Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 12. oktobar 1983. godine.
XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“(nastavak)
Na strani 174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje, Đilas kaže:
„(...) A na kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše spomenutu izjavu. (...)“
Tvrd stav Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.
Strana 180.
„(...) Krleža je u razgovoru sa mnom, a svakako još više sa Titom, upozoravao na to da ’reakcija’, odnosno predrevolucionarne strukture još žive, veruju i govorkaju da će sukob sa Sovjetskim Savezom dovesti do rasula i sloma režima i da će ’i ovo otići’ kao što su i svi raniji sistemi otišli. (...)“
Krleža je dakle bio pronicljiviji od Đilasa i on je shvatio da je podrška jednog dobrog dela naroda jugoslovenskim komunistima u otporu Sovjetskom Savezu bila uslovna, naime da je podrazumevala i njihov odlazak sa jugoslovenske političke scene, bar u smislu vodeće sile.
Strana 183. Govoreći o sudbini jednog avijatičara koji se bio opredelio za IB Đilas kaže:
„(...) U toj biografiji je bila jedna slaba tačka. Avijatičar je bio bivši podoficir kraljevske vojske, a mi smo bili predusretljivi prema takvim prošlostima, utoliko više što se još nije bilo ispoljilo da se baš među partizanima, bivšim kraljevskim oficirima, nalazilo relativno najviše sovjetskih pristalica. (...)“
Ovo bi trebalo statistički dokazati. Jer zašto bi se načelno pripadnici kraljevske vojske opredeljivali za Ruse kad se zna da ta vojska nije prema Rusima bila ni najmanje raspoložena, naročito njen oficirski kor. Ako ne zbog toga što je moral toga bio slab.
Đilas hoće da kaže da je ta kraljevska vojska, da su ti oficiri kraljevske vojske, bili zapravo moralne ništarije i ranije i posle i da su zato pali pod uticaj Sovjeta. Time se istovremeno govori o niskim moralnim vrednostima građanske klase iz koje su ti oficiri mahom potekli. A takav u ovim redovima skrivenu zaključak dokazuje još uvek žive tragove boljševičkog vaspitanja i načina mišljenja kod Đilasa.
Na 184. strani jedna beleška koja za mene ima privatan karakter, jer se odnosi na mog prijatelja Predraga Delibašića. Ovde dodajem sećanje na molbu mojih roditelja za moje pomilovanje i na Đilasov sasvim drukčiji odgovor na tu molbu.
Strana 187.
„(...) Ne mogu odmeriti,“ kaže Đilas, „u kojoj meri sam uplivisao na književnika Mihajla Lalića da se suzdrži od izjašnjavanja o sukobu sa Sovjetskim Savezom i o hapšenjima ’informbirovaca’, ali sam s njim imao o tome – na njegovo traženje – poduži otvoren razgovor. (...)“
Ovo je vrlo interesantan podatak i ukazuje na moguću ispravnost moje sumnje da je Mihajlo Lalić bio latentan informbirovac, za šta je pomalo i dokaz njegova intimnost sa Zogovićem, njegove simpatije prema Rusima i njegova ortodoksna komunistička zagriženost. A ono što ga sprečava da uđe u politički radikalizam verovatno je njegov književni dar.
No comments:
Post a Comment