Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
ISTINA
Vlastiti um nam se otkriva kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći – konačna istina zauvek nam je odrečena, a sa njom i konačna sreća.
*****
Istina je da nas točak pokreće i da smo sa njim brži, ali ne zaboravimo nikad da točak upravlja i spravom za raspinjanje ljudi.
*****
Istine su podnošljive dok su naše.
*****
Kada bi čovek mogao ovladati uzrocima, posledice bi prestale biti neshvatljive, ali bi postale nepodnošljive. Ono za šta sada optužujemo slučaj morali bismo pripisati svojoj volji. Izgubili bismo nevinost, od žrtava bismo postali i zločinci. U tome smislu svako je saznanje smrtonosno, svako – klopka, kome ni u edenu nismo bili dorasli.
*****
Nemoguće je pomiriti težnju čoveka za istinama i težnju njegovog uma za dokazima. Lažima nisu potrebni dokazi – samo izgovori. Istina dokaza je u dokazivanju istine, a njihova laž u zabludi do koje nas dovodi. Obožavati slepo jednu istinu znači mrzeti sve dokaze za nju. Kad to postane nepodnošljivo, dolazi do preobraćeništva.
Tražiti dokaze za istinu isto je što i plesti omču za vešanje, jer dokazi ubijaju istinu, isto onako kao što omča ubija osuđenika na vešanju. Kad god sam tražio dokaze uvek sam ostao bez istine. Priroda je večna samo zato što ne živi zbog istine nego od istine.
*****
Svaka definicija osiromašuje istinu o pojmu koji definiše.
*****
Istine koje nema u pitanju nema ni u odgovoru.
Život na ledu 1983/84
Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Spalio je istinu Giordanoa Brunoa, na sramni ustuk naterao Galileja, ismejao Darwina. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.
Besnilo
Šta vredi istina ako je neprimenljiva?
*****
Onima koji vide tumačiti slepilo teško je, slepima objasniti vid – nemoguće je. A i mnoge stvari po sebi nisu jasne, ili ako jesu, o njima važe protivrečne teorije.
1999
U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama, ako se ne uklapaju u obrazac koji donosi korist.
Besnilo
Da bi neko „osvojio prostor za svoju istinu“, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban. Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbeđen snagom istine.
*****
Što se tiče praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku između dobra i zla, kao što je uostalom svi znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno. Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i – moralno poželjan. Za ono za šta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje – heroj.
(Šta se, međutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi. Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laži da bude istina, i zločinu da igra vrlinu.
Sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nacijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, međusobno antagona morala, od koji nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?
Zlatno doba dijaloga
No comments:
Post a Comment