Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ČOVEK
Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život ne poštuje, usađena im je instinktom vrste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima.
Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva, mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele i umele.
*****
Čovek se proučava u prašumama, jer ga na ulicama više nema. Na ulicama su danas samo – mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.
*****
Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
*****
Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa.
*****
Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.
Atlantida
„Ekspert“ danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.
Sabrana pisma iz tuđine
Hoće li čovek biti svetac ili veštac, ili možda oboje, određuje život.
Godine koje su pojeli skakavci
U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih „uspeha“.
Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.
Zlatno doba dijaloga
No comments:
Post a Comment