MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

EROTIKA

 Glupo je to da se erotičnost u krajnjoj liniji ne može ničim definitivno zadovoljiti. Ne može se čovek deerotizirati samo na taj način što će izvršiti koitus, ili ne bar potpuno kako bi do dna iskusio svaku strast. Potrebno bi bilo da se čovek sav istroši u jednom vremenu strasti, da ne postoji neko drugo moguće vreme od koga se očekuje obnavljanje onoga što je promašio. Da bi dosegao do same srži svoje erotičnosti trebalo bi da je čovek u stanju da samo jednom koitira, ovako liči na davljenika koga talas uvek ponovo odbaci do obale.
 Život na ledu 1955/59 

 EVROPA

 I dok se svi oko nas trude da iz svoje mašte, tradicije i čovečnosti iscede bar neke mučiteljske novitete, dok, bežeći od zaostalosti, ostali kontinenti insistiraju na izvesnom rafinmanu svojih tortura, Evropa svoje genije troši na životinjama, a na nas primenjuje krapinske metode i poslovicu, po kojoj je iz raja izašla jedino – batina. Osećam se nekako poniženim.

Evropska nauka u koju sam toliko verovao, da sam, zbog napretka Vrste, pristao da mi tromi mozak zameni kompjuterom, slabo telo – automatskim aparatima, a nesigurnu Slobodnu volju – pouzdanim Programom, ta me je evropska Nauka izneverila. Svojim Standardnim minimumom postavila me je čak i ispod jednog majmuna. Zavidim eksperimentalnom majmunu.

Ma kako da mu je na onom željeznom krstu, zna da mu se pridaje neka važnost. A kakvu meni važnost može pridati batina što se, u par minuta, može proizvesti od noge bilo kog kancelarijskog stola?
 Stope u pesku

 Ako Evropljanina javno zapitate šta je najvažnije u životu, reći će vam da su to ljubav, razumevanje, lojalnost, poštenje, ili ma koja od vrlina kojima se pokriva činjenica da se u međuvremenu često ponašamo kao svinje. Ako pitanje postavite u četiri oka, svako će vam reći da su najvažniji novac i vreme. Ako para ima, čovek se i bez ljubavi snađe.

Lojalnost i razumevanje se kupuju. A poštenje je, kad mu vidite posledice, poslednja stvar koju bi pametan čovek poželeo. Jedino se vreme ničim ne nadoknađuje i zato velimo da je ono – novac. Kod nas se čovek uvek nekuda žuri, uvek je u nekoj hitnji, čiji cilj nije nikad jasan, samo je hitan. Posao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Zemlja koja danas nije spremna da pred ulazom evropske pećine s blagom stane s molbom, sutra će stajati s lončetom za milostinju.
 *****

U Jugoslaviji (više kod političara nego naroda) na Evropu se gleda sa željom i nepoverenjem koje gajite prema ženi pre nego što ćete se venčati. Plašite se gubitka slobode, ali znate da ćete bez tog gubitka ostati i bez izvesnih uživanja. Rođena u strahu od imperijalizma, naša politika umire u strahu od Evrope.

 Političari bi se, naravno, s Evropom i njenim napretkom rado pomirili, da se on sadrži samo u tehnološkim povlasticama i materijalnom blagostanju. Ali on podrazumeva i načela bez kojih se Evropa kao društveni entitet, kao povesni fakat, ne može zamisliti.

Evropa je i njena parlamentarna demokratija, višestranački sistem, poštovanje prava čoveka i građanina, sloboda štampe, slobodni izbori, nezavisni sudovi, neutralnost vojske, sloboda mišljenja i udruživanja, vladavina zakona, slobodno tržište, tolerancija, smisao za kompromise i građansku civilizaciju. I, naravno njena građanska kultura, koja sve ovo objedinjuje.

Ko sve to ne prihvata kao integralni deo svog političkog i duhovnog bića, nije Evropljanin, niti će ikada biti, a niti je velika šteta što nije i biti neće. To su verujem, bitni razlozi našeg straha od Evrope. Jer mi sebe smatramo izuzetnim, samo se još nismo dogovorili u čemu, zbog koje „trivijalne razlike“. Da li zbog svoje prošlosti, svoje sadašnjosti ili svoje budućnosti?
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali, jedino, izgleda, ostala. 
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ENGLEZI I ENGLESKA 

Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno u parlamentu, nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih rešile (ugovorile).
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Evropa je svoje revolucije izvodila sa profesionalnom doslednošću istorijskog kasapina, oglašavajući ih urbi et orbi kao povesne događaje prvog reda. Englezi su svoju obavili gotovo ispod žita, smuljali je za nepunih desetak godina, a onda, kao da je uopšte nije bilo, sve uredno vratili na svoje staro mesto.
 *****
Engleska nije posledica titanske istorijske borbe, koja je stvorila modernu Francusku ili kumovala boljševičkoj Rusiji. Ona je skladan ishod postepenog višestranog kompromisa, najznačajnijeg instrumenta engleskog narodnog i državnog života.
 *****
Englezi su i u Drugi svetski rat otišli bez opšte vojne obaveze, pa se vojska tamo ni danas ne služi, što oduševljava Slovence, a siguran sam da bi oduševilo i Srbe da od istorije i vlastite mašte nisu zaduženi ulogom balkanskih arambaša.
 *****
Što je neizbežno, ni pametno ni glupo nije. Tek je neizbežno. Ono što je uvek glupo, to je revolucija. Čak i kad na nju, kao engleska, tako malo liči.
 *****
Ako u Engleskoj tražite suverenost, ne tražite je u suverenu, jer ona tamo nije; ako tražite klupu da se odmorite, ne tragajte za njom u parku, jer ona tamo jeste, ali je park mahom privatan i zaključan, pa kao i da nije; ako vam kažu da će sutra vreme biti lepo, ne očekujte sunce nego da ne bude mnogo kiše; ako vam nešto treba, nadajte se da ćete to dobiti na neuobičajenom mestu, gde najčešće dobijate ono čemu se ne nadate.
 *****
U Evropi revolucija obara poredak, u Engleskoj ga učvršćuje; u Evropi se obično diže protiv kralja, u Engleskoj je diže kralj; u Evropi revolucija je brutalna i krvava, u Engleskoj engleski beskrvna i amorfna; ukoliko je od njih više vremena proteklo, Evropljani svoje revolucije više mrze, Englezi se sve više u svoju zaljubljuju;

Evropljani umeju da dele revoluciju od građanskog rata, u Engleskoj će pravu revoluciju zvati građanskim ratom, a revolucijom nešto što ni po čemu to nije. Ukratko, u Evropi će se uvek znati šta je revolucija a šta to nije, Englezi nikad s tim neće biti načisto.
 *****
Ima nešto u „kompendijumu engleskog života XVIII veka“ što razočarava naš optimizam i našu ljudski razumljivu želju da ispričamo jednu priču koja će iz stoleća u stoleće biti lepša. Mi stalno govorimo o nekom opštem napretku, pa ga, s vremena na vreme, i nalazimo u usavršavanju engleske Konstitucije, u širenju engleskih građanskih sloboda,

u emancipaciji engleskog mišljenja, u modernim sredstvima za vlačenje engleske vune ili transportu engleske robe, uočavamo ga čak i u engleskoj modi, arhitekturi, u svim, zapravo, zonama engleske aktivnosti, a ipak se opšta slika bede nikako ne menja. Ali, sve to obavljajući, ta istorija nije rešila osnovno pitanje ljudskog opstanka: kako da život smatramo božijim darom a ne kaznom!
*****
 Nasilja industrijske revolucije XIX veka u Engleskoj, opisana od sociologa, objašnjena od ekonomista i oplakana od humanista, sadržana su pre svega u pauperizaciji dela stanovništva i pogoršanim životnim uslovima tzv. najširih slojeva – i prosta su prinuda života, nipošto prinuda izazvana organizovanom voljom manjine da se nametne većini ili većine da silom neka nova prava izvojuje.
 *****
Čitava je Engleska, uostalom, proizvod čudesnog paradoksa. Ona je, kao što znamo, i geografski paradoks. Od evropskog kopna razdvojio je Kanalom ovo beznačajno Ostrvo minoran geološki potres; da mu se vrati potrebna beše serija krupnih istorijskih seizmičkih pomeranja, seoba, kriza, ratova i nesporazuma sa Evropom, kojima se kraj ne vidi, a neki bi engleski izolacionisti hteli da se ne vidi nikad.
 *****
Zajedno s geografijom i engleska je povest paradoks. Njeni su najveći uspesi proizašli iz njenih najvećih promašaja i jedino im poraz od Rima ničemu nije poslužio. Princip koji bi, dosledno sproveden, svaku drugu zemlju uništio, ili bar trajno obogaljio, Englesku gotovo redovno spasava. Ne samo da je sačuvao već je i podigao.

Princip, recimo, pomoću kojeg su komunisti uništili moju zemlju, boljševički princip smrtonosan za svaku koje se dočepao, ovde, na Ostrvu, jamačno bi i neku korist doneo. Ona bi nekako i s njim nakraj izašla. Kao što su nakraj izašli i s drugim svojim porazima. Da nisu izgubili američke kolonije i tako posredno kumovali rađanju SAD, kako bi dobili prijateljsku državu koja će im u dva svetska rata u pomoć priteći i bez koje bi, sumnje nema, u oba bili poraženi?
 *****
Ostrvljani od uma imaju prema revolucijama bizaran odnos. Dive im se u tuđim zemljama, ne trpe ih u svojim. Engleskom je ovde malo ko ponet, iako ona zemlju nije anarhično ispreturala kao francuska niti ju je svirepo desetkovala kao ruska. Ona je naprosto izmenila odnos između Krune i Parlamenta u korist naroda koji je u njemu predstavljen, institucije ostavljajući nedirnute ili restaurirajući one abolirane.

Engleska je revolucija, ako ćemo pravo, jedan skriveni, virtuelni oblik restauracije. I time su Englezi više nego zadovoljni. Ali su ti isti Englezi, odnosno ružičasti intelektualci među njima, ruku pod ruku sa evropskim liberalima i humanističkim naprednjacima, svesrdno pomogli Staljinu da pod „tminom crvene zore čovečanstva“ pokopa veliki ruski narod, ne pašteći se oko toga da boljševizam, kad je već tako savršen, nasilno uvedu i u vlastitu zemlju. Ono što je dobro bilo za druge, nije za njih valjalo.
 *****
Jednačenje zahteva za promenom s izdajom zemlje kulminiraće u realsocijalističkim državama naših dana, s jednom razlikom, razume se. Socijalistički su sudovi pasje verno sledili državu i potvrđivali svaku njenu arbitrarnu odluku, kršeći čak i vlastite zakone. Engleski sudovi XIX veka nisu podlegli konzervativnom javnom mnenju ni antirevolucionarnoj histeriji.

Optuženi radikali su od porote oslobođeni. Trpeo je samo njihov cilj, reforma, nipošto život, posed i mišljenje, čija je zaštita s pravom smatrana osnovom građanske slobode.
 *****
Što se morala tiče, najistaknutije mete kritičara viktorijanstva, ne delim mišljenje da je on bio dvostruk, odnosno priznajem da je bio, ali samo koliko i svaki drugi, koliko je to i naš moral, moral s kojim mi u svom veku u miru i razumevanju živimo. Jesmo li mi rešili dileme koje su mučile viktorijance? Nismo.

Jesmo li mi uklonili uzroke društvenih nesporazuma koji su podrivali viktorijansku zajednicu i britanske utopiste navodili da u tom dobu traže korene naših današnjih nevolja? Nismo. Pa šta onda hoćemo? Vek koji je sebi upriličio dva velika svetska rata, živeći dobar deo vremena kao glineni golub na rubu trećeg, koji je živeo revoluciju da sve buduće učini izlišnim, a onda je pretvorio u opštu tiraniju neizmernog obima i dubine, nema prava da se ruga veku koji je, svestan svojih insuficijencija, nastojao da ih, korak po korak, stopu po stopu, neutrališe.

Ne zaboravimo, pri tome, da je u istoriji upravo u tom veku, došlo do nove temporalnosti, do novog odnosa između vremena i sume istorijskih događaja, pogotovu onih što su sa sobom donosili krupne promene u načinu života. Bez obzira što će se ta akceleracija u XX veku još i povećati, to je za sve Engleze, inače prilično nepokretne, bilo jedno sasvim novo iskustvo kome se valjalo privići.
 *****
Godine 1929. se još jednom pokazala tačnom izreka da kad berza u Njujorku kine, ostale svetske metropole dobijaju zapaljenje pluća. Velika kriza tridesetih širila se iz Amerike prema zapadu usporenim ritmom ravničarske poplave, pomognuta nezdravom kreditnom politikom kod kuće, gde je London pozajmicu davao na dug rok, a uzimao na kratak.

Kriza se do Engleske dovukla skoro neosetno. Firme su hametice bankrotirale, ali propali Englezi nisu kao američki bankroteri odmah kroz prozore skakali. Šta su radili ne znam, ali po pločnicima ih nisu nalazili.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ENERGIJA 

 Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
 Život na ledu 1955/59 

 ENGLEZI I ENGLESKA 

 U Engleskoj vlada jedan klimatski kompromis između večite jeseni i večitog proleća, jedno poluvreme koje bi bilo izvanredno da nema vlage.
*****
Na engleskim koktelima se vodi ona čuvena engleska konverzacija, uz engleski čaj i u engleskom salonu, po zidovima vise slike engleskih konja i engleskih predaka. U kaminu se stalno gasi engleska vatra. Englezi i Engleskinje imaju hroničnu englesku kijavicu i diskretno šmrkću, dok napolju pada engleska kiša na englesku travu.
 Korespondencija kao život II 

 Kako jedan Englez reče: nevolja sa seksom je u tome što se o njemu mnogo brblja ali malo na njemu radi.
 *****
Šetnja u Londonu izgleda kao najdivnija pustolovina, naročito ako se žurite i treba nekoga hitno da nađete. Ulica sa istim imenom ima bezbroj, ali jedna ulica nema nikada jedno ime kako bi prostački kontinentalac to pretpostavio. To ne bi bilo sportski. Ulici, takođe, treba dati šansu. Ona se neočekivano preobražava, kažem neočekivano, jer ima mnogo ulica bez naznake.

A brojevima je data potpuna sloboda. Oni obično ne idu ni u jednom pravcu, nego kako se kome prohte. Ako se tome doda engleska stidljivost i nenametljivost zbog koje nema posetnica na vratima, traženje ovde liči na iskopavanje Troje.
 *****
Englezi su vrlo uzdržljivi pa im je takvo i sunce.
 *****
Englezi su jedan sjajan svet. Naročito njihovi intelektualci. Dok pokazuju potpunu lišenost konvencija, zadržavaju ono što je najbolje u njihovom tradicionalnom vaspitanju, meru, intelektualno poštenje, pristojnost, kritički duh, toleranciju. Beskrajno su srdačni i predusretljivi. Uopšte nisu hladni, jedino što ne dopuštaju da ih uhvatiš za gušu i gnjaviš.
 Korespondencija kao život I 

 Engleska, kada su je optužili da je porobila Indiju, samu činjenicu nije odricala, jedino joj je dala drugi razlog: okupirala ju je, naime, da bi je civilizovala.
 „Ko je ubio moju besmrtnu dušu“ 

 Englezima je stranu reč izgovoriti gore nego dukat iz kese izgubiti.
 *****
 Engleski klozeti su poslednja reč jedne civilizacije na umoru.
 Zlatno runo

 U Engleskoj će vam lekar sa velikom strašću braniti eutanaziju, a krvnik biti učlanjen u društvo za borbu protiv smrtne kazne, ali će vas prvi pošteno lečiti, a drugi isto tako pošteno i savesno obesiti. Život na ledu 1983/84 

 S imperijom, Engleska je izgubila vitalnost. Velike rase i nacije ne mogu stajati zaglibljene u vlastitoj istoriji. One ili napreduju i žive, ili stoje i umiru. Engleska stoji i umire. Uskoro će postati staretinarnica Evrope. A kad Amerikanci iz nje pokupe sve što još vredi, ostaće kanta za đubre pred zadnjim vratima Pariza i Njujorka.
 *****
Engleska je bolesna. Engleska je lav koga je slabost pretvorila u psa i paralizovalo besnilo individualizma.
 Besnilo 

 Engleska nepristrasnost ima svrhu u udobnosti, a poreklo u ravnodušnosti. Ali nepristrasnost čije je poreklo u ravnodušnosti gora je od pristrasnosti čije je poreklo u zabludi.
 Život na ledu 1983/84 

 Engleska je zemlja starih običaja, starih ideja i starih ljudi. O običajima se ne misli jer se podrazumevaju, idejama se ne bavi jer je to beskorisno, o starosti i smrti ne govori jer je neučtivo. To je, takođe, zemlja čija se porodica – ono što u Evropi nespojive ljude spaja, manje-više, ubedljivim krvnim nitima i zajedničkim mitovima – sastoji mahom od roditelja i dece ispod šesnaest godina.

Puritanski odgoj iziskuje da se na sopstvene noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu, od koga se – ako krupne reči odbacimo – život uglavnom i sastoji. Šesnaestogodišnjaci zasnivaju porodice pre nego što naš mladi čovek shvati uopšte da je rođen i da taj faktor obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi.

Pre vremena u svet izgnani, kad u njemu, najčešće bez roditeljske potpore sazru, ne osećaju oni prema tim, u međuvremenu ostarelim roditeljima, nikakve moralne obaveze, koje Evropljani, osobito na Balkanu, primoravaju da našim majkama, posle muke oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

(Ovakva androidska ravnodušnost osobina je engleske građanske klase, kod koje je, usled živih društvenih ambicija smisao za budućnost jača od osećanja za prošlost. U aristokraciji i radničkom staležu, u kojima se, po tradiciji, više živi od prošlosti nego od budućnosti, porodica je bliža našoj: uljuđenoj sredini između sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.

Samo po aristokratskim domovima i radničkim predgrađima srešćete, u nekom zaštićenom kutu, ljubazne staramajke i ostarele tetke s pobočne linije. U građanskim kućama ćete, na takvim mestima, videti mačke ili pse.)
 ***
Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno – varvarskim. One, naravno, postoje – najzad, i Englezi su ljudi – ali ih je necivilizovano demonstrirati, pogotovu, povodom njih, nešto javno preduzimati. Dva sveta, onaj mladih i proizvodnih, i onaj starih i neproizvodnih, razdvojeni su, stoga, biološkim zidom neprobojnijim od socijalnog koji deli rase ili klase.

Dok mladi, za život zarađujući, misle da žive, stari žive umirući po državnim i dobrotvornim rezervatima staračkih domova ili, ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova. Imućniji na vreme obezbeđuju bolje azile. Usamljenost je u njima ista, ako ne i veća, ali je pozlaćena izvesnim komforom.

U svim slučajevima, međutim, toliko hvaljena potreba za slobodom, nezavisnošću i privatnošću, plaća sada svoju tešku cenu. Jer, odnos s bivšim porodicama počiva na retkim prazničnim čestitkama i posetama. I kao što se za razvedenog oca, koji pravo na dete koristi jednom nedeljno kaže da je – Sunday Father (nedeljni otac), mogli bismo decu s roditeljima po staračkim domovima nazvati – Christmas Children (božićna deca).
 „Čaj u pet“

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

EKONOMIJA 

Svaka ekonomska kriza pogađa najpre one koji od drugih zavise, istina od koje ne trpe jedino državni činovnici na budžetu, i lopovi na svom računu, što je kod nas isto. Državne robijaše na istim jaslima i te kako pogađa.
 *****
 Socijalistička privreda teži samodovoljnoj privredi. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu – jer je ona uvek u nekom neprijateljskom okruženju – prinuđena je da se zatvara u vlastito tržište, koje, u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše.

Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na nizlaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 EMIGRACIJA (Tuđina) 

 Teško da ima išta tragičnije od emigracije, bez nade na povratak, od trajne emigracije. Ovako nešto moram uvek imati na umu, uvek se moram setiti ove ruske crkve u Londonu, ovih Rusa, ovih stranaca, večnih stranaca na Zapadu.
 Život na ledu 1983/84 

 Imigranti imaju u sebi nešto što ih već na prvi pogled izdvaja od ostalih ljudi. Uvek su tako prokleto zabrinuti, nesigurni, uplašeni, zbunjeni. Ukratko, out of place. To ih zauvek ostavlja without a place. Besnilo 

 Smrt je tuđina, i tuđina – smrt. Spolja ti je vrelo, iznutra hladno. To je tuđina.
 *****
Čudo je to, Simeone, sine. Meni nije bilo lako. Ja se nisam rodio Srbinom kao ti i tvoj brat. Niti se Srbinom stvarno osećao. Po duši bio trgovac, po imenu Cincarin, po rodu Romej, po poreklu – konj. Tu za Srbe mesta, osim domicilnog, nije bilo. Ali, živelo se, trgovalo se među njima. Umiralo i rađalo ponovo.

Stranac, tuđin, nisi večno mogao ostati. Morao si se praviti da se posrbljuješ, da nacionalno osećaš, da si i ti rodoljub, jer to se ovde oduvek cenilo više nego da si bogat i pametan, što je i sada za mene najveće rodoljublje do kojeg živ čovek može dospeti. Ti, Stefan i braća vam niste morali svoje srpstvo dokazivati. Ja, bogami, jesam. Još i danas.
 Zlatno runo

 Emigrant je, pre svega, usamljen čovek. I to ni najmanje ne zavisi od njegove društvene ili personalne pozicije.
 *****
Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske tradicije i nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija, ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno mislili – neotuđivi deo našeg naroda.
 *****
Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno, preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni, neželjeni položaj tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti. *****
 Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. (Ali u smislu u kome je od svih krivica najlakša – svoja.)
 *****
Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac. Nisam uspeo. Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda.

Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti – stranac. I da ću s Nietzscheom, smeti reći: „O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!“
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

EKONOMIJA 

 Mi smo preuzeli samo jednu i to goru polovinu tržišne ekonomike – potrošačku, ali smo u onom drugom proizvođačkom delu još na nivou proizvodnje u doba zanatstva. Ne može se biti potrošač ako nisi i proizvođač!
 Korespondencija kao život I 

 Načertanije mi služi u Zlatnom runu da podvrgnem kritici imperijalne aspiracije Srbije, ali sa gledišta jednog racionalnog simeonskog duha, ne dirajući pritom u epsku snagu tog Načertanija i u mit koji je sa njim povezan.

Naime, kritika mora biti data isključivo sa gledišta jednog dubljeg načertanija, jednog dubljeg trgovačkog, ekonomskog osvajanja, čije su pristalice uvek bili Simeoni, nasuprot onome što su zvali bombaškim načinom ili udaranjem u trublje i talambase, a što su i pokazali povodom predaje gradova 1867. godine.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Ni onda nisi, sine, razumeo da eksploatacije nema kad se udruže dobar kapitalist i dobar radnik. Pamet i veština s vrednoćom i umećem. Eksploatacija nastaje kad jedno od dvoga omane. Kad kapitalist ili radnik ne valjaju. A eksploatacija, o kojoj po Marxovoj notaciji homerski poju razni Markovići, Tucovići, Lapčevići, Pelagići, Keclerovići i Manojlovići, u oba smera ide.

Ako kapitalist ne valja, eksploatiše se radnik. Ali rđav radnik eksploatiše dobrog kapitalistu. Ko to ne razume, neka se ekonomije mane.
 Zlatno runo 

 Savremeni ekonomski sistemi kapitalizma i njegovog pervertiranog nedonoščeta socijalizma s duhom su sve spone raskinuli, proklamujući materiju kao jedinu osnovu života. Isterivanjem duha iz građanskih aktivnosti, stvaranje se pretvorilo u proizvodnju dobara koju može zameniti i u svakom pogledu bolje obaviti svaki industrijski stroj.
 Atlantida 

 Jugoslovenska privreda pati od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji realnog socijalizma nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja. Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene.
 *****
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće. Želimo konkurenciju ali je izbegavamo, jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.
 *****
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku „društvenu svojinu“, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena.

Godine 1944, započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih „narodnih sudova“, postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionalnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjovekovnih vladara.

Sledila su ostala javna dobra – ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo. Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotheby’s, zasijalo iznad nje. Ali, čemu najednom toliko zaprepašćenje i zgražanje?

Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo. Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove. Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.
 Sabrana pisma iz tuđine

Jugoslovenska ekonomska kriza otvorena je davno, pogrešnom socijalističkom privredom, nebuloznim eksperimentima u ekonomiji, neracionalnim zaduživanjem i trošenjem inostranih zajmova, zanemarivanjem stvarnih privrednih potencijala zemlje u korist oligarhijskih interesa nacionalnih partijskih klika i korupcijom koja ovakav sistem neizbežno prati.
 Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, LIII deo

MARGINALIJE I MORALIJE, LIII deo

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

DVOMISAO 

Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina je celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je, on je prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot, a ne Jeremija.

Bez obzira koliko Orwellovu nameru denuncijacije oligarhijskog socijalizma smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze: u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvomislenu istoriju, a ova, po svom liku, takođe, dvomislenog čoveka.

A dvomislen čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvomislene. Pa realizovale se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa.
 *****
Fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika.

Šta se van našeg „mehura“ događa, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i međusobno, u opštem „mehuru“ za svakog od nas naduvala je njegov poseban. Stvoreni su lažni uslovi života u kojem se ne može živeti istinski život. Život se može jedino – imitirati.
 Zlatno doba dijaloga 

 ĐAVO 

 Ko ne veruje u đavola, već mu pripada.
 *****
Tamo gde je Bog jak, jak je i Đavo.
 *****
U svetu crne magije izvor svih moći i zadovoljstava jeste Đavo, onako kako je to u našem Bog. Sa religijskog stanovišta, razlika između dva pojma ogromna je, sa antropološkog nje nema. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo.
 Atlantida

 Ko đavola za rep drži, mora mu i prdež podneti.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 EKOLOGIJA 

 Ako se sada ne misli ekološki i antropološki, bojim se da ćemo jednom moći misliti jedino – arheološki.
 Korespondencija kao život I 

 Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija. Nijedna politika ne može biti više uistini humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove.

Nijedna moć ne može uistini ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati.
  Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DUŽNOST

 Ko čini stvari iz dužnosti zaboravlja na najvišu – da voli to što čini.
 Život na ledu 1955/59 

 Dužnost je najviše pravo mudrih.
 Tamo gde loze plaču 

 Javni poslovi su jedan oblik žrtvovanja. Trebalo bi da se čovek žrtvuje za ljude; obično se događa obrnuto: čovek ljude žrtvuje.
 *****
Lične su dužnosti upravo najviša lična prava, pa ako građanin shvati da vršenjem svojih građanskih dužnosti ostvaruje svoja najviša građanska prava, protivurečnost nestaje, te individualizam najekstremnije shvaćen dobija oblik celine i harmonije.
 Političke sveske 

 DVOMISAO 

 Pojam socijalističke slobode zasnovan je na tipično orvelovskoj dvomisli. S jedne strane tvrdi se da je socijalistička sloboda najsavršeniji oblik slobode, a s druge da se ona, da bi ostala savršena, mora neprestano ograničavati.
 *****
Geslo: „Za neprijatelje slobode – nema slobode“ – je operativni zaključak takvog shvatanja. Na prvi pogled može se on razumeti kao legitimna odbrana slobode od svih onih koji je ugrožavaju iz načela. U praksi, međutim, geslo ima drugi oblik i on glasi: „Za neprijatelje socijalizma – nema slobode“.

Izvršena je proizvoljna zamena opšteg pojma slobode posebnim pojmom socijalizma i tim putem, u praksi, uskraćene su slobode koje se, u međuvremenu, u teoriji obilno nude. Trebalo bi, dakle, da geslo glasi: „Za neprijatelje socijalizma – nema socijalizma“. Ali, dabome, njega ima.

Naprotiv. Za neprijatelje socijalizma, ima ga najviše. Tako se ono što bi po prirodi stvari trebalo da bude nagrada – pretvara u kaznu. Dvomisao je obavila posao.
 *****
Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo.
 *****
 Uvek mi je izraz „realni socijalizam“ izgledao kao savršen primer dvomisli. Za razliku od „irealnog socijalizma“, pravog, koji je nemoguć – svi se u tome prećutno slažemo, svi, uključujući i ubeđene socijaliste – „realan“ je, zapravo – i u tome se slažemo – onaj koji i nije socijalizam, nego tek neuspela realnost jedne irealne ideje, koju smo mi, jer dalje od nje ne možemo, nazvali socijalizmom.

„Realni socijalizam“ je ono što je od „irealnog“ ostvarivo, a „irealni“ je – sam socijalizam.
 Život na ledu 1983/84 

 Dvomisao je sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-smislene izlike.

Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu podsvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti. Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja.

Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno zavladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružili su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudohumanističke doktrine.
 *****
Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto.
 *****
Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog antropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili.
 *****
Naša duhovna kultura je elaborirani sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zaklinjemo i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

DUŠA 

 Grehota je ubijati se kad je čoveku duša na mestu. To je kao da ti Bog da, a ti po tome pljuneš. Odbrana i poslednji dani 

 Znajte da je sve, do duše, potrošna roba, te ne džimrirajte na duši ako već sa dukatima morate. Mimo skupog ulja ima još skupocenijih krčaga u kojima se ono čuva. Svako se ulje može nadoknaditi, samo je krčag nezamenljiv.
 *****
Za dušu nema kalauza.
 *****
Sve ljudske tegobe potiču od duše. U osnovi, svaka se bolest razvila iz nekog greha.
 *****
Naša industrijska dika, i građanska groblja na đubrištima, kakvo je kalimejdansko u Beogradu, krcata su neupokojenih duša onih što su po ovim našim prirodnim lepotama umrli na kolčeve nabijeni, na točkovima rastrzani, repovima konjskim rastrgnuti, handžarima sasečeni, maljevima zatučeni, o drveće obešeni, u izmetu davljeni, na svežnjeve puškarani.
 *****
 Ako je neko u beznadežnom mraku, važno li je odakle pada senka koja mu dušu mrači?
 Zlatno runo 

 Pravi bankrot je onaj što se ujutru ne brije i sa prozora gleda u daljinu. Onaj kome ni do čega više nije. Koji je pustio dušu da mu u čekinje dugova zaraste.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru. I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura.

Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.
 *****
Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti.
 Život na ledu 1983/84 

 Duša nema nikakvu upotrebnu vrednost, osim da ljudima, kako izgleda otežava život.
 1999 

 Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi. Na zapadu duša im nije potrebna. Oni imaju sjajnu tehnologiju. Ako im zatreba već će nešto smisliti. Veštačku dušu, poput veštačkog bubrega. Zar je važno kakva je, ako funkcioniše.
 Besnilo

 Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali a životom ga uništavali. Iz tog života istekao je duh kao što teče voda iz krčaga.

Materija je okružila ljudsko telo, nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju svoje mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. Iako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid.

Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa. Zaostatak pobeđenog duha našao se u tuđem svetu. Njegovo saosećanje je oslabilo, svojstva mu se izmenila, njegova istorija je zaboravila samu sebe i svoju svrhu. Začarani duh pošao je za materijom i njenim zabludama.
 Atlantida 

 Reč ne obavezuje dušu. Samo delo dušu obavezuje.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika”

 Gde ima mnogo tehnike, duše nema nimalo.
 „Obešenjak“

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO L

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO L

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVNIK 

 Državnik je odgovoran najpre svom društvu, ali on je istovremeno odgovoran i budućem.
 Tamo gde loze plaču 

 Ubica je zločinac u ma kojem društvenom sistemu. Ali državnik, čija politika ubistvo u serijama obavlja – to nije?
 Godine koje su pojeli skakavci 

 DUH 

 Jednom pokrenuti duh, ne stvara svoje istorijske oblike iz nečeg drugog osim svojih intimnih stanja, ne iz gradiva koje prožima, nego iz impulsa koji ga prožima. Biljka koja raste samo iz svog semena, raste onoliko koliko joj dopušta njegova priroda.

Kultura je analoga biljki. Ona traje koliko i moć prasemena. Duh je primoran da iscrpe svu energiju u oblicima koje stvara, pre nego što mu bude dopušteno da iščezne.
 *****
Duh je tropski cvet kome je potrebno naročito podneblje, da bi opstao. Postoje ljudi čije prisustvo rascvetava duh, i oni koji ga sprže poput mraza.
 Život na ledu 1955/59 

 Ako smo mi zaista materijalnog porekla, i ako smo zaista samo prašina koja se prašini vraća, čitava naša duhovna istorija nije ništa drugo do uzaludan i očajnički protest protivu ove kosmičke špekulacije…
 Zlatno runo 

 Ja sam ubeđen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet.
 Zlatno doba dijaloga 

 Tragedija ljudskog duha je amnezija vrste. Prvorodni greh tako simbolično i duboko izražen u priči o izgubljenom raju, prvorodni greh koji se, zapravo, sastojao u tome što je čovek sa drveta života ubrao plod, odnosno izabrao materijalističku verziju svoje budućnosti, koja se završila njegovim umiranjem, odnosno simbolično opet uvođenjem smrti vrste u čitavu sudbinu čovečanstva,

taj prvorodni greh nije samo početak propasti ovog čovečanstva, odnosno njegov nagoveštaj, odnosno njegova sudbina, koja neminovno postaje onog trenutka kada se taj plod ubere, kada se ta verzija budućnosti izabere, nego je to i sećanje na prošlo čovečanstvo koje je proživelo isti put, izabralo istu budućnost i završilo na isti način neminovno i katastrofalno.

U sadašnjem ponavljanju istorije mi smo kao vrsta doživeli, nakon tog prvobitnog greha, totalnu amneziju. Mi smo zaboravili da nam je prethodilo jedno čovečanstvo koje imalo svoj početak, svoju slobodu, svoj izbor i svoj katastrofalni kraj. To čovečanstvo možda je, takođe, zaboravilo da mu je prethodilo jedno ranije čovečanstvo koje je imalo isti tragičan put.
 Rađanje Atlantide

Samo slobodno društvo može imati pravu duhovnu kulturu. Ali naravno tek onda kada se oslobodi svojih otuđujućih materijalnih i materijalističkih pretpostavki.
 Život na ledu 1983/84 

 Duševnom propadanju uvek prethodi zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledi mu telesno raspadanje.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 DUŠA 

 Duša je jedan apsurdan konflikt koji uzima na sebe likove poznatih nedoumica.
 Život na ledu 1955/59

 Kolaborant se postaje usled duševnog kukavičluka.
  Kako upokojiti vampira

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVA 

Za funkcionisanje države podjednako je važno imati i reakcionare. S jedne strane zapošljavaju značajan deo državnog aparata, podrazumevajući i štampu, a s druge – ne moraju se zapošljavati. „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 DRŽAVNIK 

 Postoje instinkti koji imaju politički značaj. Zadaća dobrog državnika je da ih prema potrebi probudi ili uguši.
 *****
Hébert ide dva dana pre Dantona na giljotinu. To znači da je Robespierre pogubljen dva dana pre Dantona. Žirondinci su umrli pre Dantona, ali je sa njima umro i Danton. Uništavajući stvari ili ljude, državnik mora da se prethodno zapita, koliko je od njega samog u osuđenicima sadržano.
 *****
Filosof je onaj koji poseduje sistem. Političar je onaj koji ga se ne drži. Negde na sredini stoji državnik.
 Političke sveske 

 Demokratski državnici imaju sklonost da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.

Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
*****
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici toljagama moraju biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
 *****
Zašto priznati neodoljivu opsesiju siline koja obuzima automobilistu kad pod svojim rukama oseća mašinu koja ga nosi, a ne priznati da tu istu opsesiju doživljuje Vođa, koji oseća pod svojim glasom podrhtavanje strahovite ljudske mašine, ili državnik koji pod svojim intrigama oseća kako se dešavaju stvari?
 Život na ledu 1955/59 

 Odnos između Vođe i države najčešće je odnos između Pigmaliona i Galateje; odnos stvaraoca prema delu: ljubomoran i nekritički. Međutim, Vođa bi i sebe morao smatrati Galatejom – samo proizvodom jedne više istine koja uzima na sebe istorijski lik.
 *****
 Pogreška vizionara u politici (Robespierre, Trocki ) je u tome što se dadu privući od ideje, umesto da ideju privuku sebi. Što umesto da cilj približe vremenu, oni nastoje da vreme približe cilju. Njima nedostaje smisao za realnost kao polje dejstva za njihove ideje; oni primećuju fine nijanse u svojim ciljevima ali ne i grube razlike u sredstvima.

(Zatim – oni sredstva kao da traže prema idejama, a ne prema okolnostima u kojima te ideje važe.) Njihovi su koraci kao koraci mačka u čizmama, preterano veliki da bi mogli biti sleđeni. Njih ne napuštaju – oni su ti koji napuštaju. Prekoračivši sve, ništa sobom ne nasele. Međutim: ostvarivanje velikog ideala počiva na zadovoljenju malih, kao njihov realni momenat.

Nije državnik onaj koji zamisli najbolje moguće uređenje, nego onaj koji u postojećem otkrije i odneguje njegova sredstva. Politički uspeh ne zavisi bitno od predstave najbolje države, nego od upotrebe najboljih sredstava da se ona uspostavi.
 *****
Moguće je imati sub specie aeternitatis niže ciljeve, ali je za državnika sasvim neuputno da od njih umesto realističkog putokaza pravi ideologiju.
 *****
Državnici mere vreme najčešće prema trajanju svoje vlade, ređe prema trajanju nekog popularnog principa na kome je približno zasnovano zakonodavstvo i sistem upravljanja (kao sistem odnosa naroda i vlasti) ali nikad prema suštini jednog objektivnog biću opstanka implicitnog principa, koji izlažući se i razvijajući kroz privremene istorijske forme, određuje njene stvarnosti kao racionalne ili samo kao stvarne (postojeće).

Čak i politički doktrineri koji se nalaze na domaku metafizičkog mišljenja (komunisti na primer) gledaju u filosofiji samo praktičnu logiku osvajanja vlasti, a u politici samo propedevtiku njenog očuvanja.
 *****
Politički vođa ne sme da bude fanatik, ali mora da izaziva fanatizam; ne smejući da bude poverljiv, on mora da uliva poverenje; svoju samostalnost može on da sačuva samo uzgajanjem sopstvene samosvesti; umesto srca moraju biti otvorene njegove uši; umesto ruku njegov razum; on mora spoznati svoju volju pre nego što pokuša da je naturi drugima;

volja po sebi nije nikakva vrlina, tek cilj oplemenjuje ono što je po sebi obična ćud; on je bezličan, ali on mora da se kloni ispoljavanja ove vrline koja je Robespjera stala popularnosti; on je dvopolan: unutra skeptik – spolja dogmatik; on ume da svoje misli čuje i prihvati od drugih kao savet, jer ništa ne privezuje koliko korišćenje tuđe pameti; on je glumac koji igra svoj sopstveni život; on zna važnost trenutka i nikad ga ne propušta, ne zakašnjava i ne istrčava se ispred njega.

U svakom trenutku on je ono što treba da bude; on, pošto ima sredstva, ume rafinirano da laska ne obavezujući se; on ume da upregne svaku emociju u kola svoje moći; jedno pored drugog služe mu mržnja, strah, ljubav i divljenje; odlučan, pravovremen, nemilosrdan kad treba da udari; strpljiv, pritajen, ravnodušan kad treba; inače on je običan čovek

(znajući šiparičku strast plebsa i buržuja prema pričicama iz domaćeg života) na neobičnom položaju (znajući isto toliko njihovu strast prema obožavanju); on je čist um koji se služi sredstvima srca; ali isto tako on je prvi i najveći rob one ideje u ime koje čini druge robovima.
 *****
Prva vrlina političara je da bude državotvoran, a ne slobodouman.
 Političke sveske

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVA

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se saznati ni koje je državno uređenje najbolje.
 Stope u pesku 

 Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, građanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno…
 *****
Simeone, poštuj Boga dok je tvoj, i čuvaj se države dok tvojom ne postane.
 *****
Država je veliko akcionarsko preduzeće. Svi moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki građanin ima pravo na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja nazivam trezvenom državničkom formulom…
 *****
Ako se ne buniš protiv zahteva države kad je u pravu, nećeš s njom izići na kraj ni kad nije. To su osnovni pojmovi dobrog poslovanja.
 Zlatno runo 

 Pored bolesti i gladi, nezaposlenost, ako je hronična naročito, najgori je oblik ljudske degradacije i jedini za koji se krivica u potpunosti može pripisati državi. U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi, koju izaziva, i od bolesti do koje često dovodi, jer za bolest, pa ni za glad, ako nije posledica nezaposlenosti, ne moramo okrivljavati svoju nesposobnost i svoje nedovoljnosti.
 Život na ledu 1983/84 

 Istina je da je prva briga države vlastita zaštita, ali državu ne čini samo njena prošlost, već i njena sadašnjost, ne jedino u toj sadašnjosti, njene fabrike, njive, hoteli, šume, drumovi, grobovi i devizni računi, nego pre i iznad svega – njeni građani.
 *****
Želimo da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi, jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.
 *****
Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
 *****
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola građanstva. On je formirao Grka, čoveka i građanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet. Danas bi svakog prisebnog čoveka užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Moralne države nema. Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Kako se od nemoralnog čina, kojeg neguje i brani država, zaštititi moralnim postupkom?
 Godine koje su pojeli skakavci

 Efikasna država nema kad misliti u kategorijama prava i morala, o kojima s uspehom misle samo neefikasne. Ona je tvorevina, pored slučaja, pre svega uspešno odbranjenih interesa. Njenim postupcima komanduje sebičnost. A kad se nesebičnom pokaže to je samo zato što se morala pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim interesima.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Oporezivanje alkohola i duvana taksom, kada se jednom uvede i ustali, sa svakim budžetom raste i zajedno sa benzinom, postaje bezmalo jedini permanentan izvor finansiranja sve skuplje države, zasnovan je na paradoksu da zajednica, zamišljena kao zaštitnik svojih pripadnika, ove mora trovati da bi preživela.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVA 

 Duša koja bi bila ispunjena paragrafima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva.
 *****
Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre rata sa Spartom. Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa. Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio.
 *****
Država je na Balkanu – niko.
 Tamo gde loze plaču 

 Država je oblik sažimanja naroda sa svojom idejom, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije. Tačnije: država je oblik u kome se stvarnost jednog naroda pretvara u njegovu ideju. *****
Kroz državu penje se narod do ideje o sebi ali i do svoje ideje. Zato je prva vrlina političara biti državotvoran.
 Političke sveske 

 Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije država u kojoj snaga caruje, a um klade valja.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država čiji su građani taoci njene vlade. *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj svako zna šta treba da radi ali ne zna zašto.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je jedina pouzdana rubrika novinama – čitulja. novinama – čitulja.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRUŠTVO – ZAJEDNICA 

Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu.
 Zlatno doba dijaloga 

 Negativna adaptacija na jedno društvo je često alibi za osećanje neuspeha u profesionalnom smislu. *****
U današnjem društvu sve je šou, pozorište, reklama, duhovni puč, skandal, afera.
 *****
Ono što važi za čoveka važi i za društvo. Kao što čovek menja nagore svoju psihu pod pritiskom briga, muka, presije i neizvesnosti, i društvo u tim situacijama ispoljava kao zajednica svoje negativne osobine. U načelu srećni ljudi su plemenitiji od onih koji su nesrećni, pa ma ta sreća poticala i od sasvim prozaičnih zadovoljenja. U načelu gladan čovek teško može biti velikodušan. Korespondencija kao život II

 Vešt spoj genija i dripca imao je na našem terenu uvek dobru prođu. Možda se genije bez dripačkog ponašanja ne bi održao, a možda dripac bez genijalnosti ne bi bio dorastao našim talentovanim ljudima.
 *****
Radnička klasa se mora učiti od buržoazije da se prema državnom imanju odnosi kao prema porodičnom, a ne ličnom, i da je dopušteno da deca prave dugove koje će plaćati očevi, ali ne i da očevi dugovima opterećuju svoju decu.
 Korespondencija kao život I 

 Neuroze nastaju kao konflikt između JA, skupa zahteva nagonskog života, i NAD-JA, zahteva nastalih vaspitanjem u skladu sa važećim sistemom vrednosti u društvu. Lečenje se sastoji ili u prilagođavanju tom NAD-JA, što je nemoralno, ako je društveni poredak kojeg NAD-JA reprezentuje nemoralan, ili zamenjivanjem tog NAD-JA drugom serijom vrednosti, što je, opet, nemoralno ako je društvo moralno. U poslednjoj varijanti lekar bi lečio bolesnika samo zato da bi ga zdravog poslao na vešala.
 *****
Postoji prirodna težnja da budemo deo nečeg šireg, stabilnijeg, besmrtnijeg. Javnim priznanjem greha, vraćamo se stadu makar i kao crna ovca. Jer i crna ovca je deo stada. Samo bezbojna nije ništa. Crna ovca je prihvaćena. Ona mora da bleji kao bela, ali crnu boju nikada ne gubi. Po njoj će uvek biti prepoznata. Prisajedinjenjem stadu gubimo ličnu slobodu, to je istina, ali stičemo neke zajedničke: neodgovornost, u prvom redu. Indoktrinacija, ako je uspešna, konverzija, ako je potpuna, ne predstavljaju samo neograničenu i bezuslovnu privrženost i pokornost jednom smeru mišljenja, nego i neumoljivu i obaveznu mržnju prema svakom drugom.
 Kako upokojiti vampira 

 Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.
 „Siva boja razuma“

 Kolo u koje sam pozvan da igram nije stvarno. To je avetinjsko kolo u kome se zajedno sa istomišljenicima do mile volje mogu intelektualno vrteti – stvarno će se kolo uvek igrati na nekom drugom mestu.
 *****
Ograđujemo se odećom, zidovima, polom, verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom, izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja, samo zato da bismo ostali zajedno.
 *****
Društvo mora biti uvek iznad pojedinca u smislu svojih moralnih zakona ili bar statistički uzevši mase pojedinaca, ako ne baš više od svakog pojedinca. To znači da društvo predstavlja jedan viši moralni princip, a svaki viši moralni princip mora da bude na većem nivou čovečnosti nego što je čovek pojedinačno.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DNEVNIK 

 Jedino u poređenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
 *****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prođe, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda. Godine koje su pojeli skakavci 

 DOBROČINSTVO 

 U principu imamo jako tanak osećaj za dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu).

Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo). Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Neučtivosti nas pogađaju i kada su beznačajne.
Godine koje su pojeli skakavci 

 DOGMATIZAM

 Iz te i takve slike Biblije [u Vremenu čuda] proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje rađaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju. To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode.
 Zlatno doba dijaloga

 DOKTRINA 

 Doktrine su sredstvo da se objasni prirodan tok stvari. Paradoksalno je da ih revolucija u čije se ime sprovode ne podnosi. Doktrineri su najlošiji revolucionari, najbolji opozicionari i najkratkotrajniji vladaoci. Kao i „umereni“ oni su svakoj oligarhijskoj vladi potrebni. Između istrčavanja prvih i izostajanja drugih, vlada može da izabere put.

Ostavši i bez „neumerenih“ i bez „umerenih“, jakobinci su lako postali plen termidorske kontrarevolucije. Da su ih imali uza se, prisustvo umerene struje ne bi izazvalo gnev Konventa, a prisustvo „neumerene“ obezglavilo bi taj gnev i da se digao. I posle Héberta i Dantona bila je potpuno prirodna i logična Robespierrova smrt.

Ubijajući njih, on je uništio i obale i elan revolucionarne reke. Ostala je samo voda koju je opšte nezadovoljstvo Prairialskim zakonom o teroru lako i bespoštedno upilo.
 Političke sveske 

 DOM 

 Toplota doma je u sitnim stvarima.
 Tamo gde loze plaču 

 DRUŠTVO – ZAJEDNICA 

 Društvo danas liči na pijanog čoveka čiji su pokreti u smešnoj nesaglasnosti sa ciljem kome su podređeni, ako kod takvog stanja uopšte postoji neki cilj, pa je savršeno opravdano da se takvo društvo za kraće vreme – uopšte za vreme koje je potrebno – veže u ludačku vreću koja hladi nagone i nateruje na poslušnost, osim što upozorava telo na ograničenost koju ono voli da smetne s uma. Političke sveske 

 Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DNEVNIK 

 Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) *****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
 *****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu. 
 *****
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
 *****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
 *****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
 Tamo gde loze plaču 

 Dužina ispovesti je obrnuto srazmerna dužini životnog perioda, kojim je inspirisana. Decenije ostaju neobjašnjene, da bi sav prostor ostavile godini do koje nam je stalo. Mahom bez osnova, jer mi uistinu nismo kadri da egzaktno odredimo šta je za nas važno a šta sporedno.

Da takvu sposobnost selekcije posedujemo ma u najmanjoj meri, i život bi nam bio bolji. Ne bismo ih trošili na sporednosti. Posvećivali bismo se samo njihovim glavnim tokovima.
 Kako upokojiti vampira

 Dnevnik je često slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste.
 *****
S Dnevnikom bi trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onome mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
 *****
Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo.
 *****
Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.
 *****
Moj Dnevnik izgleda, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više takav? Tamo gde loze plaču Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima.

Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on dospeti da se približi istoriji osećanja. Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti.
 *****
Dnevnik je kontrolisani oblik samozavaravanja. Memoari političara često su neumesniji od njihove politike. Politika ima bar neko opravdanje u stvarnosti, u memoarima ono je najčešće u imaginaciji. *****
Moj dnevnik sadrži suspendovan život, život na ledu. Suspendovan život je svestan samo vlastitih snova i košmara. Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva.

Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
 Život na ledu 1983/84

PEKIC U LEKTIRI 2018

PEKIC U LEKTIRI 2018 

Zelim, da Vam ekskluzivno javim da je Ministarstvo prosvete RS objavilo 5. jula ove godine da je Pekic uvrsten u OBAVEZNU LEKTIRU. U VI razredu osnovne skole od sada ce se nalaziti odlomci iz knjige Sentimentalna povest Britanskog carstva („Velika povelja slobode u zemlji bez ustava“ i dr.) A u I razredu gimnazije OBAVEZNA LEKTIRA ce biti knjiga Vreme cuda. Na Filoloskom fakultetu je i do sada vec godinama na Katedri za engleski jezik bila kao obavezna lektira Sentimentalna povest Britanskog carstva. Eto kako se najzad i nase zelje ostvaruju, a onda ce djaci postepeno da pronalaze ono sto im od Pekica najvise odgovara, pa ce stici i do Zlatnog runa.

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DIJALOG 

U svakom dijalogu podrazumeva se izvestan kompromis. Već sam dijalog je kompromis. Naš pristanak da saslušamo i druge pretpostavlja anesteziranje taštine, koja nam garantuje da od toga nećemo imati nikakve koristi.
 Kako upokojiti vampira 

 U monologu izražavamo svoje mišljenje, u dijalogu ga zadržavamo.
 *****
 Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorika ubeđuje, dijalog saznaje.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.
 *****
Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.
 *****
Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.
 Život na ledu 1983/84 

 Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre. Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih. Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa.

Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto oruđe obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.
 Stope u pesku

 DIVLJENJE 

 Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožavanje imena i tajanstvenih zvukova. Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.

Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
 Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

 Prvi koraci demokratije, indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.

No, gde je tu namerna nespretnost? Zar to koprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovim okolnostima takođe nije prirodno? Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju pošle istorijskog šloga nadgledaju „lekari“ koji su sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, „lekari“ koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.
  Zlatno doba dijaloga 

 Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom redu, iza drugih stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta. Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. Ili smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila (kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna) ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više (kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin ).
 *****
Reći „Srbija“, a tek potom „demokratija“ znači stvoriti zemlju u kojoj, premda je srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija? Reći „demokratija“, a tek zatim „Srbija“ znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba?

Ali reći „Srbija i demokratija“, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti, jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo. Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo.

Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
 *****
Želimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno. Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.

U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
 *****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je irelevantno njeno ime. Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.

Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koja ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.
 *****
Demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.
 Stope u pesku 

 Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika.
 *****
Savršena demokratija ne postoji. Savršena demokratija je čak nepotrebna, pogubna za sebe samu. Učinivši politički život izlišnim i težnju nečem još savršenijem besmislenom, takva bi demokratija najzad razorila samu sebe.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva
 DIJALOG 

 Kada dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima. Naše konverzacije često liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom.
 Život na ledu 1955/59 

 Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno doba dijaloga. Krilatica veka je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: ’Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!’ Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.

Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
 Stope u pesku

 Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

Veliki se cilj, ovoga puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti.

Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan. A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi bio egzistentan – i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci – njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.
 *****
Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koji joj protivreče. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge.

Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne na sve građane zemlje. Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti podjednako.

Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
 *****
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore.

Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.

Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.
 *****
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana –

ali i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
 *****
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista,

isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
 *****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od „vladavine većine“, ravnopravna možda i s „vladavinom prava i pravde“. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi.

Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
 *****
Demokratija jeste i biće ubedljiva građanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
 Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas [1987] u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
 Korespondencija kao život I 

 Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u vezi s nezaposlenošću građana. U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi. Stanje je prirodno. Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika.

Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
  Sabrana pisma iz tuđine 

 Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tuđ stomak, ni briga za tuđu slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?

Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigar ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.

Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama određuje isključivo snaga kandži i kljova.

Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinoj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

 Bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i pojedine grupe, i pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini.
Sabrana pisma iz tuđine

 Demokratskoj zajednici svesnoj svojih ograničenosti, nedovoljnosti i mana, opozicija koja na njih ukazuje ne smeta; ideologije koje sebe smatraju bezgrešnim, savršenim ili na dobrom putu savršenstvu, moraju takvom smatrati i svoju društvenu realnost. Zato ih svaki disonantan glas u monolitnom horu razgnevljuje.
 *****
Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštena mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati?
 *****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. #
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo. Zato nam se čini da je demokratija haos.

Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
 *****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika. Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo.

Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju. Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;

da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;

da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČUDO 

 Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
 Vreme čuda 

 Natprirodno ne postoji. Natprirodno je samo pojam za ono što se ne razume.
 Kako upokojiti vampira 

 Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
 1999 

 Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.

Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše. Neka se tiču politike od koje žive samo političari, a svi se mi drugi snalazimo.
  Sabrana pisma iz tuđine 

 ĆUTANJE 

 Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.
 Život na ledu 1983/84 

 DELO 

 Dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
 Graditelji

DEMOKRATIJA 

 Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Maurice Chevalier. Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!
 *****
Demokratski shvaćena država je suma pojedinačnih volja dobijena putem njihovog izbornog izražavanja. Tako simbolično dobijena opšta volja, koja nije ni opšta, jer joj nedostaje saglasnost, ni volja, jer je podređena umesto da podređuje, isto je tako pogodna da ispolji opštu pokvarenost kao i da sakrije svoju vlastitu.

Čak i njene demokratske mogućnosti su neobično uzane, jer se narodna volja pre izražavanja prethodno svodi na volju užih grupa, a ona na volju najužih interesa, pa čoveku nije teško da između dve budale ili dva nitkova izabere po nagonu onog koji odgovara njegovom vlastitom nitkovluku ili gluposti.
 Političke sveske 

 Od takozvanih demokratskih blagodeti, imamo zasad samo korupciju i svađe.
 Zlatno runo 

 Suština demokratije je u pravdi, nije u funkcionalnosti. Najpre treba pravdu zadovoljiti, a tek posle videti kako će ona najefikasnije funkcionisati. Ako se od funkcije pođe – otvaraju se vrata svakoj nepravdi. Po toj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati.

Napustiti načelo pravde i preuzeti i ovde načelo – funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice – sve krivce bi jednostavno trebalo umlatiti, jer je to očigledno najfunkcionalnije rešenje.
 *****
Kome smeta „formalna“ demokratija, smeta mu zapravo – prava. Ko se poziva stalno na duh zakona, želi da ga zaobiđe, želi da zaobiđe njegovo slovo.
 Život na ledu 1983/84 

 Demokratije ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja.
 Tamo gde loze plaču