Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Utorak, 8. novembar 1983. godine.
VII Runo kao indeks značenja.
(Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.) nastavak
Ne treba, dakle, došao sam jedne noći do otkrovenja, odvesti svog junaka Kentaura Noemisa, što je anagram od Simeon, u hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u Elevsis valja dovesti u trenutku nastajanja mita, ne njegove ritualne – buduće istorije, već samoga mita kad još nikakvog hrama tamo nema, nema ni mita, kad se još priča o Demetri i Persefoni i Hadu odvija, kad je kraj te priče još neizvestan.
Dakle, odvesti ga u svevreme u kome su bogovi još hodali zemljom. Dobio sam tako uvodnu fresku za VII knjigu Runa.
Ta slika izgleda otprilike ovako. Prognan od Herakla sa Peloponeza iz Arkadije rodne, možda poslednji živi Kentaur Noemis, čitajte ga naopako, prolazi Grčkom da bi slučajno stigao u Elevsis. Grčka je mrtva, kažnjena, kako je Srbija toliko puta kroz svoju istoriju bila. Deca se ne rađaju, bilje ne daje plodove, reke ne teku, kiše ne padaju, vetrovi ne duvaju, čak se i leševi ne raspadaju.
Nijedan životni proces se ne odvija. U tom mračnom i crnom predelu nekada bele i svetle Atike život se održava isključivo antropofagijom, jednim, uostalom, lajtmotivom istorijskog romana. Ljudi jedu jedni druge i ljudožderstvo jedini je način opstanka. Doznaćemo i zašto je to tako. To je kazna Demetre, personifikacija prirode, Velike Majke svih stvari, zbog otmice, danas bi se kazalo kidnapovanja, njene ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.
Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, za nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formu naslediti istorija i mi ćemo se suočavati sa kaznama čija će nam pravednost i smisao izmicati. Racionalno tumačeno reč je o pukoj uceni, dakle opet jednoj od onih kategorija od kojih živi naša istorija.
Ako Olimp interveniše (podseća li Vas ovaj izraz na nešto?), ako se sa podzemljem nagodi i vrati Persefonu majci, Demetra će rasčarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja, vaskrsenja, življenja. U kružnom bunaru koji i danas postoji u Elevsisu, sreće gladni Noemis staricu u tuzi u kojoj, dabome, ne prepoznaje boginju.
Demetra mu priča svoju priču, prevedenu na ljudski jezik, kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje rase - polukonjovića. Ali dok ona misli na uzvišene stvari i tajne rađanja i mrenja, Noemis jedino misli kako da je najlakše pojede. Kad je čovek gladan ne bira, a to je i taj naš ljudski način, ljudski tropos.
Neću Vas gnjaviti detaljima uvodne scene, ona se završava, to ću samo kazati, izlaskom iz Elevsinske pećine, odnosno ulaska u Had boga Hermesa, glasnika i Persefone. Noemis je na dar dobio svetu Heru, danas bi se reklo drogu, i ona će ga odvesti u narednu scenu u Jolk na Argo, dakle u ono što će kasnije postati sadržaj Elevsinskih misterija, u tajnu potragu za runom, u tajnu smrti i rađanja, odnosno vaskrsenja.
Ali pre nego što je tamo prenet u bunilu koje počinje da ga obuzima, stiže on da vidi čudotvorno obnavljanje prirode i života oko sebe. Reke su potekle, lišće se raširilo po drveću, trava je unaokolo počela da buja, život, vetrovi su dunuli, Grčka je oživela, svet je spasen.
Takve slike se ređaju i u njima su skriveni ključevi, ali i arhetipovi svih najvažnijih događaja u onom prethodnom šestoknjižnom istorijskom Runu. Dakle, najzad da ispravim sebe, zamki nema, ali ima tajni. Uostalom zar ih nema i u životu?
No comments:
Post a Comment