Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
CIVILIZACIJA
Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva, umne u istoriju; fizičke su sahranjivali pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega.
Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život?
Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog.
Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve – imitacija.
*****
Savremenom varvarinu, zarobljeniku čula, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila.
*****
Civilizacija snabdeva ljude ciljevima – koji njoj odgovaraju, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preduzeli. Ona ih hrani, poji, odeva.
*****
Postoje ljudi kojima iluzija izuzetnosti dozvoljava prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi ne samo mogući, zatim neizbežni, pa i neophodni.
Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu.
Atlantida
Civilizaciju definiše pre svega njen odnos prema duhovnim vrednostima, mesto koje one zauzimaju u opštoj skali ljudskih ciljeva, ali i priroda tih vrednosti. U protivnom bi se ljudožderstvo moralo uzeti za uzor vrlo visoke i napredne duhovne kulture, jer, u većini poznatijih masovnih primera, kod kanibalskih plemena Dajaka sa Bornea, ne primer, nije posledica ni izopačenih nagona ni akutne gladi, već plemenite težnje da se jedenjem tuđih glava vlastita učini vrednijom.
*****
Civilizaciju, pre svega, odlikuje naročita logika koja je odvaja od svake druge. Otkriti njenu logiku znači razumeti civilizaciju. Ali, ta logika za novo polje stvarnosti što ga obrazuje mora pronaći i novi jezik kojim će je izraziti.
Luče Novog Jerusalima, 2999
Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenti razvijene civilizacije je moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog.
Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u određivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije.
Godine koje su pojeli skakavci
Ne znam da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora. Uveren sam da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u Skakavcima kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva.
Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kierkegaardovom, to je drugo pitanje…
Zlatno doba dijaloga
Naša civilizacija je podignuta na groblju, pa ovu istinu ne treba gubiti iz vida ni dok govorimo o istoriji bilo koje zemlje.
Sentimentalna povest britanskog carstva
No comments:
Post a Comment