MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIV
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BEOGRAD
U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak…
*****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali…
*****
Ono što je Despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi Đurđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi sačuvao ostale.
*****
Da je 1521. u okolinu Carigrada umesto Beograda preseljen Jerusalim, danas bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem imena jedne šume.
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
*****
Prestolnica koja ima tri stotine meana, a još nema ni svoj Osiguravajući zavod ni Narodnu banku, a Berza joj tabla u hodniku i sunđer, od države za „alal“ podaren, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica od čijih se sudija trojica potpisuju palcem, desetorica se jedino potpisati umeju, trojica su jedva pregazila nižu gimnaziju, a samo je jedan pravnik, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica u kojoj koliko će ko platiti dažbina zavisi od toga kolika mu četa, gde ti je bezbednije noću proći macedonskim gudurama nego saći na Dunav, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica čiji se Ministar vnutrenih dela dopisuje s vladinim neprijateljima, a Knjaz joj od svega naroda najvećma voli konje i mule, ne može biti ničiji Pijemont!
*****
Sve do prvog srpskog ustanka i ulaska Karađorđa u Beograd, godine 1806, njegova istorija za punih sto godina, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
*****
Beograd vas prosto zarobi, da i ne osetite kad i kako vas u kustodiju svojih čari stavi. (S tim što ta „kustodija“ nije nikakav metafizičan zatvor, nego duševna i fizička apsa!)
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu!…
Zlatno runo
Friday, June 29, 2018
Thursday, June 28, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BEOGRAD II deo
U istoriji kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim... A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo. Grad s drugim crkvama, kućama, ljudima i običajima. Pre polaska su ti govorili o stotine crkava, a nisi našao nijednu, sve su bile džamije.
Pre puta su te pripremali na nebrojene džamije, a zatekao si pola tuceta rabatnih minareta. Najzad, vele, nije više bilo ni crkava ni džamija. Ni ljudi. Samo crnih pasa (...) Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra – plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali.
U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. Svaki Simeon od pare blago da teče.
Zlatno runo
*****
Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija, sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva, držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit,
koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet, ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BEOGRAD II deo
U istoriji kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim... A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo. Grad s drugim crkvama, kućama, ljudima i običajima. Pre polaska su ti govorili o stotine crkava, a nisi našao nijednu, sve su bile džamije.
Pre puta su te pripremali na nebrojene džamije, a zatekao si pola tuceta rabatnih minareta. Najzad, vele, nije više bilo ni crkava ni džamija. Ni ljudi. Samo crnih pasa (...) Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra – plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali.
U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. Svaki Simeon od pare blago da teče.
Zlatno runo
*****
Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija, sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva, držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit,
koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet, ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci.
Wednesday, June 27, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BEOGRAD
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
Graditelji
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
život na ledu 1979
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor životodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva...
Zlatno runo
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
Zlatno runo
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BEOGRAD
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
Graditelji
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
život na ledu 1979
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor životodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva...
Zlatno runo
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
Zlatno runo
Tuesday, June 26, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BALKAN
Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
Sabrana pisma iz tuđine Postoji običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.
Godine koje su pojeli skakavci
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BALKAN
Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
Sabrana pisma iz tuđine Postoji običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.
Godine koje su pojeli skakavci
Monday, June 25, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO X,
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO X,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BALKAN
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubeđenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu.
*****
Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.
*****
Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli. *****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni…
Zlatno runo
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
Tamo gde loze plaču
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BALKAN
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubeđenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu.
*****
Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.
*****
Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli. *****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni…
Zlatno runo
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
Tamo gde loze plaču
Friday, June 22, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IX,
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IX,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
AUTOCENZURA
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
Tamo gde loze plaču
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
AUTOCENZURA
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
Tamo gde loze plaču
Thursday, June 21, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VIII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VIII,
ARHITEKTURA II deo,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
Svaka kuća ima svoj miris i ukus.
*****
Faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan. Ćelijski sistemi uvek će proizvoditi samo sitne kaverne, čak i kad su po dimenzijama velike.
Nijedan kamen ne možeš naterati da postane veliki u dobu koje je malo. Samo civilizacije u radikalnim krajnostima daju monumentalnu umetnost, sve ostale produkuju analitičke minijature, projekcije sopstvene ništavnosti.
*****
Džinovski nadgrobni spomenici, ako ispod njih ne leže Ahil i Herakle, nego takozvani neznani junak, nekoliko zbrda-zdola skupljenih kostiju – to je maskarada! Živimo u doba krhotina, piljaka, kamenčića, olupina. Konfuzan mozaik, čak i od otpadaka sa đubrišta, izražava ga bolje od svake čiste forme.
Za monumentalnu umetnost nužan je apsolutan mir ili apsolutan pokret. Ili da se civilizacija skameni u egipatski totalitet, što će se, jamačno, ponoviti kad u svom apsolutnom obliku socijalizam počne da zida hramove svog doba, ili da se obremo u kataklizmi u kojoj će neki novi Robespijer promovisati Novu umetnost javnim uspostavljanjem bežične veze s Najvišim bićem, obučen u plavi frak i uredan kao provincijski apotekar.
Ta umetnost će biti živa, promenljiva, stvarna. Kao Igre u rimskim arenama. A zatim, kad se kataklizma u istoriju povuče, kad od religije postane crkva, od ideje administracija, a od inspiracije tehnika, možete se vi, vajari, nadati da ćete joj podizati piramide…
Hodočašće Arsenija Njegovana
*****
Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije – grob.
Zlatno runo
Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti.
Tamo gde loze plaču
Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
Zlatno doba dijaloga
ARHITEKTURA II deo,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
Svaka kuća ima svoj miris i ukus.
*****
Faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan. Ćelijski sistemi uvek će proizvoditi samo sitne kaverne, čak i kad su po dimenzijama velike.
Nijedan kamen ne možeš naterati da postane veliki u dobu koje je malo. Samo civilizacije u radikalnim krajnostima daju monumentalnu umetnost, sve ostale produkuju analitičke minijature, projekcije sopstvene ništavnosti.
*****
Džinovski nadgrobni spomenici, ako ispod njih ne leže Ahil i Herakle, nego takozvani neznani junak, nekoliko zbrda-zdola skupljenih kostiju – to je maskarada! Živimo u doba krhotina, piljaka, kamenčića, olupina. Konfuzan mozaik, čak i od otpadaka sa đubrišta, izražava ga bolje od svake čiste forme.
Za monumentalnu umetnost nužan je apsolutan mir ili apsolutan pokret. Ili da se civilizacija skameni u egipatski totalitet, što će se, jamačno, ponoviti kad u svom apsolutnom obliku socijalizam počne da zida hramove svog doba, ili da se obremo u kataklizmi u kojoj će neki novi Robespijer promovisati Novu umetnost javnim uspostavljanjem bežične veze s Najvišim bićem, obučen u plavi frak i uredan kao provincijski apotekar.
Ta umetnost će biti živa, promenljiva, stvarna. Kao Igre u rimskim arenama. A zatim, kad se kataklizma u istoriju povuče, kad od religije postane crkva, od ideje administracija, a od inspiracije tehnika, možete se vi, vajari, nadati da ćete joj podizati piramide…
Hodočašće Arsenija Njegovana
*****
Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije – grob.
Zlatno runo
Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti.
Tamo gde loze plaču
Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
Zlatno doba dijaloga
Wednesday, June 20, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
ARHITEKTURA I deo
ARHITEKTURA (GRADITELJSTVO)
Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zađeš.
*****
Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tuđi.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na građevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, građi, uzorima i mašti, već one, građevine same.
***** Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.
I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
Hodočašće Arsenija Njegovana
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
ARHITEKTURA I deo
ARHITEKTURA (GRADITELJSTVO)
Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zađeš.
*****
Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tuđi.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na građevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, građi, uzorima i mašti, već one, građevine same.
***** Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.
I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
Hodočašće Arsenija Njegovana
Tuesday, June 19, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD VI deo
Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe. *****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni.
Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.
Tamo gde loze plaču
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD VI deo
Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe. *****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni.
Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.
Tamo gde loze plaču
Monday, June 18, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V,
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD V deo
Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo.
Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
*****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije. *****
Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.
Dnevnik 1983/84
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD V deo
Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo.
Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
*****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije. *****
Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.
Dnevnik 1983/84
Friday, June 15, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD IV deo
Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga filosofija.
Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
Dnevnici 1983/1984 Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
Dnevnici 1983/1984
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD IV deo
Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga filosofija.
Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
Dnevnici 1983/1984 Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
Dnevnici 1983/1984
Thursday, June 14, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III,
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD III deo
Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće. Kako upokojiti vampira
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.
Dnevnik 1983/1984
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD III deo
Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće. Kako upokojiti vampira
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.
Dnevnik 1983/1984
Wednesday, June 13, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II,
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD II deo
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
Život na ledu 1955/59 Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
Život na ledu 1955/59
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD II deo
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
Život na ledu 1955/59 Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
Život na ledu 1955/59
Tuesday, June 12, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
APSURD I deo
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kierkegaardovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
APSURD I deo
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kierkegaardovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
Monday, June 11, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena. Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.
Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena. Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.
Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.
Saturday, June 09, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Život na ledu.
(Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.)
Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu. Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine. Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.
Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom. One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu. One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje. Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana. Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.
Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.
Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Život na ledu.
(Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.)
Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu. Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine. Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.
Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom. One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu. One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje. Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana. Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.
Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.
Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.
Friday, June 08, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Partija i poslednji Mohikanac.
(Tito na Plenumu 1954. godine.)
U uvodnom izlaganju na III vanrednom plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanom povodom slučaja Đilas, Tito je između ostaloga rekao:
„(...) Prije nego što i poslednji klasni neprijatelj bude onemogućen, prije nego što socijalistička svijest obuhvati najšire mase naših građana, ne može biti ni odumiranja, odnosno likvidacija Saveza komunista. (...)“
Treba zamisliti budućnost u kojoj će cela jedna partija, njena ukupna snaga vlasti i policije, celokupna njena birokratija, čuvati već osvešćene narodne mase od jednog jedinog zaostalog klasnog neprijatelja, tog poslednjeg Mohikanca jedne nazadne prošlosti.
Ako bi taj buržoaski fosil znao da samo njegov život održava partiju živom i da bi je njegova smrt obavezivala na raspuštanje, ako je klasno svestan morao bi se smesta ubiti, jer bi time naneo partiji konačan udarac što ga ni istorija ni njegova vlastita klasa nisu uspeli naneti. On sam likvidirao bi ne samo jednu partiju nego čitavu jednu istoriju. Zar to ne zavređuje jedno samoubistvo?
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Partija i poslednji Mohikanac.
(Tito na Plenumu 1954. godine.)
U uvodnom izlaganju na III vanrednom plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanom povodom slučaja Đilas, Tito je između ostaloga rekao:
„(...) Prije nego što i poslednji klasni neprijatelj bude onemogućen, prije nego što socijalistička svijest obuhvati najšire mase naših građana, ne može biti ni odumiranja, odnosno likvidacija Saveza komunista. (...)“
Treba zamisliti budućnost u kojoj će cela jedna partija, njena ukupna snaga vlasti i policije, celokupna njena birokratija, čuvati već osvešćene narodne mase od jednog jedinog zaostalog klasnog neprijatelja, tog poslednjeg Mohikanca jedne nazadne prošlosti.
Ako bi taj buržoaski fosil znao da samo njegov život održava partiju živom i da bi je njegova smrt obavezivala na raspuštanje, ako je klasno svestan morao bi se smesta ubiti, jer bi time naneo partiji konačan udarac što ga ni istorija ni njegova vlastita klasa nisu uspeli naneti. On sam likvidirao bi ne samo jednu partiju nego čitavu jednu istoriju. Zar to ne zavređuje jedno samoubistvo?
Friday, June 01, 2018
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI
ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“?
Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“. Ono glasi:
„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti. Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“
Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo. Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.
Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti. A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva. Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.
Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja. Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti.
Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.
Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“?
Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“. Ono glasi:
„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti. Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“
Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo. Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.
Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti. A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva. Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.
Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja. Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti.
Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.
Subscribe to:
Posts (Atom)