Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
DEMOKRATIJA
Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas [1987] u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
Korespondencija kao život I
Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u vezi s nezaposlenošću građana. U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi. Stanje je prirodno. Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika.
Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
Sabrana pisma iz tuđine
Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tuđ stomak, ni briga za tuđu slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?
Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
Godine koje su pojeli skakavci
Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigar ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.
Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama određuje isključivo snaga kandži i kljova.
Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinoj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.
Bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i pojedine grupe, i pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini.
Sabrana pisma iz tuđine
Demokratskoj zajednici svesnoj svojih ograničenosti, nedovoljnosti i mana, opozicija koja na njih ukazuje ne smeta; ideologije koje sebe smatraju bezgrešnim, savršenim ili na dobrom putu savršenstvu, moraju takvom smatrati i svoju društvenu realnost. Zato ih svaki disonantan glas u monolitnom horu razgnevljuje.
*****
Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.
Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštena mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.
Godine koje su pojeli skakavci
Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati?
*****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. #
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo. Zato nam se čini da je demokratija haos.
Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
*****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika. Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo.
Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju. Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;
da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;
da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
Stope u pesku
No comments:
Post a Comment