Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ČOVEK
Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.
Zlatno doba dijaloga
Regresija prema praoblicima nije i vraćanje suštini, jer suština nije u formi. Suština praoblika je u svim oblicima koje taj praoblik slede. Zato Boga treba i tražiti u čoveku – obliku iz praoblika.
*****
Nije uopšte važno gde čovek živi i kada živi, ako nastoji da se sa svojim životom, sa samim sobom što bolje upozna, da svoju svrhu, svoj smisao spozna, što pre i što dublje.
*****
Čovek nije ono što jeste, čovek je uvek ono što jeste umanjen za ono što je mogao biti.
*****
Izreka veli – čovek nikada ne može dva puta skočiti u istu vodu. Može, jer voda je uvek ista, samo je čovek drukčiji. Izreka bi trebalo da glasi – u istu vodu nikada ne može skočiti isti čovek dva puta. *****
Ako zaboravite šta ste – vi postajete ništa, ako zaboravite ko ste – vi postajete svako.
*****
Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
*****
Čovek kod drugih najviše mrzi one osobine koje je najteže savladao ili bar nekoj kontroli podvrgao u samom sebi.
*****
Nema sumnje da je čovek nesavršena biološka organizacija, ali koju bi svako usavršavanje izbacilo iz čovečnosti, jer verovatno je bitan deo osnova naše čovečnosti upravo u toj nesavršenosti biološkoj.
Život na ledu 1983/84
Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
Tamo gde loze plaču
Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
*****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
*****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
*****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
*****
Nelogično je preduzimati nešto za šta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
*****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nisu mogli dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
*****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
*****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
*****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
*****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra. To je sve.
U tome su imali sve što je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Hetita, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, Stogodišnji rat, Napoléon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
1999
Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
Zlatno doba dijaloga
Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
*****
Čofek je mrtav kad se zapita čemu, pa ne umedne na to odgoforiti.
Zlatno runo
No comments:
Post a Comment