Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Žene u mojim romanima.
Premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 2.
„Zašto su Vam ženski likovi gotovo uvek potisnuta, ismejana bića, što doduše nalazimo i u srpskoj mitologiji?“ Odgovor. Neshvaćeni od svoje „literarne“ sredine, pa i mene, to da. Umetnički ponekad nedovršene i shematične, to da. Ponešto tangentne na fabulu, i to da. I uopšte zanemarene u kontekstu mojih romana, možda. Ali Bratiću nipošto ismejane.
Uzmite Tomaniju iz Runa. Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona; tamo gde su oni načelo promene, ona je princip stalnosti; gde su oni fantazija, ona je razum; Gde su oni zlo, ona je dobro; gde su oni vazduh, ona je Majka Zemlja.
Ako od nečega trpim, to nije nipošto neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića uprkos mom trudu. Inače bih već možda i ja stvorio veliku ženu kao što je Dragoslavljeva Petrija.
No comments:
Post a Comment