Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, II nastavak
Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:
„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na prvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“
Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:
„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu. Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje.
Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama, sa publikom. Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“
Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan. Ali ono što meni nije jasno jeste zašto, taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?
Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kome on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića?
Naslov priloga Dimitrija Rupela „Svakodnevna realnost i umetnička realnost“ kao i prva rečenica koju ću citirati svedoči da Rupel ima nameru odmah da se uhvati u koštac sa pravom temom i obećava da će se držati te osnovne teme ankete. Uvod u njegov esej glasi:
„Problem o kojem je ovde reč star je, često opisivan i razrešavan. Ako se on sada aktuelizuje onda znači da je uprkos svim pređašnjim određivanjima on još uvek otvoren. Otvara se povodom književnih i pozorišnih dela kao što su „Golubnjača“, Tren 2, Vunena vremena, itd. Ovo otvaranje ili aktuelizacija problema odnosa između spoljne realnosti i umetničkog dela govori na neki način da iz prošlosti nismo mnogo naučili. (...)“
Premda sam dovršivši čitanje Rupelovog odgovora na anketu stekao utisak da ni ovaj prilog nije bio toj anketi namenjen i da je bio pisan povodom nekih drugih, sličnih, paralelnih problema, i premda se ponovo Rupel na kraju samo vraća na konkretne primere koji su bili povod ovoj anketi, što njegov prilog čini pomalo apstraktnim, ipak ovaj istoriografski pristup uvodi u debatu izvestan red i možda ga je trebalo štampati na početku.
Slovenački primer dobro ilustruje problem, ali ponegde ga udaljuje od trenutno praktičnih njegovih vidova i premda je Rupel nastojao sa uspehom da približi srpskom čitaocu slovenačku situaciju, i u slučaju Prešerna i u novijim datumima, ipak to ostaje pomalo periferna ilustracija. Preskočiću delove u kojima se Rupel bavi Lukačem, ne zbog moje animoznosti prema Lukaču, nego zato što bi se bavljenje teorijom odraza meni izgledalo kao skrnavljenje grobova.
Preskočiću i Benjamina, jer mi se čini da ideje njegove nalaze svoj radikalniji istinski mnogo izraženiji oblik kod Maršrea i Balabara, meni sasvim nepoznatih imena, koji su napisali jedan zajednički tekst pod naslovom „O literaturi kao ideološkoj formi“, nekoliko marksističkih hipoteza, objavljen u Ljubljani 1980. godine.
Evo jedan primer i stila i misli Maršrea i Balabara što ga navodi Rupel:
„(...) Šta je zapravo sirovina literarnog teksta? Ta sirovina, to su ideološke protivrečnosti koje nisu specifično literarne protivrečnosti, nego političke, religiozne, itd. U krajnjoj konsekvenci radi se o protivurečnim ideološkim realizacijama klasnih pozicija koje određuje klasna borba.
Efekat je u tome da literarni tekst izazove druge ideološke diskurse koji sami ponekad mogu biti priznati za literarna, ali su najčešće samo obični estetski, moralni, religiozni i politički diskursi u okviru kojih se realizuje vladajuća ideologija.
Možemo dakle reći da je literarni tekst operator reprodukcije ideologije u njenoj celini. Drugim rečima uz pomoć literarnog efekta prisutnog u literarnom tekstu taj tekst pokreće produkciju novih diskursa u okviru kojih se u oblicima koji se neprestano menjaju realizuje uvek ista ideologija sa svojim protivurečnostima. (...)“
No comments:
Post a Comment