poznajući Đilasa, da verujem da je zajedno sa demokratizacijom njegovih pogleda i duhovnim promenama u njemu došlo i do nekog moralnog preokreta, pa do i obnove, odnosno do javljanja nekih hrišćanskih ideja i brige za bližnje, ako od njega zavise.
Kažem bez obzira što je ovo naknadan opis jednog psihološkog stanja, sklon sam čvrsto da verujem, da je Đilas u tom trenutku i na druge mislio, da ovo nije samo alibi njegovog pokajanja koje je delovalo na sve ljude, bez obzira da li su njegove pristaše ili protivnici komunista, i da je ovo vrlo deprimirajuće.
Đilas kaže na strani 279.:
„(...) No niko, a pogotovu Tito i Ranković, nije poverovao da je moja ’samokritika’ ’iskrena’ i konačna. (...)“ Ova
Đilasova izjava, uzeta iz vlastitog iskustva u odnosu na pokajanja drugih ljudi – informbirovaca, na primer, u koje vrhovi takođe nisu verovali ali su im ta pokajanja bila potrebna za propagandne svrhe, to uverenje da je sve farsa i da niko nikome ne veruje, ali da se sve mora činiti zato da bi narod bio obmanut, predstavlja u stvari temelj, metodologiju boljševičkog pokreta.
No zašto je ipak onda, znajući da je to farsa, Đilas pristao na to iznuđeno pokajanje? Možda zato što to ipak u konačnoj konsekvenci nije bila samo farsa, jer njegovo uverenje da je još uvek komunista, njegovo shvatanje partije još uvek dogmatično, uprkos demokratskim izletima, činilo je od njegovog pokajanja nužnost, a ono što je nužno ne može biti farsično.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Dalje na strani 271. Đilas kaže nakon sazivanja Plenuma, a pre nego što je ovaj započeo, da je na um njemu i Štefici padalo i zajedničko samoubistvo. Ja se pitam – zašto? I kako je moguće da u jednoj tako značajnoj knjizi, jer on je mora kao ispovest smatrati značajnom, Đilas ne daje tome nikakvo objašnjenje.
Lično jedino objašnjenje vidim u panici Đilasovoj pred mogućnošću ekskomunikacije. Drama koja je mnogim komunistima razorila život, očekivala je i njega. On nije podlegao, ali mnogi drugi jesu.
Kad govorim o panici pred ekskomunikacijom ne mislim na strah od fizičkih, materijalnih i drugih posledica, već na moralne posledice od ekskomunikacije, na stavljanje i ostavljanje u međuprostoru, u brisanom prostoru između ideja koje ga odbacuju i novih ideja koje on još ne prihvata.
Strana 278, Đilas kaže:
„(...) Već se u meni od jutra sačeo naum – ne, to nije bio naum, već zlurado ’kažnjavanje’ i sebe i drugova koji su mi dotad bili najbliži – da odstupim u svojim pogledima, budući da ih partija ne prihvata. Bilo je to i robovanje doktrini da su ideje bezvredne ukoliko u praksi ne nalaze primene i provere – praksa se za mene još uvek svodila na partiju i na njenu delatnost.“
Ovaj Đilasov mazohizam može se protumačiti možda jedino pretpostavkom da će njegovo pokajanje biti jasno po svojoj sadržini i po svojim vrednostima tim ljudima na vrhu partije koji su znali kako su izgledala moskovska i ruska pokajanja i da će iz te sličnosti videti u stvari i suštinu svoje sopstvene vladavine. Đilas dalje nastavlja: „
Za ručkom u ’Šumadiji’ rekao sam Štefici da treba da sam popustljiviji, da se ne odvojim od partije. A pri tome me, kao olovna ploča, pritiskala pomisao na Goli otok. Tamo će poslati i one koji se izjašnjavaju za mene, a njih nije tako malo – tamo će ih lomiti i kinjiti gore nego informbirovce. Nema nikakve organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za ’moje’ ideje i za te spontane pristaše.
Ne smem uvući nevine u patnju i nesreću. Ako se povučem – svima se tada pruža prilika da se prikriju, priberu – pa ćemo videti ... (...)“
Bez obzira što je ovo naknadno rasmatranje jednog davnog događaja, ja sam sklon, poznajući Đilasa, da verujem da je zajedno sa demokratizacijom njegovih pogleda i duhovnim promenama u njemu došlo i do nekog moralnog preokreta, pa do i obnove, odnosno do javljanja nekih hrišćanskih ideja i brige za bližnje, ako od njega zavise.
Kažem bez obzira što je ovo naknadan opis jednog psihološkog stanja, sklon sam čvrsto da verujem, da je Đilas u tom trenutku i na druge mislio, da ovo nije samo alibi njegovog pokajanja koje je delovalo na sve ljude, bez obzira da li su njegove pristaše ili protivnici komunista, i da je ovo vrlo deprimirajuće.
Đilas kaže na strani 279.:
„(...) No niko, a pogotovu Tito i Ranković, nije poverovao da je moja ’samokritika’ ’iskrena’ i konačna. (...)“ Ova
Đilasova izjava, uzeta iz vlastitog iskustva u odnosu na pokajanja drugih ljudi – informbirovaca, na primer, u koje vrhovi takođe nisu verovali ali su im ta pokajanja bila potrebna za propagandne svrhe, to uverenje da je sve farsa i da niko nikome ne veruje, ali da se sve mora činiti zato da bi narod bio obmanut, predstavlja u stvari temelj, metodologiju boljševičkog pokreta.
No zašto je ipak onda, znajući da je to farsa, Đilas pristao na to iznuđeno pokajanje? Možda zato što to ipak u konačnoj konsekvenci nije bila samo farsa, jer njegovo uverenje da je još uvek komunista, njegovo shvatanje partije još uvek dogmatično, uprkos demokratskim izletima, činilo je od njegovog pokajanja nužnost, a ono što je nužno ne može biti farsično.
Wednesday, March 28, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 259. Povodom svojih članaka koji su konačno doveli do raskida s partijom, Đilas kaže:
„(...) I mada su se izjalovile moje nade u demokratiju kao nastavljanja revolucije, odnosno u rešenje baš u Jugoslaviji problema slobode kao uslova socijalizma, mada su moja gledanja od tada evoluirala i moja saznanja obogatila – i sada samog sebe doživljavam kao revolucionara, demokratskog revolucionara. Drugo ne mogu biti, niti ja niti iko ko je dosledan, u ispovedanju pluralizma u jednopartijskim diktaturama. (...)“
Ova misao je najpre nejasna. Ne vidi se šta Đilas podrazumeva pod pojmom demokratskog revolucionarizma. A zatim ona je prilično arogantna, kada se njegov način borbe protivu jednopartijske diktature smatra jedino ispravnim i jedino doslednim.
Možda bi ova druga primedba mogla otpasti pod uslovom da je Đilas objasnio šta podrazumeva pod sobom kao demokratskim revolucionarem. Revolucija je metod, demokratija je sistem. Međutim, demokratija može biti i metod, a revolucija ne može biti sistem. Kazati za nekoga da je demokratski revolucionar, znači kazati jednu protivurečnost.
Demokratija i revolucionarstvo ne idu zajedno. Čovek može predlagati revoluciju da bi se stiglo do demokratije, ali ne može predlagati demokratiju da bi se došlo do revolucije. S obzirom na ono što danas zastupa Đilas izraz demokratski evolucionist daleko bi bolje odgovarao.
Na strani 259. govori Đilas o poslednjem svom članku u toj seriji, poslednjem koji je on objavio u Jugoslaviji, i kaže:
„(...) Ja sam, bez sumnje, već naslućivao ’grešnost’ svojih ideja i svoju sudbinu. Otada je prošlo trideset godina, a taj osnovni problem Istočne Evrope, pa i Jugoslavije, nije ni postavljen – sem u ’jeretičkim’ disputima: Sloboda za sebe je preduslov i uslov slobode za druge i obratno. (...)“
Ja se sa ovim slažem, samo bih ja ovako formulisao ovu rečenicu. Sloboda za druge je preduslov i uslov slobode za sebe i obrnuto. Onaj ko svoju slobodu makar i kao uslov postavlja iznad slobode drugih, otkriva izvestan autokratski egozentrizam. Tek stavljanje slobode drugih iznad vlastite slobode, uzdiže čoveka do stvarno demokratskog mišljenja.
Strana 271. Tvrdnju da je Kardelj podneo referat protivu njega, Đilasa, na Plenumu u januaru 1954. godine protivu svoje savesti, pokapajući sa Đilasom i svoje vlastite demokratske ideje, Đilas potkrepljuje nekim izjavama Kardeljevim dva - tri meseca pre toga. On je po Đilasu rekao:
„(...) Možda ćemo tako doći i do opozicije ... A ova partija“ misli se na Savez komunista, „što se mene tiče – najbolje bi bilo da je nema ... (...)“
Ja lično verujem u ovaj Đilasov izveštaj. Verujem da je Kardelj, obračunavajući se sa Đilasom, obračunavao se i sa svojim potajnim, jeretičkim, idejama. Taj trenutno „napušteni demokratizam“, jer je on još uvek komunistički i nedovoljan, Kardelj je kasnije ponovno vaskrsao u svom radu na razvoju tzv. samoupravljanja.
Ali konfuzija, koja je uvek karakterisala njegove ideje, karakterisala je i taj rad i zato su načela tog samoupravljanja, pa i ustavna načela na kojima je on radio pripremajući novi ustav Jugoslavije, tek izraz te duhovne pometnje u kojoj se on rastajao od starih boljševičkih principa, ali, i zbog Tita možda, nikada nije mogao potpuno da rastane. Sve njegove ideje uvek su bile školske, a način izlaganja provincijalno učiteljski.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 259. Povodom svojih članaka koji su konačno doveli do raskida s partijom, Đilas kaže:
„(...) I mada su se izjalovile moje nade u demokratiju kao nastavljanja revolucije, odnosno u rešenje baš u Jugoslaviji problema slobode kao uslova socijalizma, mada su moja gledanja od tada evoluirala i moja saznanja obogatila – i sada samog sebe doživljavam kao revolucionara, demokratskog revolucionara. Drugo ne mogu biti, niti ja niti iko ko je dosledan, u ispovedanju pluralizma u jednopartijskim diktaturama. (...)“
Ova misao je najpre nejasna. Ne vidi se šta Đilas podrazumeva pod pojmom demokratskog revolucionarizma. A zatim ona je prilično arogantna, kada se njegov način borbe protivu jednopartijske diktature smatra jedino ispravnim i jedino doslednim.
Možda bi ova druga primedba mogla otpasti pod uslovom da je Đilas objasnio šta podrazumeva pod sobom kao demokratskim revolucionarem. Revolucija je metod, demokratija je sistem. Međutim, demokratija može biti i metod, a revolucija ne može biti sistem. Kazati za nekoga da je demokratski revolucionar, znači kazati jednu protivurečnost.
Demokratija i revolucionarstvo ne idu zajedno. Čovek može predlagati revoluciju da bi se stiglo do demokratije, ali ne može predlagati demokratiju da bi se došlo do revolucije. S obzirom na ono što danas zastupa Đilas izraz demokratski evolucionist daleko bi bolje odgovarao.
Na strani 259. govori Đilas o poslednjem svom članku u toj seriji, poslednjem koji je on objavio u Jugoslaviji, i kaže:
„(...) Ja sam, bez sumnje, već naslućivao ’grešnost’ svojih ideja i svoju sudbinu. Otada je prošlo trideset godina, a taj osnovni problem Istočne Evrope, pa i Jugoslavije, nije ni postavljen – sem u ’jeretičkim’ disputima: Sloboda za sebe je preduslov i uslov slobode za druge i obratno. (...)“
Ja se sa ovim slažem, samo bih ja ovako formulisao ovu rečenicu. Sloboda za druge je preduslov i uslov slobode za sebe i obrnuto. Onaj ko svoju slobodu makar i kao uslov postavlja iznad slobode drugih, otkriva izvestan autokratski egozentrizam. Tek stavljanje slobode drugih iznad vlastite slobode, uzdiže čoveka do stvarno demokratskog mišljenja.
Strana 271. Tvrdnju da je Kardelj podneo referat protivu njega, Đilasa, na Plenumu u januaru 1954. godine protivu svoje savesti, pokapajući sa Đilasom i svoje vlastite demokratske ideje, Đilas potkrepljuje nekim izjavama Kardeljevim dva - tri meseca pre toga. On je po Đilasu rekao:
„(...) Možda ćemo tako doći i do opozicije ... A ova partija“ misli se na Savez komunista, „što se mene tiče – najbolje bi bilo da je nema ... (...)“
Ja lično verujem u ovaj Đilasov izveštaj. Verujem da je Kardelj, obračunavajući se sa Đilasom, obračunavao se i sa svojim potajnim, jeretičkim, idejama. Taj trenutno „napušteni demokratizam“, jer je on još uvek komunistički i nedovoljan, Kardelj je kasnije ponovno vaskrsao u svom radu na razvoju tzv. samoupravljanja.
Ali konfuzija, koja je uvek karakterisala njegove ideje, karakterisala je i taj rad i zato su načela tog samoupravljanja, pa i ustavna načela na kojima je on radio pripremajući novi ustav Jugoslavije, tek izraz te duhovne pometnje u kojoj se on rastajao od starih boljševičkih principa, ali, i zbog Tita možda, nikada nije mogao potpuno da rastane. Sve njegove ideje uvek su bile školske, a način izlaganja provincijalno učiteljski.
Tuesday, March 27, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1II
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1II
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 241. Đilas je u Titogradu na Kongresu Narodnog fronta Crne Gore. Dobija obaveštenje o smrti Kidričevoj i dok se priprema da to saopšti Kongresu, on kaže:
„(...) Ali dok sam čekao da govornik završi i da ja mimo reda dobijem reč, od šaka koje su bile na stolu odvojili su mi se prsti. To me, za tren, zaprepastilo. Ali nisam stigao, pribirajući se, ni da se zapitam šta se to događa sa mnom, a prsti su se vratili u šaku. (...)“
Jedan dobar pisac znao bi da ovome mora posvetiti nešto više prostora, inače ovako kako stoji, događaj je samo smešan.
Na strani 255, Đilas kaže:
„(...) Obojica smo,“ misli na sebe i na Enjurina Bevana, vođu laburističke levice, „takođe smatrali da u politici moraju postojati moralne granice, premda politika sama po sebi niti mora niti može biti idealno moralna. Te moralne granice se poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. (...)“ Ova Đilasova generalizacija je nespretna, nejasna, mutna, nepotpuna, a njen drugi deo je besmislen, besmislen usled gramatičke ili usled greške u rasuđivanju. Ova druga rečenica bi možda mogla da glasi: te moralne granice se ne poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. Eventualno, mada ni tada generalizacija ne bi bila mnogo jasnija, bila bi samo gramatički korektna.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 241. Đilas je u Titogradu na Kongresu Narodnog fronta Crne Gore. Dobija obaveštenje o smrti Kidričevoj i dok se priprema da to saopšti Kongresu, on kaže:
„(...) Ali dok sam čekao da govornik završi i da ja mimo reda dobijem reč, od šaka koje su bile na stolu odvojili su mi se prsti. To me, za tren, zaprepastilo. Ali nisam stigao, pribirajući se, ni da se zapitam šta se to događa sa mnom, a prsti su se vratili u šaku. (...)“
Jedan dobar pisac znao bi da ovome mora posvetiti nešto više prostora, inače ovako kako stoji, događaj je samo smešan.
Na strani 255, Đilas kaže:
„(...) Obojica smo,“ misli na sebe i na Enjurina Bevana, vođu laburističke levice, „takođe smatrali da u politici moraju postojati moralne granice, premda politika sama po sebi niti mora niti može biti idealno moralna. Te moralne granice se poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. (...)“ Ova Đilasova generalizacija je nespretna, nejasna, mutna, nepotpuna, a njen drugi deo je besmislen, besmislen usled gramatičke ili usled greške u rasuđivanju. Ova druga rečenica bi možda mogla da glasi: te moralne granice se ne poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. Eventualno, mada ni tada generalizacija ne bi bila mnogo jasnija, bila bi samo gramatički korektna.
Monday, March 26, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1I
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1I
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 229, 230. Dva citata iz govora Titovog na VI kongresu. Ona su vrlo karakteristična i vrlo upotrebljiva. Prvi:
„(...) Od Teherana pa do danas Sovjetski Savez se prikazivao svijetu u svoj svojoj imperijalističkoj veličini. Danas možemo smjelo kazati da je čitava sovjetska međunarodna politika, ako ostavimo po strani obične propagandne trikove, kao što je njihova tobožnja borba za mir i drugo, bila takva da je ona u prvom redu doprinjela da dođe do sadašnje napete međunarodne situacije. (...)“
Drugi:
„(...) Zar nije ona stvorila od nekada nezavisnih istočnih država, kao što su Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Rumunjska, Bugarska, itd. obične kolonije u srcu Evrope. A da i ne govorimo o porobljavanju baltičkih zemalja još prije rata. (...)“
Takođe na 230. strani Đilas kaže:
„(...) Držim da je baš u to vreme Tito uzviknuo – (...) Kod nas neće biti mnogopartijski nego mnogogrupni sistem! (...)“
Čini mi se da je ova rečenica Titov najkrupniji doprinos savremenoj sociologiji!
Na strani 236 Đilas opisuje kako se rastao sa svojom ženom Mitrom Mitrović, nakon što se zaljubio u Šteficu Bajić. Jedanput, Đilas kaže, po povratku s posla u svojoj radnoj sobi:
„(...) priznao sam Mitri, (...): Ja volim drugu ženu ... Mitrino lice se detinjski zgrčilo i iz njenih krupnih i tamnih očiju su grunule suze. Tog istog dana preselio sam se sasvim u svoju radnu sobu. (...)“
Iz ovog opisa ne samo iz njegovog postupka, izbija jedna prirodna grubost, koju je s vremena na vreme, pa i prilično često Đilas pokazivao i prema drugim ljudima i prema najbližima oko sebe. Verovatno je ova grubost s jedne strane deo njegove prirode, a s druge strane deo njegovog boljševičkog vaspitanja.
Na strani 237 i 238 Đilas, po mom mišljenju uspešno spori navode Dedijerove u njegovim Novim prilozima za biografiju druga Tita, po kojima je Đilas imao dvojni moral.
Propovedajući s jedne strane askezu, a s druge strane sam se podavajući vezama sa ženama, međutim Đilas bi morao, bez obzira na snagu argumenata i na poverenje koje može njima ukazati, da malo više obrati pažnju na stilizaciju svojih argumenata. Jer on, razdvojene sa svega dve - tri rečenice, na jednom mestu kaže:
„(...) Dedijer i ja nismo ni mogli biti tako bliski, (...)“
a odmah nakon toga kaže:
„(...) Neću reći da nismo bili u dobrim odnosima i da se nismo viđali. Naprotiv, bili smo i bliski, (...)“
Što se tiče druge tačke u optužnici Dedijerovoj o moralu, ona je nešto mutnija. Dedijer optužuje Đilasa da je oterao u smrt izvesnog omladinca Paternostera, koji je voleo dve devojke. U svoju odbranu Đilas kaže:
„(...) A što se tiče Dedijerove tvrdnje da sam čak ’oterao u smrt .... Paternostera’- otkud to kad nisam bio ’glavni .... faktor’, otkud to kad nisam ni pripadao studentskoj organizaciji, u čijim je asketskim revolucionarnim moralom Paternoster došao u nerazmrsivi, tragični konflikt? (...)“
Ova stvar je prilično mutna i bilo bi bolje da je Đilas malo više ušao u sudbinu tog Paternostera, jer ova odbrana bleda je bar isto toliko koliko je bled i nedokazan Dedijerov napad.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 229, 230. Dva citata iz govora Titovog na VI kongresu. Ona su vrlo karakteristična i vrlo upotrebljiva. Prvi:
„(...) Od Teherana pa do danas Sovjetski Savez se prikazivao svijetu u svoj svojoj imperijalističkoj veličini. Danas možemo smjelo kazati da je čitava sovjetska međunarodna politika, ako ostavimo po strani obične propagandne trikove, kao što je njihova tobožnja borba za mir i drugo, bila takva da je ona u prvom redu doprinjela da dođe do sadašnje napete međunarodne situacije. (...)“
Drugi:
„(...) Zar nije ona stvorila od nekada nezavisnih istočnih država, kao što su Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Rumunjska, Bugarska, itd. obične kolonije u srcu Evrope. A da i ne govorimo o porobljavanju baltičkih zemalja još prije rata. (...)“
Takođe na 230. strani Đilas kaže:
„(...) Držim da je baš u to vreme Tito uzviknuo – (...) Kod nas neće biti mnogopartijski nego mnogogrupni sistem! (...)“
Čini mi se da je ova rečenica Titov najkrupniji doprinos savremenoj sociologiji!
Na strani 236 Đilas opisuje kako se rastao sa svojom ženom Mitrom Mitrović, nakon što se zaljubio u Šteficu Bajić. Jedanput, Đilas kaže, po povratku s posla u svojoj radnoj sobi:
„(...) priznao sam Mitri, (...): Ja volim drugu ženu ... Mitrino lice se detinjski zgrčilo i iz njenih krupnih i tamnih očiju su grunule suze. Tog istog dana preselio sam se sasvim u svoju radnu sobu. (...)“
Iz ovog opisa ne samo iz njegovog postupka, izbija jedna prirodna grubost, koju je s vremena na vreme, pa i prilično često Đilas pokazivao i prema drugim ljudima i prema najbližima oko sebe. Verovatno je ova grubost s jedne strane deo njegove prirode, a s druge strane deo njegovog boljševičkog vaspitanja.
Na strani 237 i 238 Đilas, po mom mišljenju uspešno spori navode Dedijerove u njegovim Novim prilozima za biografiju druga Tita, po kojima je Đilas imao dvojni moral.
Propovedajući s jedne strane askezu, a s druge strane sam se podavajući vezama sa ženama, međutim Đilas bi morao, bez obzira na snagu argumenata i na poverenje koje može njima ukazati, da malo više obrati pažnju na stilizaciju svojih argumenata. Jer on, razdvojene sa svega dve - tri rečenice, na jednom mestu kaže:
„(...) Dedijer i ja nismo ni mogli biti tako bliski, (...)“
a odmah nakon toga kaže:
„(...) Neću reći da nismo bili u dobrim odnosima i da se nismo viđali. Naprotiv, bili smo i bliski, (...)“
Što se tiče druge tačke u optužnici Dedijerovoj o moralu, ona je nešto mutnija. Dedijer optužuje Đilasa da je oterao u smrt izvesnog omladinca Paternostera, koji je voleo dve devojke. U svoju odbranu Đilas kaže:
„(...) A što se tiče Dedijerove tvrdnje da sam čak ’oterao u smrt .... Paternostera’- otkud to kad nisam bio ’glavni .... faktor’, otkud to kad nisam ni pripadao studentskoj organizaciji, u čijim je asketskim revolucionarnim moralom Paternoster došao u nerazmrsivi, tragični konflikt? (...)“
Ova stvar je prilično mutna i bilo bi bolje da je Đilas malo više ušao u sudbinu tog Paternostera, jer ova odbrana bleda je bar isto toliko koliko je bled i nedokazan Dedijerov napad.
Friday, March 23, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL1
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Na stranama 221 i 222 opisuje se nesporazum sa Dedijerom povodom žalbe Jugoslavije na Sovjetski Savez pred Ujedinjenim nacijama u Parizu. (...)
Govoreći o svom susretu sa Sulcbergerom Đilas na 223. strani kaže:
„(...) Sada smo Sulcberger i ja dobri, nesebični prijatelji - željno očekujemo da se svakog leta nađemo u lovu na pastrmke,“ opet te nesretne metafizičke pastrmke, „i u nevezanom razgovoru intelektualaca, ostarelih u različitom iskustvu. (...)“
Primećujem da je reč intelektualac i intelektualno bezmalo najčešća u ovoj Đilasovoj knjizi. On očevidno polaže na to da se smatra intelektualcem i pridaje toj reči naročiti, gotovo bih rekao mističan značaj. S obzirom na netrpeljivost totalitarnih poredaka prema intelektualcima pitam se nije li ovo insistiranje na svojoj intelektualnosti, ovo stavljanje u red intelektualaca zapravo jedna antitotalitaristička Đilasova demonstracija.
Na strani 225, 226 i 227 Đilas jednom besprekornom argumentacijom i dokazima obara neosnovane optužbe Oskara Daviča. Te optužbe su uostalom u poznatom histerično-potkazivačkom Davičovom maniru. Ako izuzmem Pigmeje retko ko je kod mene, osim možda Crnjanskog, izazivao toliko odbojnosti.
Pogotovo pošto se Davičo usudio da moje ime u nekoliko navrata koristi u svojim obračunima sa Zoranom Gavrilovićem i Erihom Košom. Sada ću u celini sa strane 227 i 228 citirati jedan odlomak koji se odnosi na Krležu i poznati govor na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine, a ne 1981. godine, kako očevidno štamparskom greškom piše u knjizi.
To činim zbog toga što je taj govor i po mom mišljenju dobio nezaslužene pohvale kako zbog svoje sadržine tako i zbog Krležine inicijative. Đilas dokazuje da taj govor nije bio Krležina inicijativa, mada je on odgovoran za izražavanje tada postojećih ideja u vrhovima, a na stranu trenutno ostavljam činjenicu da on jeste antidogmatski u odnosu na tvrd dogmatizam jugoslovenskog vođstva i komunističkih ideja tada, ali ni najmanje antidogmatski u odnosu na liberalne ideje koje su normalne, i u svetu tada vladale.
Njegov je antidogmatizam zapravo relativan i moglo bi se govoriti o predlaganju slobode koja liči na dopuštenje zatvoreniku da u okviru zatvorene ćelije može šetati od zida do zida. Ili se još bolje ta sloboda može uporediti sa onom slobodom koju svakoga dana jedanput ili dva puta zatvorenik ima, kad ga iz ćelije izvedu u dvorište na šetnju. Đilas veli:
„(...) Ne bih spominjao Krležin referat na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine – da obožavatelji Krleže ne tretiraju taj referat kao prelomni, istorijski događaj o oslobođenju jugoslovenskih kultura, a napose južnoslovenskih književnosti, od dogmatskih, staljinističkih stega. A ima, štaviše, i takvih koji taj referat uzimaju kao dokaz posebne, hrvatske demokratičnosti i progresivnosti.
Time ne mislim reći da taj Krležin referat nije bio značajan. Naprotiv. Krleža je u našem otporu Sovjetskom Savezu igrao, na širem kulturnom planu, i krupnu i kreativnu ulogu. Da samo pomenem izložbu srednjovekovne umetnosti s tla Jugoslavije u Parizu i osnivanje Enciklopedijskog zavoda, koji su ostvareni na njegovu inicijativu i njegovim radom.
Ali ne samo što je preterano i netačno izdvajati Krležinu delatnost iz delatnosti partijskih vrhova i s mukom izvojevane liberalnije klime, nego se takvo pristupanje Krleži i Krležinoj ulozi ne poklapa ni s činjenicama: Krležino istupanje na pomenutom kongresu pisaca je bilo unapred dogovoreno u Centralnom komitetu, i to sa mnom, a verovatno i s Kardeljom.
To ne umanjuje Krležinu inicijativu i originalnost, nego samo otkriva da nije on, Krleža, napravio prelom, jer on to nije ni mogao, nego je prelom učinjen najpre – u toku triipogodišnje političke i idejne borbe – u vrhovima partije, s kojima je Krleža revno i disciplinovano sarađivao. (...)“
Ne postavlja se na osnovu ovoga što Đilas kaže ovde pitanje šta je mislio Krleža kad je taj govor održao. Neosporno je i svakako da je on mislio ono što je govorio da se sa tim slagao, ali se postavlja jedno drugo pitanje. Da li bi on takav govor samoinicijativno smeo da održi, i da li bi ga održao da nije dobio gotovo direktno uputstvo sa vrha?
Da ideja o tom govoru nije došla u razgovorima sa vrha? Ja lično ne verujem. Nije prošlo ni nekoliko godina od kako se Krleža sa partijom izmirio i od kako je predato zaboravu i njegov sukob sa partijom pre rata i njegovo neodazivanje pozivu da ode u partizane. Bilo bi za Krležu, s jedne strane njegovo polaganje na konfor, a s druge strane njegovo polaganje na vezu s partijom i njegovim mladalačkim idejama, nezamislivo da na tom planu uđe u bilo kakav sukob sa partijom tek pošto je prethodni sukob jedva izumro.
Uostalom tome je dokaz i Krležino kasnije držanje. Kada se taj sukob ponovo, ovoga puta zaista duboko i intimno otvorio, kada je možda i potresao njegove mladalačke iluzije u pogledu komunizma i novog poretka u svetu, novog sveta kome je on toliko mnogo od svog duha poklonio, Krleža je ćutao,
Krleža ništa nije učinio da se pred javnošću otvori i da javnosti pokaže da se on u odnosu na te ideje izmenio i šta o njima i njihovoj primeni danas misli. A to je ono što, po mome mišljenju, kod Milovana Đilasa bez obzira na sve treba najviše, ako ne možda i jedino ceniti.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Na stranama 221 i 222 opisuje se nesporazum sa Dedijerom povodom žalbe Jugoslavije na Sovjetski Savez pred Ujedinjenim nacijama u Parizu. (...)
Govoreći o svom susretu sa Sulcbergerom Đilas na 223. strani kaže:
„(...) Sada smo Sulcberger i ja dobri, nesebični prijatelji - željno očekujemo da se svakog leta nađemo u lovu na pastrmke,“ opet te nesretne metafizičke pastrmke, „i u nevezanom razgovoru intelektualaca, ostarelih u različitom iskustvu. (...)“
Primećujem da je reč intelektualac i intelektualno bezmalo najčešća u ovoj Đilasovoj knjizi. On očevidno polaže na to da se smatra intelektualcem i pridaje toj reči naročiti, gotovo bih rekao mističan značaj. S obzirom na netrpeljivost totalitarnih poredaka prema intelektualcima pitam se nije li ovo insistiranje na svojoj intelektualnosti, ovo stavljanje u red intelektualaca zapravo jedna antitotalitaristička Đilasova demonstracija.
Na strani 225, 226 i 227 Đilas jednom besprekornom argumentacijom i dokazima obara neosnovane optužbe Oskara Daviča. Te optužbe su uostalom u poznatom histerično-potkazivačkom Davičovom maniru. Ako izuzmem Pigmeje retko ko je kod mene, osim možda Crnjanskog, izazivao toliko odbojnosti.
Pogotovo pošto se Davičo usudio da moje ime u nekoliko navrata koristi u svojim obračunima sa Zoranom Gavrilovićem i Erihom Košom. Sada ću u celini sa strane 227 i 228 citirati jedan odlomak koji se odnosi na Krležu i poznati govor na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine, a ne 1981. godine, kako očevidno štamparskom greškom piše u knjizi.
To činim zbog toga što je taj govor i po mom mišljenju dobio nezaslužene pohvale kako zbog svoje sadržine tako i zbog Krležine inicijative. Đilas dokazuje da taj govor nije bio Krležina inicijativa, mada je on odgovoran za izražavanje tada postojećih ideja u vrhovima, a na stranu trenutno ostavljam činjenicu da on jeste antidogmatski u odnosu na tvrd dogmatizam jugoslovenskog vođstva i komunističkih ideja tada, ali ni najmanje antidogmatski u odnosu na liberalne ideje koje su normalne, i u svetu tada vladale.
Njegov je antidogmatizam zapravo relativan i moglo bi se govoriti o predlaganju slobode koja liči na dopuštenje zatvoreniku da u okviru zatvorene ćelije može šetati od zida do zida. Ili se još bolje ta sloboda može uporediti sa onom slobodom koju svakoga dana jedanput ili dva puta zatvorenik ima, kad ga iz ćelije izvedu u dvorište na šetnju. Đilas veli:
„(...) Ne bih spominjao Krležin referat na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine – da obožavatelji Krleže ne tretiraju taj referat kao prelomni, istorijski događaj o oslobođenju jugoslovenskih kultura, a napose južnoslovenskih književnosti, od dogmatskih, staljinističkih stega. A ima, štaviše, i takvih koji taj referat uzimaju kao dokaz posebne, hrvatske demokratičnosti i progresivnosti.
Time ne mislim reći da taj Krležin referat nije bio značajan. Naprotiv. Krleža je u našem otporu Sovjetskom Savezu igrao, na širem kulturnom planu, i krupnu i kreativnu ulogu. Da samo pomenem izložbu srednjovekovne umetnosti s tla Jugoslavije u Parizu i osnivanje Enciklopedijskog zavoda, koji su ostvareni na njegovu inicijativu i njegovim radom.
Ali ne samo što je preterano i netačno izdvajati Krležinu delatnost iz delatnosti partijskih vrhova i s mukom izvojevane liberalnije klime, nego se takvo pristupanje Krleži i Krležinoj ulozi ne poklapa ni s činjenicama: Krležino istupanje na pomenutom kongresu pisaca je bilo unapred dogovoreno u Centralnom komitetu, i to sa mnom, a verovatno i s Kardeljom.
To ne umanjuje Krležinu inicijativu i originalnost, nego samo otkriva da nije on, Krleža, napravio prelom, jer on to nije ni mogao, nego je prelom učinjen najpre – u toku triipogodišnje političke i idejne borbe – u vrhovima partije, s kojima je Krleža revno i disciplinovano sarađivao. (...)“
Ne postavlja se na osnovu ovoga što Đilas kaže ovde pitanje šta je mislio Krleža kad je taj govor održao. Neosporno je i svakako da je on mislio ono što je govorio da se sa tim slagao, ali se postavlja jedno drugo pitanje. Da li bi on takav govor samoinicijativno smeo da održi, i da li bi ga održao da nije dobio gotovo direktno uputstvo sa vrha?
Da ideja o tom govoru nije došla u razgovorima sa vrha? Ja lično ne verujem. Nije prošlo ni nekoliko godina od kako se Krleža sa partijom izmirio i od kako je predato zaboravu i njegov sukob sa partijom pre rata i njegovo neodazivanje pozivu da ode u partizane. Bilo bi za Krležu, s jedne strane njegovo polaganje na konfor, a s druge strane njegovo polaganje na vezu s partijom i njegovim mladalačkim idejama, nezamislivo da na tom planu uđe u bilo kakav sukob sa partijom tek pošto je prethodni sukob jedva izumro.
Uostalom tome je dokaz i Krležino kasnije držanje. Kada se taj sukob ponovo, ovoga puta zaista duboko i intimno otvorio, kada je možda i potresao njegove mladalačke iluzije u pogledu komunizma i novog poretka u svetu, novog sveta kome je on toliko mnogo od svog duha poklonio, Krleža je ćutao,
Krleža ništa nije učinio da se pred javnošću otvori i da javnosti pokaže da se on u odnosu na te ideje izmenio i šta o njima i njihovoj primeni danas misli. A to je ono što, po mome mišljenju, kod Milovana Đilasa bez obzira na sve treba najviše, ako ne možda i jedino ceniti.
Thursday, March 22, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLL
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 211:
„(...) Kardelj je isticao: (...) Nemoguće je potpuno odvojiti Lenjina od Staljina. – Najzad Staljin ističe iz Lenjina. (...)“
Radovi, međutim, koji, a među njima i Nikole Miloševića, nastoje da analiziraju staljinizam sa gledišta lenjinističke teorije i lenjinizam u svetlu staljinističke prakse, koji dakle pokušavaju da obnove odnosno utvrde tu neospornu vezu između Lenjinovih teorija i Staljinove prakse, između Lenjina i Staljina, izdašno se napadaju od strane režimskih polumislilaca.
Na strani 211. i 212. iznosi se pomalo operetski istorijat nastanka samoupravljanja u Jugoslaviji. Đilas kaže:
„(...) Tako mi je, pročitavajući u drugom tomu Kapitala mesta, koja se odnose na buduću ’asocijaciju neposrednih proizvođača’ kao na oblik prelaza ka komunizmu, palo na um da bi čitav naš privredni mehanizam trebalo uprostiti na taj način što bi se sva uprava prepustila onima koji rade u preduzećima, a država obezbeđivala za sebe samo porez. (...)
Tito je prohodao, a onda oduševljeno uskliknuo: Pa to je ono Marksovo – fabrika radnicima! (...)“
Dakle, eto pored svih drugih lepih novina kojima nas je Đilas usrećio, među njima je i crnogorska nacija, njemu imamo da zahvalimo i za radničko samoupravljanje, sa kojim danas više ne znamo šta da radimo.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Strana 211:
„(...) Kardelj je isticao: (...) Nemoguće je potpuno odvojiti Lenjina od Staljina. – Najzad Staljin ističe iz Lenjina. (...)“
Radovi, međutim, koji, a među njima i Nikole Miloševića, nastoje da analiziraju staljinizam sa gledišta lenjinističke teorije i lenjinizam u svetlu staljinističke prakse, koji dakle pokušavaju da obnove odnosno utvrde tu neospornu vezu između Lenjinovih teorija i Staljinove prakse, između Lenjina i Staljina, izdašno se napadaju od strane režimskih polumislilaca.
Na strani 211. i 212. iznosi se pomalo operetski istorijat nastanka samoupravljanja u Jugoslaviji. Đilas kaže:
„(...) Tako mi je, pročitavajući u drugom tomu Kapitala mesta, koja se odnose na buduću ’asocijaciju neposrednih proizvođača’ kao na oblik prelaza ka komunizmu, palo na um da bi čitav naš privredni mehanizam trebalo uprostiti na taj način što bi se sva uprava prepustila onima koji rade u preduzećima, a država obezbeđivala za sebe samo porez. (...)
Tito je prohodao, a onda oduševljeno uskliknuo: Pa to je ono Marksovo – fabrika radnicima! (...)“
Dakle, eto pored svih drugih lepih novina kojima nas je Đilas usrećio, među njima je i crnogorska nacija, njemu imamo da zahvalimo i za radničko samoupravljanje, sa kojim danas više ne znamo šta da radimo.
Wednesday, March 21, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine. #
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
U nastavku na strani 209:
„(...) Niti bi meni,“ kaže Đilas, „mogle doći u glavu takve, ’jeretičke’ misli da nije bilo žestokih, sve žešćih i sve užasnijih sovjetskih pritisaka, a pogotovu da nije bilo bezbrojnih, strasnih i otrežnjujućih kreativnih diskusija u partijskom vrhu i u sredini u kojoj sam delovao: (...)“
Ovo je vrlo važna opaska zbog toga što ona protivureči izvesnim, doduše više potencijalnim nego sasvim otvorenim mišljenjima, koja pokušavaju da promene u Jugoslaviji izdvoje iz sukoba sa Sovjetskim Savezom i povežu sa nekim zamišljenim, nepostojećim unutrašnjim promenama u prirodi samoga režima, koje su nastale zahvaljujući specifično narodnoj tzv. revoluciji u Jugoslaviji i specifičnim odlikama jugoslovenske partije.
Na taj način potpuno se odbija željena mogućnost da se jugoslovenska čak i ova minimalna demokratizacija veže za svesnu partijsku politiku koja ne bi imala nikakvih okolnosti van sebe da je provociraju, a posebno ne sukob sa Sovjetskim Savezom. Jugoslovenska demokratizacija nakon 1948. godine je iznuđena, a ne spontana pogotovu ne programirana.
I kada izvesni komunisti danas kažu da su nam 1948. godine doneli slobodu i da njima moramo zahvaliti za ovo malo slobode što je imamo, onda mi možemo da odgovorimo samo da su nam oni doneli nešto malo slobode iz onog ropstva, onog potpunog ropstva, u koje su nas pre 1948. godine uveli.
I kada se danas hvale tom iznuđenom slobodoumnošću. oni podsećaju na pljačkaša koji vas je svukao do gola, a zatim vam vratio parče maramice da njome kako vam je volja brišete nos ili pokrivate stid.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine. #
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
U nastavku na strani 209:
„(...) Niti bi meni,“ kaže Đilas, „mogle doći u glavu takve, ’jeretičke’ misli da nije bilo žestokih, sve žešćih i sve užasnijih sovjetskih pritisaka, a pogotovu da nije bilo bezbrojnih, strasnih i otrežnjujućih kreativnih diskusija u partijskom vrhu i u sredini u kojoj sam delovao: (...)“
Ovo je vrlo važna opaska zbog toga što ona protivureči izvesnim, doduše više potencijalnim nego sasvim otvorenim mišljenjima, koja pokušavaju da promene u Jugoslaviji izdvoje iz sukoba sa Sovjetskim Savezom i povežu sa nekim zamišljenim, nepostojećim unutrašnjim promenama u prirodi samoga režima, koje su nastale zahvaljujući specifično narodnoj tzv. revoluciji u Jugoslaviji i specifičnim odlikama jugoslovenske partije.
Na taj način potpuno se odbija željena mogućnost da se jugoslovenska čak i ova minimalna demokratizacija veže za svesnu partijsku politiku koja ne bi imala nikakvih okolnosti van sebe da je provociraju, a posebno ne sukob sa Sovjetskim Savezom. Jugoslovenska demokratizacija nakon 1948. godine je iznuđena, a ne spontana pogotovu ne programirana.
I kada izvesni komunisti danas kažu da su nam 1948. godine doneli slobodu i da njima moramo zahvaliti za ovo malo slobode što je imamo, onda mi možemo da odgovorimo samo da su nam oni doneli nešto malo slobode iz onog ropstva, onog potpunog ropstva, u koje su nas pre 1948. godine uveli.
I kada se danas hvale tom iznuđenom slobodoumnošću. oni podsećaju na pljačkaša koji vas je svukao do gola, a zatim vam vratio parče maramice da njome kako vam je volja brišete nos ili pokrivate stid.
Tuesday, March 20, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Na strani 201. Đilas kaže:
“(…) U tim letnjim danima 1949. godine došlo je i do sloma ustanka u Grčkoj – uz prebacivanje krivice na Jugoslaviju, premda smo mi ustanike pomagali takoreći do zadnjeg dana. I naše vođstvo i vođstvo grčkog ustanka bili su svesni teškoća u koje može zapasti ustanak zbog sukoba Jugoslavija – Sovjetski Savez, budući da je najveći deo pomoći poticao iz Jugoslavije i išao preko nje. (...)“
Pitam se kako se ovo priznanje jugoslovenske intervencionističke politike u grčkom građanskom ratu slaže sa moralnim zgražanjem nad intervencionističkim pretnjama Rusa u to vreme.
Strana 209. Na III plenumu o prosveti Đilas u referatu izjavljuje:
„(...) Nije, dakle, problem toliko u tome šta – kakvog čovjeka – hoćemo da stvorimo, koliko u primeni metoda koji će to zaista i osigurati. (...)“
Ovakva formulacija svedoči o promenama u Đilasovom ne samo stavu nego i u duhu kojih onda možda on još nije bio svestan. Jer ako neko kaže da problem nije u tome kakvog čoveka društvo stvara nego koji metod koristi u stvaranju takvog čoveka, on istovremeno kaže da nije problem u tome kakvog čoveka hoćemo, nego kako do njega doći, jer od toga kako do njega dolazimo zavisi i kakvog čoveka stvaramo.
Što se tiče zaključaka tog plenuma koje je takođe on skicirao, s njima ne bi smeo da bude naročito ponosan, premda mi se čini da ih on ubraja u svoje uspehe u smislu odustajanja, odnosno razdvajanja od ortodoksnog marksizma.
On je naime predlagao da se marksizam više ne izdvaja u poseban predmet, nego je insistirao na naučnosti pod kojom, po vlastitom priznanju, podrazumeva primenu marksističkog metoda u nastavi predmeta u celini. Dakle marksizam koji je do sada bio izdvojen, postaje sada pseudonaučna metodologija svih predmeta.
Marksizam koji je do sada tek kao izdvojen bacao svoju senku na ostale predmete, sada postaje njihovo središte i na taj način ti predmeti gube svoju naučnu samostalnost, a sa njom i svoju suvislost. Da je ovo bilo moguće ostvariti imali bismo umesto jedne krupne laži tu istu laž raspoređenu u dvanaest naučnih disciplina.
Ispraznost, nefunkcionalnost, neprimenljivost, apstraktnost marksizma postala bi još vidljivija u sudaru sa stvarnim, tehničkim problemima i dilemama pojedinih nauka.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak)
Na strani 201. Đilas kaže:
“(…) U tim letnjim danima 1949. godine došlo je i do sloma ustanka u Grčkoj – uz prebacivanje krivice na Jugoslaviju, premda smo mi ustanike pomagali takoreći do zadnjeg dana. I naše vođstvo i vođstvo grčkog ustanka bili su svesni teškoća u koje može zapasti ustanak zbog sukoba Jugoslavija – Sovjetski Savez, budući da je najveći deo pomoći poticao iz Jugoslavije i išao preko nje. (...)“
Pitam se kako se ovo priznanje jugoslovenske intervencionističke politike u grčkom građanskom ratu slaže sa moralnim zgražanjem nad intervencionističkim pretnjama Rusa u to vreme.
Strana 209. Na III plenumu o prosveti Đilas u referatu izjavljuje:
„(...) Nije, dakle, problem toliko u tome šta – kakvog čovjeka – hoćemo da stvorimo, koliko u primeni metoda koji će to zaista i osigurati. (...)“
Ovakva formulacija svedoči o promenama u Đilasovom ne samo stavu nego i u duhu kojih onda možda on još nije bio svestan. Jer ako neko kaže da problem nije u tome kakvog čoveka društvo stvara nego koji metod koristi u stvaranju takvog čoveka, on istovremeno kaže da nije problem u tome kakvog čoveka hoćemo, nego kako do njega doći, jer od toga kako do njega dolazimo zavisi i kakvog čoveka stvaramo.
Što se tiče zaključaka tog plenuma koje je takođe on skicirao, s njima ne bi smeo da bude naročito ponosan, premda mi se čini da ih on ubraja u svoje uspehe u smislu odustajanja, odnosno razdvajanja od ortodoksnog marksizma.
On je naime predlagao da se marksizam više ne izdvaja u poseban predmet, nego je insistirao na naučnosti pod kojom, po vlastitom priznanju, podrazumeva primenu marksističkog metoda u nastavi predmeta u celini. Dakle marksizam koji je do sada bio izdvojen, postaje sada pseudonaučna metodologija svih predmeta.
Marksizam koji je do sada tek kao izdvojen bacao svoju senku na ostale predmete, sada postaje njihovo središte i na taj način ti predmeti gube svoju naučnu samostalnost, a sa njom i svoju suvislost. Da je ovo bilo moguće ostvariti imali bismo umesto jedne krupne laži tu istu laž raspoređenu u dvanaest naučnih disciplina.
Ispraznost, nefunkcionalnost, neprimenljivost, apstraktnost marksizma postala bi još vidljivija u sudaru sa stvarnim, tehničkim problemima i dilemama pojedinih nauka.
Monday, March 19, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)
Na strani 199. povodom intenzivne kolektivizacije koju su jugoslovenski komunisti preduzeli nakon rezolucije IB-a i raskida sa Sovjetskim Savezom da bi ovome dokazali ispravnost svog pseudosovjetizma, Đilas kaže:
“(…) Ali kolektivizacija je kod nas bila drukčija nego u Sovjetskom Savezu. Bilo bi suviše uprošćeno ako bi se reklo da je bila manje prinudna, mada je to neosporno. Kod nas je prinuda pretežno bila duhovna – pririsak na svest i na moralno osećanje. (…)”
Ova mi se formulacija u najmanju ruku čini smešnom, jer pretpostavlja da bi srpsko i jugoslovensko seljaštvo uopšte imalo neku različitu svest od posedničke, i moralno osećanje koje bi bilo iznad žudnje za ličnim posedovanjem.
Kolektivizacija je bila, naravno, manje nasilna nego u Sovjetskom Savezu, ali se ona prinudno uglavnom vršila,
jer je naš seljak imao vrlo izraženu posedničku svest i njegovo moralno osećanje bilo je tom svešću toliko unakaženo da nikakav pritisak nije mogao dovesti do nekog dobrovoljnog ulaženja u zadruge na bazi promene moralnog osećanja i osvešćivanja, nego je taj pritisak morao do kraja biti primenjivan kao jedino sredstvo širenja zadruga.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)
Na strani 199. povodom intenzivne kolektivizacije koju su jugoslovenski komunisti preduzeli nakon rezolucije IB-a i raskida sa Sovjetskim Savezom da bi ovome dokazali ispravnost svog pseudosovjetizma, Đilas kaže:
“(…) Ali kolektivizacija je kod nas bila drukčija nego u Sovjetskom Savezu. Bilo bi suviše uprošćeno ako bi se reklo da je bila manje prinudna, mada je to neosporno. Kod nas je prinuda pretežno bila duhovna – pririsak na svest i na moralno osećanje. (…)”
Ova mi se formulacija u najmanju ruku čini smešnom, jer pretpostavlja da bi srpsko i jugoslovensko seljaštvo uopšte imalo neku različitu svest od posedničke, i moralno osećanje koje bi bilo iznad žudnje za ličnim posedovanjem.
Kolektivizacija je bila, naravno, manje nasilna nego u Sovjetskom Savezu, ali se ona prinudno uglavnom vršila,
jer je naš seljak imao vrlo izraženu posedničku svest i njegovo moralno osećanje bilo je tom svešću toliko unakaženo da nikakav pritisak nije mogao dovesti do nekog dobrovoljnog ulaženja u zadruge na bazi promene moralnog osećanja i osvešćivanja, nego je taj pritisak morao do kraja biti primenjivan kao jedino sredstvo širenja zadruga.
Friday, March 16, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 18. oktobar 1983. godine
O “Vremenu čuda” s kajanjem (Iz pisma M. Petrinjskoj.)
Izvod iz pisma gospođi Petrinjskoj, mom prevodiocu u Poljskoj, od 7. oktobra 1983. godine.)
“(...) Hvala Vam takođe na trudu oko prevoda Vremena čida i lepom mišljenju o knjizi. Ne mogu, nažalost, reći da ga delim, a što nisam dosada zabranjivao preštampavanja i prevođenja, kriva je moja nehrišćanska taština, skrivena pod alibijem da ću,
kada budem imao vremena dodati knjizi još dva davno isplanirana i smišljena dela (“Vreme reči” u početku i “Vreme vaskrsenja” na kraju) i tako, oduzimajući knjizi njen manihejsko-gnostički karakter, iskupiti tešku nepravdu, da odmah ne kažem i greh, koji sam naneo i samom duhu hrišćanstva i vlastitoj veri.
Knjiga je pisana na umoru mog agnosticizma i zato je tako žestoka, to je bila poslednja odbrana paganina u meni, paganina vaspitanog na antičkim mitovima i klasičnoj filosofiji.
Pa i sada moja vera nije ortodoksna i Crkva bi joj mogla mnogo štošta prigovoriti. Naročito pokušaju amalgamisanja neohrišćanskog misticizma sa religioznim iskustvima Istoka. Imam utisak da sam ‘hodajuća hereza’ koja u sebi spaja sve drevne šizme i raskole, od arijanstva preko Katara i Templara sve do savremenih ezoterija.
Plašim se, u stvari, da nikad u tom pogledu neću naći spokoj, duševni mir i zadovoljstvo, i da je tome razlog ne što za tu vrstu saznanja - ili bolje reći nadahnuća - ne bih bio sposoban, već što mi prokleta spisateljska profesija tako nešto ne dopušta.
Svaki pokušaj literarnog transponovanja tih najdubljih duhovnih iskustava bezuslovno ih unakažuje, jer ih podvrgava ‘pravilima igre’ jedne tuđe, tvrde, pragmatične stvarnosti u koju se često uključuje čak i zadovoljavanje komercijalnih zahteva tržišta. Kako o najvišim tajnama pisati jasno, kad one nisu, niti kome mogu biti jasne?
Po meni, draga gospođo, knjiga o kojoj je reč nije rđava zato što je loše ili neuko pisana - opšte, pa i moje mišljenje je suprotno - već što je bazično pogrešna, što je u duhu lažna. Ja sam tim pričama hteo da kažem neke naše ljudske, ponekad i aktuelne istine, da govorim o istorijskim promašenostima velikih mesijanskih pokreta, i to sa gledišta racionalnog humanizma, ali sam za ilustraciju izabrao pogrešan primer.
Trebalo je, međutim, imati ili više hrabrosti pa uzeti prave primere, ili bar toliko uviđavnosti da se, ako se nešto otvoreno ne može reći – ćuti.
Nadam se da nisam razorio Vaš entuzijazam. Prevod je gotov, sad smo u grehu zajedno, ali se nadam, kad budem dodatke romana napisao da ćemo biti zajedno i u iskupljenju. U svakom slučaju ako te dodatke ne uspem napisati do kraja života, sasvim je sigurno da ću knjigu testamentarno zabraniti i javno se nje odreći. Ali sam nekako ubeđen da do toga neće doći i da ću stići da je dovršim.
Bio sam dužan da sve to kažem, tim pre što mi se učinilo da i kod Vas prema temi ima izvestan otpor, kojeg Vi uspešno savlađujete delom profesionalnom savešću, a delom time što Vam se roman literarno, pretpostavljam, sviđa. (...)”
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 18. oktobar 1983. godine
O “Vremenu čuda” s kajanjem (Iz pisma M. Petrinjskoj.)
Izvod iz pisma gospođi Petrinjskoj, mom prevodiocu u Poljskoj, od 7. oktobra 1983. godine.)
“(...) Hvala Vam takođe na trudu oko prevoda Vremena čida i lepom mišljenju o knjizi. Ne mogu, nažalost, reći da ga delim, a što nisam dosada zabranjivao preštampavanja i prevođenja, kriva je moja nehrišćanska taština, skrivena pod alibijem da ću,
kada budem imao vremena dodati knjizi još dva davno isplanirana i smišljena dela (“Vreme reči” u početku i “Vreme vaskrsenja” na kraju) i tako, oduzimajući knjizi njen manihejsko-gnostički karakter, iskupiti tešku nepravdu, da odmah ne kažem i greh, koji sam naneo i samom duhu hrišćanstva i vlastitoj veri.
Knjiga je pisana na umoru mog agnosticizma i zato je tako žestoka, to je bila poslednja odbrana paganina u meni, paganina vaspitanog na antičkim mitovima i klasičnoj filosofiji.
Pa i sada moja vera nije ortodoksna i Crkva bi joj mogla mnogo štošta prigovoriti. Naročito pokušaju amalgamisanja neohrišćanskog misticizma sa religioznim iskustvima Istoka. Imam utisak da sam ‘hodajuća hereza’ koja u sebi spaja sve drevne šizme i raskole, od arijanstva preko Katara i Templara sve do savremenih ezoterija.
Plašim se, u stvari, da nikad u tom pogledu neću naći spokoj, duševni mir i zadovoljstvo, i da je tome razlog ne što za tu vrstu saznanja - ili bolje reći nadahnuća - ne bih bio sposoban, već što mi prokleta spisateljska profesija tako nešto ne dopušta.
Svaki pokušaj literarnog transponovanja tih najdubljih duhovnih iskustava bezuslovno ih unakažuje, jer ih podvrgava ‘pravilima igre’ jedne tuđe, tvrde, pragmatične stvarnosti u koju se često uključuje čak i zadovoljavanje komercijalnih zahteva tržišta. Kako o najvišim tajnama pisati jasno, kad one nisu, niti kome mogu biti jasne?
Po meni, draga gospođo, knjiga o kojoj je reč nije rđava zato što je loše ili neuko pisana - opšte, pa i moje mišljenje je suprotno - već što je bazično pogrešna, što je u duhu lažna. Ja sam tim pričama hteo da kažem neke naše ljudske, ponekad i aktuelne istine, da govorim o istorijskim promašenostima velikih mesijanskih pokreta, i to sa gledišta racionalnog humanizma, ali sam za ilustraciju izabrao pogrešan primer.
Trebalo je, međutim, imati ili više hrabrosti pa uzeti prave primere, ili bar toliko uviđavnosti da se, ako se nešto otvoreno ne može reći – ćuti.
Nadam se da nisam razorio Vaš entuzijazam. Prevod je gotov, sad smo u grehu zajedno, ali se nadam, kad budem dodatke romana napisao da ćemo biti zajedno i u iskupljenju. U svakom slučaju ako te dodatke ne uspem napisati do kraja života, sasvim je sigurno da ću knjigu testamentarno zabraniti i javno se nje odreći. Ali sam nekako ubeđen da do toga neće doći i da ću stići da je dovršim.
Bio sam dužan da sve to kažem, tim pre što mi se učinilo da i kod Vas prema temi ima izvestan otpor, kojeg Vi uspešno savlađujete delom profesionalnom savešću, a delom time što Vam se roman literarno, pretpostavljam, sviđa. (...)”
Thursday, March 15, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ (nastavak)
Na istoj strani 193, tu je ona poznata priča, koju je meni Dobrica Ćosić ispričao. Citiram:
„(...) Prvo nepobitno i alarmantno upozorenje o stanju na Golom otoku došlo je od književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je u leto 1953. godine – delom iz svoje unutrašnje uznemirenosti, a delom iz literarne radoznalosti – uz moju pomoć dobio dozvolu da obiđe logor. U septembru se našao sa mnom u Vrnjačkoj Banji i saopštio mi je da je stanje u logoru nezamislivo strašno.
Čim sam se vratio u Beograd, upozorio sam na to Rankovića. Dobrica je pozvan u Centralni komitet i pred Rankovićem i Kardeljom izneo manje-više ono što je meni ispričao u Vrnjačkoj Banji. Kardelj je bio ogorčen: Znao sam – rekao je – da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija! (...)“
A ja se pitam – kad je znao zašto ništa nije učinio da je spreči, odnosno da vidi u čemu je ta pizdarija za koju je predosećao da će se dogoditi. Glava specifično posvećena Golom otoku najkraća je u Đilasovoj knjizi i to je više nego karakteristično. Ali da se vratimo njegovim alibijima.
Prvi alibi je njegovo neučestvovanje u donošenju odluke. Taj alibi ne stoji, jer je on za odluku doznao i mogao joj se teoretski bar usprotiviti. No taj je alibi uništen jednim drugim alibijem o njegovom priznanju potrebe i nužnosti da se informbirovci izoluju.
Dakle ta dva alibija muđusobno se potiru. Naime ako je on došao do uverenja da je logor neophodan, onda je postalo izlišno da se pritivu njega bori ili predloži njegovo rasformiranje ili neuvođenje onda kada je za njega doznao.
Što se tiče alibija odbijanja metoda koji su tamo primenjivani, on je vremenski nepodudaran, jer je došao naknadno i nema nikakvih vrednosti za tretiranje onoga doba o kome piše Đilas.
Najzad ostaje i četvrti alibi koji glavnu krivicu tovari na leđa ljudske prirode. U tome bi moglo biti nešto istine, ali Đilas ne piše o ljudskoj prirodi, nego o prirodi komunizma.
Osnovno je pitanje tu, do koje mere jedna ideologija pogoduje nasilju i nečovečnosti u nama, a do koje mere ga ono sputava, sprečava ili potpuno eliminiše iz ljudske prirode? Da li se jedna ideologija u načelu koristi nasiljem ili ga u načelu odbacuje?
Komunizam kao revolucionarna ideologija u načelu ne samo da priznaje nasilje nego je ono temelj i oblik njene realizacije i njenog ispoljavanja. Priroda komunističke ideologije je ovde tek solidarna sa ljudskom prirodom ako je shvatimo na Đilasov način. Komunistička ideologija sledi ljudsku prirodu, koristi je i zloupotrebljava u svoje svrhe. I prema tome taj alibi, ako se dublje analizira ni on ne može stajati u odbranu onoga što se događalo na Golom otoku.
I najzad ostaje poslednji alibi – neznanje stvarnoga stanja. Po rečima Đilasovim neznanje konkretnog stanja, ali naslućivanje opštih okvira u kome se to stanje nalazilo. Ovaj alibi gubi mnogo od svoje vrednosti kada se zna da, uprkos ogorčenju što ga je vest Dobrice Ćosića izazvala, da je logor – ostao.
Kakve su bile posledice istrage koju je Ranković vršio meni su nepoznate, ali ne mogu biti uopšte nepoznate, logor je ostao, metode su možda bile nešto ugodnije, ali ništa se bitno mije izmenilo. Saglasnost, dakle, makar i naknadno, data je. Odgovornost je postala time još teža.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ (nastavak)
Na istoj strani 193, tu je ona poznata priča, koju je meni Dobrica Ćosić ispričao. Citiram:
„(...) Prvo nepobitno i alarmantno upozorenje o stanju na Golom otoku došlo je od književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je u leto 1953. godine – delom iz svoje unutrašnje uznemirenosti, a delom iz literarne radoznalosti – uz moju pomoć dobio dozvolu da obiđe logor. U septembru se našao sa mnom u Vrnjačkoj Banji i saopštio mi je da je stanje u logoru nezamislivo strašno.
Čim sam se vratio u Beograd, upozorio sam na to Rankovića. Dobrica je pozvan u Centralni komitet i pred Rankovićem i Kardeljom izneo manje-više ono što je meni ispričao u Vrnjačkoj Banji. Kardelj je bio ogorčen: Znao sam – rekao je – da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija! (...)“
A ja se pitam – kad je znao zašto ništa nije učinio da je spreči, odnosno da vidi u čemu je ta pizdarija za koju je predosećao da će se dogoditi. Glava specifično posvećena Golom otoku najkraća je u Đilasovoj knjizi i to je više nego karakteristično. Ali da se vratimo njegovim alibijima.
Prvi alibi je njegovo neučestvovanje u donošenju odluke. Taj alibi ne stoji, jer je on za odluku doznao i mogao joj se teoretski bar usprotiviti. No taj je alibi uništen jednim drugim alibijem o njegovom priznanju potrebe i nužnosti da se informbirovci izoluju.
Dakle ta dva alibija muđusobno se potiru. Naime ako je on došao do uverenja da je logor neophodan, onda je postalo izlišno da se pritivu njega bori ili predloži njegovo rasformiranje ili neuvođenje onda kada je za njega doznao.
Što se tiče alibija odbijanja metoda koji su tamo primenjivani, on je vremenski nepodudaran, jer je došao naknadno i nema nikakvih vrednosti za tretiranje onoga doba o kome piše Đilas.
Najzad ostaje i četvrti alibi koji glavnu krivicu tovari na leđa ljudske prirode. U tome bi moglo biti nešto istine, ali Đilas ne piše o ljudskoj prirodi, nego o prirodi komunizma.
Osnovno je pitanje tu, do koje mere jedna ideologija pogoduje nasilju i nečovečnosti u nama, a do koje mere ga ono sputava, sprečava ili potpuno eliminiše iz ljudske prirode? Da li se jedna ideologija u načelu koristi nasiljem ili ga u načelu odbacuje?
Komunizam kao revolucionarna ideologija u načelu ne samo da priznaje nasilje nego je ono temelj i oblik njene realizacije i njenog ispoljavanja. Priroda komunističke ideologije je ovde tek solidarna sa ljudskom prirodom ako je shvatimo na Đilasov način. Komunistička ideologija sledi ljudsku prirodu, koristi je i zloupotrebljava u svoje svrhe. I prema tome taj alibi, ako se dublje analizira ni on ne može stajati u odbranu onoga što se događalo na Golom otoku.
I najzad ostaje poslednji alibi – neznanje stvarnoga stanja. Po rečima Đilasovim neznanje konkretnog stanja, ali naslućivanje opštih okvira u kome se to stanje nalazilo. Ovaj alibi gubi mnogo od svoje vrednosti kada se zna da, uprkos ogorčenju što ga je vest Dobrice Ćosića izazvala, da je logor – ostao.
Kakve su bile posledice istrage koju je Ranković vršio meni su nepoznate, ali ne mogu biti uopšte nepoznate, logor je ostao, metode su možda bile nešto ugodnije, ali ništa se bitno mije izmenilo. Saglasnost, dakle, makar i naknadno, data je. Odgovornost je postala time još teža.
Wednesday, March 14, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ nastavak
Strana 190:
„(...) Bio je taj otok udaljen, nedokučiv eventualnoj sovjetskoj intervenciji. Pozitivne strane prevagnule su nad negativnim – nad bezvodnošću i ogoljenošću, nad jarom i burana. (...)“
Ovo bi se moglo i ovako reći: pozitivne strane za vlast, bezbednost ostrva od eventualne sovjetske intervencije, prevagnule su nad bezvodnošću, ogoljenošću ostrva nad njegovom jarom i burama negativnim stranama koje su ostavljene da se tiču samih zatvorenika.
Govoreći o tome da je među informbirovcima izvesna manjina bila ipak idealistička, odnosno dogmatsko idealistična i u suštini časna u svojim idejama, mada u zabludi na 190. strani Đilas kaže:
„(...) Pa i u jugoslovenskom vrhu su idealizam i dogmatizam bili snažni, kod nekog manje, kod nekog više. Kako bi neko mogao da zagazi u takav sukob i takvo obračunavanje, ako ne bi bio uveren da brani istinu i pravičnost, odnosno istinski socijalizam. (...)“
Ovde Đilas još jednom sebi čestita na idealističkom dogmatizmu, ali istovremeno obezbeđuje sebi nov alibi za zlodela koja su počinjena.
Strana 193:
„(...) Istinu o Golom otoku, u svoj njenoj užasnoj konkretnosti, niko u vrhu nije znao – čak ni sam Ranković. Ali niko iz vrha ne bi mogao da se opravda – svako je tu bar deo te istine naslućivao. Jer postupanje s porodicama je svima bilo znano. A iz logora su ubrzo počele da stižu i javna kajanja. (...)“
E eto tog alibija koga sam očekivao, ali moram priznati da on nije tako isključiv kao što sam pomišljao da će biti. Jer Đilas kaže da su svi istinu naslućivali. Stvarno je krajnje nemoguće da jedan ministar unutrašnjih poslova koji je zadužen za jedan tako važan logor koji predstavlja prekretnicu u jugoslovenskoj i partijskoj istoriji bude potpuno neobavešten o tome šta se tamo zbiva.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ nastavak
Strana 190:
„(...) Bio je taj otok udaljen, nedokučiv eventualnoj sovjetskoj intervenciji. Pozitivne strane prevagnule su nad negativnim – nad bezvodnošću i ogoljenošću, nad jarom i burana. (...)“
Ovo bi se moglo i ovako reći: pozitivne strane za vlast, bezbednost ostrva od eventualne sovjetske intervencije, prevagnule su nad bezvodnošću, ogoljenošću ostrva nad njegovom jarom i burama negativnim stranama koje su ostavljene da se tiču samih zatvorenika.
Govoreći o tome da je među informbirovcima izvesna manjina bila ipak idealistička, odnosno dogmatsko idealistična i u suštini časna u svojim idejama, mada u zabludi na 190. strani Đilas kaže:
„(...) Pa i u jugoslovenskom vrhu su idealizam i dogmatizam bili snažni, kod nekog manje, kod nekog više. Kako bi neko mogao da zagazi u takav sukob i takvo obračunavanje, ako ne bi bio uveren da brani istinu i pravičnost, odnosno istinski socijalizam. (...)“
Ovde Đilas još jednom sebi čestita na idealističkom dogmatizmu, ali istovremeno obezbeđuje sebi nov alibi za zlodela koja su počinjena.
Strana 193:
„(...) Istinu o Golom otoku, u svoj njenoj užasnoj konkretnosti, niko u vrhu nije znao – čak ni sam Ranković. Ali niko iz vrha ne bi mogao da se opravda – svako je tu bar deo te istine naslućivao. Jer postupanje s porodicama je svima bilo znano. A iz logora su ubrzo počele da stižu i javna kajanja. (...)“
E eto tog alibija koga sam očekivao, ali moram priznati da on nije tako isključiv kao što sam pomišljao da će biti. Jer Đilas kaže da su svi istinu naslućivali. Stvarno je krajnje nemoguće da jedan ministar unutrašnjih poslova koji je zadužen za jedan tako važan logor koji predstavlja prekretnicu u jugoslovenskoj i partijskoj istoriji bude potpuno neobavešten o tome šta se tamo zbiva.
Tuesday, March 13, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“
Strana 188:
„(...) Organizovanje logora na Golom otoku za ’informbirovce’, ’kominformovce’, kako su nazvane pristaše Sovjetskog Saveza i prosovjetskih kompartija – tada su to bile sve partije bez izuzetka! – započeto je bez ikakve zakonske osnove. (...) Štaviše, ni najuži partijski forum, Politbiro, ni uže telo ovog foruma, Sekretarijat (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas) nisu doneli odluku o logoru. Odluku je doneo Tito (...)“
To je prvi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. On odluku o organizovanju Golog otoka nije doneo niti u donošenju te odluke učestvovao.
Opet na istoj strani 188:
„(...) Razmišljajući o tome – tada, pa i danas – uviđao sam da su se morale preduzeti radikalne, oštrije mere protiv prosovjetskih pristalica. (...)“
To je drugi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Nužnost da se zaustavi stvaranje legalne sovjetske opozicije i time spreči mogućnost da Sovjeti dobiju uslove za nasilnu promenu poretka u Jugoslaviji.
Strana 189:
„(...) No način postupanja s pohapšenima, s ulogorenim i njihovim porodicama – to je već nešto drugo! Tako postupati nismo morali. Takvo postupanje je poticalo iz naše ideološke isključivosti, iz naših vlastitih ljenjinističkih i staljinističkih struktura, a delom i iz naših nacionalnih, balkanskih odmazda. (...)“
To je treći alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Njegovo neslaganje sa metodama koje su tamo primenjivane. Pretpostavljam da će ovaj alibi biti usavršen tvrdnjom da onda za takve metode nije znao.
Ista strana 189:
„(...) Jer ako bi se taj jugoslovenski, kao i onaj sovjetski, ’Gulag’ objašnjavao jedino ’neljudskom’, ’antiljudskom’ prirodom komunizma, zapalo bi se u uprošćena, takođe ideološka prosuđivanja. A radi se, rekao bih baš o tome da je i tu ideologija samo motivacijski izraz, idealno opravdanje, ljudske besomučnosti, ljudske težnje za gospodarenjem i potčinjavanjem.
Jer logori, jer slamanje ljudi, nisu ni izum ni specijalnost komunista. Takvi kakvi smo bili, s idealom s kakvim smo se zanosili i s apsolutnom vlašću kakvom smo raspolagali, mi, iz vrha, nismo ni umeli ni mogli drukčije da postupamo nego da strpamo protivnike u logor. (...)“
Ovo je četvrti alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Priroda koja nas prisiljava na zlo. Naša vlastita priroda, a ne ideologija, ova ili ona, u ovom slučaju komunistička, u nekom drugom onda fašistička. Dakle ni fašizam sa svojom brutalnostima nije izraz ideologije, već je izraz prirodne potrebe čovekove za gospodarenjem i nasiljem.
Time se očigledno iscrpljuje spisak alibija Milovana Đilasa u aferi Golog otoka i ostaje da se vidi da li će upotrebiti i onaj poslednji, onaj koji se tiče metoda upotrebljavanih na Golom otoku, jer do sada je uglavnom ova odbrana bila zasnovana na neučestvovanju u donošenju odluke o logoru, na potrebi da se logor otvori,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“
Strana 188:
„(...) Organizovanje logora na Golom otoku za ’informbirovce’, ’kominformovce’, kako su nazvane pristaše Sovjetskog Saveza i prosovjetskih kompartija – tada su to bile sve partije bez izuzetka! – započeto je bez ikakve zakonske osnove. (...) Štaviše, ni najuži partijski forum, Politbiro, ni uže telo ovog foruma, Sekretarijat (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas) nisu doneli odluku o logoru. Odluku je doneo Tito (...)“
To je prvi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. On odluku o organizovanju Golog otoka nije doneo niti u donošenju te odluke učestvovao.
Opet na istoj strani 188:
„(...) Razmišljajući o tome – tada, pa i danas – uviđao sam da su se morale preduzeti radikalne, oštrije mere protiv prosovjetskih pristalica. (...)“
To je drugi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Nužnost da se zaustavi stvaranje legalne sovjetske opozicije i time spreči mogućnost da Sovjeti dobiju uslove za nasilnu promenu poretka u Jugoslaviji.
Strana 189:
„(...) No način postupanja s pohapšenima, s ulogorenim i njihovim porodicama – to je već nešto drugo! Tako postupati nismo morali. Takvo postupanje je poticalo iz naše ideološke isključivosti, iz naših vlastitih ljenjinističkih i staljinističkih struktura, a delom i iz naših nacionalnih, balkanskih odmazda. (...)“
To je treći alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Njegovo neslaganje sa metodama koje su tamo primenjivane. Pretpostavljam da će ovaj alibi biti usavršen tvrdnjom da onda za takve metode nije znao.
Ista strana 189:
„(...) Jer ako bi se taj jugoslovenski, kao i onaj sovjetski, ’Gulag’ objašnjavao jedino ’neljudskom’, ’antiljudskom’ prirodom komunizma, zapalo bi se u uprošćena, takođe ideološka prosuđivanja. A radi se, rekao bih baš o tome da je i tu ideologija samo motivacijski izraz, idealno opravdanje, ljudske besomučnosti, ljudske težnje za gospodarenjem i potčinjavanjem.
Jer logori, jer slamanje ljudi, nisu ni izum ni specijalnost komunista. Takvi kakvi smo bili, s idealom s kakvim smo se zanosili i s apsolutnom vlašću kakvom smo raspolagali, mi, iz vrha, nismo ni umeli ni mogli drukčije da postupamo nego da strpamo protivnike u logor. (...)“
Ovo je četvrti alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Priroda koja nas prisiljava na zlo. Naša vlastita priroda, a ne ideologija, ova ili ona, u ovom slučaju komunistička, u nekom drugom onda fašistička. Dakle ni fašizam sa svojom brutalnostima nije izraz ideologije, već je izraz prirodne potrebe čovekove za gospodarenjem i nasiljem.
Time se očigledno iscrpljuje spisak alibija Milovana Đilasa u aferi Golog otoka i ostaje da se vidi da li će upotrebiti i onaj poslednji, onaj koji se tiče metoda upotrebljavanih na Golom otoku, jer do sada je uglavnom ova odbrana bila zasnovana na neučestvovanju u donošenju odluke o logoru, na potrebi da se logor otvori,
Monday, March 12, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 15. oktobar 1983. godine.
Politika kao umetnost nemogućeg
Prava umetnost ne može da služi nečemu, ona može samo da se nečim služi. Ako je politika umetnost mogućeg, onda je umetnost politika nemogućeg.
Tek kad bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 15. oktobar 1983. godine.
Politika kao umetnost nemogućeg
Prava umetnost ne može da služi nečemu, ona može samo da se nečim služi. Ako je politika umetnost mogućeg, onda je umetnost politika nemogućeg.
Tek kad bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
Friday, March 09, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXXI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 15. oktobar 1983. godine.
Koga hrani utopija izgleda deblji, iako može biti mršav.
Onaj koga hrani utopija uvek izgleda deblji nego što jeste. U pravoj razmeri vidimo ga tek kad ostane na sirotinjskom čanku stvarnosti. Pokret koji se hrani utopijom izgleda uvek deblji, od onoga koji je prinuđen da se hrani isključivo stvarnošću.
Ali pokret koji se hranio utopijom, a onda dobio na raspolaganje i stvarnost, počeće i stvarnošću da se hrani. Najzad će je sasvim pojesti. Tako više nećemo imati ni utopiju ni stvarnost.
Komunističke partije na vlasti liče na manje-više masovne masonske lože.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 15. oktobar 1983. godine.
Koga hrani utopija izgleda deblji, iako može biti mršav.
Onaj koga hrani utopija uvek izgleda deblji nego što jeste. U pravoj razmeri vidimo ga tek kad ostane na sirotinjskom čanku stvarnosti. Pokret koji se hrani utopijom izgleda uvek deblji, od onoga koji je prinuđen da se hrani isključivo stvarnošću.
Ali pokret koji se hranio utopijom, a onda dobio na raspolaganje i stvarnost, počeće i stvarnošću da se hrani. Najzad će je sasvim pojesti. Tako više nećemo imati ni utopiju ni stvarnost.
Komunističke partije na vlasti liče na manje-više masovne masonske lože.
Thursday, March 08, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 14. oktobar 1983. godine.
Viktorijanci u Blekpulu. (Tori konferencija 1983.)
Godišnja konferencija konzervativaca u Blekpulu. Dominiraju plave boje, kao na moru kada čovek boluje od morske bolesti. Konzervatuivci se razlikuju od histeričnih i konfuznih laburista, na njihovoj konferenciji u Brajtonu, liče na dobro organizovanu mafiju.
Parkinsonova afera na prvi pogled bacila je senku na ovaj pobednički jubilej, ali oni koji vide neku protivurečnost između proklamiranih viktorijanskih ideala gospođe Tačer i Parkinsonove afere sa ljubavnicom, koja treba da mu rodi dete, jer Parkinson je samo realizovao one najdublje viktorijanske standarde u prvom redu hipokriziju.
Što se tiče ideja koje su emitovane sa blekpulske govornice, one su loše, ne zato što su desne, nego zato što su zastarele. Štedljivi konzervativci morali bi znati da je jeftinije vešati ljude, nego ih držati po zatvorima čiji su ključevi bačeni u more.
Štedljivi konzervativci morali bi znati, da je najskuplja vlast ona koja je kratka i zato ne bi smeli da svojim idejama i njihovom primenom učine svoju vlast tako kratkom da se njihovi planovi o uštedi neće moći primenjivati. Štedljivi konzervativci bi morali znati, da se prave uštede ne ostvaruju u restrikcijama proizvodnje nego u razumnim restrikcijama upotrebe.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 14. oktobar 1983. godine.
Viktorijanci u Blekpulu. (Tori konferencija 1983.)
Godišnja konferencija konzervativaca u Blekpulu. Dominiraju plave boje, kao na moru kada čovek boluje od morske bolesti. Konzervatuivci se razlikuju od histeričnih i konfuznih laburista, na njihovoj konferenciji u Brajtonu, liče na dobro organizovanu mafiju.
Parkinsonova afera na prvi pogled bacila je senku na ovaj pobednički jubilej, ali oni koji vide neku protivurečnost između proklamiranih viktorijanskih ideala gospođe Tačer i Parkinsonove afere sa ljubavnicom, koja treba da mu rodi dete, jer Parkinson je samo realizovao one najdublje viktorijanske standarde u prvom redu hipokriziju.
Što se tiče ideja koje su emitovane sa blekpulske govornice, one su loše, ne zato što su desne, nego zato što su zastarele. Štedljivi konzervativci morali bi znati da je jeftinije vešati ljude, nego ih držati po zatvorima čiji su ključevi bačeni u more.
Štedljivi konzervativci morali bi znati, da je najskuplja vlast ona koja je kratka i zato ne bi smeli da svojim idejama i njihovom primenom učine svoju vlast tako kratkom da se njihovi planovi o uštedi neće moći primenjivati. Štedljivi konzervativci bi morali znati, da se prave uštede ne ostvaruju u restrikcijama proizvodnje nego u razumnim restrikcijama upotrebe.
Wednesday, March 07, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, IV nastavak
Odmah zatim nailazim na pokušaj Maršrea, u Rupelovoj interpretaciji, na tu očiglednu rupu u svojim objašnjenjima, koju sam ja nazreo, sada napuni, odnosno da nekako homogenizira svoje mišljenje sa realnom situacijom. U interpretaciji Rupela Maršre kaže da:
„(...) Postojanje literature koja u građanskom društvu brani protivgrađanska stanovišta uslovljena je relativnom autonomnošću literature. Kada bi odraz bio mehanički literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno radničkog pokreta, već bi bila samo ponavljanje građanske ideologije. (...)“
Ili kako bih ja ovo nastavio, kada bi odraz bio mehanički, literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno građanske klase, već bi bila samo ponavljanje radničke, odnosno proleterske ideologije. Odraz Lukačev u ogledalu više nije odraz, on je odsjaj, on je sve mutniji, čak ni ogledala više nema.
A očevidno je da marksistički teoretičari, želeći da ostanu konzistentni i verni svojoj sociološkoj ideji imaju velikih muka da umetnost, odnosno teoriju umetnosti, a naročito književnosti, prilagode ovim svojim potrebama. Tome je potpuni dokaz, neočekivan i za mene, jedan stariji Maršreov spis pod naslovom
„Nekoliko osnovnih koncepata“ koga u izvodima navodi Rupel, i nalazi za čudno da je stanovište u toj knjizi nešto drukčije od navedenog radikalnog Maršreovog stanovišta. Ja ne bih rekao da je to stanovište nešto drukčije.
Ono je sasvim suprotno, ono je do te mere drukčije, da mi nije jasno kako je jedan čovek mogao da spoji ta dva ubeđenja, jer se meni čini kao da su ih iznela dva potpuno različita pisca. Evo sledećih citata koji to dokazuju. Maršre kaže:
„(...) ’Jezik koji je pisac modifikovao doista sebi ne sme da postavlja pitanje o razlici između stvarnog i lažnog. Jer on sebi sam refleksivno, a ne spekulativno stvara svoju istinu. Iluzija koju produkuje sama je sebi norma. Taj jezik ne potvrđuje egzistenciju bilo čega što bi bilo nezavisno od njega i čemu bi on trebalo da odgovara. Jezik sam sugeriše red istine kojim ga merimo’. (...)“
Zatim:
„(...) ’Degradiranu literaturu koja takođe produkuje knjige i čitaoce možemo odrediti upravo tako što ćemo reći da ona nije kadra da produkuje uslove stvarnosti, već je prisiljena da traži temelj i opravdanje izvan sebe same. Njen jezik koji nema sopstvene oblike u kojima bi bio sadržan i niče neopozivo i klizi ka nečem drugom, ka tradiciji, moralu, ideologiji’. (...)“
Ja bih dodao i prema onim konceptima koje je Maršre sam kasnije izražavao. Zatim:
„(...) ’Specifičnost umetničkog dela jeste i njegova autonomija. Umetničko delo je samo sebi pravilo. Možemo ga prema tome razumeti samo u odnosu prema onim normama koje su sa njim i u njemu zaista na delu. Načelo njegove nužnosti ne može biti heteronomno’. (...)“
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, IV nastavak
Odmah zatim nailazim na pokušaj Maršrea, u Rupelovoj interpretaciji, na tu očiglednu rupu u svojim objašnjenjima, koju sam ja nazreo, sada napuni, odnosno da nekako homogenizira svoje mišljenje sa realnom situacijom. U interpretaciji Rupela Maršre kaže da:
„(...) Postojanje literature koja u građanskom društvu brani protivgrađanska stanovišta uslovljena je relativnom autonomnošću literature. Kada bi odraz bio mehanički literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno radničkog pokreta, već bi bila samo ponavljanje građanske ideologije. (...)“
Ili kako bih ja ovo nastavio, kada bi odraz bio mehanički, literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno građanske klase, već bi bila samo ponavljanje radničke, odnosno proleterske ideologije. Odraz Lukačev u ogledalu više nije odraz, on je odsjaj, on je sve mutniji, čak ni ogledala više nema.
A očevidno je da marksistički teoretičari, želeći da ostanu konzistentni i verni svojoj sociološkoj ideji imaju velikih muka da umetnost, odnosno teoriju umetnosti, a naročito književnosti, prilagode ovim svojim potrebama. Tome je potpuni dokaz, neočekivan i za mene, jedan stariji Maršreov spis pod naslovom
„Nekoliko osnovnih koncepata“ koga u izvodima navodi Rupel, i nalazi za čudno da je stanovište u toj knjizi nešto drukčije od navedenog radikalnog Maršreovog stanovišta. Ja ne bih rekao da je to stanovište nešto drukčije.
Ono je sasvim suprotno, ono je do te mere drukčije, da mi nije jasno kako je jedan čovek mogao da spoji ta dva ubeđenja, jer se meni čini kao da su ih iznela dva potpuno različita pisca. Evo sledećih citata koji to dokazuju. Maršre kaže:
„(...) ’Jezik koji je pisac modifikovao doista sebi ne sme da postavlja pitanje o razlici između stvarnog i lažnog. Jer on sebi sam refleksivno, a ne spekulativno stvara svoju istinu. Iluzija koju produkuje sama je sebi norma. Taj jezik ne potvrđuje egzistenciju bilo čega što bi bilo nezavisno od njega i čemu bi on trebalo da odgovara. Jezik sam sugeriše red istine kojim ga merimo’. (...)“
Zatim:
„(...) ’Degradiranu literaturu koja takođe produkuje knjige i čitaoce možemo odrediti upravo tako što ćemo reći da ona nije kadra da produkuje uslove stvarnosti, već je prisiljena da traži temelj i opravdanje izvan sebe same. Njen jezik koji nema sopstvene oblike u kojima bi bio sadržan i niče neopozivo i klizi ka nečem drugom, ka tradiciji, moralu, ideologiji’. (...)“
Ja bih dodao i prema onim konceptima koje je Maršre sam kasnije izražavao. Zatim:
„(...) ’Specifičnost umetničkog dela jeste i njegova autonomija. Umetničko delo je samo sebi pravilo. Možemo ga prema tome razumeti samo u odnosu prema onim normama koje su sa njim i u njemu zaista na delu. Načelo njegove nužnosti ne može biti heteronomno’. (...)“
Tuesday, March 06, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, III nastavak
Ovo liči na političke referate naših mlađih marksista. Rupel komentariše:
„(...) Balabar i Maršre posvećuju posebnu pažnju literaturi u njenom efektu, što znači da njih literatura interesuje pre svega kao sredstvo. Sredstvo za šta? Sredstvo dominacije odnosno gospodarstva. Literatura služi i treba da služi sređivanju društvene hijerarhije u smislu vladanja određene klase. A docnije valjda i za zaokret u smislu zamene klasa na kormilu vlasti.
Po svemu sudeći reč je o sasvim utilitarističkom poimanju literature kao sredstva klasnog obračuna. Moramo pomisliti i na to da ova dvojica autora u skladu sa svojim učiteljem Altiserom svrstavaju literaturu u ideološke aparate države, dakle u aparate u sredstva upravljanja odnosno prirode koja služi za kontrolu i regulaciju spoljnih interesa koji su spoljni u odnosu na samu literaturu.
Aparat deluje kada ga uključimo, ali ga u određenom trenutku možemo i isključiti, on je sasvim neautonoman. Što će autor za razliku od ranijeg Maršreovog teksta i eksplicitno priznati. ’Literatura,’“
Rupel citira,
„’produkuje urođenu realnost, određenu realnost, realnost koja dakako nije autonomna i izvorna. Posle revolucije literarni aparat dolazi pod vlast pobedonosne radničke klase i njegov operator biva zamenjen. Literatura postaje podređeni operator ideološke reprodukcije u službi nekada eksploatisane, dakle radničke klase.’ (...)“
U stvarnosti, međutim, događa se vrlo često obrnuto. Literatura se prema postavlja vladajućoj klasi i izražava jedan neprijateljski stav prema vrednostima i njenoj stvarnosti. Tako ispada da literatura tek u otporu razvija i svoju stvarnost i svoju samostalnost.
I sasvim suprotno od teza Maršrea i Balabara literatura koja bi bila stvarana u socijalističkom društvu sa radničkom klasom kao vladajućom klasom trebalo bi da bude građanska po duhu, ako se ona vraća prošlosti kao svojim izvorima, uvek kritička prema toj stvarnosti ili politički futuristička, ako u budućnosti nalazi svoje izvore, izvore svojih objedinjavajućih ideja, mislim.
Vlast prelazi u ruke nove, a umetnost se vraća u ruke stare klase. U starom stanju stvari vlast je bila u rukama stare klase, a umetnost već u rukama nove, odnosno zastupajući interese svojom kritikom, interese nove klase. To samo podvlači jednu konstituantu umetnosti, njen negativni karakter, odnosno kritički karakter koji je imanentan umetnosti.
Pošto ona ostvaruje jednu drugu paralelnu novu stvarnost i poseduje jedno novo biće sasvim je neizbežno da se ta nova stvarnost nalazi naspram i u jednom kritičkom odnosu prema našoj zajedničkoj realnosti.
Svaka stvarnost u međuvremenu je ne samo ono što čini sobom, već i ono što čini u odnosu na jednu drugu bilo koju zamišljenu, pretpostavljenu realnost. Dakle stvarnost jedna istovremeno je kritika druge stvarnosti, ne samo postojanje njeno kao takvo u nekom vakuumu. Već samo postojanje neke paralelne stvarnosti označava razliku u odnosu na postojeću stvarnost, dakle i njenu kritiku.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, III nastavak
Ovo liči na političke referate naših mlađih marksista. Rupel komentariše:
„(...) Balabar i Maršre posvećuju posebnu pažnju literaturi u njenom efektu, što znači da njih literatura interesuje pre svega kao sredstvo. Sredstvo za šta? Sredstvo dominacije odnosno gospodarstva. Literatura služi i treba da služi sređivanju društvene hijerarhije u smislu vladanja određene klase. A docnije valjda i za zaokret u smislu zamene klasa na kormilu vlasti.
Po svemu sudeći reč je o sasvim utilitarističkom poimanju literature kao sredstva klasnog obračuna. Moramo pomisliti i na to da ova dvojica autora u skladu sa svojim učiteljem Altiserom svrstavaju literaturu u ideološke aparate države, dakle u aparate u sredstva upravljanja odnosno prirode koja služi za kontrolu i regulaciju spoljnih interesa koji su spoljni u odnosu na samu literaturu.
Aparat deluje kada ga uključimo, ali ga u određenom trenutku možemo i isključiti, on je sasvim neautonoman. Što će autor za razliku od ranijeg Maršreovog teksta i eksplicitno priznati. ’Literatura,’“
Rupel citira,
„’produkuje urođenu realnost, određenu realnost, realnost koja dakako nije autonomna i izvorna. Posle revolucije literarni aparat dolazi pod vlast pobedonosne radničke klase i njegov operator biva zamenjen. Literatura postaje podređeni operator ideološke reprodukcije u službi nekada eksploatisane, dakle radničke klase.’ (...)“
U stvarnosti, međutim, događa se vrlo često obrnuto. Literatura se prema postavlja vladajućoj klasi i izražava jedan neprijateljski stav prema vrednostima i njenoj stvarnosti. Tako ispada da literatura tek u otporu razvija i svoju stvarnost i svoju samostalnost.
I sasvim suprotno od teza Maršrea i Balabara literatura koja bi bila stvarana u socijalističkom društvu sa radničkom klasom kao vladajućom klasom trebalo bi da bude građanska po duhu, ako se ona vraća prošlosti kao svojim izvorima, uvek kritička prema toj stvarnosti ili politički futuristička, ako u budućnosti nalazi svoje izvore, izvore svojih objedinjavajućih ideja, mislim.
Vlast prelazi u ruke nove, a umetnost se vraća u ruke stare klase. U starom stanju stvari vlast je bila u rukama stare klase, a umetnost već u rukama nove, odnosno zastupajući interese svojom kritikom, interese nove klase. To samo podvlači jednu konstituantu umetnosti, njen negativni karakter, odnosno kritički karakter koji je imanentan umetnosti.
Pošto ona ostvaruje jednu drugu paralelnu novu stvarnost i poseduje jedno novo biće sasvim je neizbežno da se ta nova stvarnost nalazi naspram i u jednom kritičkom odnosu prema našoj zajedničkoj realnosti.
Svaka stvarnost u međuvremenu je ne samo ono što čini sobom, već i ono što čini u odnosu na jednu drugu bilo koju zamišljenu, pretpostavljenu realnost. Dakle stvarnost jedna istovremeno je kritika druge stvarnosti, ne samo postojanje njeno kao takvo u nekom vakuumu. Već samo postojanje neke paralelne stvarnosti označava razliku u odnosu na postojeću stvarnost, dakle i njenu kritiku.
Monday, March 05, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, II nastavak
Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:
„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na prvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“
Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:
„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu. Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje.
Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama, sa publikom. Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“
Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan. Ali ono što meni nije jasno jeste zašto, taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?
Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kome on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića?
Naslov priloga Dimitrija Rupela „Svakodnevna realnost i umetnička realnost“ kao i prva rečenica koju ću citirati svedoči da Rupel ima nameru odmah da se uhvati u koštac sa pravom temom i obećava da će se držati te osnovne teme ankete. Uvod u njegov esej glasi:
„Problem o kojem je ovde reč star je, često opisivan i razrešavan. Ako se on sada aktuelizuje onda znači da je uprkos svim pređašnjim određivanjima on još uvek otvoren. Otvara se povodom književnih i pozorišnih dela kao što su „Golubnjača“, Tren 2, Vunena vremena, itd. Ovo otvaranje ili aktuelizacija problema odnosa između spoljne realnosti i umetničkog dela govori na neki način da iz prošlosti nismo mnogo naučili. (...)“
Premda sam dovršivši čitanje Rupelovog odgovora na anketu stekao utisak da ni ovaj prilog nije bio toj anketi namenjen i da je bio pisan povodom nekih drugih, sličnih, paralelnih problema, i premda se ponovo Rupel na kraju samo vraća na konkretne primere koji su bili povod ovoj anketi, što njegov prilog čini pomalo apstraktnim, ipak ovaj istoriografski pristup uvodi u debatu izvestan red i možda ga je trebalo štampati na početku.
Slovenački primer dobro ilustruje problem, ali ponegde ga udaljuje od trenutno praktičnih njegovih vidova i premda je Rupel nastojao sa uspehom da približi srpskom čitaocu slovenačku situaciju, i u slučaju Prešerna i u novijim datumima, ipak to ostaje pomalo periferna ilustracija. Preskočiću delove u kojima se Rupel bavi Lukačem, ne zbog moje animoznosti prema Lukaču, nego zato što bi se bavljenje teorijom odraza meni izgledalo kao skrnavljenje grobova.
Preskočiću i Benjamina, jer mi se čini da ideje njegove nalaze svoj radikalniji istinski mnogo izraženiji oblik kod Maršrea i Balabara, meni sasvim nepoznatih imena, koji su napisali jedan zajednički tekst pod naslovom „O literaturi kao ideološkoj formi“, nekoliko marksističkih hipoteza, objavljen u Ljubljani 1980. godine.
Evo jedan primer i stila i misli Maršrea i Balabara što ga navodi Rupel:
„(...) Šta je zapravo sirovina literarnog teksta? Ta sirovina, to su ideološke protivrečnosti koje nisu specifično literarne protivrečnosti, nego političke, religiozne, itd. U krajnjoj konsekvenci radi se o protivurečnim ideološkim realizacijama klasnih pozicija koje određuje klasna borba.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, II nastavak
Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:
„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na prvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“
Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:
„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu. Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje.
Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama, sa publikom. Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“
Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan. Ali ono što meni nije jasno jeste zašto, taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?
Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kome on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića?
Naslov priloga Dimitrija Rupela „Svakodnevna realnost i umetnička realnost“ kao i prva rečenica koju ću citirati svedoči da Rupel ima nameru odmah da se uhvati u koštac sa pravom temom i obećava da će se držati te osnovne teme ankete. Uvod u njegov esej glasi:
„Problem o kojem je ovde reč star je, često opisivan i razrešavan. Ako se on sada aktuelizuje onda znači da je uprkos svim pređašnjim određivanjima on još uvek otvoren. Otvara se povodom književnih i pozorišnih dela kao što su „Golubnjača“, Tren 2, Vunena vremena, itd. Ovo otvaranje ili aktuelizacija problema odnosa između spoljne realnosti i umetničkog dela govori na neki način da iz prošlosti nismo mnogo naučili. (...)“
Premda sam dovršivši čitanje Rupelovog odgovora na anketu stekao utisak da ni ovaj prilog nije bio toj anketi namenjen i da je bio pisan povodom nekih drugih, sličnih, paralelnih problema, i premda se ponovo Rupel na kraju samo vraća na konkretne primere koji su bili povod ovoj anketi, što njegov prilog čini pomalo apstraktnim, ipak ovaj istoriografski pristup uvodi u debatu izvestan red i možda ga je trebalo štampati na početku.
Slovenački primer dobro ilustruje problem, ali ponegde ga udaljuje od trenutno praktičnih njegovih vidova i premda je Rupel nastojao sa uspehom da približi srpskom čitaocu slovenačku situaciju, i u slučaju Prešerna i u novijim datumima, ipak to ostaje pomalo periferna ilustracija. Preskočiću delove u kojima se Rupel bavi Lukačem, ne zbog moje animoznosti prema Lukaču, nego zato što bi se bavljenje teorijom odraza meni izgledalo kao skrnavljenje grobova.
Preskočiću i Benjamina, jer mi se čini da ideje njegove nalaze svoj radikalniji istinski mnogo izraženiji oblik kod Maršrea i Balabara, meni sasvim nepoznatih imena, koji su napisali jedan zajednički tekst pod naslovom „O literaturi kao ideološkoj formi“, nekoliko marksističkih hipoteza, objavljen u Ljubljani 1980. godine.
Evo jedan primer i stila i misli Maršrea i Balabara što ga navodi Rupel:
„(...) Šta je zapravo sirovina literarnog teksta? Ta sirovina, to su ideološke protivrečnosti koje nisu specifično literarne protivrečnosti, nego političke, religiozne, itd. U krajnjoj konsekvenci radi se o protivurečnim ideološkim realizacijama klasnih pozicija koje određuje klasna borba.
Friday, March 02, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak
Čitam „Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi učestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.
Najpre je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“. Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uvodi u građenje umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.
Kao da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog dela. Međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.
Za mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru filosofsko-antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:
„(...) U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shvata kao nova druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“
Kažem da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.
Dakle moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i pozitivističkih škola.
U tom procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički u umetnosti, odnosno shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.
Verovano bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim. Samo čemu?
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak
Čitam „Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi učestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.
Najpre je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“. Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uvodi u građenje umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.
Kao da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog dela. Međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.
Za mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru filosofsko-antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:
„(...) U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shvata kao nova druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“
Kažem da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.
Dakle moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i pozitivističkih škola.
U tom procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički u umetnosti, odnosno shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.
Verovano bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim. Samo čemu?
Thursday, March 01, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 12. oktobar 1983. godine.
XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“(nastavak)
Na strani 174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje, Đilas kaže:
„(...) A na kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše spomenutu izjavu. (...)“
Tvrd stav Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.
Strana 180.
„(...) Krleža je u razgovoru sa mnom, a svakako još više sa Titom, upozoravao na to da ’reakcija’, odnosno predrevolucionarne strukture još žive, veruju i govorkaju da će sukob sa Sovjetskim Savezom dovesti do rasula i sloma režima i da će ’i ovo otići’ kao što su i svi raniji sistemi otišli. (...)“
Krleža je dakle bio pronicljiviji od Đilasa i on je shvatio da je podrška jednog dobrog dela naroda jugoslovenskim komunistima u otporu Sovjetskom Savezu bila uslovna, naime da je podrazumevala i njihov odlazak sa jugoslovenske političke scene, bar u smislu vodeće sile.
Strana 183. Govoreći o sudbini jednog avijatičara koji se bio opredelio za IB Đilas kaže:
„(...) U toj biografiji je bila jedna slaba tačka. Avijatičar je bio bivši podoficir kraljevske vojske, a mi smo bili predusretljivi prema takvim prošlostima, utoliko više što se još nije bilo ispoljilo da se baš među partizanima, bivšim kraljevskim oficirima, nalazilo relativno najviše sovjetskih pristalica. (...)“
Ovo bi trebalo statistički dokazati. Jer zašto bi se načelno pripadnici kraljevske vojske opredeljivali za Ruse kad se zna da ta vojska nije prema Rusima bila ni najmanje raspoložena, naročito njen oficirski kor. Ako ne zbog toga što je moral toga bio slab.
Đilas hoće da kaže da je ta kraljevska vojska, da su ti oficiri kraljevske vojske, bili zapravo moralne ništarije i ranije i posle i da su zato pali pod uticaj Sovjeta. Time se istovremeno govori o niskim moralnim vrednostima građanske klase iz koje su ti oficiri mahom potekli. A takav u ovim redovima skrivenu zaključak dokazuje još uvek žive tragove boljševičkog vaspitanja i načina mišljenja kod Đilasa.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 12. oktobar 1983. godine.
XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“(nastavak)
Na strani 174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje, Đilas kaže:
„(...) A na kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše spomenutu izjavu. (...)“
Tvrd stav Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.
Strana 180.
„(...) Krleža je u razgovoru sa mnom, a svakako još više sa Titom, upozoravao na to da ’reakcija’, odnosno predrevolucionarne strukture još žive, veruju i govorkaju da će sukob sa Sovjetskim Savezom dovesti do rasula i sloma režima i da će ’i ovo otići’ kao što su i svi raniji sistemi otišli. (...)“
Krleža je dakle bio pronicljiviji od Đilasa i on je shvatio da je podrška jednog dobrog dela naroda jugoslovenskim komunistima u otporu Sovjetskom Savezu bila uslovna, naime da je podrazumevala i njihov odlazak sa jugoslovenske političke scene, bar u smislu vodeće sile.
Strana 183. Govoreći o sudbini jednog avijatičara koji se bio opredelio za IB Đilas kaže:
„(...) U toj biografiji je bila jedna slaba tačka. Avijatičar je bio bivši podoficir kraljevske vojske, a mi smo bili predusretljivi prema takvim prošlostima, utoliko više što se još nije bilo ispoljilo da se baš među partizanima, bivšim kraljevskim oficirima, nalazilo relativno najviše sovjetskih pristalica. (...)“
Ovo bi trebalo statistički dokazati. Jer zašto bi se načelno pripadnici kraljevske vojske opredeljivali za Ruse kad se zna da ta vojska nije prema Rusima bila ni najmanje raspoložena, naročito njen oficirski kor. Ako ne zbog toga što je moral toga bio slab.
Đilas hoće da kaže da je ta kraljevska vojska, da su ti oficiri kraljevske vojske, bili zapravo moralne ništarije i ranije i posle i da su zato pali pod uticaj Sovjeta. Time se istovremeno govori o niskim moralnim vrednostima građanske klase iz koje su ti oficiri mahom potekli. A takav u ovim redovima skrivenu zaključak dokazuje još uvek žive tragove boljševičkog vaspitanja i načina mišljenja kod Đilasa.