Pages

Friday, July 27, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEČANSTVO 

Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
 *****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
 *****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, možda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
 *****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
 *****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko – kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je čovek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu.

(Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
 Zlatno doba dijaloga 

 Ovo što ja radim u Zlatnom runu približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
 Traganju za Zlatnim runom

 ČOVEK 

 Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
 *****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. ***** U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
 *****
Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
 *****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega – neizvesnost.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo. On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena, ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
 *****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 *****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha.

Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek. Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
 *****
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju. I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
 Život na ledu 1955/59

No comments:

Post a Comment