Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Subota, 29. oktobar 1983. godine.
Moje shvatanje književnosti – II deo.
(Odgovor na anketu „Književne kritike“.)
15.„Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima, premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te je od Umetnosti Otkrivača Velova napravila Umetnost Ispitivača Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.
Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija. (Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu. U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema.
Sve zavisi od dara, savesti i slučaja. Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti - u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija - ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar. Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.)
16.Sad bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam - a bojim se i malo ko drugi - na tu temu nemam šta da kažem. Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam.
17.Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga, za mene, osim u neku ruku prinudno, ’književni život’ nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.
18.Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. ’slobodi stvaralaštva’. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice.
Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
No comments:
Post a Comment