Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ENGLEZI I ENGLESKA
Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno u parlamentu, nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih rešile (ugovorile).
Sabrana pisma iz tuđine
Evropa je svoje revolucije izvodila sa profesionalnom doslednošću istorijskog kasapina, oglašavajući ih urbi et orbi kao povesne događaje prvog reda. Englezi su svoju obavili gotovo ispod žita, smuljali je za nepunih desetak godina, a onda, kao da je uopšte nije bilo, sve uredno vratili na svoje staro mesto.
*****
Engleska nije posledica titanske istorijske borbe, koja je stvorila modernu Francusku ili kumovala boljševičkoj Rusiji. Ona je skladan ishod postepenog višestranog kompromisa, najznačajnijeg instrumenta engleskog narodnog i državnog života.
*****
Englezi su i u Drugi svetski rat otišli bez opšte vojne obaveze, pa se vojska tamo ni danas ne služi, što oduševljava Slovence, a siguran sam da bi oduševilo i Srbe da od istorije i vlastite mašte nisu zaduženi ulogom balkanskih arambaša.
*****
Što je neizbežno, ni pametno ni glupo nije. Tek je neizbežno. Ono što je uvek glupo, to je revolucija. Čak i kad na nju, kao engleska, tako malo liči.
*****
Ako u Engleskoj tražite suverenost, ne tražite je u suverenu, jer ona tamo nije; ako tražite klupu da se odmorite, ne tragajte za njom u parku, jer ona tamo jeste, ali je park mahom privatan i zaključan, pa kao i da nije; ako vam kažu da će sutra vreme biti lepo, ne očekujte sunce nego da ne bude mnogo kiše; ako vam nešto treba, nadajte se da ćete to dobiti na neuobičajenom mestu, gde najčešće dobijate ono čemu se ne nadate.
*****
U Evropi revolucija obara poredak, u Engleskoj ga učvršćuje; u Evropi se obično diže protiv kralja, u Engleskoj je diže kralj; u Evropi revolucija je brutalna i krvava, u Engleskoj engleski beskrvna i amorfna; ukoliko je od njih više vremena proteklo, Evropljani svoje revolucije više mrze, Englezi se sve više u svoju zaljubljuju;
Evropljani umeju da dele revoluciju od građanskog rata, u Engleskoj će pravu revoluciju zvati građanskim ratom, a revolucijom nešto što ni po čemu to nije. Ukratko, u Evropi će se uvek znati šta je revolucija a šta to nije, Englezi nikad s tim neće biti načisto.
*****
Ima nešto u „kompendijumu engleskog života XVIII veka“ što razočarava naš optimizam i našu ljudski razumljivu želju da ispričamo jednu priču koja će iz stoleća u stoleće biti lepša. Mi stalno govorimo o nekom opštem napretku, pa ga, s vremena na vreme, i nalazimo u usavršavanju engleske Konstitucije, u širenju engleskih građanskih sloboda,
u emancipaciji engleskog mišljenja, u modernim sredstvima za vlačenje engleske vune ili transportu engleske robe, uočavamo ga čak i u engleskoj modi, arhitekturi, u svim, zapravo, zonama engleske aktivnosti, a ipak se opšta slika bede nikako ne menja. Ali, sve to obavljajući, ta istorija nije rešila osnovno pitanje ljudskog opstanka: kako da život smatramo božijim darom a ne kaznom!
*****
Nasilja industrijske revolucije XIX veka u Engleskoj, opisana od sociologa, objašnjena od ekonomista i oplakana od humanista, sadržana su pre svega u pauperizaciji dela stanovništva i pogoršanim životnim uslovima tzv. najširih slojeva – i prosta su prinuda života, nipošto prinuda izazvana organizovanom voljom manjine da se nametne većini ili većine da silom neka nova prava izvojuje.
*****
Čitava je Engleska, uostalom, proizvod čudesnog paradoksa. Ona je, kao što znamo, i geografski paradoks. Od evropskog kopna razdvojio je Kanalom ovo beznačajno Ostrvo minoran geološki potres; da mu se vrati potrebna beše serija krupnih istorijskih seizmičkih pomeranja, seoba, kriza, ratova i nesporazuma sa Evropom, kojima se kraj ne vidi, a neki bi engleski izolacionisti hteli da se ne vidi nikad.
*****
Zajedno s geografijom i engleska je povest paradoks. Njeni su najveći uspesi proizašli iz njenih najvećih promašaja i jedino im poraz od Rima ničemu nije poslužio. Princip koji bi, dosledno sproveden, svaku drugu zemlju uništio, ili bar trajno obogaljio, Englesku gotovo redovno spasava. Ne samo da je sačuvao već je i podigao.
Princip, recimo, pomoću kojeg su komunisti uništili moju zemlju, boljševički princip smrtonosan za svaku koje se dočepao, ovde, na Ostrvu, jamačno bi i neku korist doneo. Ona bi nekako i s njim nakraj izašla. Kao što su nakraj izašli i s drugim svojim porazima. Da nisu izgubili američke kolonije i tako posredno kumovali rađanju SAD, kako bi dobili prijateljsku državu koja će im u dva svetska rata u pomoć priteći i bez koje bi, sumnje nema, u oba bili poraženi?
*****
Ostrvljani od uma imaju prema revolucijama bizaran odnos. Dive im se u tuđim zemljama, ne trpe ih u svojim. Engleskom je ovde malo ko ponet, iako ona zemlju nije anarhično ispreturala kao francuska niti ju je svirepo desetkovala kao ruska. Ona je naprosto izmenila odnos između Krune i Parlamenta u korist naroda koji je u njemu predstavljen, institucije ostavljajući nedirnute ili restaurirajući one abolirane.
Engleska je revolucija, ako ćemo pravo, jedan skriveni, virtuelni oblik restauracije. I time su Englezi više nego zadovoljni. Ali su ti isti Englezi, odnosno ružičasti intelektualci među njima, ruku pod ruku sa evropskim liberalima i humanističkim naprednjacima, svesrdno pomogli Staljinu da pod „tminom crvene zore čovečanstva“ pokopa veliki ruski narod, ne pašteći se oko toga da boljševizam, kad je već tako savršen, nasilno uvedu i u vlastitu zemlju. Ono što je dobro bilo za druge, nije za njih valjalo.
*****
Jednačenje zahteva za promenom s izdajom zemlje kulminiraće u realsocijalističkim državama naših dana, s jednom razlikom, razume se. Socijalistički su sudovi pasje verno sledili državu i potvrđivali svaku njenu arbitrarnu odluku, kršeći čak i vlastite zakone. Engleski sudovi XIX veka nisu podlegli konzervativnom javnom mnenju ni antirevolucionarnoj histeriji.
Optuženi radikali su od porote oslobođeni. Trpeo je samo njihov cilj, reforma, nipošto život, posed i mišljenje, čija je zaštita s pravom smatrana osnovom građanske slobode.
*****
Što se morala tiče, najistaknutije mete kritičara viktorijanstva, ne delim mišljenje da je on bio dvostruk, odnosno priznajem da je bio, ali samo koliko i svaki drugi, koliko je to i naš moral, moral s kojim mi u svom veku u miru i razumevanju živimo. Jesmo li mi rešili dileme koje su mučile viktorijance? Nismo.
Jesmo li mi uklonili uzroke društvenih nesporazuma koji su podrivali viktorijansku zajednicu i britanske utopiste navodili da u tom dobu traže korene naših današnjih nevolja? Nismo. Pa šta onda hoćemo? Vek koji je sebi upriličio dva velika svetska rata, živeći dobar deo vremena kao glineni golub na rubu trećeg, koji je živeo revoluciju da sve buduće učini izlišnim, a onda je pretvorio u opštu tiraniju neizmernog obima i dubine, nema prava da se ruga veku koji je, svestan svojih insuficijencija, nastojao da ih, korak po korak, stopu po stopu, neutrališe.
Ne zaboravimo, pri tome, da je u istoriji upravo u tom veku, došlo do nove temporalnosti, do novog odnosa između vremena i sume istorijskih događaja, pogotovu onih što su sa sobom donosili krupne promene u načinu života. Bez obzira što će se ta akceleracija u XX veku još i povećati, to je za sve Engleze, inače prilično nepokretne, bilo jedno sasvim novo iskustvo kome se valjalo privići.
*****
Godine 1929. se još jednom pokazala tačnom izreka da kad berza u Njujorku kine, ostale svetske metropole dobijaju zapaljenje pluća. Velika kriza tridesetih širila se iz Amerike prema zapadu usporenim ritmom ravničarske poplave, pomognuta nezdravom kreditnom politikom kod kuće, gde je London pozajmicu davao na dug rok, a uzimao na kratak.
Kriza se do Engleske dovukla skoro neosetno. Firme su hametice bankrotirale, ali propali Englezi nisu kao američki bankroteri odmah kroz prozore skakali. Šta su radili ne znam, ali po pločnicima ih nisu nalazili.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
No comments:
Post a Comment