Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 29. oktobar 1983. godine.
Moje shvatanje književnosti – I deo.
(Odgovor na anketu „Književne kritike“) (nastavak)
2. Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način kojim ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.
3. U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije (a inteligencija mu je tek manje-više spretni sprovodnik, da se baš ne kaže – manje-više spretni menadžer);
pokušaj da se umetnost iz zone bezmernog, nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu samerljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat, može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa - zašto ne? - i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta koja se zamišljaju kao opšta.
4. Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je posredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznenađuje baš toliko koliko mu se pripisuje, da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pri tome - pogrešio.
5. Književne doktrine, kad ispituju ’tehnološke procese’ stvaranja, kad ulaze u ’književnu politiku’ (ono što književnost nije, a književnosti se tiče), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih racionalnih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali - i tu je nevolja - s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa
(kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće hteli rešiti hemičarskim formulama). Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa postojanjem neograničenog Boga.
Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti kojom se ta književnost navodno bavi.
(Književnost se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisaca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)
No comments:
Post a Comment