MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEK 

 Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Regresija prema praoblicima nije i vraćanje suštini, jer suština nije u formi. Suština praoblika je u svim oblicima koje taj praoblik slede. Zato Boga treba i tražiti u čoveku – obliku iz praoblika.
 *****
Nije uopšte važno gde čovek živi i kada živi, ako nastoji da se sa svojim životom, sa samim sobom što bolje upozna, da svoju svrhu, svoj smisao spozna, što pre i što dublje.
 *****
Čovek nije ono što jeste, čovek je uvek ono što jeste umanjen za ono što je mogao biti.
 *****
Izreka veli – čovek nikada ne može dva puta skočiti u istu vodu. Može, jer voda je uvek ista, samo je čovek drukčiji. Izreka bi trebalo da glasi – u istu vodu nikada ne može skočiti isti čovek dva puta. *****
Ako zaboravite šta ste – vi postajete ništa, ako zaboravite ko ste – vi postajete svako.
 *****
Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
 *****
Čovek kod drugih najviše mrzi one osobine koje je najteže savladao ili bar nekoj kontroli podvrgao u samom sebi.
 *****
Nema sumnje da je čovek nesavršena biološka organizacija, ali koju bi svako usavršavanje izbacilo iz čovečnosti, jer verovatno je bitan deo osnova naše čovečnosti upravo u toj nesavršenosti biološkoj.
 Život na ledu 1983/84 

 Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
 *****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
 *****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
 *****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
 *****
Nelogično je preduzimati nešto za šta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
 *****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nisu mogli dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
 *****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
 *****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
 *****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
 *****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra. To je sve.

U tome su imali sve što je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Hetita, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, Stogodišnji rat, Napoléon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
 1999

 Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
 Zlatno doba dijaloga 

 Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
 *****
Čofek je mrtav kad se zapita čemu, pa ne umedne na to odgoforiti.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEK 

Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
 Graditelji

 „Konzekutivno ja“, eto sa čime se treba saživeti. „Kontinualnom ja“, eto čega se treba odvići.
 Tamo gde loze plaču

 Više volim vaspitane hipokrite, nego nevaspitane „istinoljupce“. Sa ovima se lakše živi. Korespondencija kao život 

 Kad se bogataš u dronjke obuče, to je uvek poruga stvarnoj bedi... Čovek mora biti odista bedan, pa da ima pravo bedno da izgleda.
 *****
Ne ubija se čovek kad spozna da je svinja, nego kad uvidi da ni sve ostalo nije od njega bolje. „Razaranje govora“ 

 Čovek je kompromis između životinje i Boga.
 *****
 Čovek se u svetu nalazi u neprijateljskoj tuđini, okružen zagonetkama, ograničenjima i nerazumevanjem. Bez ikakve efikasne odbrane prepušten je smrti. Njegovo je osnovno raspoloženje strah, njegova situacija usamljenost, njegov odgovor očajanje, a njegova odbrana povlačenje u vlastitu egzistenciju.

No budući da je strah sadržina i te egzistencije – strah bez granica i forme, jer ne zavisi ni od kakvih granica niti od kakve forme, kojih smrt nema – to povlačenje liči na bekstvo od lava u lavlju špilju. Ali bekstvo koje, paradoksalno, spasava. Ono priznaje smrti da nas formira, prihvata njenu izvesnost, ali je pretvara u egzistenciju.

Egzistencija i nije drugo nego izdržavanje neodređene mogućnosti umiranja. Strah je prema tome gradilački, a ne razarački faktor života. Ono što jača strah, jača i egzistenciju.
 Kako upokojiti vampira 

 Čovek koji ne zna da fotografiše i vozi kola – danas, taj je zapravo još na nivou majmuna.
 „Rđav dan na Stock Exchangeu“ 

 Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od daha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.
 Zlatno runo 

 Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek je uvek nečemu rob. Uvek se nađe nešto da ga zajaši. Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe. Zlatno runo 

 Ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
 Tamo gde loze plaču 

 Svako pitanje je izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnje istine. Inače, nikad ništa ne bismo ni saznali. Sve što ne znamo, negativna je projekcija naših znanja. Sve što iz sveta dobijamo, ravno je onome što smo u svet uneli…
 *****
Čovek preterano samopouzdan i koji ne ume da se brine, to je za trgovca i državnika mana koja najskuplje košta.
 Zlatno runo 

 Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom. Najzad je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
 Besnilo 

 Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način…
 Rađanje Atlantide

Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
 Zlatno doba dijaloga 

 Čovek koji jednako misli o lepom i unosnom – lep je, ma kakav da je inače. I najlepši na mizerijama poružni. I najubavnijem gubici pokvare izgled.
 Zlatno runo 

 Svođenje, redukovanje čoveka na predvidljive veze između uzroka i posledica uvek je bila odlika kako tehnokratske inteligencije tako i racionalnog humanizma, i tu je ležala tragedija koju je Berđajev objašnjavao, a Dostojevski naslućivao, govoreći o svim onim ljudskim porecima u kojima se, za račun navodnog dobra, uništava ljudska sloboda.
 Rađanje Atlantide

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEČANSTVO 

Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
 *****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
 *****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, možda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
 *****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
 *****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko – kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je čovek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu.

(Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
 Zlatno doba dijaloga 

 Ovo što ja radim u Zlatnom runu približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
 Traganju za Zlatnim runom

 ČOVEK 

 Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
 *****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. ***** U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
 *****
Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
 *****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega – neizvesnost.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo. On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena, ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
 *****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja.
 *****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha.

Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek. Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
 *****
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju. I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
 Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 ČOVEČANSTVO 

Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi.

Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo. To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajući katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
 *****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom.

Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individua sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršenstvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
 Rađanje Atlantide

 Čovečanstvo nije skup svih ljudi, već ideje o čoveku kojom se on najlakše izražava, ali u kojoj se i najlakše gubi.
 *****
Čovečanstvo liči na zmiju koja se hrani vlastitim repom, njegova prava i jedina hrana – ono je samo. Mi smo taj rep uhvatili zubima vrlo davno, onog trenutka kad smo načinili prvi korak prema savremenoj civilizaciji. Sad nam ostaje da to gutanje završimo, a zajedno sa tim gutanjem da progutamo i poslednje ostatke naše lažne, naše prividne, budućnosti.
 *****
Čovečanstvo je više od svega nepromenljivo stanje jedne opšte zablude. U prošlosti tražiti objašnjenje za sadašnjost, a u budućnosti opravdanja za nju isto je. Time se samo objašnjava i opravdava prošlost, a budućnost primorava da je ponavlja.
 *****
Suočenje sa budućnošću je suočenje sa pitanjem egzistencije čovečanstva, sva ostala pitanja su prema tome pitanju sporedna.
 *****
Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.
 Život na ledu 1983/84

Nešto manje prirode, osobito u obliku divljih instinkata, upadljivih kod nižih mesoždera i viših bankarskih činovnika, čovečanstvu ne bi škodilo.
 *****
U mikro, a ne makro svetu krije se tajna preživljavanja vrste, jer sve dok ne prodremo u tajnu virusa, naš let prema zvezdama biće putovanje mrtvaca na dopustu.
 *****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
 Besnilo 

 Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
 *****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo. Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
 1999 

 Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
 *****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
 *****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
 Tamo gde loze plaču

Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine. Sabrana pisma iz tuđine

 Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
 *****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala, poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga je uništio. Luče Novog Jerusalima, 2999

 Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
  Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČAST 

 Superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja je svojstvo kojim se ponosi jedan građanin. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, a koja je nestala sa kadrilima Rameaua i kratkim pantalonama aristokrata.
 Život na ledu 1955/59 

 ČEŽNJA 

 Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spoji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Beethovenove „Apasionate“.
 Život na ledu 1955/59 

 ČINJENICA 

 Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikada nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice – istine. Mi mislimo da smo o nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina.

Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!
 Besnilo 

 ČINOVNIŠTVO

 Režimi se ne drže na doktrinama, nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao.

Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njegovo održavanje.
 Život na ledu 1955/59 

 Ono bez čega birokratija ne može biti uništena, je još više birokratije koja bi se o tom uništenju sistematski i kontrolisano starala. Život na ledu 1983 Pauk može ubiti, ali to često može i činovnik. I jednih i drugih ima suviše. Pauci mahom imaju crnosivu boju koja odgovara tradicionalnoj boji činovničkog staleža. Pauci su, osim kad love, kao i činovnici spori, lenji, ravnodušni, neaktivni i bez inicijative.

Pauke niko ne voli ali ni činovnike. Najzad, ma šta o njima mislili, i jedni i drugi su potrebni. Pauci ekološkoj ravnoteži prirode, činovnici organizacionoj ravnoteži države. Ali, dok bi bez pauka priroda funkcionisala, država bez činovnika bi stala, što za neke države i ne bi bila naročita šteta. U čemu je onda razlika između pauka i činovnika?

U tome što pauci nemaju zahteva, a činovnici često – ništa drugo do zahteva. Jedan od najčešćih je za povećanjem plata.
 *****
Bez činovnika se ne može. I pre Rima. Od Rima pogotovu. Oni su zdravi krvni sudovi države, kao što su intelektualci njeni bolesni nervi, a radnici njen metabolizam. Ali u republikanskom Rimu služiti državu bila je čast i patriotska dužnost, premda ne preterujemo i ne tvrdimo da se mudar senator, postavši guverner neke provincije, i tako nije mogao obogatiti.

Plen je bio tek nečasna mogućnost jednog časnog posla. Sama moć bila je dovoljna nagrada, a ponekad i ponos da se za Rim nešto korisno učinilo. Danas moć sama po sebi više nije dovoljna nagrada. Nužno je i nešto da zvekne u gotovom. Da bi čovek imao zadovoljstvo u moći, nekada je bilo dovoljno da ima vlast. Danas je to malo za pravo uživanje.

Vlast očekuje i da je dobro platite. Nekad se patriotizam ljudi dobijao na dar. Danas se i on plaća. Moglo bi se pomisliti da se ne plaća i ne isplaćuje samo bunt. Ponekad, ako preživi i nije nestrpljiv, i najokoreliji buntovnik može doći do svoje plate.
 Sabrana pisma iz tuđine

ČOVEČANSTVO 

 Misterija? Metafizika? Religija? U stvari nema ničeg mističnijeg od onoga što je samo stvarno, jer to što leži na mrtvom koloseku razvoja i mrtvim očima zuri u pustinju svojih mogućnosti, to je najstrašnija slika koju ljudska delatnost može da pruži. Tom neracionalno stvarnom prinose političari svoje nacije kao hekatombe.
 Političke sveske 

 Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem – kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov.
 Život na ledu 1955/59 

 Nekada je totalno uništenje ljudske vrste figuriralo samo kao teorijska mogućnost, potpuno u rukama bogova. Nekoliko praktičnih izvođenja, u jevrejskom Nojevom i grčkom Deukalionovom potopu, nije imalo za cilj uništenje živog sveta nego njegovo kažnjavanje i nešto malo preteranu opomenu za budućnost. Danas je ono sasvim realno i u našim je sopstvenim rukama.

Može li se to nazvati napretkom, čak i pod uslovom da je ta naša sposobnost istovremeno i pobeda nad sudbinom?
 Kako upokojiti vampira

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 CIVILIZACIJA 

Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva, umne u istoriju; fizičke su sahranjivali pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega.

Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život?

Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog.

Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve – imitacija.
 *****
Savremenom varvarinu, zarobljeniku čula, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila.
 *****
Civilizacija snabdeva ljude ciljevima – koji njoj odgovaraju, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preduzeli. Ona ih hrani, poji, odeva.
 *****
Postoje ljudi kojima iluzija izuzetnosti dozvoljava prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi ne samo mogući, zatim neizbežni, pa i neophodni.

Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu.
 Atlantida

 Civilizaciju definiše pre svega njen odnos prema duhovnim vrednostima, mesto koje one zauzimaju u opštoj skali ljudskih ciljeva, ali i priroda tih vrednosti. U protivnom bi se ljudožderstvo moralo uzeti za uzor vrlo visoke i napredne duhovne kulture, jer, u većini poznatijih masovnih primera, kod kanibalskih plemena Dajaka sa Bornea, ne primer, nije posledica ni izopačenih nagona ni akutne gladi, već plemenite težnje da se jedenjem tuđih glava vlastita učini vrednijom.
 *****
Civilizaciju, pre svega, odlikuje naročita logika koja je odvaja od svake druge. Otkriti njenu logiku znači razumeti civilizaciju. Ali, ta logika za novo polje stvarnosti što ga obrazuje mora pronaći i novi jezik kojim će je izraziti.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 

 Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenti razvijene civilizacije je moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog.

Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u određivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije.
 Godine koje su pojeli skakavci
 Ne znam da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora. Uveren sam da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u Skakavcima kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva.

Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kierkegaardovom, to je drugo pitanje…
 Zlatno doba dijaloga 

 Naša civilizacija je podignuta na groblju, pa ovu istinu ne treba gubiti iz vida ni dok govorimo o istoriji bilo koje zemlje.
 Sentimentalna povest britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 CIVILIZACIJA  

Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
 Tamo gde loze plaču 

 Sve ono što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije – inače bi nas smatrao azilom za umobolne ili koncentracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije – nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji.

U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka, zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo međusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (uključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).
 Stope u pesku 

 Život teče koritom reke koje je usekao jedan davni izvor. Reka se uvek uliva u isto more. Konfiguraciju sliva može poremetiti jedino zemljotres. Jer samo se iz haosa, kako je rekao Nietzsche, rađaju zvezde. Prirodan razvoj, ono što zovemo „progresom“ i od čega očekujemo da nas dovede do naše „velike humane sudbine“, dosledan sebi i svom poreklu, može nas dovesti samo do – 1999.

Čak iako uistinu raspolažemo nekakvim čudesnim potencijalima, malo nam mogu koristiti, jer ni oni, kao ni mi, njihovi navodni nosioci, nisu više slobodni, nisu više u službi ni čoveka, ni humaniteta. Vrsta, kov i funkcija tih potencijala određeni su prirodom naše civilizacije. Ako je ona promašena, ni naši potencijali ne mogu biti spasonosni. Ako je pravac rđav, ono što njime ide, ma i dobro bilo, ničemu ne služi.
 *****
Sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civilizacije, sve više uviđamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koje su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol između naše egzistencije i našeg bića. Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizbežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije.

Ma koliko polovični, protivrečni, konfuzni, pa i manipulacijama podložni, izvesni savremeni vanstranački pokreti, izvesne preventivne inicijative – poduprte mahom od mlađih ljudi – predstavljaju zapravo prve znake nekog budućeg masovnog otrežnjenja, ako, naravno, za njega bude vremena.

Iz tih razloga moje simpatije pripadaju Zelenom pokretu, Prijateljima Zemlje, inicijativama za zaštitu ljudskih prava (uključujući i prava životinja), društvima za borbu protiv smrtne kazne, pokretima za ograničenje nauke, odnosno njenu kontrolu; ukratko, svemu što na ovaj ili onaj način predstavlja alternativu „civilizovanom mehuru“ u koji nas je istorija zarobila i u kojem joj je očevidna namera da nas – uguši.
 *****
Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj.
 Zlatno doba dijaloga

 Naša civilizacija je težak promašaj, ali s obzirom na urođenu težnju materije mirovanju – i prirodan, i da je upravo stoga cela naša istorija, istorija postepene i totalne materijalizacije, osuđena na stazis Crne rupe.
 1999

 I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene forme da u njima, osim manira, ništa više nije bilo.
 *****
Red i Zakon su produkt civilizacije, a civilizacija nije proizvod Reda i Zakona.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Pitam se šta bi se s našom sintetičkom civilizacijom dogodilo kad bi se na razarajućem vazduhu neke nepojamne istine, neke poranile budućnosti, njeni unutrašnji dekomponujući procesi silovito ubrzali, kad bi se stala raspadati tempom kome su do ništavila potrebni minuti a ne stoleća?
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 CIVILIZACIJA 

 Razlika između grčke civilizacije duha i rimske materijalističke civilizacije najbolje se izražava upoređenjem dva najveća arhitektonska ostatka njihova, Partenona u Atini i Koloseuma u Rimu.
 *****
Ono što smo od diluvijuma naučili do danas je kako da svoje animalne instinkte racionalizujemo, a ponekad i da im obezbedimo uzvišene razloge. Tako je ono što je u našem prirodnom protoistorijskom razdoblju bila antropofagija kao nužna borba za opstanak, sada je postala racionalna, patriotska, čak i humanitarna strategija preživljavanja i nadživljavanja.

Neovlašćeno ubistvo jednog čoveka i sada je zločin, ali je iskorenjavanje čitavih naroda u međuvremenu postalo objektivnom, istorijskom nužnošću i važnom zalogom za napredak.
 *****
Čak i ona slavna ljudska stopa u pesku mora da je nešto živo zgazila.
 *****
Kad je u pogrešnoj civilizaciji, čovek je nužno uvek u tuđini. Svi mi živimo u nekoj tuđini, samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne.
 *****
Kad naša deca odluče da obiđu planetu – dok je još ima – umesto što zadovoljavaju žudnju za uspehom bez budućnosti, i našu da ih vidimo u sigurnosti koje više nema – naći ćemo se i mi u modernom dobu.
 *****
Era hibridizacije života je počela. Proizvodimo himere o kojima je sanjao dr Liberman u Besnilu: čovek se upušta u biološku igru čije posledice ne može izračunati. Sve one krasne genetičke veze su moguće, sva čuda teoretski izvodljiva. Mogao bi se spojiti kaktus sa buvom, aligator sa kopcem, da bi se dobilo čudovište koje će biti opasno i na zemlji i u vazduhu.

Kada čovek dođe na red, a to će biti vrlo skoro, u stvaranju monstruma imaćemo već toliko prakse da ćemo znati koja vrsta izopačenosti najviše odgovara humanitetu.
 *****
Forum nije govorio o smrti Rima, govorio je o životu i načinima tog života. Akropolj je govorio o grčkom duhu, Akropolj je bio sam i sav život. Pa i piramide koje su bile zapravo grobnice, više su govorile o budućem životu, o duhovnom životu Egipćana, nego o njihovoj smrti, pogotovu ne o razlozima te smrti. Nuklearne bi bile posvećene našoj smrti.

One bi govorile o tome zašto smo umrli i zašto smo morali umreti. U tom smislu bili bi to prvi monumenti posvećeni smrti jedne civilizacije, a ne njenom životu. Naša civilizacija je uistinu civilizacija smrti. I upravo zato ovakvi spomenici najviše joj priliče. Oni predstavljaju njen stvarni, duhovni, život.
 Život na ledu 1983/84 

 Svima se svuda žuri. Čak su i vozovi, koji su zamenili diplomatske mazge, postali prespori za opštu trku u što bržem ne-sporazumevanju.
 *****
Nezavisnost duha počiva na temeljima svake uspešne civilizacije, pre nego što postane neuspešna i propadne.
 Besnilo 

 Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid između nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha. Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer.

Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, ne radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha.

Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije. Mi se nikada ne sunčamo nizašta.

Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili „fit“, da bismo na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takođe, isključivo materijalistički.
 *****
Naše humanističke zablude potiču od rđavog čitanja nekih „putnih znakova“, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću.

Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ograničenošću njegove upotrebe, nasleđem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
 *****
Svi konstruktivni, fundamentalni, noseći elementi naše civilizacije i na planu ideja i na planu prakse su tuđi čoveku, ako je uistinu i biološki i spiritualno živ, te zato pripadaju jednoj mrtvoj, veštačkoj, animiranoj civilizaciji, jednom humanitetu koji samo imitira čovečanstvo, jednom skupu mašina oblikovanom po ljudskom liku, jednoj animiranoj civilizaciji.
 *****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
 Rađanje Atlantide

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

CILJ 

Pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu: njen je operativni kod „zato što“ nije „da bi“.

Voda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

 I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenog samo za nas.
 Zlatno doba dijaloga 

 Smisao heroizma je u slepom, bezrezervnom, pa ako treba, i besmislenom podvrgavanju višem cilju. Traganju za Zlatnim runom 

 Čofek se o veri drži. Držafa se o veri drži. Zakonj, porodica, ljubaf, duša, firma, dobro, življenje i mrenje, sve na veri stoji. Razum samo veri prafac čufa ko ovčarski pas ovce u štetu da ne odu. Bez vere u celj, mre se. Tako nam ustrojstvo. Kao svakoj robi. Roba nema vrednjost do tržišnje. Ako kome nemaš da je prodaš, ko da je i nemaš. Još grđe, mesto zaprema.

Roba mora celja imati, nekuda da ide, nečemu da posluži, nešto da donese. I čofek-roba mora profit odbacifati, inače je mrtaf kapitalj. Bez vere u smiso, svoju prođu na žifotnju agoru, sve propađa – čofek, familjija, genos, nacion. Ideje, ma kako fine i umnje, ako se s njima ništo ne radi, ako se kroza žifot ne promeću, trunu kakođ neprodat jespap u magaze.
 Zlatno runo

 Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje. Nikad nikakav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva.
 Stope u pesku

 CINIZAM 
Postoje dva cinizma. Jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, a drugi donosilac leka.
 Život na ledu 1983/84 

 CIVILIZACIJA 

 Ono što čoveku najpre pada u oči kad pogleda XX vek, jesu ustanove iz kojih izvire i u koje otiče: tamnice, bolnice, ludnice i čajdžinice. Prve zadovoljavaju njegovu strast za istinom; druge – njegovu strast za životom; treće – njegovu strast za mirom; četvrte – njegovu strast za srećom.
 *****

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

CELINA 

 Deo uvek obuhvata celinu. Samo je tako moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
 *****
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
 *****
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
 *****
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo – višim celinama. Reč „sastavljena“ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
 Život na ledu 1955/59 

 CILJ 

 Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.
 Političke sveske 

Tekući cilj je popularan – on se prihvata, nikad natura, kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom pravom – finalnom. Nikad finalni ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno.

Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.

 Život na ledu 1955/59 

 Ne treba zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavisan od sredstava koja se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi. Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.

Svaka druga neodgovarajuća unakaziće cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu. Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.

Ne znam za fatalniji aksiom od onog koji idealnim ciljevima dozvoljava sva sredstva. Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi), toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj. Političke sveske Mene muči što znam kako, a ne znam – zašto?
 „U Edenu, na Istoku“

 Uostalom, ako bi bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bi poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bi(h) zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bi, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bi i njega razumeo. Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
 Zlatno runo

 Presudno je pitanje, koji su to i kakvi ciljevi koji svako sredstvo mogu opravdati, do koje je mere nužno, korisno, potrebno, i uopšte moguće ići u dokazivanju istine, i postoje li istine čije se saznanje ne isplati. Ne postoji način da se takve istine obeleže i izdvoje iz naše žudnje za saznanjem, nema načela koje bi ih isključilo iz beskrajnog polja naših dokazivanja. Ali one postoje. Čuvajmo ih se, jer one, šireći naše saznanje sužavaju našu čovečnost.
 „186. stepenik“ 

 Nesposobnošću selekcije na osnovu prioriteta i u svojim ciljevima čovek nesumnjivo stvara od svog života konfuziju. Ali kako je moguće uspostaviti kriterijum prioriteta među ciljevima za čiju vrednost ne garantuje ništa osim zablude, za ciljeve koje sem svojim zabludama ničim pouzdanijim ne možemo meriti.
 Život na ledu 1983/84 

 Sa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
 1999

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost.

Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu rutinu poremetite, ne možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta, kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukčije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.
 Zlatno doba dijaloga 

 Niko ovde [od predstavnika buržoaske klase] ni za koga glavu ne bi dao. A nekmoli za opštiji cilj, pa ma taj i njima, u poslednjoj istorijskoj konzekvenciji, profit doneo.

Suština sveta koji su kreirali, poretka što su ga ustanovili, bila je u takmičarskoj konkurenciji jakih, jednih naspram drugih postavljenih individua – porodica je bila samo biološki razvučena individua – a ne u konkurenciji svih tih individua i prirode.

Pobede su zadobijane nad ljudima, ne nad stvarima. Stvari su dobijane iz pobede nad ljudima. One su bile plen, a ne – otkriće. Na drevnom maternjem jeziku ktima (posed) ne – oruđe.
 *****
Na takvim premisama [buržoaske klase] mogle su se organizovati moćne razbojničke bande, pa i one privremeno, mogli su se upriličiti konkistadorski pohodi na kratak rok ili ostvarivati temporalni savezi s ograničenim hajdučkim ciljevima, ali ne i otporne ljudske zajednice, pa zvale se one porodice, klase, stranke ili države, kadre da nadžive iole teže udarce sudbine.
 Zlatno runo 
 Građanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge.
 Sabrana pisma iz tuđine

Od svega u toj građanskoj klasi, kojoj sam po rođenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u Francusku revoluciju i izgubio veru u ubeđenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
 *****
Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz leži u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz „Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta“ pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čučuk -Stane.

Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivni bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
 *****
Građanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još određuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez građanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
 *****
 Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prašumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog građanstva.

 Godine koje su pojeli skakavci Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.
 Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

Pripadnici razvlašćenih klasa, dijalektički uzev, i jesu ludi. Najpre što su dopustili da sve izgube, a zatim što su zadržali način mišljenja i ponašanja kao da sve to još uvek poseduju.
 *****
Građanski svet, premda ima znatne i žaljenja vredne nedostatke, koji su doprineli bedi i nesreći, ima i značajne vrline, pa ga treba popravljati dok se ne dovede u idealno stanje, a ne odjednom ga, iz fundamentuma, razoriti, i od nule opet početi.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve društvene krize. Ljudožder nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu s ukusom, a naš osuđuje polovinu onoga što činimo, mislimo ili osećamo. Nijedan građanin ne može racionalno živeti ako njegovo ponašanje diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga može samo da se pošašavi.

Kao Buridanov magarac između dva plasta sena. Buržoazija mora da se odluči između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike, inače će izgubiti svet u korist klase koja bar privremeno bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom.
 *****
 Buržuji koji su postali komunisti deluju nedovršeno. Kao poluproizvod. To je stoga što proleter može posedovati socijalističke ideje, ali buržuj, ako je socijalist, njima može biti samo opsednut. Ideje su nove, ali je stari način mišljenja kome je stavljeno u dužnost da ih organizuje u duhovni život.
 *****
 Ljudi precenjuju naše sudije. Misli se da oni znaju da pripadaju građanskoj klasi. Kada bi se našim sudijama kazalo da su buržuji, oni bi se našli uvređeni. Njihovi seljački mozgovi još uvek drže da je to nešto nečasno.
 *****
Da bi graždanski stalež prosperovao, a s njime i nacion, pa dakle i država koja ga obuhvata, mora on ustrojiti takvu vlast koja će umeti i hteti da ima samo četiri cilja:
1. da čuva privatnu svojinu i na nju neprikosnoveno pravo;
2. da unapređuje svim sredstvima privrednost mušterija i njihovu kupovnu moć;
3. da se uzdržava od svakog mešanja u njihove lične poslove i inicijative, sve dok su u okvirima „pravila igre“;
 4. i sve to za razumne pare, sa što manje plaćenika i uz neprestanu javnu kontrolu budžetskih rashoda.
 *****
U graždanskom, čaršijskom svetu, novac sve pozlaćuje. Zlatno runo Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.
 Život na ledu 1983/84

Ako kao ključne osobine građanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost građanstva i njegov duh u tome što je – zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti, inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd. – finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojom živimo i na kojoj gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.

Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u međuvremenu ispod šinjela građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke građanske ideologije. Tako sam, ne blagodareći Marksu, Adamu Smithu, Weberu, nego Berđajevu, Kierkegaardu, Heideggeru, a najviše Nietzscheu, Spengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otuđenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog potpunog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i tako nas lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u međuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe.
Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BUDUĆNOST 

Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju ući, ili će ostati u beloj, do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi, za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako se to čini.
 Atlantida 

 Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 

 Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
 Stope u pesku 

 Od budućnosti očekujem najmanje – da je uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenost, nego i na nedovršenost. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti. Radimo na demokratiji, na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti.

Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.
 *****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu…
 Zlatno doba dijaloga 

 BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

 Buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego, da se ona kao i ustanove njene države treba od te revolucije da brani ponaosob. Svaki buržuj je to saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa. (...)

U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili (Rousseauvljevom) Društvenom ugovoru nego Narodnim epovima.
Političke sveske 

 Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva. Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto.

Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste. Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
 Život na ledu 1955/59

Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa. U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše…

Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.
 *****
 Samoubilački nihilizam buržoazije je u paničnom povlačenju sa istorijske pozornice...
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BUDUĆNOST 

Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva. S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.

Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravila igre jednog starog, preživelog i na smrt osuđenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
 *****
Tek ako bismo zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
 Rađanje Atlantide 
 Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na start da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati…
 Zlatno doba dijaloga
 Budućnost je prošla. Tu budućnost oduzela nam je naša prošlost. U tom pogledu čovečanstvo liči na čoveka koji pada sa vrlo visoke zgrade, lica okrenutog nebu. Beskraj neba zavarava ga u pogledu prostora ispod njega. On misli da ima i prostora i vremena ispred sebe. Nema ga.

Sav prostor i sve vreme nalazi se već iza njega, a utisak da ga ima proizlazi otuda što je on okrenut na pogrešnu stranu i stalno okrenut svojoj prošlosti. Da je okrenut na pravu stranu, da je licem okrenut svome padu, on bi video da je kraj vrlo blizu.
 *****
Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnom vremenu, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli.
 *****
 Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.
 Život na ledu 1983/84 
 Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa. Stope u pesku Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklairovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.
 1999 
 Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
 *****
Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća. (Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)

U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha. Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama. Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 BRIGA 

 Čemu brinuti, stvari se same uređuju, ili ne uređuju, i sve na kraju izlazi na isto. Briga je alibi, simeonska zamena za pravi život.
 *****
Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života i onako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.
 *****
Živeti lako još ne znači živeti dobro. A živeti bez briga, možda znači – ne živeti uopšte.
 Život na ledu 1983/84 

Mir je prividan, a briga se može akumulirati u nervnu krizu. U bezbroju živčanih ganglija neizvesnošću ujedinjenog organizma, stvaraju se mračne napetosti, koje će, kad se zategnu do pucanja, detonirati u strahovitu termopsihičku eksploziju.
 Besnilo 

 BUDALA

 Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.
 Život na ledu 1983/84 

BUDUĆNOST 

 Pripremamo ili uobražavamo da pripremamo dobru budućnost svojoj deci, a o toj deci ništa ne znamo. Njih uopšte ne uzimamo u obzir. Gradimo svet prema svom liku, a kad budu oni što dolaze trebalo u njemu da se nastane, može se dogoditi da ga nađu tesnim, rđavim, nakaznim ili smešnim, što je još gore. Šta vredi što delamo za budućnost kad nismo u stanju da ocenjujemo sa gledišta budućnosti.
 Život na ledu 1955/59 
 Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.
 *****
 Srljajmo u budućnost nevini kao deca! Na pragu novog doba otresimo sa obuće prljavi i ponižavajući prah istorije! Sačekajmo novo bezumlje lišeni sputavajuće uspomene na staro. Poželimo sreću na tom putu i da se na njemu još jednom ne nađemo pred istim ispitom na kome smo pali.
 *****
Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo. Kako upokojiti vampira Ni u budućnost se, ma koliko svetlu, ne može ići bos. Putevi u budućnost najčesće nisu u najboljem stanju, pa su jake cipele neophodne. „Kako se kalio jedan gospodin“ Sadašnjost je svakojako pečalna. Osvrtati se po prošlosti, hasne nema. Ona je još pečalnija. A kad su nam sadašnjost i prošlost naopake, šta se dobro od budućnosti može očekivati? Kako dobiti žito ako si sejao kukolj?
 *****
Što se na samrtničkoj postelji čini, nije razmišljanje, nego razabiranje. Razmišljanje bez budućnosti ne postoji.
Zlatno runo
 
 Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona? Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
Rađanje Atlantide

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 BORBA 
 Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast s drugom, jedan rod s drugim, jedan sistem s ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima. Svakom spoljnom ratu prethodi – građanski. Svakoj spoljnoj pobedi – pobeda nad sebi sličnima. Svakoj gozbi van kuće – ručak u njoj.

Borba za opstanak uvek je najžešća među – jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka. Pre nego što zadobije snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje. Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. Ona je zato bazično kanibalska.
 Život na ledu 1983/84 

 BRAK
 Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna. Korespondencija kao život I Za dobar brak pamćenje je čak i škodljivo.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Familija u kući – kamen o vratu. Odbrana i poslednji dani Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisala besprekorno.
 Zlatno runo 

 BRIGA 
 Što je briga veća, čofek je življi. Najživlji je kad ga more samrtničke.
 *****
Od računja, cifara, pogotofu briga, mozak ne rđa. Rđa bez računja i briga koje mu staturu daju. Inače se u fantazme ko u kiseljinu rastvara.
 *****
Gladan čovek, pod pretpostavkom da nije kompletan idiot, ne brine za istinu, nego za hranu. Traga za hranom, ne istinom. Nema taj vremena ni za kakvu istinu osim istine praznih creva. Ni za kakvu muziku osim njihovog krčanja.

I sad, ako kojom nesrećom, koja se najčešće i zbiva, poželi da od svoje gole potrebe napravi filosofiju, neminovno će ispasti da je pun stomak, zemaljska hrana, opipljivo dobro, jedina istina za koju se vredi zalagati.

To su negativne prednosti iz kojih su proizašle mnoge istorijske destrukcije, a nijedna ozbiljna kreacija. Beda menja sve prirodne proporcije, remeti normalne odnose među stvarima, sopstvenim nedostacima podređuje ciljeve, svojoj osvetničkoj naravi prilagođava sredstva.
 *****
Brinuti se stalno, misliti bez predaha, svesrdno, oštro, duboko, pa onda precizno dejstvovati, tu je ključ za uspeh svakog preduzeća. Život je frontida, briga, ili nije ništa.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BOLEST 

 Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
 Vreme čuda 
 Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.
 *****
Postoji prinudna solidarnost leproznih, svesnih da su zauvek isključeni iz sveta zdravih, da budućnost, ako je ima, moraju da zidaju na pretpostavkama drukčijim, pa možda i suprotnim, od onih koje upravljaju njihovim bivšim svetom. Ali, bez udaljavanja od nečeg, zbliženja s nečim nema. Rađa se snažna netrpeljivost prema svemu što je izvan karantina, prema „onima napolju“. Optužuju se da za „one unutra“ ne čine koliko bi trebalo, da su ih zaboravili, izdali, u svakom slučaju, da bi ih radije videli sve mrtve, nego bolest u svojim redovima. Ali ni mržnja bolesnih nije bez predrasuda. U dobrom delu alibi je za kosmičku nepravdu što je epidemija izabrala njih, a ne „druge“. Ponašanje prema „ostatku sveta“ je držanje otetih. Oni i jesu oteti. Kidnapovao ih je virus. Uzeo za taoce svega zla što ga je čovek naneo prirodi. Ubija jednog po jednog.
 *****
Za one „napolju“ bolest je pretnja. Za one „unutra“ bolest je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari „onog“ sveta promene u „ovom“ vrednosti. Civilizovana merila preko noći postaju varvarska. Usamljenost postaje stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje.
 *****
Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca. Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantinu sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.
 *****
U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokriziija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja.
 *****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
 Besnilo
 Logoreja je šizofrena. Ona više ne izražava potrebu da se što više iskaže, nego da se pravi što veća buka. Buka je alibi za stvarnost. Stvarnost koja se odbija i u tom odbijanju prihvata na neki mazohistički način. Stvarnost se u međuvremenu takođe raspada. Iz zemlje, iz pramulja, izlaze horde ljudi, grupe lica i nekontrolisanih glasova koji lutaju gradom naoružani očigledno jedino – instinktom preživljavanja.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BOG 

Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog.
 Rađanje Atlantide 
 *****
 Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije.
 *****
Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti – istiniti. Slika na kraju naučne jednačine – neizbežna je. Bog je ovde – nužan.
 *****
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.
 *****
Najbolje što se za svet može reći jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom, ali to je istina i za pakao. Budući međutim da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilično dobro snalazimo, pogotovo ako smo u njemu đavoli.
 *****
Vera u Hrista ne zasniva se na istorijskim faktima o njemu, nego na našoj žudnji za Bogom. Život na ledu 1983/84 Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće? Besnilo Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
 *****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
 *****
Ideja o Bogu je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi. 1999 Sve je od Boga, ali Bog u trudu.
 Zlatno runo

 Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod takozvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio. Bio bi to atak na sam – život. Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga, kome je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila. Jer, gde god si imao suviše Boga, imao si i Đavola. A gde god si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti. Tako su zahtevali i Bog i razum.
 *****
Hrišćanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći, kada bi videli kako pati bespomoćno dete, kako pravda ne pobeđuje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć.
  Atlantida

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVIII 
 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BOG 

Ni Bog nije sve prvog dana napravio. Trebalo mu je šest dana samo da se seti.
 „Kategorički zahtev“
 Bog može sve, pa ako je svemoćan, šta ga preči da bude gluv. Štaviše, on i mora biti gluv. Jer su u njemu sadržane sve suprotnosti koje su među nama razdeljene, pa su jedni jaka uha a drugi gluvi. Da bi uistinu bio Bog, mora on biti jednovremeno i okat i ćorav, i gluv i oštrouh, nem i zlatoust, pokretljiv i uzet. A mislim da isto tako mora i postojati i ne postojati, i da su to principi na kojima počiva njegova svemoćna i sveobuhvatna božanska priroda... Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac, već i žena.
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 
 Bog je jedini imućan. Svi smo mi manje više sirotinja. U odnos što se moži imati, niko ništo nema. Izmeđ ograničeno bogatstvo i prosjački štap – korak je. Zlatno runo Bog je, kažu, stvorio čoveka u jednom danu. Sasvim traljav rad, uostalom, kojeg sada mi moramo popravljati.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 
 Onaj koji je privatnu svojinu utemeljio, Bog je, nije sotona. Bog je prvi među svima nama sopstvenjacima, mimo svega drveća, uzo jedno i na njega obesio tablu: Privatan posed, pristuplenije zabranjeno. Kao i što mi govorimo kad nam ko nepozvan na imanje prodre, Bog je jednostavno zagrmeo: koj se primakne – pucam!
 *****
Bog neće pomoći ako sam čovek ne zasuče rukave.
 *****
Koliko u našoj dvojnosti ima božje kazne i stvarne nesreće (...) a koliko božje povlastice i jedne, ne svakad baš jasne sreće (...) saznaće se tek na kraju porodične Argonautike, i to će, mislim, dano biti poslednjem Simeonu, ma ko to bio. S njim će genos saznati za čime je on to kroz stotine i stotine godina gurbetovanja, paćenja, straha, briga, truda i neizvesnosti zaista žudeo, i da li je to što je stečeno i postignuto bilo vredno tolikog žrtvovanja. Do tog časa je (...) sve mutno. Do tada se ništa kategorično ne može znati. Pre toga svi radimo napamet. (...) Radimo kao što dobar, pošten čovek radi za paradisos, verujući u njega, ali ne znajući da li ga igde zaista ima.
*****
U politici ni savez sa đavolom nije rđav ako obećava da vodi Bogu. Put u raj nužno kroz pakao ide. Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BOG 

Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo.
 *****
Nije problem u tome kako da poreknemo Boga, nego u tome kako da ga ne poreknemo.
 *****
Ako postoji težnja za Bogom, treba je pronaći. Ako ne postoji, treba je izmisliti. Političke sveske Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
 *****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
 *****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas je u presudnom trenutku napustio.
 Vreme čuda 

 Neka Svevišnji pomogne i onome koga progone, i onome koji goni.
 „U Edenu na Istoku“ 

I Bog ima svoj pakao, pa zar je to njegova ljubav prema ljudima!
*****
 Čovek se oseća bespomoćan i napušten, bez priziva osuđen da bude anihiliran i da nikakvog traga ne ostavi u strahu od konačne kazne, od pakla koji je neizbežan, jer se zakoni Crkve nisu poštovali. Ima li, dakle, ikakvog spasa? Najpre treba priznati sve grehe i poniziti se do najbednijeg crva, prema kome je i najveći nitkov genije vrline, pa onda čekati. I šta uopšte čovek treba da učini da bi se spasao? Ništa. Savršeno ništa. Ništa što bi on učinio ne spasava. Bog ne spasava prema delima već prema svojoj volji, koja je nedokučiva. Spasu se čovek može nadati, ali ga ne može zaslužiti.
 *****
Evangelistička crkva ne smatra dovoljnim da vernik slavi Boga koji ga spasava, nego i kad ga na večne muke baca. Onda pogotovu! Pogotovu je onda Njegovo Ime moralo biti hvaljeno.
 Kako upokojiti vampira

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BESMRTNOST 
 Žudnja za besmrtnošću, vezana za problem vremena, trajna je preokupacija čoveka, od mita do Heideggera.
 Korespondencija kao život I 

 BOG 
 Meni je potreban Bog kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti. Samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupan cilj sveta i njegove istorije.

Namesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan. On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost. Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislilaca i čitav jedan odbrambeni mehanizam (Crkva)? Mom Bogu ne treba ništa osim sveta.

Ne prethodi Bog svetu, nego svet Bogu. Da bi zapušač imao smisla, potrebna je boca za njega. Zapušač se pravi po meri grlića. Ali šta je boca bez zapušača?
 *****
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja. Bog nije izvor, nego ishod naše akcije. Bog nije u početku, nego na kraju.

Ne stvara Bog nas, nego mi Boga. Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga. Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas. Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
 Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BEOGRAD 

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
 *****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
 *****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženošću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
 *****
U romejskom Beogradu formiraće se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag.
 *****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osim 1806, dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
 *****
Oktobra 1690. Beograd osvajaju Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.
 Tamo gde loze plaču