Pages

Tuesday, March 06, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, III nastavak 

Ovo liči na političke referate naših mlađih marksista. Rupel komentariše:

„(...) Balabar i Maršre posvećuju posebnu pažnju literaturi u njenom efektu, što znači da njih literatura interesuje pre svega kao sredstvo. Sredstvo za šta? Sredstvo dominacije odnosno gospodarstva. Literatura služi i treba da služi sređivanju društvene hijerarhije u smislu vladanja određene klase. A docnije valjda i za zaokret u smislu zamene klasa na kormilu vlasti.

Po svemu sudeći reč je o sasvim utilitarističkom poimanju literature kao sredstva klasnog obračuna. Moramo pomisliti i na to da ova dvojica autora u skladu sa svojim učiteljem Altiserom svrstavaju literaturu u ideološke aparate države, dakle u aparate u sredstva upravljanja odnosno prirode koja služi za kontrolu i regulaciju spoljnih interesa koji su spoljni u odnosu na samu literaturu.

Aparat deluje kada ga uključimo, ali ga u određenom trenutku možemo i isključiti, on je sasvim neautonoman. Što će autor za razliku od ranijeg Maršreovog teksta i eksplicitno priznati. ’Literatura,’“

Rupel citira,

„’produkuje urođenu realnost, određenu realnost, realnost koja dakako nije autonomna i izvorna. Posle revolucije literarni aparat dolazi pod vlast pobedonosne radničke klase i njegov operator biva zamenjen. Literatura postaje podređeni operator ideološke reprodukcije u službi nekada eksploatisane, dakle radničke klase.’ (...)“

U stvarnosti, međutim, događa se vrlo često obrnuto. Literatura se prema postavlja vladajućoj klasi i izražava jedan neprijateljski stav prema vrednostima i njenoj stvarnosti. Tako ispada da literatura tek u otporu razvija i svoju stvarnost i svoju samostalnost.

I sasvim suprotno od teza Maršrea i Balabara literatura koja bi bila stvarana u socijalističkom društvu sa radničkom klasom kao vladajućom klasom trebalo bi da bude građanska po duhu, ako se ona vraća prošlosti kao svojim izvorima, uvek kritička prema toj stvarnosti ili politički futuristička, ako u budućnosti nalazi svoje izvore, izvore svojih objedinjavajućih ideja, mislim.

Vlast prelazi u ruke nove, a umetnost se vraća u ruke stare klase. U starom stanju stvari vlast je bila u rukama stare klase, a umetnost već u rukama nove, odnosno zastupajući interese svojom kritikom, interese nove klase. To samo podvlači jednu konstituantu umetnosti, njen negativni karakter, odnosno kritički karakter koji je imanentan umetnosti.

Pošto ona ostvaruje jednu drugu paralelnu novu stvarnost i poseduje jedno novo biće sasvim je neizbežno da se ta nova stvarnost nalazi naspram i u jednom kritičkom odnosu prema našoj zajedničkoj realnosti. tomdelay

 Svaka stvarnost u međuvremenu je ne samo ono što čini sobom, već i ono što čini u odnosu na jednu drugu bilo koju zamišljenu, pretpostavljenu realnost. Dakle stvarnost jedna istovremeno je kritika druge stvarnosti, ne samo postojanje njeno kao takvo u nekom vakuumu. Već samo postojanje neke paralelne stvarnosti označava razliku u odnosu na postojeću stvarnost, dakle i njenu kritiku.

No comments:

Post a Comment