ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta sam ja Gospode?
(Ideja za radio dramu na temu Atlantisa.)
Pre nekoliko noći sanjao sam jedan san, očigledno sačinjen od građe mojih razmišljanja na temu Atlantisa. Ali je takođe očigledno da se tema u snu sama uobličila na jedan drugi personalniji način.
U snu ja sam naučnik koji postiže svoj životni san. Proizvodi savršenog robota, bio-androida, ženskog roda, koji se ni u čemu ne razlikuje od čoveka, od živog bića, osim što nema dušu i što mu je istorija programirana. Činjenica da je proizvedeni biorobot – žena, omogućava, u buduću ideju radio drame, unošenje elementa Pigmaliona.
U trenutku trijumfa od svog prvog robota saznajem strašnu istinu da sam i sam robot, da je ceo život, ceo svet, zapravo, robotski i do ove tačke programiran kao ponavljanje istorije jedne izumrle ljudske civilizacije – spoznaja istine, početak kraja ovog neživog robotskog ciklusa.
Ne znam kako se stvar u snu završila, ali znam kako će se završiti u mojoj radio drami, koju ću na osnovu ove teme napisati, da bude neka vrsta preteče romana Atlantis. Ja koji priču pričam uništiću najpre tu ženu bio-robota, koja je neka vrsta mesije poslatog, odnosno, začetog da započne svesni krug robotske civilizacije.
Da li je to zapravo pojava duše kod robota? A zatim i samoga sebe, jer samo ja znam strašnu istinu, plašeći se, zapravo, da ta istina ne uništi moj robotski svet. Sad postavljam pitanje da li je ovo drugo možda prva pojava duše. Drama će se zvati „Mesija ili Šta sam ja, o Gospode“.
Pages
▼
Thursday, May 31, 2018
Wednesday, May 30, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Đogo, Goli otok naše književnosti
Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:
„Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten. Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“
Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:
„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“
Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture. Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati. Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.
Ponašaćemo se kao da se to nije desilo. Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost. Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno. (Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.)
Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva. Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprotstavi, ako se drži da ona sadrži neistine. Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina između dve koje im se nude. I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.
To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao: „Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“ Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti. Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.
Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost. Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Đogo, Goli otok naše književnosti
Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:
„Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten. Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“
Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:
„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“
Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture. Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati. Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.
Ponašaćemo se kao da se to nije desilo. Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost. Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno. (Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.)
Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva. Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprotstavi, ako se drži da ona sadrži neistine. Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina između dve koje im se nude. I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.
To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao: „Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“ Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti. Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.
Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost. Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.
Tuesday, May 29, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Mirotvorac u borbi protiv mitova.
Premise za odgovor na 27. odnosno poslednje Bratićevo pitanje.
Ono glasi:
„I na kraju bih Vas pitao – kakav ste Vi čovek? Kako uspostavljate, i da li to činite, vezu između onoga što u prozi kao princip gradite, i onoga što kao čovek jeste? Ima li raskoraka između ta dva pola, ima li provalija?“
Moj odgovor.
Nema gotovo ništa osim provalija. A kad me pitate ima li veze između moje umetnosti i onoga što jesam reći ću Vam da sam život potrošio u naporu da tu vezu izbegnem da svoju umetnost oslobodim sebe, još više da sebe oslobodim svoje umetnosti. Ovakva pitanja postavljaju se misionarima, a ne umetnicima. Ali ste pogodili moj lični problem.
Moja borba protivu mesijanstva, dogmatizma, mitologija, zapravo je borba protivu samoga sebe. U suštini ja sam misionar i dogmatik i mirotvorac koji na svoju prirodu, svoju sudbinu, ne pristaje.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Mirotvorac u borbi protiv mitova.
Premise za odgovor na 27. odnosno poslednje Bratićevo pitanje.
Ono glasi:
„I na kraju bih Vas pitao – kakav ste Vi čovek? Kako uspostavljate, i da li to činite, vezu između onoga što u prozi kao princip gradite, i onoga što kao čovek jeste? Ima li raskoraka između ta dva pola, ima li provalija?“
Moj odgovor.
Nema gotovo ništa osim provalija. A kad me pitate ima li veze između moje umetnosti i onoga što jesam reći ću Vam da sam život potrošio u naporu da tu vezu izbegnem da svoju umetnost oslobodim sebe, još više da sebe oslobodim svoje umetnosti. Ovakva pitanja postavljaju se misionarima, a ne umetnicima. Ali ste pogodili moj lični problem.
Moja borba protivu mesijanstva, dogmatizma, mitologija, zapravo je borba protivu samoga sebe. U suštini ja sam misionar i dogmatik i mirotvorac koji na svoju prirodu, svoju sudbinu, ne pristaje.
Monday, May 28, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Zver je oblik promašenog božanstva.
Ovo je odgovor na 26. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.
Premise za odgovor koje sam ja razbio u tri kratka. Jedno je:
„Ima li spasa za čoveka?“
Moj odgovor. Ne vidim ga. Ako put vodi u ambis, savršeno je svejedno da li idete njegovom desnom ili levom stranom, ili se pak držite sredine. Jedino praktično pitanje je brzine. Ne moramo baš trčati.
Drugo Bratićevo pitanje bilo bi:
„Šta mislite o politici i političarima?“
Kao pisac odgovaram – oni su za mene građa, ravnopravna sa svakom drugom temom. Kao građanin odgovaram – moj odnos prema političarima zavisi od njihove politike.
I najzad treće pitanje:
„U Vašoj prozi čovek se pretvara u životinju. Kakvo je to spasenje?“
Moj odgovor. Pretvaranje u životinju u prenosnom značenju reči ne u smislu antropocentričnog izdvajanja čovekove svesti iz prirode kojoj pripadaju i životinje, posledica je jednog suprotnog procesa obogotvorenja. (Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkovski se obogotvorava kroz ničeanske ideje nadčoveka, koje Hamilton u Besnilu biološki postiže i realizira.)
Dakle, nastoje da tim obogotvorenjem preovladaju ljudska ograničenja bez stvarnog poznavanja njihove svrhe i prirode. Zver je ishod promašenog božanstva. Stvar, međutim, nije u tome da se pretvorimo u nešto drugo, nego da otkrijemo šta smo, i da to što uistinu jesmo, ako smo nešto, razvijemo jednim prirodnim putem.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Zver je oblik promašenog božanstva.
Ovo je odgovor na 26. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.
Premise za odgovor koje sam ja razbio u tri kratka. Jedno je:
„Ima li spasa za čoveka?“
Moj odgovor. Ne vidim ga. Ako put vodi u ambis, savršeno je svejedno da li idete njegovom desnom ili levom stranom, ili se pak držite sredine. Jedino praktično pitanje je brzine. Ne moramo baš trčati.
Drugo Bratićevo pitanje bilo bi:
„Šta mislite o politici i političarima?“
Kao pisac odgovaram – oni su za mene građa, ravnopravna sa svakom drugom temom. Kao građanin odgovaram – moj odnos prema političarima zavisi od njihove politike.
I najzad treće pitanje:
„U Vašoj prozi čovek se pretvara u životinju. Kakvo je to spasenje?“
Moj odgovor. Pretvaranje u životinju u prenosnom značenju reči ne u smislu antropocentričnog izdvajanja čovekove svesti iz prirode kojoj pripadaju i životinje, posledica je jednog suprotnog procesa obogotvorenja. (Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkovski se obogotvorava kroz ničeanske ideje nadčoveka, koje Hamilton u Besnilu biološki postiže i realizira.)
Dakle, nastoje da tim obogotvorenjem preovladaju ljudska ograničenja bez stvarnog poznavanja njihove svrhe i prirode. Zver je ishod promašenog božanstva. Stvar, međutim, nije u tome da se pretvorimo u nešto drugo, nego da otkrijemo šta smo, i da to što uistinu jesmo, ako smo nešto, razvijemo jednim prirodnim putem.
Friday, May 25, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekic
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Oslobođenje od ekonomije, a ne oslobođenje ekonomije.
(Povodom novog Bratićevog pitanja 7a za „Književnu reč“.)
Trebalo bi najpre definisati građanski moral i od te definicije razviti zatim belešku koja sledi. Za ovu priliku mogao bi se građanski moral označiti kao zatvoren sistem duhovnih regula čija primena zavisi od individualne svesti, a njegova vrednost se određuje prema tome kakvu ličnost stvara.
Naravno da on u svom funkcionisanju određuje tip i vrstu odnosa prema drugim jedinkama te zajednice, pa tako u opštem smislu i u krajnjoj konzekvenci i moralni status te zajednice. Ali je, međutim, njegova primarna funkcija više obeležena luteranskim stavom po kome je važnije šta si – nego šta činiš, jer ono šta si određuje šta ćeš činiti, a to šta ćeš činiti još uvek ne određuje to što jesi.
Kada bi se socijalistički moral mogao definisati, kao u prvom redu društveni moral iz koga zatim slede individualni morali, odnosno, taj društveni moral raspoređen po jedinkama, članovima društva, društveno je ovde pretežno nad pojedinačnim i ono što je pojedinačno, u moralnom smislu, to se izvodi iz društvenog.
Međusobni odnosi jedinki u takvom jednom socijalističkom društvu baziraju se na opštim koristima koje od tih odnosa društvo mora da ima, a tek potom dolaze eventualne koristi koje bi mogle imati pojedinci. S prvom se od slobode ličnosti ide prema slobodi društva, u drugom slučaju se misli da će tek slobodno društvo osloboditi individualnost.
Međutim pošto se pod slobodnim društvom u socijalističkim doktrinama ne podrazumeva skup slobodnih pojedinaca, već sloboda društva nad pojedincima, dakle primenjeni princip važnosti opšteg nad pojedinačnim, već i u teoriji zasnovana na podređenosti jedinke, u praksi se ovakav socijalistički moral svodi na totalitarizam.
Nastojanje marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog - ne uspeva, zato što nije reč o tome da se oslobodi čovečanstvo, čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prikovala materijalistička civilizacija i u svom kapitalističkom i u svom socilaističkom aspektu.
Kada kažem - osloboditi od ekonomije, naravno da ne mislim na potpuno oslobođenje od svake proizvodnje materijalnih dobara, premda mislim na znatno njihovo ograničenje, u stvari ono što hoću da kažem jeste da je ovde reč o oslobođenju od totalne zavisnosti od ekonomije, dakle od toga da ta ekonomija određuje našu duhovnost, našu moralnost i ono što nas čini ljudima.
Ukratko, čovek može sedeti na stolici iako je ona materijalno dobro, ali on ne sme zavisiti od stolice. Ta stolica ne može određivati i ne sme određivati njegovu ličnost, a ona to, naravno ovo je metafora, čini i u kapitalističkom i u socijalističkom društvu. Posed je samo najrašireniji, najpopularniji, a pritom i najopasniji oblik u kome se manifestuje to ropstvo ekonomskim principima materijalističke civilizacije.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekic
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Oslobođenje od ekonomije, a ne oslobođenje ekonomije.
(Povodom novog Bratićevog pitanja 7a za „Književnu reč“.)
Trebalo bi najpre definisati građanski moral i od te definicije razviti zatim belešku koja sledi. Za ovu priliku mogao bi se građanski moral označiti kao zatvoren sistem duhovnih regula čija primena zavisi od individualne svesti, a njegova vrednost se određuje prema tome kakvu ličnost stvara.
Naravno da on u svom funkcionisanju određuje tip i vrstu odnosa prema drugim jedinkama te zajednice, pa tako u opštem smislu i u krajnjoj konzekvenci i moralni status te zajednice. Ali je, međutim, njegova primarna funkcija više obeležena luteranskim stavom po kome je važnije šta si – nego šta činiš, jer ono šta si određuje šta ćeš činiti, a to šta ćeš činiti još uvek ne određuje to što jesi.
Kada bi se socijalistički moral mogao definisati, kao u prvom redu društveni moral iz koga zatim slede individualni morali, odnosno, taj društveni moral raspoređen po jedinkama, članovima društva, društveno je ovde pretežno nad pojedinačnim i ono što je pojedinačno, u moralnom smislu, to se izvodi iz društvenog.
Međusobni odnosi jedinki u takvom jednom socijalističkom društvu baziraju se na opštim koristima koje od tih odnosa društvo mora da ima, a tek potom dolaze eventualne koristi koje bi mogle imati pojedinci. S prvom se od slobode ličnosti ide prema slobodi društva, u drugom slučaju se misli da će tek slobodno društvo osloboditi individualnost.
Međutim pošto se pod slobodnim društvom u socijalističkim doktrinama ne podrazumeva skup slobodnih pojedinaca, već sloboda društva nad pojedincima, dakle primenjeni princip važnosti opšteg nad pojedinačnim, već i u teoriji zasnovana na podređenosti jedinke, u praksi se ovakav socijalistički moral svodi na totalitarizam.
Nastojanje marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog - ne uspeva, zato što nije reč o tome da se oslobodi čovečanstvo, čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prikovala materijalistička civilizacija i u svom kapitalističkom i u svom socilaističkom aspektu.
Kada kažem - osloboditi od ekonomije, naravno da ne mislim na potpuno oslobođenje od svake proizvodnje materijalnih dobara, premda mislim na znatno njihovo ograničenje, u stvari ono što hoću da kažem jeste da je ovde reč o oslobođenju od totalne zavisnosti od ekonomije, dakle od toga da ta ekonomija određuje našu duhovnost, našu moralnost i ono što nas čini ljudima.
Ukratko, čovek može sedeti na stolici iako je ona materijalno dobro, ali on ne sme zavisiti od stolice. Ta stolica ne može određivati i ne sme određivati njegovu ličnost, a ona to, naravno ovo je metafora, čini i u kapitalističkom i u socijalističkom društvu. Posed je samo najrašireniji, najpopularniji, a pritom i najopasniji oblik u kome se manifestuje to ropstvo ekonomskim principima materijalističke civilizacije.
Thursday, May 24, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost je tanatologija.
Premise za odgovor na Bratićevo 8. pitanje koje glasi:
„Vi ste pisac koji ume da komediju, ironiju, usmeri onom što jeste kao tema suštine umetnosti, ka smrti. Zbilja, mislite li da umetnost ima neke šanse da učini pomak u toj temi?“
Odgovor. Ja ne opisujem život, ja o njemu u književnim slikama razmišljam. (Sukcesivni sudovi takvih razmišljanja su moji romani. Na njima bi se slobodno moglo staviti upozorenje – svaka sličnost sa životom je slučajna.)
Svako razmišljanje o smrti je napor da se ona savlada: razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačavanjem, ili ako čovek ume o njoj da ne misli – zaboravljanjem. Ako je umetnost tanatologija – nauka o smrti, odnosno svim načinima na koje umirete, onda je smeh u njoj razumevanje, mirenje, odbacivanje, prejednačenje smrti, jedino ne može biti njeno zaboravljanje.
Primedba. Ovde bi trebalo na neki način ponešto osloboditi ovaj odgovor tog tragičnog tona, upravo zbog toga što ja smrt ne smatram tragičnom. To znači učiniti jasnima šanse koje u smrti vidim.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost je tanatologija.
Premise za odgovor na Bratićevo 8. pitanje koje glasi:
„Vi ste pisac koji ume da komediju, ironiju, usmeri onom što jeste kao tema suštine umetnosti, ka smrti. Zbilja, mislite li da umetnost ima neke šanse da učini pomak u toj temi?“
Odgovor. Ja ne opisujem život, ja o njemu u književnim slikama razmišljam. (Sukcesivni sudovi takvih razmišljanja su moji romani. Na njima bi se slobodno moglo staviti upozorenje – svaka sličnost sa životom je slučajna.)
Svako razmišljanje o smrti je napor da se ona savlada: razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačavanjem, ili ako čovek ume o njoj da ne misli – zaboravljanjem. Ako je umetnost tanatologija – nauka o smrti, odnosno svim načinima na koje umirete, onda je smeh u njoj razumevanje, mirenje, odbacivanje, prejednačenje smrti, jedino ne može biti njeno zaboravljanje.
Primedba. Ovde bi trebalo na neki način ponešto osloboditi ovaj odgovor tog tragičnog tona, upravo zbog toga što ja smrt ne smatram tragičnom. To znači učiniti jasnima šanse koje u smrti vidim.
Wednesday, May 23, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost kao sinteza filosofije i života
Premise za odgovor na 13. Bratićevo pitanje.
Ono glasi:
„Vi ste možda najbolje pokazali svojim knjigama koliko je savremena proza sinteza raznih nauka i disciplina. Za Besnilo sigurno je trebalo dosta traganja i čitanja. Ovim knjigama Vampirom i Ikarom, Vi ste ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Slažete li se?“ Odgovor.
Više bih voleo da ispunjavam san o njenoj sintezi sa životom, ali na jedan srećniji način i sa lepšim posledicama nego u Vampiru, Besnilu i Ikaru. Pretpostavljao bih čak i san umetnosti da postane sastavni deo života makar ona sama pritom izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san života da nešto uistinu znači.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost kao sinteza filosofije i života
Premise za odgovor na 13. Bratićevo pitanje.
Ono glasi:
„Vi ste možda najbolje pokazali svojim knjigama koliko je savremena proza sinteza raznih nauka i disciplina. Za Besnilo sigurno je trebalo dosta traganja i čitanja. Ovim knjigama Vampirom i Ikarom, Vi ste ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Slažete li se?“ Odgovor.
Više bih voleo da ispunjavam san o njenoj sintezi sa životom, ali na jedan srećniji način i sa lepšim posledicama nego u Vampiru, Besnilu i Ikaru. Pretpostavljao bih čak i san umetnosti da postane sastavni deo života makar ona sama pritom izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san života da nešto uistinu znači.
Tuesday, May 22, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Književna levica nam je vratila deo onoga što nam je oduzela
Neke primese za odgovor na Bratićevo pitanje broj 18. koje glasi (u nešto izmenjenom obliku):
„Kad danas gledate poznate polemike tzv. posleratne sukobe na književnoj levici pedesetih godina, šta se po Vašem mišljenju tada dogodilo i šta je taj sukob doneo za književnost koja se posle toga stvarala?“
Moj odgovor.
Ništa. Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta književna levica kao duhovni izraz klasne borbe proletarijata i instrument revolucionarne politike ondašnje Komunističke partije nije najpre oduzela, pa onda uobrazila da nešto od toga može vratiti. A to su nam zapravo vratile okolnosti sasvim izvan književnih sfera.
Sloboda „izraza“ na koju između ostalog očigledno mislite nije vraćena (ne osvojena) blagodareći duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju „levih“ duhovnih elita tada u „epohalnom“ sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode kojima su te polemike bile tek jedan od sporednih izraza.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Književna levica nam je vratila deo onoga što nam je oduzela
Neke primese za odgovor na Bratićevo pitanje broj 18. koje glasi (u nešto izmenjenom obliku):
„Kad danas gledate poznate polemike tzv. posleratne sukobe na književnoj levici pedesetih godina, šta se po Vašem mišljenju tada dogodilo i šta je taj sukob doneo za književnost koja se posle toga stvarala?“
Moj odgovor.
Ništa. Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta književna levica kao duhovni izraz klasne borbe proletarijata i instrument revolucionarne politike ondašnje Komunističke partije nije najpre oduzela, pa onda uobrazila da nešto od toga može vratiti. A to su nam zapravo vratile okolnosti sasvim izvan književnih sfera.
Sloboda „izraza“ na koju između ostalog očigledno mislite nije vraćena (ne osvojena) blagodareći duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju „levih“ duhovnih elita tada u „epohalnom“ sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode kojima su te polemike bile tek jedan od sporednih izraza.
Monday, May 21, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Žene u mojim romanima.
Premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 2.
„Zašto su Vam ženski likovi gotovo uvek potisnuta, ismejana bića, što doduše nalazimo i u srpskoj mitologiji?“ Odgovor. Neshvaćeni od svoje „literarne“ sredine, pa i mene, to da. Umetnički ponekad nedovršene i shematične, to da. Ponešto tangentne na fabulu, i to da. I uopšte zanemarene u kontekstu mojih romana, možda. Ali Bratiću nipošto ismejane.
Uzmite Tomaniju iz Runa. Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona; tamo gde su oni načelo promene, ona je princip stalnosti; gde su oni fantazija, ona je razum; Gde su oni zlo, ona je dobro; gde su oni vazduh, ona je Majka Zemlja.
Ako od nečega trpim, to nije nipošto neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića uprkos mom trudu. Inače bih već možda i ja stvorio veliku ženu kao što je Dragoslavljeva Petrija.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Žene u mojim romanima.
Premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 2.
„Zašto su Vam ženski likovi gotovo uvek potisnuta, ismejana bića, što doduše nalazimo i u srpskoj mitologiji?“ Odgovor. Neshvaćeni od svoje „literarne“ sredine, pa i mene, to da. Umetnički ponekad nedovršene i shematične, to da. Ponešto tangentne na fabulu, i to da. I uopšte zanemarene u kontekstu mojih romana, možda. Ali Bratiću nipošto ismejane.
Uzmite Tomaniju iz Runa. Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona; tamo gde su oni načelo promene, ona je princip stalnosti; gde su oni fantazija, ona je razum; Gde su oni zlo, ona je dobro; gde su oni vazduh, ona je Majka Zemlja.
Ako od nečega trpim, to nije nipošto neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića uprkos mom trudu. Inače bih već možda i ja stvorio veliku ženu kao što je Dragoslavljeva Petrija.
Friday, May 18, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
I đavo se ponekad oklizne
Neke premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 19. Ono glasi:
„Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše, unesrećuje. Kako se oseća pisac koji pojedine svoje junake tera u pakao?“
Moj odgovor. Kao neko ko je već u paklu, pa zna i kako je tamo i zašto je u njemu. I upravo stoga što sam u paklu, što iz tog pakla pišem, ja se svojim junacima ne mogu smejati, niti to ikada činim, ne bar svesno. Ja ih volim, ja sa njima saosećam, i ono čemu se smejem, s prilično gorčine uostalom, to je naša zajednička vatra, nesavladive okolnosti na kojima se i ja i moji junaci pečemo.
Moja ironija ne potiče iz mržnje i zlovolje, nego je instrument spoznaje ljudske ograničenosti i neograničenosti, pogotovo neprimerenosti naših ambicija. Vi se ne smejete invalidu, vi se smejete nekom ko zamišlja da je invalid i tako se i ponaša samo zato što usled rđave upotrebe saznanja ne vidi svoje noge te ne zna da ih upotrebljava.
Vi se ne možete smejati neminovnostima, vi ih možete samo vedro primati. Hoću da kažem da se i u paklu đavo nekad oklizne, pre nego što do vas stigne.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
I đavo se ponekad oklizne
Neke premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 19. Ono glasi:
„Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše, unesrećuje. Kako se oseća pisac koji pojedine svoje junake tera u pakao?“
Moj odgovor. Kao neko ko je već u paklu, pa zna i kako je tamo i zašto je u njemu. I upravo stoga što sam u paklu, što iz tog pakla pišem, ja se svojim junacima ne mogu smejati, niti to ikada činim, ne bar svesno. Ja ih volim, ja sa njima saosećam, i ono čemu se smejem, s prilično gorčine uostalom, to je naša zajednička vatra, nesavladive okolnosti na kojima se i ja i moji junaci pečemo.
Moja ironija ne potiče iz mržnje i zlovolje, nego je instrument spoznaje ljudske ograničenosti i neograničenosti, pogotovo neprimerenosti naših ambicija. Vi se ne smejete invalidu, vi se smejete nekom ko zamišlja da je invalid i tako se i ponaša samo zato što usled rđave upotrebe saznanja ne vidi svoje noge te ne zna da ih upotrebljava.
Vi se ne možete smejati neminovnostima, vi ih možete samo vedro primati. Hoću da kažem da se i u paklu đavo nekad oklizne, pre nego što do vas stigne.
Thursday, May 17, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Priča koja nije završena nema značenja.
Neke premise za odgovor na 22. Bratićevo pitanje koje glasi:
„Vi i Mirko Kovač objavljujći tekstove u časopisu ’Književnost’ stvorili ste jedan nov rod u književnosti – dnevnik. U prošlosti dnevničke zabeleške gotovo kod svih pisaca imale su najčešće funkciju intimnih, svakodnevnih, zapažanja.
Vi ste nešto bitno u formi i u izrazu dnevnika promenili. Napravili ste od dnevnika prozu. I sami ste u prvom tekstu rekli da niste odoleli iskušenju da ga naročitom selekcijom formirate kao „priču“ koja nešto znači. Šta ta priča znači?“
Moj odgovor bi se mogao kretati u ovom pravcu. Ta „priča“ još nije završena, ja još ne znam šta ona znači. To je jedina od mojih priča čiji kraj nije unapred definisan, dakle definisan od početka. Ona se i priča da bi se na kraju tek shvatila. Zato sam i onaj sumarni izvod, izašao u „Književnosti“, konstruisao u nadi da će naročita selekcija obezbediti mu i neko značenje.
Uspeo sam jedino utoliko što je postalo jasno da moja priča još nije našla svoju poentu, a bez nje značenja nema. Fabula joj se menja, ona luta, ona još traži vlastitu svrhu, kraj koji bi je opravdao i učinio vrednom pričanja, odnosno življenja.
Za Mirka ste možda u pravu. Pogotovo ako imate u vidu književno transponovanje uspomena tipa neuporedivog odlomka „Voda se popela do grla“. To je barem kod nas nešto novo. Moji su dnevnici, međutim, klasični. U objavljenim izvodima mestimično se približujem Mirkovoj formuli jedino blagodareći selekciji. Štampani u celini otkrili bi oni pseudoliterarni karakter.
Čak i ako bi se kazalo da su dobro pisani, to još uvek ne bi bila literatura. Pogotovo to važi za dnevnike poslednjih godina koji nisu pisani nego snimani. Oni su programski antiknjiževni u dva smisla. Izražavaju moja raspoloženja, moje ideje, moje deskripcije stvarnosti, to – da.
Ali, i to je bitno, izražavaju ih neposredno, usmeno-ispovedno, što znači bez stilizirajućeg posredstva pera i tzv. suspendovanog, kontrolisanog razmišljanja koje obično prati svest da će taj dnevnik biti čitan. Dakle moj napor je upravo obrnut Vašoj pretpostavci. Ne želim da budem ni mudar, ni interesantan, ni originalan, ni razumljiv, ni literaran. Želim jedino da budem iskren.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Priča koja nije završena nema značenja.
Neke premise za odgovor na 22. Bratićevo pitanje koje glasi:
„Vi i Mirko Kovač objavljujći tekstove u časopisu ’Književnost’ stvorili ste jedan nov rod u književnosti – dnevnik. U prošlosti dnevničke zabeleške gotovo kod svih pisaca imale su najčešće funkciju intimnih, svakodnevnih, zapažanja.
Vi ste nešto bitno u formi i u izrazu dnevnika promenili. Napravili ste od dnevnika prozu. I sami ste u prvom tekstu rekli da niste odoleli iskušenju da ga naročitom selekcijom formirate kao „priču“ koja nešto znači. Šta ta priča znači?“
Moj odgovor bi se mogao kretati u ovom pravcu. Ta „priča“ još nije završena, ja još ne znam šta ona znači. To je jedina od mojih priča čiji kraj nije unapred definisan, dakle definisan od početka. Ona se i priča da bi se na kraju tek shvatila. Zato sam i onaj sumarni izvod, izašao u „Književnosti“, konstruisao u nadi da će naročita selekcija obezbediti mu i neko značenje.
Uspeo sam jedino utoliko što je postalo jasno da moja priča još nije našla svoju poentu, a bez nje značenja nema. Fabula joj se menja, ona luta, ona još traži vlastitu svrhu, kraj koji bi je opravdao i učinio vrednom pričanja, odnosno življenja.
Za Mirka ste možda u pravu. Pogotovo ako imate u vidu književno transponovanje uspomena tipa neuporedivog odlomka „Voda se popela do grla“. To je barem kod nas nešto novo. Moji su dnevnici, međutim, klasični. U objavljenim izvodima mestimično se približujem Mirkovoj formuli jedino blagodareći selekciji. Štampani u celini otkrili bi oni pseudoliterarni karakter.
Čak i ako bi se kazalo da su dobro pisani, to još uvek ne bi bila literatura. Pogotovo to važi za dnevnike poslednjih godina koji nisu pisani nego snimani. Oni su programski antiknjiževni u dva smisla. Izražavaju moja raspoloženja, moje ideje, moje deskripcije stvarnosti, to – da.
Ali, i to je bitno, izražavaju ih neposredno, usmeno-ispovedno, što znači bez stilizirajućeg posredstva pera i tzv. suspendovanog, kontrolisanog razmišljanja koje obično prati svest da će taj dnevnik biti čitan. Dakle moj napor je upravo obrnut Vašoj pretpostavci. Ne želim da budem ni mudar, ni interesantan, ni originalan, ni razumljiv, ni literaran. Želim jedino da budem iskren.
Wednesday, May 16, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXIV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Lepak i razum.
TV vesti na televiziji – jedna sa strane ludila, druga, tako se bar čini sa strane razuma. Na doživotnu robiju osuđen je čovek koji je ubio svoju ženu, zato što je okrenula kanal na televizoru, dok je on gledao finale engleskog kupa. Pošto ju je ubio, otišao je u pab da dovrši gledanje utakmice. On sada odlazi u zatvor gde su samo muškarci i gde ga niko neće sprečavati da svoje utakmice gleda do kraja.
Druga vest je o sporazumu između fabrika i vlade oko sprečavanja upotrebe lepka za drogiranje. Od sada će radnje svaki lepak koji se kao droga može upotrebiti, obeležavati jasno. Adikti, ako su do sada i imali problema oko izbora odgovarajuće droge sada ih više neće imati, natpisi na lepkovima uputiće ih na onu pravu. I sad se pitam koja je od ove dve vesti luđa?
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Lepak i razum.
TV vesti na televiziji – jedna sa strane ludila, druga, tako se bar čini sa strane razuma. Na doživotnu robiju osuđen je čovek koji je ubio svoju ženu, zato što je okrenula kanal na televizoru, dok je on gledao finale engleskog kupa. Pošto ju je ubio, otišao je u pab da dovrši gledanje utakmice. On sada odlazi u zatvor gde su samo muškarci i gde ga niko neće sprečavati da svoje utakmice gleda do kraja.
Druga vest je o sporazumu između fabrika i vlade oko sprečavanja upotrebe lepka za drogiranje. Od sada će radnje svaki lepak koji se kao droga može upotrebiti, obeležavati jasno. Adikti, ako su do sada i imali problema oko izbora odgovarajuće droge sada ih više neće imati, natpisi na lepkovima uputiće ih na onu pravu. I sad se pitam koja je od ove dve vesti luđa?
Tuesday, May 15, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
O terapeutskom cinizmu.
Postoje dva cinizma – jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje, unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, drugi donosilac leka.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
O terapeutskom cinizmu.
Postoje dva cinizma – jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje, unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, drugi donosilac leka.
Monday, May 14, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
Ljudi kao roba.
Od podizanja berlinskog zida istočnonemačka vlada prodala je zapadnonemačkoj vladi 20 000 svojih nepoželjnih građana. Jedan od poslednjih je mladi rok pevač, koji je u Istočnoj Nemačkoj bio suočen sa kaznom doživotne robije. Cena se ne zna.
Trgovina se nesmetano vodila i u jeku hladnog rata. Ona je trenutno suspendovana zbog instaliranja krstarećih raketa u Zapadnoj Nemačkoj, ali niko ne sumnja da će se ubrzo ponovno uspostaviti na obostrano zadovoljstvo. Verovatno će jedino cena po glavi morati biti veća.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
Ljudi kao roba.
Od podizanja berlinskog zida istočnonemačka vlada prodala je zapadnonemačkoj vladi 20 000 svojih nepoželjnih građana. Jedan od poslednjih je mladi rok pevač, koji je u Istočnoj Nemačkoj bio suočen sa kaznom doživotne robije. Cena se ne zna.
Trgovina se nesmetano vodila i u jeku hladnog rata. Ona je trenutno suspendovana zbog instaliranja krstarećih raketa u Zapadnoj Nemačkoj, ali niko ne sumnja da će se ubrzo ponovno uspostaviti na obostrano zadovoljstvo. Verovatno će jedino cena po glavi morati biti veća.
Friday, May 11, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXXI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.) nastavak
Ne treba, dakle, došao sam jedne noći do otkrovenja, odvesti svog junaka Kentaura Noemisa, što je anagram od Simeon, u hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u Elevsis valja dovesti u trenutku nastajanja mita, ne njegove ritualne – buduće istorije, već samoga mita kad još nikakvog hrama tamo nema, nema ni mita, kad se još priča o Demetri i Persefoni i Hadu odvija, kad je kraj te priče još neizvestan.
Dakle, odvesti ga u svevreme u kome su bogovi još hodali zemljom. Dobio sam tako uvodnu fresku za VII knjigu Runa.
Ta slika izgleda otprilike ovako. Prognan od Herakla sa Peloponeza iz Arkadije rodne, možda poslednji živi Kentaur Noemis, čitajte ga naopako, prolazi Grčkom da bi slučajno stigao u Elevsis. Grčka je mrtva, kažnjena, kako je Srbija toliko puta kroz svoju istoriju bila. Deca se ne rađaju, bilje ne daje plodove, reke ne teku, kiše ne padaju, vetrovi ne duvaju, čak se i leševi ne raspadaju.
Nijedan životni proces se ne odvija. U tom mračnom i crnom predelu nekada bele i svetle Atike život se održava isključivo antropofagijom, jednim, uostalom, lajtmotivom istorijskog romana. Ljudi jedu jedni druge i ljudožderstvo jedini je način opstanka. Doznaćemo i zašto je to tako. To je kazna Demetre, personifikacija prirode, Velike Majke svih stvari, zbog otmice, danas bi se kazalo kidnapovanja, njene ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, za nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formu naslediti istorija i mi ćemo se suočavati sa kaznama čija će nam pravednost i smisao izmicati. Racionalno tumačeno reč je o pukoj uceni, dakle opet jednoj od onih kategorija od kojih živi naša istorija.
Ako Olimp interveniše (podseća li Vas ovaj izraz na nešto?), ako se sa podzemljem nagodi i vrati Persefonu majci, Demetra će rasčarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja, vaskrsenja, življenja. U kružnom bunaru koji i danas postoji u Elevsisu, sreće gladni Noemis staricu u tuzi u kojoj, dabome, ne prepoznaje boginju.
Demetra mu priča svoju priču, prevedenu na ljudski jezik, kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje rase - polukonjovića. Ali dok ona misli na uzvišene stvari i tajne rađanja i mrenja, Noemis jedino misli kako da je najlakše pojede. Kad je čovek gladan ne bira, a to je i taj naš ljudski način, ljudski tropos.
Neću Vas gnjaviti detaljima uvodne scene, ona se završava, to ću samo kazati, izlaskom iz Elevsinske pećine, odnosno ulaska u Had boga Hermesa, glasnika i Persefone. Noemis je na dar dobio svetu Heru, danas bi se reklo drogu, i ona će ga odvesti u narednu scenu u Jolk na Argo, dakle u ono što će kasnije postati sadržaj Elevsinskih misterija, u tajnu potragu za runom, u tajnu smrti i rađanja, odnosno vaskrsenja.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.) nastavak
Ne treba, dakle, došao sam jedne noći do otkrovenja, odvesti svog junaka Kentaura Noemisa, što je anagram od Simeon, u hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u Elevsis valja dovesti u trenutku nastajanja mita, ne njegove ritualne – buduće istorije, već samoga mita kad još nikakvog hrama tamo nema, nema ni mita, kad se još priča o Demetri i Persefoni i Hadu odvija, kad je kraj te priče još neizvestan.
Dakle, odvesti ga u svevreme u kome su bogovi još hodali zemljom. Dobio sam tako uvodnu fresku za VII knjigu Runa.
Ta slika izgleda otprilike ovako. Prognan od Herakla sa Peloponeza iz Arkadije rodne, možda poslednji živi Kentaur Noemis, čitajte ga naopako, prolazi Grčkom da bi slučajno stigao u Elevsis. Grčka je mrtva, kažnjena, kako je Srbija toliko puta kroz svoju istoriju bila. Deca se ne rađaju, bilje ne daje plodove, reke ne teku, kiše ne padaju, vetrovi ne duvaju, čak se i leševi ne raspadaju.
Nijedan životni proces se ne odvija. U tom mračnom i crnom predelu nekada bele i svetle Atike život se održava isključivo antropofagijom, jednim, uostalom, lajtmotivom istorijskog romana. Ljudi jedu jedni druge i ljudožderstvo jedini je način opstanka. Doznaćemo i zašto je to tako. To je kazna Demetre, personifikacija prirode, Velike Majke svih stvari, zbog otmice, danas bi se kazalo kidnapovanja, njene ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, za nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formu naslediti istorija i mi ćemo se suočavati sa kaznama čija će nam pravednost i smisao izmicati. Racionalno tumačeno reč je o pukoj uceni, dakle opet jednoj od onih kategorija od kojih živi naša istorija.
Ako Olimp interveniše (podseća li Vas ovaj izraz na nešto?), ako se sa podzemljem nagodi i vrati Persefonu majci, Demetra će rasčarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja, vaskrsenja, življenja. U kružnom bunaru koji i danas postoji u Elevsisu, sreće gladni Noemis staricu u tuzi u kojoj, dabome, ne prepoznaje boginju.
Demetra mu priča svoju priču, prevedenu na ljudski jezik, kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje rase - polukonjovića. Ali dok ona misli na uzvišene stvari i tajne rađanja i mrenja, Noemis jedino misli kako da je najlakše pojede. Kad je čovek gladan ne bira, a to je i taj naš ljudski način, ljudski tropos.
Neću Vas gnjaviti detaljima uvodne scene, ona se završava, to ću samo kazati, izlaskom iz Elevsinske pećine, odnosno ulaska u Had boga Hermesa, glasnika i Persefone. Noemis je na dar dobio svetu Heru, danas bi se reklo drogu, i ona će ga odvesti u narednu scenu u Jolk na Argo, dakle u ono što će kasnije postati sadržaj Elevsinskih misterija, u tajnu potragu za runom, u tajnu smrti i rađanja, odnosno vaskrsenja.
Thursday, May 10, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.)
Neke premise za odgovor na 4. Bratićevo pitanje u okviru priprema za intervju u „Književnoj reči“. Ono glasi:
„Čini mi se da ste u svom petotomnom,“ tu treba da stoji sedmotomnom „romanu postavili mnoge zamke i za kritičara i za čitaoca. Namerno ili je to zahtevala građa?“
Moj odgovor bi otprilike morao da se kreće ovim putevima. Za mene je Runo isuviše ozbiljna tema da bih se bavio igrom ukrštenih reči ili skrivalica i sa čitaocima i sa kritičarima. Premisli nema, uveravam Vas. Zamke su prirodan deo, sastojak priče i njene ideje.
One potiču od toga što se na pravi način Runo ne može shvatiti, premda se može na ravni priče i ravni nekih istorijskih asocijacija, nekih drugih estetičkih vrednosti čitati, ali na nivou smisla ne može se shvatiti bez VII knjige, koja je neka vrsta indeksa tumačenja svega što je u prvih šest rečeno.
Ključ tog rukopisa čiji je smisao šifriran u toj knjizi tematski – recimo kad priča u vremenu svijenom u krug dotakne svoje poreklo i istorijsko se vreme vrati bezvremenom, tačnije svevremenom, mitu kojim je nadahnuto i vođeno. Za nas na Balkanu taj mit je grčki. Bolje bi bilo reći grčka transkripcija jednog opšteg mita koji u drugim rasama i narodima ima drugu sliku, ali istu sadržinu.
To je mit o argonautici. VII knjiga osim epiloga s povratkom u 1941. godinu samo je opis Jazonove potrage za zlatnim runom. Izabrao sam ga zbog njegovog metaforičnog značenja i zbog toga što u njemu imamo prvi zabeleženi susret istorije i mita, neku vrstu protoistorije, ali i podmita. Dakle onu granicu u kojoj vreme prestaje da bude ograničavajuće, dakle postaje svevreme.
Tu su svi ključevi za razumevanje ne samo Runa u celini, već i svih velikih scena i događaja u njemu. Moram, međutim, dodati da ti ključevi nisu obični, ne otvaraju značenje sami po sebi. I za ključ morate imati i naći ključ. Ali ovoga puta, on je u njemu, u tom prvom ključu.
Nalazite se pred vratima i bravom za koju vam je dat ključ, ali da vrata tim ključem pokušate otvoriti nećete uspeti, jer unutar vidljive brave nalazi se jedna druga nevidljiva, ali prava, jedan mehanizam za koji je pravi ključ skriven u onom prvom i lažnom.
Prevedeno na proznu situaciju VII knjige to znači da odgonet nisu u refleksijama već u slikama. Otprilike onako kako su pouke u Jevanđelju skrivene u Hristovim parabolama. Navešću Vam jedan primer.
Kada je Gazdu Simeona na kraju VI knjige trebalo iz fizičke smrti izvesti s onu stranu, kod mene u mit, dakle iz vremena u nevreme ili svevreme, dugo sam tragao za najefikasnijom dakle najknjiževnijom, najumetničkijom, formom tog tranzita.
Takođe dugo držao sam da to može biti nikad odgonetnuti ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za boginju Demetru i Persefonu za izmenu godišnjih doba, vremena zapravo, za umiranje i rađanje ako je ovo shvaćeno kao vaskrsenje.
Ali samo pisanje nisam godinu dana mogao početi iako sam osim tog početka knjige sve ostalo smestio u definitivna ležišta. Smetala mi je artificijelnost rituala. Ritual je uvek ekskluzivno istoričan, a Elevsinski još tek samo nagađamo, mada je ovo poslednje za mene i povoljna okolnost. Neistorično je njegovo značenje samo njegovo poreklo u mitu.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.)
Neke premise za odgovor na 4. Bratićevo pitanje u okviru priprema za intervju u „Književnoj reči“. Ono glasi:
„Čini mi se da ste u svom petotomnom,“ tu treba da stoji sedmotomnom „romanu postavili mnoge zamke i za kritičara i za čitaoca. Namerno ili je to zahtevala građa?“
Moj odgovor bi otprilike morao da se kreće ovim putevima. Za mene je Runo isuviše ozbiljna tema da bih se bavio igrom ukrštenih reči ili skrivalica i sa čitaocima i sa kritičarima. Premisli nema, uveravam Vas. Zamke su prirodan deo, sastojak priče i njene ideje.
One potiču od toga što se na pravi način Runo ne može shvatiti, premda se može na ravni priče i ravni nekih istorijskih asocijacija, nekih drugih estetičkih vrednosti čitati, ali na nivou smisla ne može se shvatiti bez VII knjige, koja je neka vrsta indeksa tumačenja svega što je u prvih šest rečeno.
Ključ tog rukopisa čiji je smisao šifriran u toj knjizi tematski – recimo kad priča u vremenu svijenom u krug dotakne svoje poreklo i istorijsko se vreme vrati bezvremenom, tačnije svevremenom, mitu kojim je nadahnuto i vođeno. Za nas na Balkanu taj mit je grčki. Bolje bi bilo reći grčka transkripcija jednog opšteg mita koji u drugim rasama i narodima ima drugu sliku, ali istu sadržinu.
To je mit o argonautici. VII knjiga osim epiloga s povratkom u 1941. godinu samo je opis Jazonove potrage za zlatnim runom. Izabrao sam ga zbog njegovog metaforičnog značenja i zbog toga što u njemu imamo prvi zabeleženi susret istorije i mita, neku vrstu protoistorije, ali i podmita. Dakle onu granicu u kojoj vreme prestaje da bude ograničavajuće, dakle postaje svevreme.
Tu su svi ključevi za razumevanje ne samo Runa u celini, već i svih velikih scena i događaja u njemu. Moram, međutim, dodati da ti ključevi nisu obični, ne otvaraju značenje sami po sebi. I za ključ morate imati i naći ključ. Ali ovoga puta, on je u njemu, u tom prvom ključu.
Nalazite se pred vratima i bravom za koju vam je dat ključ, ali da vrata tim ključem pokušate otvoriti nećete uspeti, jer unutar vidljive brave nalazi se jedna druga nevidljiva, ali prava, jedan mehanizam za koji je pravi ključ skriven u onom prvom i lažnom.
Prevedeno na proznu situaciju VII knjige to znači da odgonet nisu u refleksijama već u slikama. Otprilike onako kako su pouke u Jevanđelju skrivene u Hristovim parabolama. Navešću Vam jedan primer.
Kada je Gazdu Simeona na kraju VI knjige trebalo iz fizičke smrti izvesti s onu stranu, kod mene u mit, dakle iz vremena u nevreme ili svevreme, dugo sam tragao za najefikasnijom dakle najknjiževnijom, najumetničkijom, formom tog tranzita.
Takođe dugo držao sam da to može biti nikad odgonetnuti ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za boginju Demetru i Persefonu za izmenu godišnjih doba, vremena zapravo, za umiranje i rađanje ako je ovo shvaćeno kao vaskrsenje.
Ali samo pisanje nisam godinu dana mogao početi iako sam osim tog početka knjige sve ostalo smestio u definitivna ležišta. Smetala mi je artificijelnost rituala. Ritual je uvek ekskluzivno istoričan, a Elevsinski još tek samo nagađamo, mada je ovo poslednje za mene i povoljna okolnost. Neistorično je njegovo značenje samo njegovo poreklo u mitu.
Wednesday, May 09, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. novembar 1983. godine.
Prizivanje – ne iskopavanje prošlosti.
(To je beleška sa premisama za odgovor na Bratićevo 5. pitanje.)
Ono glasi:
„Vi ste razbudili i rekonstruisali jedno vreme, njegove događaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Koliko i kako jedan romansijer može autentične istorijske činjenice da pretoči u prozu?“
Odgovor. Mnogo ih je koji mogu da iskopaju iz groba leševe prošlosti, ali malo ima onih što umeju da prizovu njihove duhove – duh istorije. Moj je posao spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje je stvar magije, a ne reprodukcije.
Možete prikupiti sve relevantne podatke o jednom dobu, ako ne umete da dešifrujete njegov duh, ako nemate onu magičnu lozinku koja će ga iz groba ovog podići, vi ćete pred sobom imati uvek samo lešinu. Ličiće to na prošlost, ali neće prošlost biti. Nepoznavanje te magije, te lozinke, uzrok je promašaju izvrsnog pisca Grejvsa u Vojvodi Velizaru i njegovom Zlatnom runu.
Posedovanje tog ključa razlog je snazi Hadrijanovih memoara Margaret Jursenar. Ja ću se, premda sam se sa tim problemom susretao i u svom Zlatnom runu, u pravom smislu naći i sučeliti u „Srebrnoj ruci“, epu o dvojici velikih ikonopisaca ili ako hoćete u detektivskoj priči o traganju za poreklom Bogorodice Trojeručice na pozađu stogodišnjih ikonoboračkih građanskih ratova u Vizantiji VIII veka.
Obećao sam to sebi još davno, još onda kada sam bez ikakve ideje kako ću to učiniti, suočio sa potpunim nerazumevanjem Vizantije u delima zapadnoevropskih pisaca zasnovanom na Gibonovom antihrišćanstvu, racionalističkoj aroganciji i savršenoj nesposobnosti da se shvate dubine Istoka.
Pod uslovom, dakle, da mu nije cilj da pokaže kakvo je naše mišljenje o prošlosti, nego tu prošlost kakva je bila za one koji su u njoj živeli, pisac sa istorijskom prozom ima neke šanse. Treba biti medijum – ne stvaralac.
Negde ranije treba dodati i ovo – da se prošlost ne sme zloupotrebljavati, ona se ne sme koristiti u dnevne svrhe i podređivati tekućim idejama isto onako kao što se ne sme, a osim toga je i vrlo opasno zloupotrebljavati pojavu duhova, odnosno pokušavati da ih stavimo u svoju službu. Te sile, ma kakve da su, dolaze s one strane i nepažljivo rukovanje uvek nam se sveti.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. novembar 1983. godine.
Prizivanje – ne iskopavanje prošlosti.
(To je beleška sa premisama za odgovor na Bratićevo 5. pitanje.)
Ono glasi:
„Vi ste razbudili i rekonstruisali jedno vreme, njegove događaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Koliko i kako jedan romansijer može autentične istorijske činjenice da pretoči u prozu?“
Odgovor. Mnogo ih je koji mogu da iskopaju iz groba leševe prošlosti, ali malo ima onih što umeju da prizovu njihove duhove – duh istorije. Moj je posao spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje je stvar magije, a ne reprodukcije.
Možete prikupiti sve relevantne podatke o jednom dobu, ako ne umete da dešifrujete njegov duh, ako nemate onu magičnu lozinku koja će ga iz groba ovog podići, vi ćete pred sobom imati uvek samo lešinu. Ličiće to na prošlost, ali neće prošlost biti. Nepoznavanje te magije, te lozinke, uzrok je promašaju izvrsnog pisca Grejvsa u Vojvodi Velizaru i njegovom Zlatnom runu.
Posedovanje tog ključa razlog je snazi Hadrijanovih memoara Margaret Jursenar. Ja ću se, premda sam se sa tim problemom susretao i u svom Zlatnom runu, u pravom smislu naći i sučeliti u „Srebrnoj ruci“, epu o dvojici velikih ikonopisaca ili ako hoćete u detektivskoj priči o traganju za poreklom Bogorodice Trojeručice na pozađu stogodišnjih ikonoboračkih građanskih ratova u Vizantiji VIII veka.
Obećao sam to sebi još davno, još onda kada sam bez ikakve ideje kako ću to učiniti, suočio sa potpunim nerazumevanjem Vizantije u delima zapadnoevropskih pisaca zasnovanom na Gibonovom antihrišćanstvu, racionalističkoj aroganciji i savršenoj nesposobnosti da se shvate dubine Istoka.
Pod uslovom, dakle, da mu nije cilj da pokaže kakvo je naše mišljenje o prošlosti, nego tu prošlost kakva je bila za one koji su u njoj živeli, pisac sa istorijskom prozom ima neke šanse. Treba biti medijum – ne stvaralac.
Negde ranije treba dodati i ovo – da se prošlost ne sme zloupotrebljavati, ona se ne sme koristiti u dnevne svrhe i podređivati tekućim idejama isto onako kao što se ne sme, a osim toga je i vrlo opasno zloupotrebljavati pojavu duhova, odnosno pokušavati da ih stavimo u svoju službu. Te sile, ma kakve da su, dolaze s one strane i nepažljivo rukovanje uvek nam se sveti.
Tuesday, May 08, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 6. novembar 1983. godine.
Gutač istorije. (Povodom scene iz Gamsovog „Napoleona“.)
Gutač papira. Jedna beleška povodom Abel Gansovog „Napoleona“. Danas gledam drugi nastavak šestočasovne originalne verzije Abel Gansovog remek-dela „Napoleon“. Scene su uistinu nezaboravne, kako po duhu tako i po kinematografskom umeću. Konvent u haosu. U prvim danima Terora, obračun Žironde i Montanje je u toku, jedno dete na galeriji grize jabuku.
Bežeći od Paolija sa Korzike Napoleon na jednom čamcu čije je jedro napravljeno od francuske zastave, ide prema Francuskoj i doživljava buru. Ova neverovatna scena dramatično iskazana prepliće se sa burom u Ustavotvornoj skupštini. Ustavotvorna skupština ljulja se poput talasa.
Početna scena – grudvanje dece u vojnom koledžu na jedan metaforičan način otvara i iskazuje suštinu Napoleonove sudbine. Tulonska bitka data je u majestralnom vidu, a finalne scene marša pocepane vojske kroz Italiju, koju je vaskrsao Napoleon isključivo snagom svoje ličnosti, te vojske koju vodi senka njegovog orla, njegove sudbine, predstavlja zaista nešto nezaboravno u filmu.
To i orgije nakon Termidora po zatvorima, odakle su ljudi ranije vođeni na giljotinu. Oslobođenje duha, oslobođenje od straha, ovde je dato na jedan veličanstven način.
Mogao bi čovek tako ređati scenu za scenom od neverovatne upotrebe duplih ekspozicija u odnosu sa Žozefinom, pa sve do jedne scene koja je po svojoj sadržini na mene ostavila najveći utisak.
Događa se u pisarnici revolucionarnog Fukije-Tenvilovog suda gde pisari jedva stižu da ispisuju presude, sede oni u jednom redu i stalno su izloženi kontroli stražara i revolucionarnih komesara. Uprkos tome jedan od njih uspeva da nadmudri istoriju. Iz čiste ljubavi prema ljudima, ne poznajući one koji su osuđeni, on ih spasava time što guta njihove presude na smrt.
Tako je prema Gansu spasena buduća carica Francuske – Napoleonova supruga Žozefina d’ Boarne. Koliko je to istorijski tačno, to je u ovom slučaju irelevantno, ali scena muka tog pisara koji jede hartiju, jede istoriju, jede takorekuć tuđi zločin, uistinu je nezaboravna.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 6. novembar 1983. godine.
Gutač istorije. (Povodom scene iz Gamsovog „Napoleona“.)
Gutač papira. Jedna beleška povodom Abel Gansovog „Napoleona“. Danas gledam drugi nastavak šestočasovne originalne verzije Abel Gansovog remek-dela „Napoleon“. Scene su uistinu nezaboravne, kako po duhu tako i po kinematografskom umeću. Konvent u haosu. U prvim danima Terora, obračun Žironde i Montanje je u toku, jedno dete na galeriji grize jabuku.
Bežeći od Paolija sa Korzike Napoleon na jednom čamcu čije je jedro napravljeno od francuske zastave, ide prema Francuskoj i doživljava buru. Ova neverovatna scena dramatično iskazana prepliće se sa burom u Ustavotvornoj skupštini. Ustavotvorna skupština ljulja se poput talasa.
Početna scena – grudvanje dece u vojnom koledžu na jedan metaforičan način otvara i iskazuje suštinu Napoleonove sudbine. Tulonska bitka data je u majestralnom vidu, a finalne scene marša pocepane vojske kroz Italiju, koju je vaskrsao Napoleon isključivo snagom svoje ličnosti, te vojske koju vodi senka njegovog orla, njegove sudbine, predstavlja zaista nešto nezaboravno u filmu.
To i orgije nakon Termidora po zatvorima, odakle su ljudi ranije vođeni na giljotinu. Oslobođenje duha, oslobođenje od straha, ovde je dato na jedan veličanstven način.
Mogao bi čovek tako ređati scenu za scenom od neverovatne upotrebe duplih ekspozicija u odnosu sa Žozefinom, pa sve do jedne scene koja je po svojoj sadržini na mene ostavila najveći utisak.
Događa se u pisarnici revolucionarnog Fukije-Tenvilovog suda gde pisari jedva stižu da ispisuju presude, sede oni u jednom redu i stalno su izloženi kontroli stražara i revolucionarnih komesara. Uprkos tome jedan od njih uspeva da nadmudri istoriju. Iz čiste ljubavi prema ljudima, ne poznajući one koji su osuđeni, on ih spasava time što guta njihove presude na smrt.
Tako je prema Gansu spasena buduća carica Francuske – Napoleonova supruga Žozefina d’ Boarne. Koliko je to istorijski tačno, to je u ovom slučaju irelevantno, ali scena muka tog pisara koji jede hartiju, jede istoriju, jede takorekuć tuđi zločin, uistinu je nezaboravna.
Monday, May 07, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 6. novembar 1983. godine.
Za univerzalnost duhovnog poseda.
(Odgovor na 16. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“), a ono glasi:
„Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi ’zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama’, koje bi važilo za celu zemlju. Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika ... Izostali su neki veliki svetski stvaraoci.
Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvalada vrednosno? S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta ...“
Neke premise za odgovor na 16. Bratićevo pitanje u intervjuu. Ja, sem kad slučajno do njih dođem, već godinama ne čitam naše novine ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem. Ono što se na mene odnosi dobijam preko „Pres klipinga“ pošto prođe izvesnu domaću selekciju i budu isključene neprijatne stvari.
Te neprijatne stvari odlaze u jedan poseban dosije na kome piše – „Suspendovana prošlost“. Čitam ih ili ih ne čitam uopšte nikada, ili ih čitam posle nekoliko godina kad znate kako nešto izgleda posle toliko vremena čudno, nevažno, čak i smešno, poput neke trivijalne istorije koja se uopšte vas ne tiče.
Bratić bi onda trebalo da postavi pitanje:
„Priznajete li time slabost da podnesete napad?“
A ja bih odgovorio. Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja uznemiravanja želim sam da određujem, a ne da mi ih neko drugi natura. Ponekad je to naravno nemoguće. Kad je stvar naročito neprijatna uvek se nađe neko da vas o njoj obavesti. Nikad ne reagujem, zapravo činim to na neki način kroz dnevnike i svoja sećanja, tek nekoliko godina kasnije.
Samo, ni to nije pravilo. Ko zna šta ću od sada činiti. Sve ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti kod nas. Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija, ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi, s druge strane moramo i o sebi nešto znati, ma koliko je to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama.
Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i svoje istorije, jer i ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad, zašto ne i nacije. Jednog dana se možemo recimo prijaviti svi britanskom Hom ofisu, jer je Velika Britanija imala, ne više, sjajnu literaturu i sjajnu istoriju, takođe ne više.
Reč je o balansu, naročito ako uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisce čije ime neću pomenuti. Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebali bi da u ime baš tog zajedništva uzmu u obzir teške istorijske okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali svoj nacionalni identitet između ostaloga zahvaljujući svom maternjem jeziku i svojoj književnosti.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 6. novembar 1983. godine.
Za univerzalnost duhovnog poseda.
(Odgovor na 16. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“), a ono glasi:
„Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi ’zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama’, koje bi važilo za celu zemlju. Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika ... Izostali su neki veliki svetski stvaraoci.
Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvalada vrednosno? S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta ...“
Neke premise za odgovor na 16. Bratićevo pitanje u intervjuu. Ja, sem kad slučajno do njih dođem, već godinama ne čitam naše novine ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem. Ono što se na mene odnosi dobijam preko „Pres klipinga“ pošto prođe izvesnu domaću selekciju i budu isključene neprijatne stvari.
Te neprijatne stvari odlaze u jedan poseban dosije na kome piše – „Suspendovana prošlost“. Čitam ih ili ih ne čitam uopšte nikada, ili ih čitam posle nekoliko godina kad znate kako nešto izgleda posle toliko vremena čudno, nevažno, čak i smešno, poput neke trivijalne istorije koja se uopšte vas ne tiče.
Bratić bi onda trebalo da postavi pitanje:
„Priznajete li time slabost da podnesete napad?“
A ja bih odgovorio. Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja uznemiravanja želim sam da određujem, a ne da mi ih neko drugi natura. Ponekad je to naravno nemoguće. Kad je stvar naročito neprijatna uvek se nađe neko da vas o njoj obavesti. Nikad ne reagujem, zapravo činim to na neki način kroz dnevnike i svoja sećanja, tek nekoliko godina kasnije.
Samo, ni to nije pravilo. Ko zna šta ću od sada činiti. Sve ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti kod nas. Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija, ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi, s druge strane moramo i o sebi nešto znati, ma koliko je to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama.
Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i svoje istorije, jer i ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad, zašto ne i nacije. Jednog dana se možemo recimo prijaviti svi britanskom Hom ofisu, jer je Velika Britanija imala, ne više, sjajnu literaturu i sjajnu istoriju, takođe ne više.
Reč je o balansu, naročito ako uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisce čije ime neću pomenuti. Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebali bi da u ime baš tog zajedništva uzmu u obzir teške istorijske okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali svoj nacionalni identitet između ostaloga zahvaljujući svom maternjem jeziku i svojoj književnosti.
Friday, May 04, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 4. novembar 1983. godine.
Scenario jedne globalne katastrofe.
(Za Atlantis.)
Beleška za Atlantis. Scenario jedne globalne katastrofe koji je automatski prenet iz humano-atlantskog u mašinski ciklus civilizacije iz modela u animiranu kopiju, mora zadovoljiti zahteve ubedljivosti, zasnivati se dakle na prepoznatljivoj situaciji. Ne sme ići predaleko u budućnost da bi državničke ličnosti koje znamo još bile operativne, ali po mogućnosti i proročanstva Atlantiđana Nostradamusa u pogledu vremena.
Potrebno je dakle napraviti spisak tih pred-događaja a potom stavljajući ih u uzročnu vezu poređati po izvesnom logičnom redu.
Nekoliko premisa za tu globalnu katastrofu.
1. Džihad islama, napad Iranaca na Sovjetski Savez, ustanak sovjetskih muslimana, alternativno udruženi napad Iranaca i Arapa na Izrael, ovaj je primoran kao poslednje sredstvo da upotrebi atomsku bombu na arapske muslimanske prestonice – Teheran, Damask, Tripoli.
2.Zaplet na Balkanu. Albansko-bugarsko-mađarski napad potpomognut Rusima na Jugoslaviju. Unutrašnja peta kolona informbirovaca uz gerilski rat rojalista kad Jugoslavija bude savladana. Alternativno – intervencija NATO-a i jaltska podela Jugoslavije. Ponovo Nezavisna Država Hrvatska.
3.Razilaženje Saveznika. Zbog odbijanja Evropljana da prime nuklearno oružje neke nove generacije, na pritisak izolacionističkog Kongresa i Senata Arno, predsednik Sjedinjenih Američkih Država povlači sve američke vojne jedinice i instalacije iz Evrope. Sledi naoružanje Nemačke pod Štrausovom desnom vladom, a s time i kršenje poratnog sporazuma o Nemačkoj.
Komunistička vlada Italije izbegava, navodno zbog međunarodne situacije, nove izbore na koje je dužna, ali koji bi usled antikomunističkog raspoloženja naroda svakako izgubila.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 4. novembar 1983. godine.
Scenario jedne globalne katastrofe.
(Za Atlantis.)
Beleška za Atlantis. Scenario jedne globalne katastrofe koji je automatski prenet iz humano-atlantskog u mašinski ciklus civilizacije iz modela u animiranu kopiju, mora zadovoljiti zahteve ubedljivosti, zasnivati se dakle na prepoznatljivoj situaciji. Ne sme ići predaleko u budućnost da bi državničke ličnosti koje znamo još bile operativne, ali po mogućnosti i proročanstva Atlantiđana Nostradamusa u pogledu vremena.
Potrebno je dakle napraviti spisak tih pred-događaja a potom stavljajući ih u uzročnu vezu poređati po izvesnom logičnom redu.
Nekoliko premisa za tu globalnu katastrofu.
1. Džihad islama, napad Iranaca na Sovjetski Savez, ustanak sovjetskih muslimana, alternativno udruženi napad Iranaca i Arapa na Izrael, ovaj je primoran kao poslednje sredstvo da upotrebi atomsku bombu na arapske muslimanske prestonice – Teheran, Damask, Tripoli.
2.Zaplet na Balkanu. Albansko-bugarsko-mađarski napad potpomognut Rusima na Jugoslaviju. Unutrašnja peta kolona informbirovaca uz gerilski rat rojalista kad Jugoslavija bude savladana. Alternativno – intervencija NATO-a i jaltska podela Jugoslavije. Ponovo Nezavisna Država Hrvatska.
3.Razilaženje Saveznika. Zbog odbijanja Evropljana da prime nuklearno oružje neke nove generacije, na pritisak izolacionističkog Kongresa i Senata Arno, predsednik Sjedinjenih Američkih Država povlači sve američke vojne jedinice i instalacije iz Evrope. Sledi naoružanje Nemačke pod Štrausovom desnom vladom, a s time i kršenje poratnog sporazuma o Nemačkoj.
Komunistička vlada Italije izbegava, navodno zbog međunarodne situacije, nove izbore na koje je dužna, ali koji bi usled antikomunističkog raspoloženja naroda svakako izgubila.
Thursday, May 03, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXV
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLLXXV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.
Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Bratić: „A ovamo važite za vrlo tolerantnog čoveka.“
Ja, ne, ja za sada još nisam tolerantan premda se nadam da ću biti. Ja sam za sada samo tek dobro vaspitan.
Petak, 4. novembar 1983. godine.
Detinjstvo kao sidro. (Odgovor na 15. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Neke premise za intervju sa Bratićem. Ovde razmišljam o njegovom pitanju br. 5. koje glasi:
„Vaš život, koliko mi je poznato jedna je burna i svetla književna biografija. I sada kada gledate na svoje detinjstvo, možete li se prepoznati? Šta je ostalo neizmenjeno, a šta je uništeno ili izobličeno?“
Moja je biografija burna, to je istina, koliko je svetla je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je senovita. Povlače se po njoj sive senke od kojih neke samo srećom poznajem. Izraz šućmurasta, premda prejak i sa rđavom konotacijom bolje bi odgovarao osećanjima sa kojima gledam na svoj život.
Ja sam akvarijus, sa drugim znakom blizanaca. Protivurečnost je moja prava priroda. Stalan rat manehejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije. Svaki moj postupak je pre delo organizacije i kontrole, nego prirode. Hoću da kažem, da ako i pružam privid izvesne doslednosti, ta doslednost je prilično skupo plaćena. Plaćena jednim neprestanim ratom.
Do 1941. godine mogao bih uz nešto preterivanja reći čak i do 1944. da sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta, ljubavi i sigurnosti, a to stanje osim izuzetno nije prirodno. Ono ne izražava najbolje situaciju pod onim drugim zvonom, zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje.
Stanje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje anegdota iz jednog italijanskog filma. S Vašom dozvolom ja ću Vam je ispričati.
Na jednoj plaži bogataš priređuje dečije takmičenje u zidanju dvorca od peska. Njegovom sinu pomaže šofer i sobar i on uspeva da napravi čudesno lep peščani zamak. Jednom drugome dečaku niko ne pomaže, pa uprkos tome on uspeva da napravi sasvim pristojnu tvorevinu. Dobija nagradu sin priređivača ovog naticanja.
I kada mali dečak plačem izražava protest, on mu kaže da treba na vreme da se navikava na nepravdu. Otac je zapravo veću uslugu načinio ovom dečaku nego vlastitom sinu.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.
Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Bratić: „A ovamo važite za vrlo tolerantnog čoveka.“
Ja, ne, ja za sada još nisam tolerantan premda se nadam da ću biti. Ja sam za sada samo tek dobro vaspitan.
Petak, 4. novembar 1983. godine.
Detinjstvo kao sidro. (Odgovor na 15. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Neke premise za intervju sa Bratićem. Ovde razmišljam o njegovom pitanju br. 5. koje glasi:
„Vaš život, koliko mi je poznato jedna je burna i svetla književna biografija. I sada kada gledate na svoje detinjstvo, možete li se prepoznati? Šta je ostalo neizmenjeno, a šta je uništeno ili izobličeno?“
Moja je biografija burna, to je istina, koliko je svetla je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je senovita. Povlače se po njoj sive senke od kojih neke samo srećom poznajem. Izraz šućmurasta, premda prejak i sa rđavom konotacijom bolje bi odgovarao osećanjima sa kojima gledam na svoj život.
Ja sam akvarijus, sa drugim znakom blizanaca. Protivurečnost je moja prava priroda. Stalan rat manehejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije. Svaki moj postupak je pre delo organizacije i kontrole, nego prirode. Hoću da kažem, da ako i pružam privid izvesne doslednosti, ta doslednost je prilično skupo plaćena. Plaćena jednim neprestanim ratom.
Do 1941. godine mogao bih uz nešto preterivanja reći čak i do 1944. da sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta, ljubavi i sigurnosti, a to stanje osim izuzetno nije prirodno. Ono ne izražava najbolje situaciju pod onim drugim zvonom, zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje.
Stanje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje anegdota iz jednog italijanskog filma. S Vašom dozvolom ja ću Vam je ispričati.
Na jednoj plaži bogataš priređuje dečije takmičenje u zidanju dvorca od peska. Njegovom sinu pomaže šofer i sobar i on uspeva da napravi čudesno lep peščani zamak. Jednom drugome dečaku niko ne pomaže, pa uprkos tome on uspeva da napravi sasvim pristojnu tvorevinu. Dobija nagradu sin priređivača ovog naticanja.
I kada mali dečak plačem izražava protest, on mu kaže da treba na vreme da se navikava na nepravdu. Otac je zapravo veću uslugu načinio ovom dečaku nego vlastitom sinu.