Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Međe između istine i neistine, empirije i mašte, jave i sna, zbilje i razonode, a ko zna, možda i između sudbine i slučaja, nisu povučene ni jasno, ni zauvek. Većina naših padova, ponekad i naša veličina, potiče od neuviđanja granica koje „stvarno“ deli od „nestvarnog“, a „moguće“ razdvaja od „nemogućeg“. Snevači velikih snova, Izazivači bogova,
Tvorci netvorivog, Skakači preko ivica, Graditelji carstva, Skrvnitelji tajni, Letači bez krila, slepi su za te granice, čak i ako ih drugi opažaju. Njihove granice, kad ih imaju, u njima su.
„Kako zabaviti gospodina Martina“
Nema veće štete nego ako od nečega nema nikakve koristi.
*****
Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.
Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje.
Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.
*****
Iskrene ispovesti nisu odvratne zato što su prljave nago što su istinite.
Zlatno runo
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broda.
Rađanje Atlantide
Ima istina koje je bolje ne znati, ali ima stvari s kojima se ne smemo šaliti.
*****
Za istinu čovek mora nešto i žrtvovati.
„186. stepenik“
Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.
*****
Ako bi postojala samo jedna jedina misao, koja bi obuhvatala u sebi svu istinu i sve istine (odnosno iz koje bi sve ostale istine nužno i logično proizilazile), onda bi samo njeno saznavanje bilo dovoljno. Ostala bi saznanja došla po sebi. Ali, kakav bi nam život posle toga bio? Šta je život bez tajne? Golo drvo. Spoznanje ličilo bi na vešala. Plodovi saznanja u našem stomaku ne bi nas sprečili da ga kao vešala jednom najzad i upotrebimo.
*****
Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu, te svoj ritam podešavaju sa takođe prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.
Biva to u onim čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete, kao preko dana, nevidljivo jedinstvo između mrtvog i živog, gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba.
*****
Svako racionalno stizanje do tzv. istina pretpostavlja put traženja i lutanja, sumnje, biranja, odbacivanja. Istina koja tim putem do nas stiže, liči na meteorit izjeden prolaskom kroz svemir. Njegova je površina trajno oštećena isto onako kako je to naša istina sumnjama kroz koje se probijala.
*****
Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički doći do – hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropo-logika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.
Život na ledu 1983/84
No comments:
Post a Comment