ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) (nastavak) 

Dalje na strani 271. Đilas kaže nakon sazivanja Plenuma, a pre nego što je ovaj započeo, da je na um njemu i Štefici padalo i zajedničko samoubistvo. Ja se pitam – zašto? I kako je moguće da u jednoj tako značajnoj knjizi, jer on je mora kao ispovest smatrati značajnom, Đilas ne daje tome nikakvo objašnjenje.

Lično jedino objašnjenje vidim u panici Đilasovoj pred mogućnošću ekskomunikacije. Drama koja je mnogim komunistima razorila život, očekivala je i njega. On nije podlegao, ali mnogi drugi jesu.

Kad govorim o panici pred ekskomunikacijom ne mislim na strah od fizičkih, materijalnih i drugih posledica, već na moralne posledice od ekskomunikacije, na stavljanje i ostavljanje u međuprostoru, u brisanom prostoru između ideja koje ga odbacuju i novih ideja koje on još ne prihvata.

Strana 278, Đilas kaže:

„(...) Već se u meni od jutra sačeo naum – ne, to nije bio naum, već zlurado ’kažnjavanje’ i sebe i drugova koji su mi dotad bili najbliži – da odstupim u svojim pogledima, budući da ih partija ne prihvata. Bilo je to i robovanje doktrini da su ideje bezvredne ukoliko u praksi ne nalaze primene i provere – praksa se za mene još uvek svodila na partiju i na njenu delatnost.“

Ovaj Đilasov mazohizam može se protumačiti možda jedino pretpostavkom da će njegovo pokajanje biti jasno po svojoj sadržini i po svojim vrednostima tim ljudima na vrhu partije koji su znali kako su izgledala moskovska i ruska pokajanja i da će iz te sličnosti videti u stvari i suštinu svoje sopstvene vladavine. Đilas dalje nastavlja: „

Za ručkom u ’Šumadiji’ rekao sam Štefici da treba da sam popustljiviji, da se ne odvojim od partije. A pri tome me, kao olovna ploča, pritiskala pomisao na Goli otok. Tamo će poslati i one koji se izjašnjavaju za mene, a njih nije tako malo – tamo će ih lomiti i kinjiti gore nego informbirovce. Nema nikakve organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za ’moje’ ideje i za te spontane pristaše.

Ne smem uvući nevine u patnju i nesreću. Ako se povučem – svima se tada pruža prilika da se prikriju, priberu – pa ćemo videti ... (...)“

Bez obzira što je ovo naknadno rasmatranje jednog davnog događaja, ja sam sklon, poznajući Đilasa, da verujem da je zajedno sa demokratizacijom njegovih pogleda i duhovnim promenama u njemu došlo i do nekog moralnog preokreta, pa do i obnove, odnosno do javljanja nekih hrišćanskih ideja i brige za bližnje, ako od njega zavise.

Kažem bez obzira što je ovo naknadan opis jednog psihološkog stanja, sklon sam čvrsto da verujem, da je Đilas u tom trenutku i na druge mislio, da ovo nije samo alibi njegovog pokajanja koje je delovalo na sve ljude, bez obzira da li su njegove pristaše ili protivnici komunista, i da je ovo vrlo deprimirajuće.

Đilas kaže na strani 279.:

„(...) No niko, a pogotovu Tito i Ranković, nije poverovao da je moja ’samokritika’ ’iskrena’ i konačna. (...)“ Ova

Đilasova izjava, uzeta iz vlastitog iskustva u odnosu na pokajanja drugih ljudi – informbirovaca, na primer, u koje vrhovi takođe nisu verovali ali su im ta pokajanja bila potrebna za propagandne svrhe, to uverenje da je sve farsa i da niko nikome ne veruje, ali da se sve mora činiti zato da bi narod bio obmanut, predstavlja u stvari temelj, metodologiju boljševičkog pokreta.

No zašto je ipak onda, znajući da je to farsa, Đilas pristao na to iznuđeno pokajanje? Možda zato što to ipak u konačnoj konsekvenci nije bila samo farsa, jer njegovo uverenje da je još uvek komunista, njegovo shvatanje partije još uvek dogmatično, uprkos demokratskim izletima, činilo je od njegovog pokajanja nužnost, a ono što je nužno ne može biti farsično.



Ako je Đilas pokajanje dugovao onima za koje se plašio da će zajedno sa njim stradati, on je u istoj meri po vlastitom priznanju to dugovao partiji, koju je još uvek smatrao svojom. Mehanizam takvih pokajanja već je iscrpno analiziran u literaturi o inkviziciji kao i onoj o istoriji boljševičke partije. Đilas samo demonstrira dokaze tih analiza u njihovim najpresudnijim zaključcima.