MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVIII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Svi osvajači nadaju se da pišu palimpseste, no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena, koja ne zna za kraj.
Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347
I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.
Svirač iz Zlatnih vremena, 1987
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
Godine koje su pojeli skakavci
Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju.
Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuiteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
*****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.
Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki, iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
*****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe.
Kriminalci i policija već su poslovično diskretni. Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i poneka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
Sabrana pisma iz tuđine
U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
Stope u pesku
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim.
Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo.
Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevina, hibrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imperijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć.
Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv. Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodnooslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja. U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
Sabrana pisma iz tuđine
Pages
▼
Friday, September 28, 2018
Thursday, September 27, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe. Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo.
(Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
Traganje za Zlatnim runom
Potonji je Obrenović, potomak Velikog Miloša, odlazio u večnost i istoriju svog naroda tek malo udobnije od stradalnika kuge ili Francuske revolucije. Beograd je svog vladara ispraćao hrkanjem.
*****
Ne pravi se Dušanovo Carstvo s pesmom u ustima i poverilačkim protestima u džepu, nego s dukatima u džepu i ćutanjem u ustima.
*****
Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku strminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.
Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti.
Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti. Principi su, u međuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
Zlatno runo
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
Sabrana pisma iz tuđine
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina.
Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literaturi Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga što se zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nečega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kad se dogodi, odlazi u njenu podsvest.
Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno učestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louisu XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži „Rien“ („Ništa“).
Godine koje su pojeli skakavci
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
Stope u pesku
U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju.
*****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima.
U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži.
Atlantida
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe. Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo.
(Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
Traganje za Zlatnim runom
Potonji je Obrenović, potomak Velikog Miloša, odlazio u večnost i istoriju svog naroda tek malo udobnije od stradalnika kuge ili Francuske revolucije. Beograd je svog vladara ispraćao hrkanjem.
*****
Ne pravi se Dušanovo Carstvo s pesmom u ustima i poverilačkim protestima u džepu, nego s dukatima u džepu i ćutanjem u ustima.
*****
Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku strminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.
Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti.
Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti. Principi su, u međuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
Zlatno runo
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
Sabrana pisma iz tuđine
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina.
Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literaturi Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga što se zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nečega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kad se dogodi, odlazi u njenu podsvest.
Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno učestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louisu XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži „Rien“ („Ništa“).
Godine koje su pojeli skakavci
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
Stope u pesku
U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju.
*****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima.
U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži.
Atlantida
Wednesday, September 26, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVI
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.
Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijelnost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijelnost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.
Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante, ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji veoma slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, već kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
Rađanje Atlantide
U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
*****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
1999
Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
Tamo gde loze plaču
Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima.
*****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.
A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
*****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom.
I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
*****
U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
*****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
*****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
Zlatno doba dijaloga
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.
Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijelnost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijelnost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.
Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante, ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji veoma slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, već kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
Rađanje Atlantide
U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
*****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
1999
Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
Tamo gde loze plaču
Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima.
*****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.
A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
*****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom.
I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
*****
U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
*****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
*****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
Zlatno doba dijaloga
Tuesday, September 25, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXV
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXV
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Naša istorija, a sa njom i mi, njeni podnosioci, još nismo zreli za vodvilj, još smo pod tamnim velom tragedije, još toliko duboko u vlastitoj prošlosti da bi svaki vedar pogled na nju, svako odustajanje od besa, plača, sumnje, prezira ili zanosa, pa bilo da je posredi 1941, 1690, 1813, 1915. ili 1944, o 1389. i sličnim datumima da ne govorimo, izazivao posledice za koje se ne otima nijedan pisac, ako je čovek, u šta ponekad verujem.
„Rajnske zadušnice“
Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene. Ona i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.
*****
Život je – čovek u privremenoj zabludi. Istorija je – humanitet u trajnoj zabludi.
*****
Grčka je istorija povest značenja, a ne činjenica, kao što je grčko pozorište drama značenja, a ne događaja. Zato grčke drame deluju kao istine, a naše samo kao priče. Ali zato grčka istorija deluje kao priča sa značenjem, a naša istorija je istina bez značenja.
*****
Pre nego što definišemo ludilo ne možemo objasniti istoriju. Pošto još nemamo definiciju ludila, nemamo ni objašnjenje svoje istorije.
*****
Istorija je uvek onakva kakav je njen narod, narod kome se ona događa. Mi smo nepredvidljivi zato što nemamo jedan način mišljenja. Mi smo neracionalni zato što ne poštujemo naloge razuma kojim raspolažemo. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života. Naše su zablude i juče i danas i sutra. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti.
*****
Istorija može biti učiteljica života, ali ne može biti učiteljica istorije.
*****
Istorija nije ono što se dogodilo već ono što želimo ili ne želimo da se dogodilo.
*****
Veli se: uvek će morati biti onih koji iznose tuđe đubre. To je istina, ali naši đubretari ne biraju đubre. Odnose samo ono što mi pred vrata ostavimo. Istorijski đubretari biraju, i odnoseći na đubrište ono što za đubre nije, pravo đubre ostavljaju da nam pred vratima smrdi.
*****
Istorija je realizacija jedne mogućnosti među nebrojenim. Moguće je pretpostaviti nebrojeno istorija čovečanstva, a da među njima ne bude ona prava.
*****
U istoriji je to tako: jedan period za nekoga je zlatan, ali on ne može biti zlatan ukoliko u isto vreme za nekog drugog nije crn. Istorija uvek izgleda kao jedna priča, koju priča više ljudi, uvek tako različito da to prestaje da bude jedna ista priča.
*****
U istoriji stvari se odigravaju ovako: u meri u kojoj je najbolje smrt Dobrog, i idealno je smrt Realnog, a nedostižan san predstavlja umorstvo podnošljive Jave.
Život na ledu 1983/84
Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke. Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od kojih su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to – šminka. Šminka čini lice vidljivijim, ali ga ne stvara.
Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono „ustani i hodi!“, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi. Ličiće to možda na prošlost, ali prošlost neće biti.
Zlatno doba dijaloga
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Naša istorija, a sa njom i mi, njeni podnosioci, još nismo zreli za vodvilj, još smo pod tamnim velom tragedije, još toliko duboko u vlastitoj prošlosti da bi svaki vedar pogled na nju, svako odustajanje od besa, plača, sumnje, prezira ili zanosa, pa bilo da je posredi 1941, 1690, 1813, 1915. ili 1944, o 1389. i sličnim datumima da ne govorimo, izazivao posledice za koje se ne otima nijedan pisac, ako je čovek, u šta ponekad verujem.
„Rajnske zadušnice“
Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene. Ona i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.
*****
Život je – čovek u privremenoj zabludi. Istorija je – humanitet u trajnoj zabludi.
*****
Grčka je istorija povest značenja, a ne činjenica, kao što je grčko pozorište drama značenja, a ne događaja. Zato grčke drame deluju kao istine, a naše samo kao priče. Ali zato grčka istorija deluje kao priča sa značenjem, a naša istorija je istina bez značenja.
*****
Pre nego što definišemo ludilo ne možemo objasniti istoriju. Pošto još nemamo definiciju ludila, nemamo ni objašnjenje svoje istorije.
*****
Istorija je uvek onakva kakav je njen narod, narod kome se ona događa. Mi smo nepredvidljivi zato što nemamo jedan način mišljenja. Mi smo neracionalni zato što ne poštujemo naloge razuma kojim raspolažemo. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života. Naše su zablude i juče i danas i sutra. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti.
*****
Istorija može biti učiteljica života, ali ne može biti učiteljica istorije.
*****
Istorija nije ono što se dogodilo već ono što želimo ili ne želimo da se dogodilo.
*****
Veli se: uvek će morati biti onih koji iznose tuđe đubre. To je istina, ali naši đubretari ne biraju đubre. Odnose samo ono što mi pred vrata ostavimo. Istorijski đubretari biraju, i odnoseći na đubrište ono što za đubre nije, pravo đubre ostavljaju da nam pred vratima smrdi.
*****
Istorija je realizacija jedne mogućnosti među nebrojenim. Moguće je pretpostaviti nebrojeno istorija čovečanstva, a da među njima ne bude ona prava.
*****
U istoriji je to tako: jedan period za nekoga je zlatan, ali on ne može biti zlatan ukoliko u isto vreme za nekog drugog nije crn. Istorija uvek izgleda kao jedna priča, koju priča više ljudi, uvek tako različito da to prestaje da bude jedna ista priča.
*****
U istoriji stvari se odigravaju ovako: u meri u kojoj je najbolje smrt Dobrog, i idealno je smrt Realnog, a nedostižan san predstavlja umorstvo podnošljive Jave.
Život na ledu 1983/84
Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke. Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od kojih su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to – šminka. Šminka čini lice vidljivijim, ali ga ne stvara.
Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono „ustani i hodi!“, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi. Ličiće to možda na prošlost, ali prošlost neće biti.
Zlatno doba dijaloga
Monday, September 24, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIV
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIV
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Istorija, nažalost, ponavlja samo svoje mane.
*****
Uobražavamo da Bog liči na nas, kao da smo neki uzori savršenstva, verujemo da se prošlost ponašala kako bi se pod sličnim okolnostima ponašala sadašnjost koju poznajemo. Rekonstrukcija istorije je nemoguća.
*****
Istorija nam neće pobeći, a ni mi od nje, bojim se…
*****
Svašta smo učili, pa smo posle morali učiti kako sve to što pre da zaboravimo.
„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas Srbe.
Tamo gde loze plaču
U istoriji se od istorijskog kredita ništa brže ne iscrpljuje…
*****
Istorija ponekad može da ubija vrlo, vrlo dugo. Istorijske agonije ne mere se kalendarom nego našim osećanjima…
*****
Malter istorije je laž, krv i znoj…
*****
Racionalno ostaje za knjige u kojima se post festum naširoko objašnjava zašto se nešto idealno i racionalno završilo opštim iracionalnim klanjem.
Zlatno runo
Moje će teme, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročit rodoljub, u tom respektu ja sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje.
Što se tiče mog odnosa spram istorijskih događaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje složeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko, konzervativniji u boljem smislu te reči.
*****
Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda. Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.
Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonitosti, proizvoljnosti su joj strane. Ako se događaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.
Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što izazivanje duhova nije moguće bez stanja transa.
Zlatno doba dijaloga
Gde je mnogo istorije, malo je sreće.
*****
Trojanski konj je još uvek slavnija ličnost Trojanskog rata od Ahila i Hektora.
*****
Istorija je, zapravo, naša vlastita konfuzija, samo ciklično raspoređena.
*****
Istorija ima vrednosti samo za narode kojima tek predstoji. Za one što su je imali, više je od štete nego od koristi. Pretvara se u iluziju koja se skupo plaća.
Zlatno runo
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Istorija, nažalost, ponavlja samo svoje mane.
*****
Uobražavamo da Bog liči na nas, kao da smo neki uzori savršenstva, verujemo da se prošlost ponašala kako bi se pod sličnim okolnostima ponašala sadašnjost koju poznajemo. Rekonstrukcija istorije je nemoguća.
*****
Istorija nam neće pobeći, a ni mi od nje, bojim se…
*****
Svašta smo učili, pa smo posle morali učiti kako sve to što pre da zaboravimo.
„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas Srbe.
Tamo gde loze plaču
U istoriji se od istorijskog kredita ništa brže ne iscrpljuje…
*****
Istorija ponekad može da ubija vrlo, vrlo dugo. Istorijske agonije ne mere se kalendarom nego našim osećanjima…
*****
Malter istorije je laž, krv i znoj…
*****
Racionalno ostaje za knjige u kojima se post festum naširoko objašnjava zašto se nešto idealno i racionalno završilo opštim iracionalnim klanjem.
Zlatno runo
Moje će teme, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročit rodoljub, u tom respektu ja sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje.
Što se tiče mog odnosa spram istorijskih događaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje složeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko, konzervativniji u boljem smislu te reči.
*****
Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda. Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.
Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonitosti, proizvoljnosti su joj strane. Ako se događaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.
Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što izazivanje duhova nije moguće bez stanja transa.
Zlatno doba dijaloga
Gde je mnogo istorije, malo je sreće.
*****
Trojanski konj je još uvek slavnija ličnost Trojanskog rata od Ahila i Hektora.
*****
Istorija je, zapravo, naša vlastita konfuzija, samo ciklično raspoređena.
*****
Istorija ima vrednosti samo za narode kojima tek predstoji. Za one što su je imali, više je od štete nego od koristi. Pretvara se u iluziju koja se skupo plaća.
Zlatno runo
Friday, September 21, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Stvarno agregatno stanje istorije je gasovito, nalik dimu, koji neprestano menja pojavu, i kad najzad uspemo da ga uočimo, ostavlja na našem saznanju jedva po koju kapljicu istine. A pod takvim uslovima, kakvog smisla ima i najsavesnija istoriografija?
*****
Zbog urođene boljke inteligencije i njene zablude da reč popravlja delo treba se uzdržati od dobronamerne intervencije koja od naše istorije pravi ugodnu bajku za uspavljivanje savesti.
*****
Istoričari su prekopači kanti za đubre, ali nisu oni krivi što su ljudi od istorije napravili kantu za đubre.
*****
Svi smo mi i poraženi i pobednici, i žrtve i krvnici, pioni iste istorije i, ma sa koje strane bili, braća po nevolji. Neka mrtvi sahrane svoje mrtve!
*****
Povremene omaške u našim idejama o prošlosti ne moraju da znače kako je istoriografija kao nauka promašena. Istoriografija je, kao i sve na ovom polovičnom svetu, kompromis. Kompromis između stvarne istorije i ljudske potrebe. Ali takva je i sama istorija. Hibrid.
*****
Dobri istoričari ne smeju nikome da pripadaju. Nikome osim istoriji. ***** Neophodnost izvesnih istorijskih sredstava dokazuju se važnošću ciljeva, koji se njima postižu. Vrednosti tih ciljeva zaključuju se iz bezvrednosti nekih drugih.
*****
U ljudskoj istoriji kao i u pojedinačnoj povesti neka Misao uvek prethodi Činu ili Delu.
*****
Sve je režija. Istoriju režiramo mi. Ali i ona režira nas. Režiramo i jedni druge. Režiramo događaje, jednako kao što oni nas režiraju. I sve je na ovom svetu jedna manje više uspela inscenacija.
*****
Marx je kazao da se istorija ponavlja. Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Izgleda, međutim, da se svaki događaj jednom odigran kao farsa zatim ponavlja kao tragedija.
*****
Tri četvrtine istorije od smaknuća se sastoji, a ona četvrta od intriga kojima se smaknuća pripravljaju. *****
Ljude nije briga za sitne ljude. Takvih ima na milione. Istorija je samo od njih i sačinjena. Sve ostalo – Hitler, Staljin, Mussolini, Napoléon, Neron, Cezar, Aleksandar – samo su naslovi istorijskih poglavlja.
*****
Reference su važne, a ne iskopine i krčazi. Istorija se ne sastoji u kostrenim ogrlicama, okrnjenim vaznama i bedrenim kostimima sačuvanim u lavi, nego u odnosima, koji nisu sačuvani. U životu koji je u međuvremenu spržen.
*****
Istorija je zapravo naša adaptacija, adaptacija vrste, na neizbežnost pojedinačne smrti. Istorija je – prema Hegelu – ostvarivanje slobode putem niza uzastopnih ropstava nužnostima.
*****
Istorija je samo kriminalna priča, snabdevena, da bi se prerušila u nauku, brojnim fusnotama i ibidemima. Sadizam i egzibicionizam u čistom Dijamantu. Paranoje sa referencama na epilepsiju. *****
Napredak u istoriji ne postoji. Napredak u istoriji je nemoguć. Nemoguć uprkos prividu da ga dijalektika, izražena kroz sintetičko prevladavanje protivrečja između teze i antiteze, čini nužnim. Jer ono što sintezom kao kompromis dobijamo, uvek je niži od oblika što smo ga u tezi i antitezi već imali.
Pretpostaviti da u istoriji postoji napredak, osim, eventualno, konstantnog napretka u saznanju da nikakav napredak nije moguć, isto je kao nadati se da ćemo mešanjem dve boje dobiti treću, koja će od obe prvobitne biti bolja.
Kako upokojiti vampira
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTORIJA
Stvarno agregatno stanje istorije je gasovito, nalik dimu, koji neprestano menja pojavu, i kad najzad uspemo da ga uočimo, ostavlja na našem saznanju jedva po koju kapljicu istine. A pod takvim uslovima, kakvog smisla ima i najsavesnija istoriografija?
*****
Zbog urođene boljke inteligencije i njene zablude da reč popravlja delo treba se uzdržati od dobronamerne intervencije koja od naše istorije pravi ugodnu bajku za uspavljivanje savesti.
*****
Istoričari su prekopači kanti za đubre, ali nisu oni krivi što su ljudi od istorije napravili kantu za đubre.
*****
Svi smo mi i poraženi i pobednici, i žrtve i krvnici, pioni iste istorije i, ma sa koje strane bili, braća po nevolji. Neka mrtvi sahrane svoje mrtve!
*****
Povremene omaške u našim idejama o prošlosti ne moraju da znače kako je istoriografija kao nauka promašena. Istoriografija je, kao i sve na ovom polovičnom svetu, kompromis. Kompromis između stvarne istorije i ljudske potrebe. Ali takva je i sama istorija. Hibrid.
*****
Dobri istoričari ne smeju nikome da pripadaju. Nikome osim istoriji. ***** Neophodnost izvesnih istorijskih sredstava dokazuju se važnošću ciljeva, koji se njima postižu. Vrednosti tih ciljeva zaključuju se iz bezvrednosti nekih drugih.
*****
U ljudskoj istoriji kao i u pojedinačnoj povesti neka Misao uvek prethodi Činu ili Delu.
*****
Sve je režija. Istoriju režiramo mi. Ali i ona režira nas. Režiramo i jedni druge. Režiramo događaje, jednako kao što oni nas režiraju. I sve je na ovom svetu jedna manje više uspela inscenacija.
*****
Marx je kazao da se istorija ponavlja. Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Izgleda, međutim, da se svaki događaj jednom odigran kao farsa zatim ponavlja kao tragedija.
*****
Tri četvrtine istorije od smaknuća se sastoji, a ona četvrta od intriga kojima se smaknuća pripravljaju. *****
Ljude nije briga za sitne ljude. Takvih ima na milione. Istorija je samo od njih i sačinjena. Sve ostalo – Hitler, Staljin, Mussolini, Napoléon, Neron, Cezar, Aleksandar – samo su naslovi istorijskih poglavlja.
*****
Reference su važne, a ne iskopine i krčazi. Istorija se ne sastoji u kostrenim ogrlicama, okrnjenim vaznama i bedrenim kostimima sačuvanim u lavi, nego u odnosima, koji nisu sačuvani. U životu koji je u međuvremenu spržen.
*****
Istorija je zapravo naša adaptacija, adaptacija vrste, na neizbežnost pojedinačne smrti. Istorija je – prema Hegelu – ostvarivanje slobode putem niza uzastopnih ropstava nužnostima.
*****
Istorija je samo kriminalna priča, snabdevena, da bi se prerušila u nauku, brojnim fusnotama i ibidemima. Sadizam i egzibicionizam u čistom Dijamantu. Paranoje sa referencama na epilepsiju. *****
Napredak u istoriji ne postoji. Napredak u istoriji je nemoguć. Nemoguć uprkos prividu da ga dijalektika, izražena kroz sintetičko prevladavanje protivrečja između teze i antiteze, čini nužnim. Jer ono što sintezom kao kompromis dobijamo, uvek je niži od oblika što smo ga u tezi i antitezi već imali.
Pretpostaviti da u istoriji postoji napredak, osim, eventualno, konstantnog napretka u saznanju da nikakav napredak nije moguć, isto je kao nadati se da ćemo mešanjem dve boje dobiti treću, koja će od obe prvobitne biti bolja.
Kako upokojiti vampira
Thursday, September 20, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Istina je uistinu čudnija od fikcije. Čudnija je jer je mnogo ređa. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onog čega ima u izobilju.
Sabrana pisma iz tuđine
Ljudsku istinu spaja slučaj i nužda, zavisno od gledišta, a ponekad i oboje. Između svega oduvek je postojao nekakav most. Samo ga valja prepoznati.
Atlantida
ISTORIJA
Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda. Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti.
Propadanje je naličje rađanja. Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze? Za sada verujem da može.
Istorija pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništen, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog.
Nema razloga za istorijski pesimizam.
Političke sveske
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
*****
Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti“ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivurečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
Život na ledu 1955/59
Obratiti se istoriji znači pretpostaviti da se ona ponavlja, da se ona odista ponavlja, ali u svojim najopštijim, sumarnim, takoreći, praiskonskim i funkcionalnim formama, to meni izgleda nesumnjivo (ratovi). Istorija je zapravo alegorija ljudskog duha. Najzad, nije svejedno razvija li ili ne razvija moju aktuelnu političku uvežbanost studija Francuske revolucije ili istorija srpskih političkih stranaka, atinske demokratije ili Vajmarske Nemačke.
Jer ako razvija, onda se politička veština sastoji više u istorijsko-političkom obrazovanju nego u državničkoj intuiciji. (Politička veština svela bi se na tehniku upravljanja a političari bi u odnosu na biće istorije bili puki pijanisti u odnosu na kompozitore čije nadahnuće sviraju.) Ako ne razvija, onda istorijsko obrazovanje treba odbaciti. Ne umanjuje li ih možda? Analogija je smrt politike.
Državnik čija je glava pozornica kolosalnih istorijskih scena teško će od sveta načiniti pozornicu jedne nove, ukoliko se to uopšte može; on tačnije zapaža istorijske identičnosti nego distinkcije; on umrtvljuje živu istoriju iz pijeteta prema mrtvoj. (Zaboravljajući pritom da mrtva istorija, istorija koja se desila sebi, više nije istorija.)
Političke sveske
Istorija je drama koja se ponavlja. Ali istorija je i drama koja, od premijere do poslednjeg izvođenja, trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo – kraj. Najčešće krvav.
Tamo gde loze plaču
Istorija je apelacija. Nije tu da sudi, nego da ispravlja naše zablude. Ukoliko već nisu u grobu. Kad na nju dođe red, u grobu će ležati i naše istine i naše zablude.
„Tezeju, jesi li ubio Minotaura?“
Istoričaru naše slavne savremenosti ne vredi da izvlači naravoučenija iz predmeta svojih istraživanja, jer nema ni vremena da ih oživotvori, ni moći da osigura njihovu primenu u budućnosti.
*****
Istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu i mrtvu ljušturu, ostavljajući izvan saznanja i osećanja sve što se stvarno zbivalo pod tim enigmatskim šiframa prošlosti, pa ma to imalo najsurovije oblike patnji, iskušenja i smrti, a što čini jedini relevantan sadržaj prave istorije, koja nikada neće biti napisana.
Kako upokojiti vampira
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Istina je uistinu čudnija od fikcije. Čudnija je jer je mnogo ređa. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onog čega ima u izobilju.
Sabrana pisma iz tuđine
Ljudsku istinu spaja slučaj i nužda, zavisno od gledišta, a ponekad i oboje. Između svega oduvek je postojao nekakav most. Samo ga valja prepoznati.
Atlantida
ISTORIJA
Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti. Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski. Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda. Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti.
Propadanje je naličje rađanja. Jedan antiinstorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da li je neizbežno? Da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze? Za sada verujem da može.
Istorija pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek svemoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništen, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog.
Nema razloga za istorijski pesimizam.
Političke sveske
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
*****
Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti“ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivurečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
Život na ledu 1955/59
Obratiti se istoriji znači pretpostaviti da se ona ponavlja, da se ona odista ponavlja, ali u svojim najopštijim, sumarnim, takoreći, praiskonskim i funkcionalnim formama, to meni izgleda nesumnjivo (ratovi). Istorija je zapravo alegorija ljudskog duha. Najzad, nije svejedno razvija li ili ne razvija moju aktuelnu političku uvežbanost studija Francuske revolucije ili istorija srpskih političkih stranaka, atinske demokratije ili Vajmarske Nemačke.
Jer ako razvija, onda se politička veština sastoji više u istorijsko-političkom obrazovanju nego u državničkoj intuiciji. (Politička veština svela bi se na tehniku upravljanja a političari bi u odnosu na biće istorije bili puki pijanisti u odnosu na kompozitore čije nadahnuće sviraju.) Ako ne razvija, onda istorijsko obrazovanje treba odbaciti. Ne umanjuje li ih možda? Analogija je smrt politike.
Državnik čija je glava pozornica kolosalnih istorijskih scena teško će od sveta načiniti pozornicu jedne nove, ukoliko se to uopšte može; on tačnije zapaža istorijske identičnosti nego distinkcije; on umrtvljuje živu istoriju iz pijeteta prema mrtvoj. (Zaboravljajući pritom da mrtva istorija, istorija koja se desila sebi, više nije istorija.)
Političke sveske
Istorija je drama koja se ponavlja. Ali istorija je i drama koja, od premijere do poslednjeg izvođenja, trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo – kraj. Najčešće krvav.
Tamo gde loze plaču
Istorija je apelacija. Nije tu da sudi, nego da ispravlja naše zablude. Ukoliko već nisu u grobu. Kad na nju dođe red, u grobu će ležati i naše istine i naše zablude.
„Tezeju, jesi li ubio Minotaura?“
Istoričaru naše slavne savremenosti ne vredi da izvlači naravoučenija iz predmeta svojih istraživanja, jer nema ni vremena da ih oživotvori, ni moći da osigura njihovu primenu u budućnosti.
*****
Istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu i mrtvu ljušturu, ostavljajući izvan saznanja i osećanja sve što se stvarno zbivalo pod tim enigmatskim šiframa prošlosti, pa ma to imalo najsurovije oblike patnji, iskušenja i smrti, a što čini jedini relevantan sadržaj prave istorije, koja nikada neće biti napisana.
Kako upokojiti vampira
Wednesday, September 19, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXI
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Vlastiti um nam se otkriva kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći – konačna istina zauvek nam je odrečena, a sa njom i konačna sreća.
*****
Istina je da nas točak pokreće i da smo sa njim brži, ali ne zaboravimo nikad da točak upravlja i spravom za raspinjanje ljudi.
*****
Istine su podnošljive dok su naše.
*****
Kada bi čovek mogao ovladati uzrocima, posledice bi prestale biti neshvatljive, ali bi postale nepodnošljive. Ono za šta sada optužujemo slučaj morali bismo pripisati svojoj volji. Izgubili bismo nevinost, od žrtava bismo postali i zločinci. U tome smislu svako je saznanje smrtonosno, svako – klopka, kome ni u edenu nismo bili dorasli.
*****
Nemoguće je pomiriti težnju čoveka za istinama i težnju njegovog uma za dokazima. Lažima nisu potrebni dokazi – samo izgovori. Istina dokaza je u dokazivanju istine, a njihova laž u zabludi do koje nas dovodi. Obožavati slepo jednu istinu znači mrzeti sve dokaze za nju. Kad to postane nepodnošljivo, dolazi do preobraćeništva.
Tražiti dokaze za istinu isto je što i plesti omču za vešanje, jer dokazi ubijaju istinu, isto onako kao što omča ubija osuđenika na vešanju. Kad god sam tražio dokaze uvek sam ostao bez istine. Priroda je večna samo zato što ne živi zbog istine nego od istine.
*****
Svaka definicija osiromašuje istinu o pojmu koji definiše.
*****
Istine koje nema u pitanju nema ni u odgovoru.
Život na ledu 1983/84
Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Spalio je istinu Giordanoa Brunoa, na sramni ustuk naterao Galileja, ismejao Darwina. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.
Besnilo
Šta vredi istina ako je neprimenljiva?
*****
Onima koji vide tumačiti slepilo teško je, slepima objasniti vid – nemoguće je. A i mnoge stvari po sebi nisu jasne, ili ako jesu, o njima važe protivrečne teorije.
1999
U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama, ako se ne uklapaju u obrazac koji donosi korist.
Besnilo
Da bi neko „osvojio prostor za svoju istinu“, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban. Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbeđen snagom istine.
*****
Što se tiče praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku između dobra i zla, kao što je uostalom svi znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno. Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i – moralno poželjan. Za ono za šta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje – heroj.
(Šta se, međutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi. Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laži da bude istina, i zločinu da igra vrlinu.
Sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nacijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, međusobno antagona morala, od koji nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?
Zlatno doba dijaloga
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Vlastiti um nam se otkriva kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći – konačna istina zauvek nam je odrečena, a sa njom i konačna sreća.
*****
Istina je da nas točak pokreće i da smo sa njim brži, ali ne zaboravimo nikad da točak upravlja i spravom za raspinjanje ljudi.
*****
Istine su podnošljive dok su naše.
*****
Kada bi čovek mogao ovladati uzrocima, posledice bi prestale biti neshvatljive, ali bi postale nepodnošljive. Ono za šta sada optužujemo slučaj morali bismo pripisati svojoj volji. Izgubili bismo nevinost, od žrtava bismo postali i zločinci. U tome smislu svako je saznanje smrtonosno, svako – klopka, kome ni u edenu nismo bili dorasli.
*****
Nemoguće je pomiriti težnju čoveka za istinama i težnju njegovog uma za dokazima. Lažima nisu potrebni dokazi – samo izgovori. Istina dokaza je u dokazivanju istine, a njihova laž u zabludi do koje nas dovodi. Obožavati slepo jednu istinu znači mrzeti sve dokaze za nju. Kad to postane nepodnošljivo, dolazi do preobraćeništva.
Tražiti dokaze za istinu isto je što i plesti omču za vešanje, jer dokazi ubijaju istinu, isto onako kao što omča ubija osuđenika na vešanju. Kad god sam tražio dokaze uvek sam ostao bez istine. Priroda je večna samo zato što ne živi zbog istine nego od istine.
*****
Svaka definicija osiromašuje istinu o pojmu koji definiše.
*****
Istine koje nema u pitanju nema ni u odgovoru.
Život na ledu 1983/84
Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Spalio je istinu Giordanoa Brunoa, na sramni ustuk naterao Galileja, ismejao Darwina. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.
Besnilo
Šta vredi istina ako je neprimenljiva?
*****
Onima koji vide tumačiti slepilo teško je, slepima objasniti vid – nemoguće je. A i mnoge stvari po sebi nisu jasne, ili ako jesu, o njima važe protivrečne teorije.
1999
U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama, ako se ne uklapaju u obrazac koji donosi korist.
Besnilo
Da bi neko „osvojio prostor za svoju istinu“, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban. Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbeđen snagom istine.
*****
Što se tiče praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku između dobra i zla, kao što je uostalom svi znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno. Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i – moralno poželjan. Za ono za šta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje – heroj.
(Šta se, međutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi. Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laži da bude istina, i zločinu da igra vrlinu.
Sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nacijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, međusobno antagona morala, od koji nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?
Zlatno doba dijaloga
Tuesday, September 18, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXX
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXX
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Međe između istine i neistine, empirije i mašte, jave i sna, zbilje i razonode, a ko zna, možda i između sudbine i slučaja, nisu povučene ni jasno, ni zauvek. Većina naših padova, ponekad i naša veličina, potiče od neuviđanja granica koje „stvarno“ deli od „nestvarnog“, a „moguće“ razdvaja od „nemogućeg“. Snevači velikih snova, Izazivači bogova,
Tvorci netvorivog, Skakači preko ivica, Graditelji carstva, Skrvnitelji tajni, Letači bez krila, slepi su za te granice, čak i ako ih drugi opažaju. Njihove granice, kad ih imaju, u njima su.
„Kako zabaviti gospodina Martina“
Nema veće štete nego ako od nečega nema nikakve koristi.
*****
Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.
Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje.
Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.
*****
Iskrene ispovesti nisu odvratne zato što su prljave nago što su istinite.
Zlatno runo
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broda.
Rađanje Atlantide
Ima istina koje je bolje ne znati, ali ima stvari s kojima se ne smemo šaliti.
*****
Za istinu čovek mora nešto i žrtvovati.
„186. stepenik“
Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.
*****
Ako bi postojala samo jedna jedina misao, koja bi obuhvatala u sebi svu istinu i sve istine (odnosno iz koje bi sve ostale istine nužno i logično proizilazile), onda bi samo njeno saznavanje bilo dovoljno. Ostala bi saznanja došla po sebi. Ali, kakav bi nam život posle toga bio? Šta je život bez tajne? Golo drvo. Spoznanje ličilo bi na vešala. Plodovi saznanja u našem stomaku ne bi nas sprečili da ga kao vešala jednom najzad i upotrebimo.
*****
Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu, te svoj ritam podešavaju sa takođe prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.
Biva to u onim čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete, kao preko dana, nevidljivo jedinstvo između mrtvog i živog, gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba.
*****
Svako racionalno stizanje do tzv. istina pretpostavlja put traženja i lutanja, sumnje, biranja, odbacivanja. Istina koja tim putem do nas stiže, liči na meteorit izjeden prolaskom kroz svemir. Njegova je površina trajno oštećena isto onako kako je to naša istina sumnjama kroz koje se probijala.
*****
Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički doći do – hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropo-logika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.
Život na ledu 1983/84
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Međe između istine i neistine, empirije i mašte, jave i sna, zbilje i razonode, a ko zna, možda i između sudbine i slučaja, nisu povučene ni jasno, ni zauvek. Većina naših padova, ponekad i naša veličina, potiče od neuviđanja granica koje „stvarno“ deli od „nestvarnog“, a „moguće“ razdvaja od „nemogućeg“. Snevači velikih snova, Izazivači bogova,
Tvorci netvorivog, Skakači preko ivica, Graditelji carstva, Skrvnitelji tajni, Letači bez krila, slepi su za te granice, čak i ako ih drugi opažaju. Njihove granice, kad ih imaju, u njima su.
„Kako zabaviti gospodina Martina“
Nema veće štete nego ako od nečega nema nikakve koristi.
*****
Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.
Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje.
Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.
*****
Iskrene ispovesti nisu odvratne zato što su prljave nago što su istinite.
Zlatno runo
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broda.
Rađanje Atlantide
Ima istina koje je bolje ne znati, ali ima stvari s kojima se ne smemo šaliti.
*****
Za istinu čovek mora nešto i žrtvovati.
„186. stepenik“
Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.
*****
Ako bi postojala samo jedna jedina misao, koja bi obuhvatala u sebi svu istinu i sve istine (odnosno iz koje bi sve ostale istine nužno i logično proizilazile), onda bi samo njeno saznavanje bilo dovoljno. Ostala bi saznanja došla po sebi. Ali, kakav bi nam život posle toga bio? Šta je život bez tajne? Golo drvo. Spoznanje ličilo bi na vešala. Plodovi saznanja u našem stomaku ne bi nas sprečili da ga kao vešala jednom najzad i upotrebimo.
*****
Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu, te svoj ritam podešavaju sa takođe prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.
Biva to u onim čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete, kao preko dana, nevidljivo jedinstvo između mrtvog i živog, gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba.
*****
Svako racionalno stizanje do tzv. istina pretpostavlja put traženja i lutanja, sumnje, biranja, odbacivanja. Istina koja tim putem do nas stiže, liči na meteorit izjeden prolaskom kroz svemir. Njegova je površina trajno oštećena isto onako kako je to naša istina sumnjama kroz koje se probijala.
*****
Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički doći do – hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropo-logika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.
Život na ledu 1983/84
Monday, September 17, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIX
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIX
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISKUSTVO
Iskustva nemaju osobinu da se šire van događaja koji ih obrazuju. Njihove valencije su strogo ograničene preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
*****
Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je učinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, pravi nas budalama.
*****
Ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti.
Život na ledu 1955/59
Nikome, Simeone, ne veruj, nikome do sebi, pa i sebi samo napola.
*****
Na putovanjima svojim pazite da svedoke imate kad vam trebaju, i nemate ako vam potrebni nisu. I znajte da i duvari protivu vas svedočiti mogu.
*****
Iskustvo nas uči da lep početak nijedan kraj na lepotu ne obavezuje, zatim, da se svaki lep dan ne mora odmah zorom pokazati.
Zlatno runo
Za neprijatna iskustva kaže se da trebaju čoveku kao rupa u glavi. Mnoga naša iskustva takvog su kova.
*****
Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje. Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života.
Razum je, dakle, prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu.
*****
Iskustvo smeta dubljoj spoznaji. Iskustvo je već jedna spoznaja, kraj koje zbog njene težine i momenta lične zainteresovanosti, nemoguće su neke druge, osobito antagone, ma koliko po sebi bile dublje.
Život na ledu 1983/84
Čudno je to s iskustvom; jeste li nešto stekli, ne možete znati odmah. Sve se može završiti kao sa Maksimom koji je otišao u Zagreb i sa Maksimom koji se iz Zagreba vratio. A može se desiti da na tom iskustvu zasnovanu promenu osetite tek kad se praktično suočite sa načinom života od koga ste pobegli. Iskustvo je otrov sporog dejstva, osetite ga kad na njega ne računate i putevima koje uopšte niste predvideli.
Zlatno doba dijaloga
ISTINA
Istina postaje zlatna tek kada se očisti sumnjom. Čista istina mora biti isprata iz sto voda. Ako pri tome iščezne, šta mari!
Život na ledu 1955/59
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.
*****
Kada se negativno nepostojanje bude bićem potrošilo u Apsurd, sigurno je da nikakve istine više neće biti, jer istina će biti samo pozitivno nepostojanje, dakle Bog. Istina ljudska ima i ljudsko obeležje; ona neizostavno troši jednu struju naše svrhe; ona nas iscrpljuje za račun samog sveta; odgovornost naših istina zato nije tako velika kako bi se htelo; i naša sloboda ograničena nužnošću.
*****
Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
Filosofske sveske
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISKUSTVO
Iskustva nemaju osobinu da se šire van događaja koji ih obrazuju. Njihove valencije su strogo ograničene preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
*****
Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je učinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, pravi nas budalama.
*****
Ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti.
Život na ledu 1955/59
Nikome, Simeone, ne veruj, nikome do sebi, pa i sebi samo napola.
*****
Na putovanjima svojim pazite da svedoke imate kad vam trebaju, i nemate ako vam potrebni nisu. I znajte da i duvari protivu vas svedočiti mogu.
*****
Iskustvo nas uči da lep početak nijedan kraj na lepotu ne obavezuje, zatim, da se svaki lep dan ne mora odmah zorom pokazati.
Zlatno runo
Za neprijatna iskustva kaže se da trebaju čoveku kao rupa u glavi. Mnoga naša iskustva takvog su kova.
*****
Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje. Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života.
Razum je, dakle, prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu.
*****
Iskustvo smeta dubljoj spoznaji. Iskustvo je već jedna spoznaja, kraj koje zbog njene težine i momenta lične zainteresovanosti, nemoguće su neke druge, osobito antagone, ma koliko po sebi bile dublje.
Život na ledu 1983/84
Čudno je to s iskustvom; jeste li nešto stekli, ne možete znati odmah. Sve se može završiti kao sa Maksimom koji je otišao u Zagreb i sa Maksimom koji se iz Zagreba vratio. A može se desiti da na tom iskustvu zasnovanu promenu osetite tek kad se praktično suočite sa načinom života od koga ste pobegli. Iskustvo je otrov sporog dejstva, osetite ga kad na njega ne računate i putevima koje uopšte niste predvideli.
Zlatno doba dijaloga
ISTINA
Istina postaje zlatna tek kada se očisti sumnjom. Čista istina mora biti isprata iz sto voda. Ako pri tome iščezne, šta mari!
Život na ledu 1955/59
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.
*****
Kada se negativno nepostojanje bude bićem potrošilo u Apsurd, sigurno je da nikakve istine više neće biti, jer istina će biti samo pozitivno nepostojanje, dakle Bog. Istina ljudska ima i ljudsko obeležje; ona neizostavno troši jednu struju naše svrhe; ona nas iscrpljuje za račun samog sveta; odgovornost naših istina zato nije tako velika kako bi se htelo; i naša sloboda ograničena nužnošću.
*****
Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
Filosofske sveske
Friday, September 14, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVIII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVIII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Inteligencija nije prvi uslov održanja vrste. Čovek ima bedan kvocijent inteligencije, pa ipak, neuporedivo veći od muve. A muva preživljava, iako smo se svi udružili da je uništimo. Bakterija je još manje umna od muve, ali joj to ne smeta da s virusima bude najmoćnije živo biće u kosmosu. Mahovina i paprat uopšte nemaju mozga, a praktično su neuništive.
Čovek u međuvremenu propada. Izgleda, dakle, da je niža inteligencija otpornija od više. Da je ona ponekad, u spoju s nekim drugim faktorima, kao što su moral, kultura, religija ili narodni mitovi, čak i štetna za održanje.
Atlantida
Liberalna inteligencija Evrope, čak i pre zabluda u pogledu onoga što se događa u Sovjetskom Savezu, nije bila naročito poznata po razumnom odmeravanju posledica svojih intelektualnih opredeljenja. U celini, suviše često je podsećala na zapadnoevropske entuzijaste Oktobra, koji su se oduševljavali dobrim snabdevanjem Moskve, posmatrajući zatvorene kamione kako, pod firmom „Sveže meso“, odvode ljude u smrt.
„Umetnost i stvarnost“
INTERESOVANJE
Problemski žar, kako veli William James, postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Pitanje je samo šta će ga razbuktati – sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine, roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija.
Život na ledu 1955/59
INTUICIJA
Iz stoleća u stoleće inteligencija je sve više dokazivala svoju korisnost i kada je trebalo preživeti kao jedinka ili kao vrsta ili kada je trebalo svoj život učiniti lakšim. Naše zarobljeništvo tako od prinudnog postalo je dobrovoljno.
Pa i kada nam se sada gaseći se, tokom istorije vrste, intuicija javi i obasja nas nekim neočekivanim saznanjem do koga inteligencija nije mogla dopreti, upozna sa nekom dubljom istinom iza privida realnosti, mi je se plašimo, mi u nju sumnjamo, mi je proglašavamo animalnom ili demonskom.
Rađanje Atlantide
Mašta je nerazvijena inteligencija intuicije.
Život na ledu 1983/84
IRONIJA
Predlažem da se strane reči, od kojih većinu čine hrvatske, kao nekada blasfemične knjige, javno spaljuju na trgu, uz glazbu, naravno. Moglo bi ih se obesiti o kandelabre kada o njima već ne bi visile Krležine laterne koje osvetljavaju suludu, krvavu nokturnu imperijalističke Europe.
Korespondencija kao život I
Nije prijatno odazvati se ljubaznom pozivu na večeru, pa tamo za stolom ustanoviti da je čovek predviđen za glavno jelo.
Kako upokojiti vampira
Najzad sam shvatio šta je klasni neprijatelj. Moj klasni neprijatelj su ptice koje zoblju u bašti moju muku i moj trud. Upravo sam u teškoj fazi, da li pucati iz pištolja u njih – a ja sam protivu nasilja – ili sipati otrov, to je diplomatski način.
*****
Vreme je grozno, Englezi su sjajni, upravo se privikavaju na visoke takse za bogate a manje za siromašne, što je teško, jer je u prvom redu nekorisno: od toga siromašni neće postati ništa bogatiji, a bogati će i tako bogati ostati; a zatim je i nepravedno, umesto da ne uzimaš od onoga koji ima i koji je već samim tim posvedočio da to ume i da sačuva, nego da mu daješ, ti od njega uzimaš a daješ onome koji je već siromaštvom dokazao da nije za posed.
Korespondencija kao život I
Moja ironija ne potiče od zlovolje ili mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je osmeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.
*****
U socijalističkoj zemlji dinar ne znači ništa, samo – čovek.
*****
Nalazimo se u vremenu u kome je ispunjavanje obaveza (dugova) prva građanska dužnost (druga je pravljenje dugova).
*****
Kao najbolji lek za bolest predlažem – pisanje. Ako pri tom može da se to tera najmanje 12 sati dnevno, da se puši 60 cigareta i da se od vremena do vremena čovek predaje alkoholu, videće se da to nijedna bolest ne može podneti, morala bi pobeći.
*****
Ironija ulazi u taj književni lonac kao moj opšti pogled na stvari. Ona je konstitutivni deo mog književnog rukopisa. Ona nije namerna, ona je prirodna, dakle, u mom slučaju, neizbežna. Ona se, naravno, sa objektivnošću ne slaže. Ali ja nikada nisam tvrdio da sam objektivan. Ja sam samo govorio kako prema nepristrasnosti imam izvesnu racionalnu težnju. A od toga što čovek želi, do onoga što može i stvarno hoće, put je dug, a često i neprohodan.
Zlatno doba dijaloga
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Inteligencija nije prvi uslov održanja vrste. Čovek ima bedan kvocijent inteligencije, pa ipak, neuporedivo veći od muve. A muva preživljava, iako smo se svi udružili da je uništimo. Bakterija je još manje umna od muve, ali joj to ne smeta da s virusima bude najmoćnije živo biće u kosmosu. Mahovina i paprat uopšte nemaju mozga, a praktično su neuništive.
Čovek u međuvremenu propada. Izgleda, dakle, da je niža inteligencija otpornija od više. Da je ona ponekad, u spoju s nekim drugim faktorima, kao što su moral, kultura, religija ili narodni mitovi, čak i štetna za održanje.
Atlantida
Liberalna inteligencija Evrope, čak i pre zabluda u pogledu onoga što se događa u Sovjetskom Savezu, nije bila naročito poznata po razumnom odmeravanju posledica svojih intelektualnih opredeljenja. U celini, suviše često je podsećala na zapadnoevropske entuzijaste Oktobra, koji su se oduševljavali dobrim snabdevanjem Moskve, posmatrajući zatvorene kamione kako, pod firmom „Sveže meso“, odvode ljude u smrt.
„Umetnost i stvarnost“
INTERESOVANJE
Problemski žar, kako veli William James, postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Pitanje je samo šta će ga razbuktati – sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine, roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija.
Život na ledu 1955/59
INTUICIJA
Iz stoleća u stoleće inteligencija je sve više dokazivala svoju korisnost i kada je trebalo preživeti kao jedinka ili kao vrsta ili kada je trebalo svoj život učiniti lakšim. Naše zarobljeništvo tako od prinudnog postalo je dobrovoljno.
Pa i kada nam se sada gaseći se, tokom istorije vrste, intuicija javi i obasja nas nekim neočekivanim saznanjem do koga inteligencija nije mogla dopreti, upozna sa nekom dubljom istinom iza privida realnosti, mi je se plašimo, mi u nju sumnjamo, mi je proglašavamo animalnom ili demonskom.
Rađanje Atlantide
Mašta je nerazvijena inteligencija intuicije.
Život na ledu 1983/84
IRONIJA
Predlažem da se strane reči, od kojih većinu čine hrvatske, kao nekada blasfemične knjige, javno spaljuju na trgu, uz glazbu, naravno. Moglo bi ih se obesiti o kandelabre kada o njima već ne bi visile Krležine laterne koje osvetljavaju suludu, krvavu nokturnu imperijalističke Europe.
Korespondencija kao život I
Nije prijatno odazvati se ljubaznom pozivu na večeru, pa tamo za stolom ustanoviti da je čovek predviđen za glavno jelo.
Kako upokojiti vampira
Najzad sam shvatio šta je klasni neprijatelj. Moj klasni neprijatelj su ptice koje zoblju u bašti moju muku i moj trud. Upravo sam u teškoj fazi, da li pucati iz pištolja u njih – a ja sam protivu nasilja – ili sipati otrov, to je diplomatski način.
*****
Vreme je grozno, Englezi su sjajni, upravo se privikavaju na visoke takse za bogate a manje za siromašne, što je teško, jer je u prvom redu nekorisno: od toga siromašni neće postati ništa bogatiji, a bogati će i tako bogati ostati; a zatim je i nepravedno, umesto da ne uzimaš od onoga koji ima i koji je već samim tim posvedočio da to ume i da sačuva, nego da mu daješ, ti od njega uzimaš a daješ onome koji je već siromaštvom dokazao da nije za posed.
Korespondencija kao život I
Moja ironija ne potiče od zlovolje ili mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je osmeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.
*****
U socijalističkoj zemlji dinar ne znači ništa, samo – čovek.
*****
Nalazimo se u vremenu u kome je ispunjavanje obaveza (dugova) prva građanska dužnost (druga je pravljenje dugova).
*****
Kao najbolji lek za bolest predlažem – pisanje. Ako pri tom može da se to tera najmanje 12 sati dnevno, da se puši 60 cigareta i da se od vremena do vremena čovek predaje alkoholu, videće se da to nijedna bolest ne može podneti, morala bi pobeći.
*****
Ironija ulazi u taj književni lonac kao moj opšti pogled na stvari. Ona je konstitutivni deo mog književnog rukopisa. Ona nije namerna, ona je prirodna, dakle, u mom slučaju, neizbežna. Ona se, naravno, sa objektivnošću ne slaže. Ali ja nikada nisam tvrdio da sam objektivan. Ja sam samo govorio kako prema nepristrasnosti imam izvesnu racionalnu težnju. A od toga što čovek želi, do onoga što može i stvarno hoće, put je dug, a često i neprohodan.
Zlatno doba dijaloga
Thursday, September 13, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti deukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
Godine koje su pojeli skakavci
INTELIGENCIJA
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.
Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenje inteligencije o samoj sebi.
Tamo gde loze plaču
Većina ljudi ne ide do kraja ni u čemu, kao da je inteligencija shvatila poruku prirode da krajnosti propadaju, a „zlatna sredina“, „svemoćna prosečnost“, nadživljava. Krajnosti, ma u kom pravcu, jedinku izlažu riziku. Riziku zaostajanja ili riziku preticanja. Opasnostima što ih donosi moć, jednako kao i nemoć. A pošto je inteligencija u prvom redu i funkcija i instrument nagona za održanjem, ona je uvek „poremećena“, kad god nas gura u neprilike.
„Generali ili Srodstvo po oružju“
Intelektu se ne može osporiti, a da mu se ne povredi osnova i porekne svrha, da se bavi svakim problemom pred koji nas život postavlja. U strogo filosofskom smislu, za Intelekt nema zabranjenih tema, ni po sebi nemoralnih spekulacija. Nemoralna može biti samo njihova upotreba.
Mi ne možemo optužiti naučnike za otkrivanje principa pomoću kojih smo napravili atomsku bombu. Ne smemo držati da su otkrića na polju eugenike, genetike, neuropsihijatrije i teorijske biologije nemoralna sve dok se putem njih ne počnu preudešavati naši mozgovi, pa i onda tek ako se u nekom negativnom smeru upućuju.
Kako upokojiti vampira
Shvatanje je uporna uspomena antropocentrične inteligencije, koje nas kažnjava besmislenim zadatkom – kvadraturom kruga vrste – jer smo izgubili sposobnost da stvari bez posrednika osećamo, da sve neposredno znamo. Programirana da shvata, inteligencija nastavlja da se oko tog programa trudi, premda je on već davno izgubio svrhu.
Shvatanje ima smisla samo ako nekud vodi, ako izvan sebe i neki cilj ostvaruje. Ali, pošto ni o kakvom cilju ništa ne znamo – čemu da shvatamo, šta, zapravo, da shvatamo? Ali se igrati shvatanja možemo. Ali budući da je shvatanje, ne samo nemoguće, već i nepotrebno, od shvatanja nema ni štete.
„Kategorički zahtev“
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu ostaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robovanja inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, ono ne postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna.
Rađanje Atlantide
Obim naše inteligencije, uvek se može definisati i kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne – zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.
Ako obimu našeg saznanja o svetu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja, biće uvek i kora tajne, ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja, kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.
Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih krakova, nezavisno od obima tela prodire u tajnu tako duboko, da ostale spoznaje (ostale pipke) čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.
Život na ledu 1983/84
Dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni.
1999
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto. Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu kompjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.
Međutim empirija je takođe jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rođena odnosno odnegovana. Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
Rađanje Atlantide
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti deukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
Godine koje su pojeli skakavci
INTELIGENCIJA
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.
Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenje inteligencije o samoj sebi.
Tamo gde loze plaču
Većina ljudi ne ide do kraja ni u čemu, kao da je inteligencija shvatila poruku prirode da krajnosti propadaju, a „zlatna sredina“, „svemoćna prosečnost“, nadživljava. Krajnosti, ma u kom pravcu, jedinku izlažu riziku. Riziku zaostajanja ili riziku preticanja. Opasnostima što ih donosi moć, jednako kao i nemoć. A pošto je inteligencija u prvom redu i funkcija i instrument nagona za održanjem, ona je uvek „poremećena“, kad god nas gura u neprilike.
„Generali ili Srodstvo po oružju“
Intelektu se ne može osporiti, a da mu se ne povredi osnova i porekne svrha, da se bavi svakim problemom pred koji nas život postavlja. U strogo filosofskom smislu, za Intelekt nema zabranjenih tema, ni po sebi nemoralnih spekulacija. Nemoralna može biti samo njihova upotreba.
Mi ne možemo optužiti naučnike za otkrivanje principa pomoću kojih smo napravili atomsku bombu. Ne smemo držati da su otkrića na polju eugenike, genetike, neuropsihijatrije i teorijske biologije nemoralna sve dok se putem njih ne počnu preudešavati naši mozgovi, pa i onda tek ako se u nekom negativnom smeru upućuju.
Kako upokojiti vampira
Shvatanje je uporna uspomena antropocentrične inteligencije, koje nas kažnjava besmislenim zadatkom – kvadraturom kruga vrste – jer smo izgubili sposobnost da stvari bez posrednika osećamo, da sve neposredno znamo. Programirana da shvata, inteligencija nastavlja da se oko tog programa trudi, premda je on već davno izgubio svrhu.
Shvatanje ima smisla samo ako nekud vodi, ako izvan sebe i neki cilj ostvaruje. Ali, pošto ni o kakvom cilju ništa ne znamo – čemu da shvatamo, šta, zapravo, da shvatamo? Ali se igrati shvatanja možemo. Ali budući da je shvatanje, ne samo nemoguće, već i nepotrebno, od shvatanja nema ni štete.
„Kategorički zahtev“
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu ostaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robovanja inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, ono ne postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna.
Rađanje Atlantide
Obim naše inteligencije, uvek se može definisati i kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne – zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.
Ako obimu našeg saznanja o svetu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja, biće uvek i kora tajne, ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja, kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.
Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih krakova, nezavisno od obima tela prodire u tajnu tako duboko, da ostale spoznaje (ostale pipke) čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.
Život na ledu 1983/84
Dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni.
1999
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto. Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu kompjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.
Međutim empirija je takođe jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rođena odnosno odnegovana. Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
Rađanje Atlantide
Wednesday, September 12, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXVI
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Intelektualci su skloni pitanjima kao što su: smem li da žrtvujem druge bez njihovog pristanka? Postajem li ubicom ako izazovem smrt nedužnih, za čije se dobro navodno borim? Ko je važniji i vredniji: čovek ili ideja?
*****
Intelektualci su navikli da eliminišu zlo time što pred njim zatvaraju oči. Ili ga, u najgorem slučaju, objašnjavaju kao neizbežan uslov za ostvarivanje nekog višeg cilja.
*****
Objašnjenje da Intelekt, i kada do zločina dovodi, ne može za taj zločin biti na odgovornost uzet, jer je on nenameran, ne može se primiti kao opravdanje. Inače bismo morali osloboditi krivice i sve ubice iz nehata i nebrižljivosti.
*****
Građanski intelektualac misli da je našao kompromis između savesti i straha, između ideala i razuma, između volje i uma, neba i podzemlja, raja i pakla, između svake proklete stvari na ovom svetu, koja bi pokušala da ga iz njegovog avetinjskog ležišta alibija izbaci.
*****
San je svakog intelektualca da prestane biti čovek i postane intelektualni čin.
*****
Duhovna načela intelektualca su plod tradicije, koju je sam stvorio u sukobu sa stvarnošću, koju je takođe sam stvorio u težnji da je prevaziđe nekom vernijom projekcijom tih načela.
Kako upokojiti vampira
Sve dobre žene špijuniraju svoje dobre muževe. I uopšte, špijunaža je danas jedan od najraširenijih načina intelektualnog života.
„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
On nije doktriner. On je otvoren za sve mogućnosti. To dokazuje da je intelektualac. Samo oni imaju uistinu istančan smisao za odvratna rešenja...
*****
Intelektualna elita nacije stoji nešto bolje od psa.
Zlatno runo
Camus je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi. Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti, koja se razlikuje od rimskog doba i rimske stvarnosti. Što se tiče borbenih pravila igara, ona su, osim osnovnog, da se mora pobediti, izmenjena utoliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi.
Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini. Danas, bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se može odnositi i na vas, ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.
*****
Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv, sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku, neke sporedne uličice.
Nauk bi dakle bio – ne učestvovati. Međutim, poneki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.
Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost po kojoj važi pravilo da se ne borite, i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje, i da budete svesni da vas on mora pobediti, i da samo ako ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.
Vi fingirate borbu, od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako da publika ne vidi kako je sve to namešteno.
Život na ledu 1983/84
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Intelektualci su skloni pitanjima kao što su: smem li da žrtvujem druge bez njihovog pristanka? Postajem li ubicom ako izazovem smrt nedužnih, za čije se dobro navodno borim? Ko je važniji i vredniji: čovek ili ideja?
*****
Intelektualci su navikli da eliminišu zlo time što pred njim zatvaraju oči. Ili ga, u najgorem slučaju, objašnjavaju kao neizbežan uslov za ostvarivanje nekog višeg cilja.
*****
Objašnjenje da Intelekt, i kada do zločina dovodi, ne može za taj zločin biti na odgovornost uzet, jer je on nenameran, ne može se primiti kao opravdanje. Inače bismo morali osloboditi krivice i sve ubice iz nehata i nebrižljivosti.
*****
Građanski intelektualac misli da je našao kompromis između savesti i straha, između ideala i razuma, između volje i uma, neba i podzemlja, raja i pakla, između svake proklete stvari na ovom svetu, koja bi pokušala da ga iz njegovog avetinjskog ležišta alibija izbaci.
*****
San je svakog intelektualca da prestane biti čovek i postane intelektualni čin.
*****
Duhovna načela intelektualca su plod tradicije, koju je sam stvorio u sukobu sa stvarnošću, koju je takođe sam stvorio u težnji da je prevaziđe nekom vernijom projekcijom tih načela.
Kako upokojiti vampira
Sve dobre žene špijuniraju svoje dobre muževe. I uopšte, špijunaža je danas jedan od najraširenijih načina intelektualnog života.
„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
On nije doktriner. On je otvoren za sve mogućnosti. To dokazuje da je intelektualac. Samo oni imaju uistinu istančan smisao za odvratna rešenja...
*****
Intelektualna elita nacije stoji nešto bolje od psa.
Zlatno runo
Camus je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi. Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo.
*****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
*****
Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti, koja se razlikuje od rimskog doba i rimske stvarnosti. Što se tiče borbenih pravila igara, ona su, osim osnovnog, da se mora pobediti, izmenjena utoliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi.
Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini. Danas, bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se može odnositi i na vas, ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.
*****
Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv, sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku, neke sporedne uličice.
Nauk bi dakle bio – ne učestvovati. Međutim, poneki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.
Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost po kojoj važi pravilo da se ne borite, i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje, i da budete svesni da vas on mora pobediti, i da samo ako ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.
Vi fingirate borbu, od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako da publika ne vidi kako je sve to namešteno.
Život na ledu 1983/84
Tuesday, September 11, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXV
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXV
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
IDEJA
Ideja koja počinje time da sobom objašnjava sve, završava time što ne može objasniti ni samu sebe. *****
Ima ideja koje se rađaju u stomaku, a ima i onih koje u njemu završavaju.
*****
Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti podvesti, dakle, nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.
*****
Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.
*****
Istorijsko iskustvo je pokazalo da su ideje nanele ljudima više zla nego svi ostali oblici ispoljavanja naše ljudskosti.
*****
Svaka se generacija pretežno bavi iluzijama prethodne, nesvesna da i sama stvara iluzije za svoje potomke. Ono što nas ograničava, to su naši očevi, a prirodno bi bilo da nas ograničavaju naši sinovi. No zato bi moralo da se predviđa budućnost, morali bismo imati sposobnost odlaska unapred, umesto što sada imamo moć da se jedino osvrćemo.
Nalazim da je lakše biti zarobljenik tuđih, nego zarobljenik vlastitih ideja. Od tuđih ideja najzad imate šanse da se oslobodite, od svojih vrlo teško, gotovo nikad.
Život na ledu 1983/84
Zatvorene ideologije trajno ruiniraju sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, napuštajući gnoseološko polje i ulazeći u polje teologije, odrekla se s njom i jedinog oruđa za svoje razvijanje. Ali, ima ono još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikoga sasvim isceljenog. I nikada bez dispozicije za sebi podobne zablude.
Godine koje su pojeli skakavci
INFERIORNOST
Prvi i najsigurniji znak osećanja niže vrednosti: ne dozvoliti da neko drugi bude u pravu, a naročito ne priznati ispravnost tuđeg stava, ma koliko ta ispravnost bola oči. Drugi znak: ironična superiornost koja se očituje u nekoj vrsti apriornog odbacivanja tuđeg stava.
Život na ledu 1955/59
INTELEKTUALAC
Svet dileme je jedina mogućnost za moralno i intelektualno biće. Bez dileme nema ni prave ljudske akcije, ni prave ljudske odgovornosti za posledice svog delovanja.
Korespondencija kao život II
Teško je s intelektualcima. Oni uvek imaju uzvišene ciljeve. Uvek se gleda daleko unapred, tamo se, doduše, ništa ne vidi, ali upravo to, da se tamo ništa ne vidi, čini primamljivim to gledanje unapred. U međuvremenu, sve oko njih, sve što im je pred nosom propada. Sve đavo nosi.
*****
Kod nas se, zahvaljujući seljačkom ideologu Milošu Obrenoviću još uvek smatra da intelektualci dobro pišu samo ako ih držiš u novom Ringovom rastvoru govana.
Korespondencija kao život I
Inteligentno biće se ne solidariše sa kursom istorije, ono je dužno da povodom toga nešto preduzme. ***** Nijedan građanski intelektualac ne mari crvenu boju. Suviše je živa, agilna, preduzimljiva. Kraj nje se ne može ostati ravnodušan. Ona uzbuđuje, uznemirava.
*****
Najdublji intelektualci su i najosetljiviji. Tanani kao flispapir. Sam su nerv. Reaguju i na najsuptilniju misao. Puni su trauma, kompleksa, frustracija, inhibicija. Ali su većinom svinje, sa insanity moralom svinjskog čopora. Asocijacije su im komplikovane kao veze u telefonskoj centrali. Partenogenetični, osetljivi kao amebe, inhibirani, prenapeti, kao ćurani nadeveni teorijama, bolesni od savesti i načela, večno u dilemi, i naravno sa prekrasnim detinjstvom. U jednu reč čudovišta.
Kako upokojiti vampira
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
IDEJA
Ideja koja počinje time da sobom objašnjava sve, završava time što ne može objasniti ni samu sebe. *****
Ima ideja koje se rađaju u stomaku, a ima i onih koje u njemu završavaju.
*****
Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti podvesti, dakle, nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.
*****
Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.
*****
Istorijsko iskustvo je pokazalo da su ideje nanele ljudima više zla nego svi ostali oblici ispoljavanja naše ljudskosti.
*****
Svaka se generacija pretežno bavi iluzijama prethodne, nesvesna da i sama stvara iluzije za svoje potomke. Ono što nas ograničava, to su naši očevi, a prirodno bi bilo da nas ograničavaju naši sinovi. No zato bi moralo da se predviđa budućnost, morali bismo imati sposobnost odlaska unapred, umesto što sada imamo moć da se jedino osvrćemo.
Nalazim da je lakše biti zarobljenik tuđih, nego zarobljenik vlastitih ideja. Od tuđih ideja najzad imate šanse da se oslobodite, od svojih vrlo teško, gotovo nikad.
Život na ledu 1983/84
Zatvorene ideologije trajno ruiniraju sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, napuštajući gnoseološko polje i ulazeći u polje teologije, odrekla se s njom i jedinog oruđa za svoje razvijanje. Ali, ima ono još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikoga sasvim isceljenog. I nikada bez dispozicije za sebi podobne zablude.
Godine koje su pojeli skakavci
INFERIORNOST
Prvi i najsigurniji znak osećanja niže vrednosti: ne dozvoliti da neko drugi bude u pravu, a naročito ne priznati ispravnost tuđeg stava, ma koliko ta ispravnost bola oči. Drugi znak: ironična superiornost koja se očituje u nekoj vrsti apriornog odbacivanja tuđeg stava.
Život na ledu 1955/59
INTELEKTUALAC
Svet dileme je jedina mogućnost za moralno i intelektualno biće. Bez dileme nema ni prave ljudske akcije, ni prave ljudske odgovornosti za posledice svog delovanja.
Korespondencija kao život II
Teško je s intelektualcima. Oni uvek imaju uzvišene ciljeve. Uvek se gleda daleko unapred, tamo se, doduše, ništa ne vidi, ali upravo to, da se tamo ništa ne vidi, čini primamljivim to gledanje unapred. U međuvremenu, sve oko njih, sve što im je pred nosom propada. Sve đavo nosi.
*****
Kod nas se, zahvaljujući seljačkom ideologu Milošu Obrenoviću još uvek smatra da intelektualci dobro pišu samo ako ih držiš u novom Ringovom rastvoru govana.
Korespondencija kao život I
Inteligentno biće se ne solidariše sa kursom istorije, ono je dužno da povodom toga nešto preduzme. ***** Nijedan građanski intelektualac ne mari crvenu boju. Suviše je živa, agilna, preduzimljiva. Kraj nje se ne može ostati ravnodušan. Ona uzbuđuje, uznemirava.
*****
Najdublji intelektualci su i najosetljiviji. Tanani kao flispapir. Sam su nerv. Reaguju i na najsuptilniju misao. Puni su trauma, kompleksa, frustracija, inhibicija. Ali su većinom svinje, sa insanity moralom svinjskog čopora. Asocijacije su im komplikovane kao veze u telefonskoj centrali. Partenogenetični, osetljivi kao amebe, inhibirani, prenapeti, kao ćurani nadeveni teorijama, bolesni od savesti i načela, večno u dilemi, i naravno sa prekrasnim detinjstvom. U jednu reč čudovišta.
Kako upokojiti vampira
Monday, September 10, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIV
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIV
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
IDEJA
Vođi raspolažu idejama, a narod strastima. Ali revolucija nikada nije ideja, nego strast. Ideja je najbolji mogući vid adaptacije na strasti. Ideja je održavotvorena strast.
*****
Ne može se istovremeno služiti ljudima i idejama, mada je možda moguće služiti ljudima kroz ideje, i ideji kroz ljude.
*****
Ideja je sasvim zgodan izgovor za kukavičluk. Ideja je takođe i voda u kojoj možemo pilatski oprati ruke.
*****
Prepričavajući jednu ideju više puta ja je doznajem. Moje pričanje stvarno nema za cilj da je nekome objasnim (jer šta se drugog tiču moje ideje i šta se mojih ideja tiče neko drugi), nego da se one u više navrata objasne meni. Svakog puta dok ih saopštavam ja otkrijem po jedno novo njihovo značenje, poneku do sada potencijalnu mogućnost koja tek u kontroverzi dolazi do svoje pune realizacije.
Život na ledu 1955/59
Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima.
Tamo gde loze plaču
Simboli jedne ideje deluju isto tako efikasno kao i sama ideja; ponekad efikasnije, jer simboli ne podrazumevaju njene mane koje prećutkuju, a preuveličavaju njene vrline, koje ističu.
Političke sveske
Ne marim za konvertite. Ta bagra zagadi svaku ideju kojoj se privoli, privrženost da dokaže stalno bi da se u budućnost žuri, a kad na opasnim okukama istorije zaškripe, zaljuljaju se i pokolebaju točkovi revolucije, prvi iz voza iskaču.
„Kako zabavljati gospodina Martina“
Parentetički, besmislen je svaki pokušaj da se sruši poredak zasnovan na konzistentnoj ideologiji. Da bi iščezao, on mora da do kraja iscrpi svu svoju istorijsku energiju. Mora da izumre kao starac, kome je poročan život istrošio sav reproduktivni elan, čak i nagon za održanjem.
*****
Ljudi nisu sazdani od ideja, već od rectuma i uspomena. Ideje su samo racionalizacije. Najčešće osećanja uzaludnosti uspomena. I praznine creva, dakako. Ideje su njihova odmazda nad besmislenošću i bedom realnog života.
*****
Najbolje ideje se često dave u odvratnom mulju lojalnog odobravanja.
Kako upokojiti vampira
Velike se ideologije obično ustoličavaju nekim prebijanjem.
Tamo gde loze plaču
Nerazumevanjem se čak i najdublja ljudska ideja svodi na svoje prave razmere.
Zlatno runo
Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja. Potrebno je – razumevanje.
Tamo gde loze plaču
U kiselom sentimentalnom rastvoru umiru sve dobre ideje. Treba se držati principa. Nikad ništa lično. Nikakve taktike, uzmaka, odlaganja, kompromisa. Nikakvo obaziranje ni na šta. Ni na sebe ni na druge.
Zlatno runo
Ja sam potpuno svestan da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.
Zlatno doba dijaloga
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
IDEJA
Vođi raspolažu idejama, a narod strastima. Ali revolucija nikada nije ideja, nego strast. Ideja je najbolji mogući vid adaptacije na strasti. Ideja je održavotvorena strast.
*****
Ne može se istovremeno služiti ljudima i idejama, mada je možda moguće služiti ljudima kroz ideje, i ideji kroz ljude.
*****
Ideja je sasvim zgodan izgovor za kukavičluk. Ideja je takođe i voda u kojoj možemo pilatski oprati ruke.
*****
Prepričavajući jednu ideju više puta ja je doznajem. Moje pričanje stvarno nema za cilj da je nekome objasnim (jer šta se drugog tiču moje ideje i šta se mojih ideja tiče neko drugi), nego da se one u više navrata objasne meni. Svakog puta dok ih saopštavam ja otkrijem po jedno novo njihovo značenje, poneku do sada potencijalnu mogućnost koja tek u kontroverzi dolazi do svoje pune realizacije.
Život na ledu 1955/59
Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima.
Tamo gde loze plaču
Simboli jedne ideje deluju isto tako efikasno kao i sama ideja; ponekad efikasnije, jer simboli ne podrazumevaju njene mane koje prećutkuju, a preuveličavaju njene vrline, koje ističu.
Političke sveske
Ne marim za konvertite. Ta bagra zagadi svaku ideju kojoj se privoli, privrženost da dokaže stalno bi da se u budućnost žuri, a kad na opasnim okukama istorije zaškripe, zaljuljaju se i pokolebaju točkovi revolucije, prvi iz voza iskaču.
„Kako zabavljati gospodina Martina“
Parentetički, besmislen je svaki pokušaj da se sruši poredak zasnovan na konzistentnoj ideologiji. Da bi iščezao, on mora da do kraja iscrpi svu svoju istorijsku energiju. Mora da izumre kao starac, kome je poročan život istrošio sav reproduktivni elan, čak i nagon za održanjem.
*****
Ljudi nisu sazdani od ideja, već od rectuma i uspomena. Ideje su samo racionalizacije. Najčešće osećanja uzaludnosti uspomena. I praznine creva, dakako. Ideje su njihova odmazda nad besmislenošću i bedom realnog života.
*****
Najbolje ideje se često dave u odvratnom mulju lojalnog odobravanja.
Kako upokojiti vampira
Velike se ideologije obično ustoličavaju nekim prebijanjem.
Tamo gde loze plaču
Nerazumevanjem se čak i najdublja ljudska ideja svodi na svoje prave razmere.
Zlatno runo
Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja. Potrebno je – razumevanje.
Tamo gde loze plaču
U kiselom sentimentalnom rastvoru umiru sve dobre ideje. Treba se držati principa. Nikad ništa lično. Nikakve taktike, uzmaka, odlaganja, kompromisa. Nikakvo obaziranje ni na šta. Ni na sebe ni na druge.
Zlatno runo
Ja sam potpuno svestan da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.
Zlatno doba dijaloga
Friday, September 07, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXIII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
GROBLJE
Čovek se spušta u tuđu zemlju dok ne proizvede iz svog nedešavanja svoju sopstvenu. Zato stara groblja deluju tako sigurno i bezbedno, tako rođački, tako velikodušno, što u njima nema zemlje koja bi bila nezavisna od nas, koja bi bila hladna prema nama. Zemlja koja nije grobnica nije zemlja. Prava zemlja je prostodušna i mirna kao sama smrt.
Život na ledu 1955/59
Bermudski trougao. Trougao smrti, More izgubljenih duša ili Atlantska grobnica je vodeni prostor između Floride, Bermuda i Porto-Rica, između 82. i 67. stepena Zapadne širine i 18. i 35. stepena Severne dužine. U tim vodama je do sada na misteriozan način nestalo preko 200 brodova i aviona. "Bermudski trougao"
HAOS (NERED)
Nered nikad nije red u rasulu, nered je uvek red koji se ne primećuje. Uspostaviti red znači razumeti nered.
Život na ledu 1983/84
HARMONIJA (RED)
Uzalud je tražiti harmoniju tamo gde se ne priznaju međuzavisnosti. Takva harmonija je samo suspendovani haos.
Život na ledu 1983/84
HOHŠTAPLER (PREVARA)
Šta vredi što će se hohštapleri već sutra kao crkotine vući po duhovnom đubrištu naše nacionalne istorije, kad se mi danas po pravoj istoriji vučemo kao živi leševi.
Korespondencija kao život II
Tip hohštaplera koji prodaju konzervirani vazduh sa Tibeta postaće tužna realnost budućeg sveta. Život na ledu 1983/84
HRABROST
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutka.
*****
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
*****
U stvari treba manje vremena da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).
Život na ledu 1955/59
Ima trenutaka kada obziri prema ličnoj bezbednosti ne smeju da prevagnu nad obzirima koje moramo imati prema drugima.
Tamo gde loze plaču
Čovek koji, onako trezven i naučno bojažljiv, priznaje jednu tuđu, naturenu granicu, slepo se i ropski drži unutrašnjeg kruga koji nam je određen, pa izneveri i proigra šansu da iz njega izađe, pa time pokazuje da je isuviše malo čovek, da bi bio bog.
Uspon i pad Ikara Gubelkijana
Paradoksalno rečeno za izvesne kukavičluke čovek treba da bude naročito hrabar.
Život na ledu 1983/84
IDEAL
Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi.
Tamo gde loze plaču
Kakvog značaja ima da li će jedan društveni ideal biti postignut za sto ili za hiljadu godina? Naročito ako smo svesni da ako ga želimo po svaku cenu postići za sto, nećemo doći do njega ni za hiljadu, a možda nikad.
Političke sveske
O idealisti. Oni koji koračaju sa glavom u oblacima, najčešće ne vide da su im noge duboko u blatu, a oni pak s nogama u blatu, u strahu da u njega sasvim ne utonu nemaju vremena za oblake, oni oblake ne vide.
*****
Hteti umreti zbog ideala, uvek znači i biti spreman zbog njih ubijati.
*****
Ideal je artikulisana nada – nada neartikulisani ideal.
Život na ledu 1983/84
Razočaranost i osećanje da je čovek nasamaren od vlastitih ideala prouzrokuje kod Slovena tipično izvlačenje osobne krivice iz stanja opšte posranosti u svetu. To je arogantan trud da se veštački prekine automatizam anonimne proizvodnje fekalija i iz prirodnog opšteg zagađenja izvuče – personalno privatno govno.
Besnilo
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
GROBLJE
Čovek se spušta u tuđu zemlju dok ne proizvede iz svog nedešavanja svoju sopstvenu. Zato stara groblja deluju tako sigurno i bezbedno, tako rođački, tako velikodušno, što u njima nema zemlje koja bi bila nezavisna od nas, koja bi bila hladna prema nama. Zemlja koja nije grobnica nije zemlja. Prava zemlja je prostodušna i mirna kao sama smrt.
Život na ledu 1955/59
Bermudski trougao. Trougao smrti, More izgubljenih duša ili Atlantska grobnica je vodeni prostor između Floride, Bermuda i Porto-Rica, između 82. i 67. stepena Zapadne širine i 18. i 35. stepena Severne dužine. U tim vodama je do sada na misteriozan način nestalo preko 200 brodova i aviona. "Bermudski trougao"
HAOS (NERED)
Nered nikad nije red u rasulu, nered je uvek red koji se ne primećuje. Uspostaviti red znači razumeti nered.
Život na ledu 1983/84
HARMONIJA (RED)
Uzalud je tražiti harmoniju tamo gde se ne priznaju međuzavisnosti. Takva harmonija je samo suspendovani haos.
Život na ledu 1983/84
HOHŠTAPLER (PREVARA)
Šta vredi što će se hohštapleri već sutra kao crkotine vući po duhovnom đubrištu naše nacionalne istorije, kad se mi danas po pravoj istoriji vučemo kao živi leševi.
Korespondencija kao život II
Tip hohštaplera koji prodaju konzervirani vazduh sa Tibeta postaće tužna realnost budućeg sveta. Život na ledu 1983/84
HRABROST
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutka.
*****
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
*****
U stvari treba manje vremena da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).
Život na ledu 1955/59
Ima trenutaka kada obziri prema ličnoj bezbednosti ne smeju da prevagnu nad obzirima koje moramo imati prema drugima.
Tamo gde loze plaču
Čovek koji, onako trezven i naučno bojažljiv, priznaje jednu tuđu, naturenu granicu, slepo se i ropski drži unutrašnjeg kruga koji nam je određen, pa izneveri i proigra šansu da iz njega izađe, pa time pokazuje da je isuviše malo čovek, da bi bio bog.
Uspon i pad Ikara Gubelkijana
Paradoksalno rečeno za izvesne kukavičluke čovek treba da bude naročito hrabar.
Život na ledu 1983/84
IDEAL
Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi.
Tamo gde loze plaču
Kakvog značaja ima da li će jedan društveni ideal biti postignut za sto ili za hiljadu godina? Naročito ako smo svesni da ako ga želimo po svaku cenu postići za sto, nećemo doći do njega ni za hiljadu, a možda nikad.
Političke sveske
O idealisti. Oni koji koračaju sa glavom u oblacima, najčešće ne vide da su im noge duboko u blatu, a oni pak s nogama u blatu, u strahu da u njega sasvim ne utonu nemaju vremena za oblake, oni oblake ne vide.
*****
Hteti umreti zbog ideala, uvek znači i biti spreman zbog njih ubijati.
*****
Ideal je artikulisana nada – nada neartikulisani ideal.
Život na ledu 1983/84
Razočaranost i osećanje da je čovek nasamaren od vlastitih ideala prouzrokuje kod Slovena tipično izvlačenje osobne krivice iz stanja opšte posranosti u svetu. To je arogantan trud da se veštački prekine automatizam anonimne proizvodnje fekalija i iz prirodnog opšteg zagađenja izvuče – personalno privatno govno.
Besnilo
Thursday, September 06, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXII
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXII
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.
Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku.
Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.
A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti…
Zlatno doba dijaloga
GRCI I GRČKA
Grčka civilizacija je propala zato što nikoga više nije bilo da njome upravlja. Niko od Grka nije hteo da vlada i da se tako liši uživanja da po vlasti pljuje.
Besnilo
Grčka tragedija mogla je na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorena na početku našeg ciklusa civilizacije u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja što ga je taj kraj sa sobom morao nositi.
Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjih Grka, pogotovo budućnosti čoveka, nego o njegovoj promašenoj prošlosti. Ona nije proročanstvo već iskustvo – kolektivno, genetsko iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je to iskustvo.
Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.
*****
Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava. Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošću. Njihova je spoznaja u osnovi mitska.
Život na ledu 1983/84
GREH
Ako je potrebno da praroditeljski greh bude iskupljen žrtvom, koju će na krstu učiniti sin Božiji, onda zašto je potrebno da ova žrtva bude praćena novim čovečijim grehom, raspećem spasioca? Tek što je spaseno i kroz to što ga spasava od greha, čovečanstvo samim svojim spasenjem, posredstvom svog iskupljenja pada u nov greh.
Žrtva Hristova je uzaludna po samoj konstrukciji iskupljenja. Adamov greh je iskupljen, ali upravo tim iskupljenjem Adam greši još jednom. Jedan greh je zamenio drugi greh. To je suština biblijskog iskupljenja praroditeljskog greha.
Život na ledu 1955/59
Da bi ispaštanje bilo delotvorno, mora mu se grešnik sasvim predati, a to je nemoguće ako u njemu ne nalazi i izvesno zadovoljstvo, pa makar sadržano u saznanju da su njegove šanse za pomilovanje veće nego ranije kada je grešio. Uživanje je, prema tome, sastavni deo iskupiteljskog procesa.
S druge strane, ispaštanje, koje se definiše mukom, ne može biti uživanje, jer bi onda bilo samo sebi svrha. Tako se uživanje u ispaštanju istovremeno javlja i kao contradictio in adjecto.
Kako upokojiti vampira
Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obogotvorene prirode dobili, i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi, poučena našim iskustvom, krenula sasvim suprotnim pravcem.
Rađanje Atlantide
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.
Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku.
Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.
A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti…
Zlatno doba dijaloga
GRCI I GRČKA
Grčka civilizacija je propala zato što nikoga više nije bilo da njome upravlja. Niko od Grka nije hteo da vlada i da se tako liši uživanja da po vlasti pljuje.
Besnilo
Grčka tragedija mogla je na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorena na početku našeg ciklusa civilizacije u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja što ga je taj kraj sa sobom morao nositi.
Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjih Grka, pogotovo budućnosti čoveka, nego o njegovoj promašenoj prošlosti. Ona nije proročanstvo već iskustvo – kolektivno, genetsko iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je to iskustvo.
Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.
*****
Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava. Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošću. Njihova je spoznaja u osnovi mitska.
Život na ledu 1983/84
GREH
Ako je potrebno da praroditeljski greh bude iskupljen žrtvom, koju će na krstu učiniti sin Božiji, onda zašto je potrebno da ova žrtva bude praćena novim čovečijim grehom, raspećem spasioca? Tek što je spaseno i kroz to što ga spasava od greha, čovečanstvo samim svojim spasenjem, posredstvom svog iskupljenja pada u nov greh.
Žrtva Hristova je uzaludna po samoj konstrukciji iskupljenja. Adamov greh je iskupljen, ali upravo tim iskupljenjem Adam greši još jednom. Jedan greh je zamenio drugi greh. To je suština biblijskog iskupljenja praroditeljskog greha.
Život na ledu 1955/59
Da bi ispaštanje bilo delotvorno, mora mu se grešnik sasvim predati, a to je nemoguće ako u njemu ne nalazi i izvesno zadovoljstvo, pa makar sadržano u saznanju da su njegove šanse za pomilovanje veće nego ranije kada je grešio. Uživanje je, prema tome, sastavni deo iskupiteljskog procesa.
S druge strane, ispaštanje, koje se definiše mukom, ne može biti uživanje, jer bi onda bilo samo sebi svrha. Tako se uživanje u ispaštanju istovremeno javlja i kao contradictio in adjecto.
Kako upokojiti vampira
Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obogotvorene prirode dobili, i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi, poučena našim iskustvom, krenula sasvim suprotnim pravcem.
Rađanje Atlantide
Wednesday, September 05, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXI
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXI
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Za izvesne ljude marksizam je bio opšte i apsolutno rešenje svih ljudskih problema. Danas i sami marksisti vide da on ne rešava baš sve, čak i da je, jamačno, neko globalno rešenje nemoguće. Da je ono pre u pluralizmu ideja i realnosti, u kojima stvarno i živimo, ne u nečem sveobuhvatnom i svemoćnom.
*****
Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam. *****
Dok je mlad, čovek još nešto i radi da promeni svoj život; u starosti ne preostaje mu drugo nego da o njemu i svojim propuštenim šansama – filosofira. Ma koliko dobro filosofirao, njegove ideje o životu mogu koristiti samo nekome drugome, nekom mlađem, ako taj bude imao pameti i volje da ih upotrebi.
I politička misao (ili besmisao), kao projekt promene života, dominantna je mahom u mlađem društvu, koje se još nada nekoj budućnosti. Kad ostari, i ono će filosofirati o svojoj istoriji kao o nečemu što je moglo ispasti bolje nego što je ispalo, a stvarne konsekvence, neku eventualnu korist, može, ako hoće – a najčešće neće – izvući neko drugi.
Svemu, dakle, ima vreme. Vreme kad se mnogo radi, pa i mnogo greši, a malo misli, i vreme kad se mnogo misli, a malo radi, pa i greši, jer za sve je već kasno.
Zlatno doba dijaloga
Filosofija je pojela sve svoje učenike – narode, sekte, pojedince – ostavljajući samo podsmešljivu uspomenu među onima koji su, pobeđujući druge, ostali u životu.
Atlantida
GENIJALNOST
Pogrešno je pretpostavljati da genije rađa iz sebe ludilo. Stvar stoji potpuno obratno: ludilo rađa iz sebe genija. Bez jednog stepena ludila veličine, nemoguće je biti veliki.
*****
Misli se da veličina ljudi zavisi od veličine vremena u kome žive. Ja tvrdim obratno – veličina jednog vremena zavisi od veličine ljudi koji u njemu žive. U međuvremenu ipak ostaje biti vrlo, vrlo strpljiv – napola zmija, napola golub.
Život na ledu 1955/59
GLUPOST
Moja glupost je deo opšte, ali je patnja koja iz nje proističe samo moja, moja i onih koji me vole, opet dakle moja, jer njihova patnja zbog mene tek uvećava moju. Ne osećam se više samo nesrećan nego i – kriv.
*****
Ljudska glupost je kao nož, što se više upotrebljava sve je više tupa.
Život na ledu 1983/84
Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podne.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
GRAD
Gradovi su dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova. A onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gospodskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci.
U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i u nedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške zatrovanog voća. Hodočašće Arsenija Njegovana
Ukoliko je jedan grad veći i ukoliko su njegove komunalne službe složenije utoliko je više mogućnosti da štrajk samo jedne od tih službi izazove lančanu reakciju paralize. U savremenom načinu života sve je tako povezano da popuštanje jednog šrafa izaziva nepredviđene posledice na poljima na kojima na prvi pogled sa ovim nemaju nikakve veze.
Korespondencija kao život II
Od ulice se nema šta naučiti, osim kako se ona bezbedno prelazi.
„Ko je ubio moju besmrtnu dušu“
Život Mediterana je u suštini gradski. Grčko-rimski život bez grada je nezamisliv. Sokrata, takođe, da šeta i misli selom ne možemo zamisliti. Platona, pogotovu. (Zato ne verujemo onima koji nas ubeđuju da se velike misli rađaju jedino na vrhu brda, u dodiru sa prirodom!)
Bez grada kao neposrednog okruženja, kao inspiracije za svoju filosofiju, Platonove ideje o najboljoj državi jednostavno su nemoguće, a Sokratove probe lične savesti i moralne dileme neprimenljive. Ma koliko antičkom svetu dom i porodica bili važni, status građanina je ono što Rimljanina i Grka deli od varvara.
Nipošto geografski položaj ili tehnološki standard, pa ni nivo mišljenja ma koliko visok i rafiniran bio. Na kontinentalnom severu i u Britaniji društveni život bio je u najužoj zajednici – domaćinstvu. Za veći je skup suvišna grčka agora ili rimski forum. Dovoljan je deblji panj u šumskoj krčevini, ono što će u srpskoj istoriji biti bukva, transparentan krov našeg prvog narodnog parlamenta.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Za izvesne ljude marksizam je bio opšte i apsolutno rešenje svih ljudskih problema. Danas i sami marksisti vide da on ne rešava baš sve, čak i da je, jamačno, neko globalno rešenje nemoguće. Da je ono pre u pluralizmu ideja i realnosti, u kojima stvarno i živimo, ne u nečem sveobuhvatnom i svemoćnom.
*****
Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam. *****
Dok je mlad, čovek još nešto i radi da promeni svoj život; u starosti ne preostaje mu drugo nego da o njemu i svojim propuštenim šansama – filosofira. Ma koliko dobro filosofirao, njegove ideje o životu mogu koristiti samo nekome drugome, nekom mlađem, ako taj bude imao pameti i volje da ih upotrebi.
I politička misao (ili besmisao), kao projekt promene života, dominantna je mahom u mlađem društvu, koje se još nada nekoj budućnosti. Kad ostari, i ono će filosofirati o svojoj istoriji kao o nečemu što je moglo ispasti bolje nego što je ispalo, a stvarne konsekvence, neku eventualnu korist, može, ako hoće – a najčešće neće – izvući neko drugi.
Svemu, dakle, ima vreme. Vreme kad se mnogo radi, pa i mnogo greši, a malo misli, i vreme kad se mnogo misli, a malo radi, pa i greši, jer za sve je već kasno.
Zlatno doba dijaloga
Filosofija je pojela sve svoje učenike – narode, sekte, pojedince – ostavljajući samo podsmešljivu uspomenu među onima koji su, pobeđujući druge, ostali u životu.
Atlantida
GENIJALNOST
Pogrešno je pretpostavljati da genije rađa iz sebe ludilo. Stvar stoji potpuno obratno: ludilo rađa iz sebe genija. Bez jednog stepena ludila veličine, nemoguće je biti veliki.
*****
Misli se da veličina ljudi zavisi od veličine vremena u kome žive. Ja tvrdim obratno – veličina jednog vremena zavisi od veličine ljudi koji u njemu žive. U međuvremenu ipak ostaje biti vrlo, vrlo strpljiv – napola zmija, napola golub.
Život na ledu 1955/59
GLUPOST
Moja glupost je deo opšte, ali je patnja koja iz nje proističe samo moja, moja i onih koji me vole, opet dakle moja, jer njihova patnja zbog mene tek uvećava moju. Ne osećam se više samo nesrećan nego i – kriv.
*****
Ljudska glupost je kao nož, što se više upotrebljava sve je više tupa.
Život na ledu 1983/84
Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podne.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
GRAD
Gradovi su dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova. A onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gospodskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci.
U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i u nedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške zatrovanog voća. Hodočašće Arsenija Njegovana
Ukoliko je jedan grad veći i ukoliko su njegove komunalne službe složenije utoliko je više mogućnosti da štrajk samo jedne od tih službi izazove lančanu reakciju paralize. U savremenom načinu života sve je tako povezano da popuštanje jednog šrafa izaziva nepredviđene posledice na poljima na kojima na prvi pogled sa ovim nemaju nikakve veze.
Korespondencija kao život II
Od ulice se nema šta naučiti, osim kako se ona bezbedno prelazi.
„Ko je ubio moju besmrtnu dušu“
Život Mediterana je u suštini gradski. Grčko-rimski život bez grada je nezamisliv. Sokrata, takođe, da šeta i misli selom ne možemo zamisliti. Platona, pogotovu. (Zato ne verujemo onima koji nas ubeđuju da se velike misli rađaju jedino na vrhu brda, u dodiru sa prirodom!)
Bez grada kao neposrednog okruženja, kao inspiracije za svoju filosofiju, Platonove ideje o najboljoj državi jednostavno su nemoguće, a Sokratove probe lične savesti i moralne dileme neprimenljive. Ma koliko antičkom svetu dom i porodica bili važni, status građanina je ono što Rimljanina i Grka deli od varvara.
Nipošto geografski položaj ili tehnološki standard, pa ni nivo mišljenja ma koliko visok i rafiniran bio. Na kontinentalnom severu i u Britaniji društveni život bio je u najužoj zajednici – domaćinstvu. Za veći je skup suvišna grčka agora ili rimski forum. Dovoljan je deblji panj u šumskoj krčevini, ono što će u srpskoj istoriji biti bukva, transparentan krov našeg prvog narodnog parlamenta.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
Tuesday, September 04, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LX
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LX
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom – fasciniran. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji.
Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom.
Tamo gde loze plaču
Činjenica da većina filosofskih stavova nisu lažni nego besmisleni, u sakatoj logici i nespretnom jeziku u kome su kazani, ne raskida hereditarnu vezu između Ideje i Stvarnosti. Ona je, srećom, ponekad samo ograničava. Bez obzira smatra li ovaj svet najboljim ili najgorim od svih mogućih, uzima li ga u njegovoj prosečnosti ili osrednjosti, odbija li da o njemu misli u kategorijama ljudskih vrednosti, odriče li mu ili pripisuje svrsishodnost, objašnjava li ga ili tek opisuje,
Misao deluje, Misao menja, Misao stvara. Naivno je ubeđenje da filosofski misliti znači izuzeti sebe iz stvarnosti i svake odgovornosti povodom nje, i da takvo izuzimanje, conditio sine qua non svakom nepristrasnom filosofskom sudu, potiče iz podmukle želje da, pod okriljem opšte misaone nezavisnosti, i sami sebe proglasimo nenadležnim za ovaj svet. Ona predstavlja odricanje
Misli od sopstvenog dela. U onom istom duhu u kome se pronalazači atomske energije odriču atomske bombe.
Kako upokojiti vampira
Filosofija je, dakle, jedno mislenije i propofedanje, a barabar, drugo dejstvofanje i činjenje, pa nauk kako se sađ to dvoje uštimafa da izgleda razumnjo i doslednjo.
Zlatno runo
Dijalektika i jeste božanski dar. Bez obzira što u međuvremenu bog ne postoji.
„Kako se kalio jedan gospodin“
Kod marksizma je stvar jednostavnija. Ne valja ni teorija ni praksa. Ali se u alhemijskom stanju teorije, još uvek lakše vari.
Korespondencija kao život I
Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se stoga što je meta pogrešno postavljena.
Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji…
Zlatno doba dijaloga
Marksizam kao krajnje uprošćen racionalizam hteo bi da je umetnost nužno shvatljiva ne zato što ona to stvarno jeste, nego što je ona samo kao takva potrebna njegovom političkom instrumentu – revolucionarnoj partiji. On želi u umetnosti sluškinju. A sluškinja koja ne sme ništa da radi, nikome ne treba.
*****
Marksizam drži da stvar nije u tome da se svet objasni, već da se promeni. Pretpostavlja se valjda da se on prethodno razume. Po tome kako ga menjaju vidi se kako su ga razumeli. Za svet ne znam, ali da se marksizam mora menjati, ako želi da promeni svet to je izvesno. On je sada vampir koji živi od ružnih uspomena i lepih nada. Čime se vampir u međuvremenu hrani, zna se.
*****
Antropocentrizam je kao šagrinska koža. Što se više upotrebljava sve se više skuplja i od antropocentrizma, koji pretpostavlja čovečanstvo, postaje antropocentrizam koji ima u vidu sve manji broj ljudi, dok se najzad ne svede na jednog jedinog čoveka, čiji interesi sadrže onda interese celokupnog humaniteta.
*****
Nikakvo otkriće, pa ni ono najepohalnije, ne može uništiti naš antropocentrizam. Čak i ako bi definitivno ustanovili da nismo sami u univerzumu, sigurno bi zadržali zabludu da smo najbolji, najsuperiorniji. Jer antropocentrizam, njegova suština, nije u tome da smo jedini, nego da smo prvi i da sve postoji jedino radi nas. Ideja izabranosti je dakle osnovna ideja antropocentrizma, a ne ideja jedinstvenosti.
*****
Filosof nazire vrata gde ostali vide samo zid, ideolog vas tera da kroz ta vrata koja ne vidite prođete i s tim je njihov posao završen. Izgubljenom glavom bavite se sami.
*****
Filosofija kao opšta misao o svetu i životu nije dužna da bude moralna, niti kao žudnja za istinom koja je izvan ljudskog morala, to može da bude. Ali bez moralne projekcije ostaje za nas neupotrebljiva ili po nas štetna.
Život na ledu 1983/84
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FILOSOFIJA
Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom – fasciniran. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji.
Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom.
Tamo gde loze plaču
Činjenica da većina filosofskih stavova nisu lažni nego besmisleni, u sakatoj logici i nespretnom jeziku u kome su kazani, ne raskida hereditarnu vezu između Ideje i Stvarnosti. Ona je, srećom, ponekad samo ograničava. Bez obzira smatra li ovaj svet najboljim ili najgorim od svih mogućih, uzima li ga u njegovoj prosečnosti ili osrednjosti, odbija li da o njemu misli u kategorijama ljudskih vrednosti, odriče li mu ili pripisuje svrsishodnost, objašnjava li ga ili tek opisuje,
Misao deluje, Misao menja, Misao stvara. Naivno je ubeđenje da filosofski misliti znači izuzeti sebe iz stvarnosti i svake odgovornosti povodom nje, i da takvo izuzimanje, conditio sine qua non svakom nepristrasnom filosofskom sudu, potiče iz podmukle želje da, pod okriljem opšte misaone nezavisnosti, i sami sebe proglasimo nenadležnim za ovaj svet. Ona predstavlja odricanje
Misli od sopstvenog dela. U onom istom duhu u kome se pronalazači atomske energije odriču atomske bombe.
Kako upokojiti vampira
Filosofija je, dakle, jedno mislenije i propofedanje, a barabar, drugo dejstvofanje i činjenje, pa nauk kako se sađ to dvoje uštimafa da izgleda razumnjo i doslednjo.
Zlatno runo
Dijalektika i jeste božanski dar. Bez obzira što u međuvremenu bog ne postoji.
„Kako se kalio jedan gospodin“
Kod marksizma je stvar jednostavnija. Ne valja ni teorija ni praksa. Ali se u alhemijskom stanju teorije, još uvek lakše vari.
Korespondencija kao život I
Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se stoga što je meta pogrešno postavljena.
Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji…
Zlatno doba dijaloga
Marksizam kao krajnje uprošćen racionalizam hteo bi da je umetnost nužno shvatljiva ne zato što ona to stvarno jeste, nego što je ona samo kao takva potrebna njegovom političkom instrumentu – revolucionarnoj partiji. On želi u umetnosti sluškinju. A sluškinja koja ne sme ništa da radi, nikome ne treba.
*****
Marksizam drži da stvar nije u tome da se svet objasni, već da se promeni. Pretpostavlja se valjda da se on prethodno razume. Po tome kako ga menjaju vidi se kako su ga razumeli. Za svet ne znam, ali da se marksizam mora menjati, ako želi da promeni svet to je izvesno. On je sada vampir koji živi od ružnih uspomena i lepih nada. Čime se vampir u međuvremenu hrani, zna se.
*****
Antropocentrizam je kao šagrinska koža. Što se više upotrebljava sve se više skuplja i od antropocentrizma, koji pretpostavlja čovečanstvo, postaje antropocentrizam koji ima u vidu sve manji broj ljudi, dok se najzad ne svede na jednog jedinog čoveka, čiji interesi sadrže onda interese celokupnog humaniteta.
*****
Nikakvo otkriće, pa ni ono najepohalnije, ne može uništiti naš antropocentrizam. Čak i ako bi definitivno ustanovili da nismo sami u univerzumu, sigurno bi zadržali zabludu da smo najbolji, najsuperiorniji. Jer antropocentrizam, njegova suština, nije u tome da smo jedini, nego da smo prvi i da sve postoji jedino radi nas. Ideja izabranosti je dakle osnovna ideja antropocentrizma, a ne ideja jedinstvenosti.
*****
Filosof nazire vrata gde ostali vide samo zid, ideolog vas tera da kroz ta vrata koja ne vidite prođete i s tim je njihov posao završen. Izgubljenom glavom bavite se sami.
*****
Filosofija kao opšta misao o svetu i životu nije dužna da bude moralna, niti kao žudnja za istinom koja je izvan ljudskog morala, to može da bude. Ali bez moralne projekcije ostaje za nas neupotrebljiva ili po nas štetna.
Život na ledu 1983/84
Monday, September 03, 2018
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LIX
MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LIX
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FANATIZAM
Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
Političke sveske
Biti fanatizovan ne mora uvek značiti zavisnost od spoljnog idola. Čovek može biti fanatizovan i vlastitom idejom.
Život na ledu 1955/59
Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je univerzalno, pa ako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan, dakle i skeptičan.
*****
Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jedinog oružja za svoje razvijanje. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.
Tamo gde loze plaču
Kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa. Pomore, pogrome, masakre i genocide našeg prosvećenog veka izveo je, razume se, fanatizam, ali bi opasno bilo poverovati da nekima nije kumovao hladan Razum, ma kako ga nazvali, naknadno obilazeći njegova groblja. Jer, u svakom se fanatizmu može pronaći poneka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu fanatizam koji čeka svoj trenutak.
*****
Vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.
Sabrana pisma iz tuđine
Fanatizam se ne leči, on samo menja oblike.
Godine koje su pojeli skakavci
FANTAZIJA
Fantazija je najviši oblik kritike jedne stvarnosti za koju je um sposoban. Fantazija je gradilačka, nasuprot analizi koja je razaračka.
Korespondencija kao život I
FILOSOFIJA
Jamesova veverica kojoj je filosof dao ime „kako se uzme“ ne igra samo jednu dijalektičko-pragmatičku igru žmurke oko drveta. Ona i živi od njega.
Političke sveske
Zabluda filosofskih sistema je u metodološkoj potrebi (imanentna metoda svake filosofije) da se poslednja istina do koje valja doći uzima kao nužna pretpostavka od koje se polazi.
*****
Svaka filosofija svojim novim položajem prema svetu, pravi sebi jednu novu i samo sebi svojstvenu jezičku izvesnost koja nije drugo do izraz njenog položaja; po sebi reči su dvo-, tro-, i višeizvesne, ali svaka filosofija uzima samo jednu od tih izvesnosti.
*****
Monistički instinkt održava ravnotežu između straha od apsurda koji se aktuelizira u našoj prividnoj usamljenosti i izdvojenosti sa jedne strane, i stvarne količine usamljenosti koga sadrži svaki deo neke celine. Monistički instinkt je odbrambeni refleks mišljenja.
Život na ledu 1955/59
Ako bi svi problemi bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog, Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imali zadaću duhovnog kamerdinera koji će nam pomoći da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja – onda bi zaista pragmatizam bio jedina vredna filosofija, jer on to sve može i u njegovoj prirodi je da on to jedini može.
*****
Pragmatizmu je svojstven teizam; Bog je tako nužno instrument pragmatizma, jer znači izraz potrebe za idealnim poretkom i rezultat naše sopstvene pragmatičke odluke, da ga imamo radi ugodnijeg varenja svoje beznačajnosti.
Filosofske sveske
Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
FANATIZAM
Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
Političke sveske
Biti fanatizovan ne mora uvek značiti zavisnost od spoljnog idola. Čovek može biti fanatizovan i vlastitom idejom.
Život na ledu 1955/59
Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je univerzalno, pa ako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan, dakle i skeptičan.
*****
Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jedinog oružja za svoje razvijanje. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.
Tamo gde loze plaču
Kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa. Pomore, pogrome, masakre i genocide našeg prosvećenog veka izveo je, razume se, fanatizam, ali bi opasno bilo poverovati da nekima nije kumovao hladan Razum, ma kako ga nazvali, naknadno obilazeći njegova groblja. Jer, u svakom se fanatizmu može pronaći poneka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu fanatizam koji čeka svoj trenutak.
*****
Vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.
Sabrana pisma iz tuđine
Fanatizam se ne leči, on samo menja oblike.
Godine koje su pojeli skakavci
FANTAZIJA
Fantazija je najviši oblik kritike jedne stvarnosti za koju je um sposoban. Fantazija je gradilačka, nasuprot analizi koja je razaračka.
Korespondencija kao život I
FILOSOFIJA
Jamesova veverica kojoj je filosof dao ime „kako se uzme“ ne igra samo jednu dijalektičko-pragmatičku igru žmurke oko drveta. Ona i živi od njega.
Političke sveske
Zabluda filosofskih sistema je u metodološkoj potrebi (imanentna metoda svake filosofije) da se poslednja istina do koje valja doći uzima kao nužna pretpostavka od koje se polazi.
*****
Svaka filosofija svojim novim položajem prema svetu, pravi sebi jednu novu i samo sebi svojstvenu jezičku izvesnost koja nije drugo do izraz njenog položaja; po sebi reči su dvo-, tro-, i višeizvesne, ali svaka filosofija uzima samo jednu od tih izvesnosti.
*****
Monistički instinkt održava ravnotežu između straha od apsurda koji se aktuelizira u našoj prividnoj usamljenosti i izdvojenosti sa jedne strane, i stvarne količine usamljenosti koga sadrži svaki deo neke celine. Monistički instinkt je odbrambeni refleks mišljenja.
Život na ledu 1955/59
Ako bi svi problemi bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog, Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imali zadaću duhovnog kamerdinera koji će nam pomoći da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja – onda bi zaista pragmatizam bio jedina vredna filosofija, jer on to sve može i u njegovoj prirodi je da on to jedini može.
*****
Pragmatizmu je svojstven teizam; Bog je tako nužno instrument pragmatizma, jer znači izraz potrebe za idealnim poretkom i rezultat naše sopstvene pragmatičke odluke, da ga imamo radi ugodnijeg varenja svoje beznačajnosti.
Filosofske sveske