Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
INTELEKTUALAC
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti deukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
Godine koje su pojeli skakavci
INTELIGENCIJA
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.
Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenje inteligencije o samoj sebi.
Tamo gde loze plaču
Većina ljudi ne ide do kraja ni u čemu, kao da je inteligencija shvatila poruku prirode da krajnosti propadaju, a „zlatna sredina“, „svemoćna prosečnost“, nadživljava. Krajnosti, ma u kom pravcu, jedinku izlažu riziku. Riziku zaostajanja ili riziku preticanja. Opasnostima što ih donosi moć, jednako kao i nemoć. A pošto je inteligencija u prvom redu i funkcija i instrument nagona za održanjem, ona je uvek „poremećena“, kad god nas gura u neprilike.
„Generali ili Srodstvo po oružju“
Intelektu se ne može osporiti, a da mu se ne povredi osnova i porekne svrha, da se bavi svakim problemom pred koji nas život postavlja. U strogo filosofskom smislu, za Intelekt nema zabranjenih tema, ni po sebi nemoralnih spekulacija. Nemoralna može biti samo njihova upotreba.
Mi ne možemo optužiti naučnike za otkrivanje principa pomoću kojih smo napravili atomsku bombu. Ne smemo držati da su otkrića na polju eugenike, genetike, neuropsihijatrije i teorijske biologije nemoralna sve dok se putem njih ne počnu preudešavati naši mozgovi, pa i onda tek ako se u nekom negativnom smeru upućuju.
Kako upokojiti vampira
Shvatanje je uporna uspomena antropocentrične inteligencije, koje nas kažnjava besmislenim zadatkom – kvadraturom kruga vrste – jer smo izgubili sposobnost da stvari bez posrednika osećamo, da sve neposredno znamo. Programirana da shvata, inteligencija nastavlja da se oko tog programa trudi, premda je on već davno izgubio svrhu.
Shvatanje ima smisla samo ako nekud vodi, ako izvan sebe i neki cilj ostvaruje. Ali, pošto ni o kakvom cilju ništa ne znamo – čemu da shvatamo, šta, zapravo, da shvatamo? Ali se igrati shvatanja možemo. Ali budući da je shvatanje, ne samo nemoguće, već i nepotrebno, od shvatanja nema ni štete.
„Kategorički zahtev“
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu ostaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robovanja inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, ono ne postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna.
Rađanje Atlantide
Obim naše inteligencije, uvek se može definisati i kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne – zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.
Ako obimu našeg saznanja o svetu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja, biće uvek i kora tajne, ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja, kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.
Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih krakova, nezavisno od obima tela prodire u tajnu tako duboko, da ostale spoznaje (ostale pipke) čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.
Život na ledu 1983/84
Dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni.
1999
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto. Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu kompjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.
Međutim empirija je takođe jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rođena odnosno odnegovana. Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
Rađanje Atlantide
No comments:
Post a Comment