Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.)
Neke premise za odgovor na 4. Bratićevo pitanje u okviru priprema za intervju u „Književnoj reči“. Ono glasi:
„Čini mi se da ste u svom petotomnom,“ tu treba da stoji sedmotomnom „romanu postavili mnoge zamke i za kritičara i za čitaoca. Namerno ili je to zahtevala građa?“
Moj odgovor bi otprilike morao da se kreće ovim putevima. Za mene je Runo isuviše ozbiljna tema da bih se bavio igrom ukrštenih reči ili skrivalica i sa čitaocima i sa kritičarima. Premisli nema, uveravam Vas. Zamke su prirodan deo, sastojak priče i njene ideje.
One potiču od toga što se na pravi način Runo ne može shvatiti, premda se može na ravni priče i ravni nekih istorijskih asocijacija, nekih drugih estetičkih vrednosti čitati, ali na nivou smisla ne može se shvatiti bez VII knjige, koja je neka vrsta indeksa tumačenja svega što je u prvih šest rečeno.
Ključ tog rukopisa čiji je smisao šifriran u toj knjizi tematski – recimo kad priča u vremenu svijenom u krug dotakne svoje poreklo i istorijsko se vreme vrati bezvremenom, tačnije svevremenom, mitu kojim je nadahnuto i vođeno. Za nas na Balkanu taj mit je grčki. Bolje bi bilo reći grčka transkripcija jednog opšteg mita koji u drugim rasama i narodima ima drugu sliku, ali istu sadržinu.
To je mit o argonautici. VII knjiga osim epiloga s povratkom u 1941. godinu samo je opis Jazonove potrage za zlatnim runom. Izabrao sam ga zbog njegovog metaforičnog značenja i zbog toga što u njemu imamo prvi zabeleženi susret istorije i mita, neku vrstu protoistorije, ali i podmita. Dakle onu granicu u kojoj vreme prestaje da bude ograničavajuće, dakle postaje svevreme.
Tu su svi ključevi za razumevanje ne samo Runa u celini, već i svih velikih scena i događaja u njemu. Moram, međutim, dodati da ti ključevi nisu obični, ne otvaraju značenje sami po sebi. I za ključ morate imati i naći ključ. Ali ovoga puta, on je u njemu, u tom prvom ključu.
Nalazite se pred vratima i bravom za koju vam je dat ključ, ali da vrata tim ključem pokušate otvoriti nećete uspeti, jer unutar vidljive brave nalazi se jedna druga nevidljiva, ali prava, jedan mehanizam za koji je pravi ključ skriven u onom prvom i lažnom.
Prevedeno na proznu situaciju VII knjige to znači da odgonet nisu u refleksijama već u slikama. Otprilike onako kako su pouke u Jevanđelju skrivene u Hristovim parabolama. Navešću Vam jedan primer.
Kada je Gazdu Simeona na kraju VI knjige trebalo iz fizičke smrti izvesti s onu stranu, kod mene u mit, dakle iz vremena u nevreme ili svevreme, dugo sam tragao za najefikasnijom dakle najknjiževnijom, najumetničkijom, formom tog tranzita.
Takođe dugo držao sam da to može biti nikad odgonetnuti ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za boginju Demetru i Persefonu za izmenu godišnjih doba, vremena zapravo, za umiranje i rađanje ako je ovo shvaćeno kao vaskrsenje.
Ali samo pisanje nisam godinu dana mogao početi iako sam osim tog početka knjige sve ostalo smestio u definitivna ležišta. Smetala mi je artificijelnost rituala. Ritual je uvek ekskluzivno istoričan, a Elevsinski još tek samo nagađamo, mada je ovo poslednje za mene i povoljna okolnost. Neistorično je njegovo značenje samo njegovo poreklo u mitu.
No comments:
Post a Comment