MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
 *****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
 *****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
 Zlatno doba dijaloga 

 Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe.

Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo. (Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Potonji je Obrenović, potomak Velikog Miloša, odlazio u večnost i istoriju svog naroda tek malo udobnije od stradalnika kuge ili Francuske revolucije. Beograd je svog vladara ispraćao hrkanjem. *****
Ne pravi se Dušanovo Carstvo s pesmom u ustima i poverilačkim protestima u džepu, nego s dukatima u džepu i ćutanjem u ustima.
 *****
Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku strminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.

Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti. Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti.

Principi su, u međuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO C

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO C

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.

Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijelnost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijelnost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.

Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante, ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji.

Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
 *****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji veoma slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, već kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
 Rađanje Atlantide 

 U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
 *****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
 1999

 Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
 Tamo gde loze plaču 

 Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima.
 *****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao.

Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
 *****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam.

Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom. I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Ne može se pisati kao Huxley a čitati kao Frederick Forsyth. Ako neko hoće da uživa u jelu ide u najbolji restoran i jede malo. Ako hoće da napuni stomak ide u menzu.
 *****
Literatura koja izlazi iz stomaka, a da prethodno nije prošla kroz glavu, nema izgleda da nam kaže išta što se tiče glave. Ona bi se pre morala jesti nego – čitati.
 *****
Bavljenje književnošću uči čoveka da razume druge ljude, a to što pisci to razumevanje ne primenjuju u ličnom životu i što se ne bi reklo u ličnom životu da raspolažu onim razumevanjem što ga demonstriraju u književnosti, to je opet takođe nešto što treba razumeti.
 *****
Problem dobre literature nije u oživotvoravanju, nazovimo to, prijatelja, onih ljudi kojima se vi divite i koje vi volite, nego neprijatelja, onih koje prezirete ili mrzite. Ali da biste ih doveli na razinu ubedljivosti i umetničke istine, vi morate da ih shvatite.

Vi morate da uđete u te ljude, da mislite kao oni, da zastupate stanovišta koja su njihova i u vašem životu neprihvatljiva, i da to činite krajnje ubedljivo, krajnje iskreno i krajnje radikalno.
 Život na ledu 1983/84 

 U stvarnosti kataklizma može trajati dugo, a da ništa ne izgubi od uzbudljivosti. U romanu drama traje kratko ili je nema.
 *****
U stvarnosti gde sve zavisi od čina, motivi i ne moraju biti važni. U stvarnosti se najčešće može biti kučkin sin bez dobrih, pa i bez ikakvih razloga. U romanu je to nemoguće.
 *****
U mašti se data fakta mogu slagati i raspoređivati bez opasnosti da vam njihov konačan raspored odrubi glavu.
 Besnilo 

 Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine.

Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije.
 *****
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulaga mogao bi dovesti do groteskne zablude.
 *****
Književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje je osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti. Prošlost uči samo ako je verna sebi.
 *****
Najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme. Pisanje istorijskog romana, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti, nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posredna i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni.
 *****
Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
 *****
 Misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani su uvek bili – antimaterijalistički. *****
Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.
 *****
Oživljavanje istorije u romanu delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivijim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, proizvešće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće na prošlost, ali prošlost neće biti.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.
 *****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
 *****
Književnost koja u sebi ili sobom ne dotiče izvesne univerzalne istine ništa ne vredi.
 *****
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi prikazati. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnosti, književnost je poezija propadanja.
 *****
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji. Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraktnog čoveka, već određenih ljudi. Sve ostalo je posao istoriografije.
 *****
Vrlo često smo skloni da redukcionizmom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni naši junaci romana, kao nosioci velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uz takve ideje. Niko nije prosto pion svojih ideja.
 *****
Potrebno je biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svog vremena da bi imaginacija uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija. *****
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma. Ja sam i lavirint i onaj u njemu.
 *****
 Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature. Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje i hrabrost. Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.
 *****
U nekom umetničkom delu, recimo romanu, moguće je ostvariti nemoguću stvarnost u svim kombinacijama vezujući moguće i nemoguće, stvarno i nestvarno, prividno napuštajući uzete modele dotaći najvišu realnost na planu njenog značenja.
 *****
Vreme i sredina tvore plazmu van koje literarne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje ni jedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar u kakvom će vidu i u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno. *****
Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje.
 *****
Ironija je samo jedan nivo literaturi urođenog, negativnog, odnosa prema svetu. Ako se pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.
 *****
Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.
 *****
Naša literatura pati od tematskog siromaštva i tematske monotonije, ali i od psihološkog zarobljeništva istorijom. Naše teme su još uvek predindustrijske. Mi smo previše misionari a premalo analitičari. Ako bi književnost zaista htela da bude stvarnosna, morala bi se ona baviti ne samo aktuelnom stvarnosti, nego i onom univerzalnom iz koje ta aktuelna proizilazi.                                       *****                                   
Jedine tragedije za koje znam u svetskoj dramskoj literaturi su grčke. Jedine dve druge su „Kralj Lir“ i „Čekajući Godoa“.
*****
Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse.
 *****
Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koga tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti, možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.
 *****
Moja književnost je moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere, ne gazeći po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Klasična književnost je razmazila čitaoce, sada ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaocu ni od kakve stvarne pomoći.
 *****
 Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.
 Tamo gde loze plaču 

 Forma sama za sebe ne može imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadržine.
 *****
Nakon izvesne odbojnosti koju sam osećao i osećam prema strukturalizmu kao metodu, naravno, sa kojim sam upoznat u prvom redu njegovom primenom u literaturi, a naročito s obzirom na odbojnost koju sam imao prema primeni strukturalizma na moje tekstove, u antropološkim studijama Lévi-Straussa nalazim primenu strukturalizma koja bi mogla možda biti uzeta u obzir, ukoliko se, naravno, njegovo zadržavanje na strukturama oslobodi te mrtve sheme i ako se pod njim bude podrazumevalo i nešto drugo.

Teoriji Lévi-Straussa i po njegovoj osnovnoj ideji „da je ljudski duh determinisan“, s čime bih se ja složio, i „da su sve kulture međusobno jednake“, s čime bih se složio u onoj meri u kojoj se to odnosi na mit i njegovo poreklo, i da svako društvo „samo parcijalno realizuje izvestan broj mogućih logičkih kombinacija“, s čime bih se složio samo ako te logičke kombinacije pokrivaju jednu ontološku suštinu.

Ako bih uzeo njegovo tumačenje mita koji pokušava da razreši date protivrečnosti, odnosno protivrečnosti već postojeće harmonije koju ona ne može da shvati kao harmoniju bez rešavanja takvih protivrečnosti, onda bih ja Lévi-Straussovo stanovište primio, ali samo onda ako se ono shvati kao logički model jedne stvarnosti do koje mi ne dopiremo bez posredstva tog logičkog modela.

Dakle stvar se ne zadržava u umu i stvar nije problem umskih antinomija: stvaran je problem u tome što one odražavaju antinomije koje postoje duboko u stvarnosti, u realnosti, naravno – u realnosti koja je viša, a ne onoj realnosti koju predstavlja empirija.
  U traganju za Zlatnim runom 

 Intenzivno me odbija i tzv. književna politika i tzv. književni život, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),

istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.

Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama građe, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red,

a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samima sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta. Ovakva polutanska, inkonsekventna, „trgovačka“ priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi…
*****
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani.
 *****
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za građanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Savremena književnost, htela ne htela, mora biti „socijalna“, ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostranim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu.
 *****
Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju tzv. savremeni roman liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji!
 *****
Savremeni roman, za razliku od nekih drugih žanrova, bezuslovno mora biti – psihološki roman. (Ukoliko se ne bavi isključivo stvarima, razume se.) Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što on čini, dok je on mahom ono što misli dok nešto čini.
 *****
Kritičnost romana se po sebi razume, i ova njegova osobina nije za diskusiju. Od njega se možda i može očekivati razumevanje, ali oproštaj – nipošto. Oproštaje nam podaruje ili ne podaruje budućnost. Umetnost nastoji da opiše i pokatkad razume.
 Tamo gde loze plaču 

 Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka, koje ste vi, sedeći za pisaćim stolom, kraj čaše viskija, uz neki znameniti kvartet koji vam gudi Bacha, u međuvremenu, uz pomoć zloćudne imaginacije spleli u najbiranije fizičke neprilike i moralne dileme, u najmanju ruku je neuviđavno.

Jedino što možete jeste da od njih ništa ne zahtevate, nego da se što više približite slici stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo, inače, ono bilo. A suditi pisac sme samo sebi. Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.
 *****
Kada se postavlja pitanje šta književno delo može učiniti u pogledu zla u čoveku, to je kao da se pita šta u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte treba nešto da učini kraj toliko pozvanijih i priznatijih sredstava za poboljšanje ljudske situacije. I tek onda, najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
 *****
Negde unutar tih limita, između mišljenja da se književnošću ne može stvarno ništa postići i uverenja da se mora sve pokušati, kreće se i moja misao.
 *****
U svih sedam tomova Zlatnog runa razmišlja se, zapravo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane.

Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku,

jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rođeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi, kreću.
 ***** Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom. Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta.

Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.
 *****
Građa je ono što određuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat.
  Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Klasična forma drame znatno sužava manevarski prostor za primenu paradoksa, koga i danas smatram i suštinskom odlikom našeg vremena, i suštinskim atributom čovekove apsurdne sudbine u njemu.
 *****
Pravi problem književnosti nikad nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Tamo gde loze plaču 

 Savršeno je nemoguće da debela knjiga može biti loša, ako već spada u književnost. Ona je ponekad samo delimično rđava. U njoj čovek na više mesta može da omane, pa ipak da se na drugom mestu izvadi. Kod kratke je to nemoguće. Tek što si omanuo, a već dolazi kraj.

Debele knjige obično se ocenjuju sa gledišta celine, pa se bar poštuje džinovski napor pisca, pa makar i poluuspešno savladana tema. Kod kratke se kaže: em kratko, em rđavo.
 Korespondencija kao život I 

 Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost. Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komentar je razaranje.

Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivni karakter. Dubinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.

Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
 Zlatno doba dijaloga 

 Svet nije jednostavan, pa ni misao o njemu to ne može da bude, ako želi da bude realistična. Svaka je literatura koja to isključuje, u stvari, manjkava baš u realizmu. Takva rešenja su neuporedivo teža od onih što ih oberučke pruža vidljivi život.
 *****
Ako se misli da je književna autarkija pravi nacionalizam, onda je to gledište kojeg danas sa uspehom propagira jedino onaj lunatik Amin iz Ugande.
 *****
Da bi jedna literatura na neko jezičko područje mogla da prodre, potrebno je pored vrednosti da ima i svoje propagatore.
 Korespondencija kao život I

Književnost treba da kao emanacija duha pobune kritičke volje, i strasnog srca, kuca za sve što boluje, pati, žudi, za sve uniženo, uvređeno, ugnjeteno i osujećeno – i trebalo bi da ima snažan uticaj na naše živote i našu istoriju
 *****
Književnost treba da bude verna tragičnim činjenicama života, smelo i bolno da obeležava sva psihološka, misaona, socijalna i moralna zla našeg vremena.
 *****
Književnost treba da bude ne samo prometejska žudnja za promenom stanja. Ona treba da bude sama ta promena, revolucionarni čin, mučna i opasna bitka za novog čoveka.
 *****
Književnost nije reparaciona radionica za jednu promašenu istoriju.
 „Razaranje govora“ 

 U literaturi postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena.
 *****
Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na pitanje čime je razočaran savremeni intelektualac, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočaranja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga uvek ćemo dobijati realističnu priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena. 
 Tamo gde loze plaču 

 S građom treba uspostaviti duševni odnos. Bez tog dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja duša, bez tog potpunog ljubavničkog nesebičnog međusobnog prožimanja s umetničkom materijom – nema dela. “Remek delo ili Sudbina umetnika”

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona, koji obezbeđuje iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo.
 Tamo gde loze plaču 

 Moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifonske muzike, neizbežno me je uputilo na simfonijski oblik koji sam dao pojedinim svojim knjigama.
 *****
Svet knjiga ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i mašte.
 *****
Nadam se da će jednom književnost moći da se oslobodi tog usedeličkog stida i da postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njegovom menjanju. Graditelji 

 Književnost je, takođe, svojevrsna politika. Da parafraziram Klauzevica: književnost je produženje politike drugim sredstvima. Pri tome politiku shvatam u znatno širem smislu nego što se ona, po prirodi posla, shvata u nekom profesionalnom političkom telu. I takođe, naravno, sa znatno bezazlenijim posledicama po ljude.

Naime, pogreške književnosti plaća ograničen broj njenih ljubitelja koji, povrh toga, nisu prisiljeni da prihvate smisao i poruku nekog književnog dela, dok posledice jedne rđave politike trpe svi građani najčešće bez ikakve mogućnosti da ih izbegnu, pozivajući se na svoju nevinost. U toj relativnoj nedejstvenosti književnosti krije se i njena ograničenost.

Njome se ništa bitno ne menja, ona čak i ne upućuje u načine kojima bi se nešto menjalo. Ona samo može da konstatuje čovekovu poziciju, eventualno da kuka nad njom. Ona najbolja može možda da revoltira. Ali, opis neke nepravde nikada ne može imati isto mobilno dejstvo kao nepravda na delu. Zato je sve što mi pisci radimo, na neki način, iz druge ruke.

Tražiti isuviše od pisca, znači zahtevati od njega nešto što on nije u stanju da učini po prirodi sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Dejstvo književne reči je ograničeno, same su reči ograničene, višeizvesne, a povrh toga one vrlo često u konačnom ishodu nemaju ono značenje koje smo želeli da im damo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici, što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru.
 Tamo gde loze plaču 

 Koliko jedna knjiga koja raspravlja o idejama uopšte može da bude jasna – s obzirom da reči jedva nešto izražavaju od onoga što mislimo, a naše misli jedva nešto od onoga što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onoga što živimo.
 Zlatno doba dijaloga 

 S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog, itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.
*****
Najpogodnija forma da me izrazi i aktivira bila je nađena u književnosti shvaćenoj kao forma mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, a književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
 *****
Književno delo iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj međuzavisnosti.
 *****
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događanjima).
Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Realizam je „prepisivanje“ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice“ nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje“. To znači da je, ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. [...]

Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica“ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet, onda bi se „stvarni svet“ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. [...] Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje“ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti“ pošto je migrirala iz „sveta van svesti“ (oneobičavanje).
 *****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
 *****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj ) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić ), koja emanira znatno manjem i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti. (Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.)

Između ovih dveju grupa je čulna, pod kojom se ima podrazumevati poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika. Znatno uži je krug iz međuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alogičnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti.

U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama. Najzad, može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
 Život na ledu 1955/59 

 Komentari na nenapisani roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda to nisu moje varijante.
 *****
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont.
 *****
Posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje. Tamo gde loze plaču Sporedna je nakaznost drveta, koje rađa ukusne plodove; Bacon beše nezahvalnik, Wilde pervertit, Tolstoj licemer, ali ja to ne osećam kad ih čitam. (Ali kada bih sa njima živeo?)
 Političke sveske

 Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature.
 *****
Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe.
 *****
Cela moja literarna avantura možda nije ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem.
Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 LETARGIJA 

 Ljudi vrlo greše kad očekuju neki specijalni događaj da ih trgne iz letargije, on obično ne dolazi, a život im kao Estragonu i Vladimiru prođe u očekivanju nekakvog Godoa, pri čemu propuste masu stvari oko sebe, masu tajni koje treba odgonetnuti, masu doživljaja sitnih u kojima valja uživati, masu stvari koje prosto treba videti. Draž najznačajnih stvari u životu nije da ih posedujemo, već da ih saznamo, da ih doživimo.

Ali nisu najuzbudljiviji doživljaji u životu neki lov na lavove u Africi ili luksuzni prijem kod Age Kana (ovo drugo je verovatno ubistveno dosadno), nego svaki angažman koji menja naš i tuđe živote nabolje. Radna sposobnost rapidno opada ako se slobodo vreme aktivno ne koristi nego čovek sam sebe umrtvljuje.
 Korespondencija kao život II 

 LIMBUS 

 Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limbo, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju oseti.

U limbu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće.

 Biće u limbu, kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre – živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu. I šta – život u tuđini.
Sabrana pisma iz tuđine

 LITERATURA 

 Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemari (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas konkuriše cirkuskim lakrdijama). *****
Flaubert sa pravom konstatuje da je dobra pripovetka, roman, drama, uvek pisana u obliku piramide, u jednom trenutku, koji će odgovarati svrsi, sve strane piramide (sve komponente proze) teći će se u zajednički vrh. Vrh je rezultanta. Rezultanta je poenta bez obzira da li je prizor, stanje, ideja, događaj. *****
Vreme nije sadržano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom, iznad jednog vremena postoje sva vremena.

Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više „tipski“ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Roberti Jordani, Gregori Samsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, donkihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba. *****
Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu.
 *****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru. Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.
 *****
 U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom?

Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno – mnogi temperamenti ili akta u grčkim tragedijama nama postaju jasni tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom.

Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darwina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju iz 1848. Baudelaire je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda. A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik?
 Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KRITIKA 

 Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo.
 Tamo gde loze plaču

 Imati dobru kritiku znači za književnost isto što i za grad imati iskusne i sposobne saobraćajce. Snaga kritike nije u njenoj oštrini, već u njenoj tačnosti i nepristrasnosti. Ona najbolja je inspirativna i sarađivalačka. Ona rđava i ne postoji, jer u književnosti ne ostavlja trag trajniji od onoga što ga olupina ostavlja u vodi.

Moral kritike je važan koliko i njena stručnost, njena selektivna sposobnost ili njena moć da utiče na jednu književnost. Nema ništa gore od nesposobnog kritičara, osim sposobnog – bez morala.
 Zlatno doba dijaloga 

 U načelu, krštenje je svečan obred uspostavljanja svete veze između krštenog i nečeg u čije ime se krsti, i kao takvo, predstavlja ono uvek prijem u neku zajednicu, ma šta ona značila – uverenje, pokret, misiju ili profit. Postoji krštenje i kao prvo iskustvo. U tom smislu život je tek – niz iskustava, niz krštenja.

Vatreno krštenje doživljavate u ratu kad čujete prvi metak koji još nije namenjen vama, drugi put kada vidite tuđu smrt, treći kad je licem u lice prvi put nekom nanesete, a poslednji kad se sretnete sa svojom. Polno vas krsti prostitutka ili prilika i odvažnost. Krste vas i prvi poljubac i prva batina. Prvo poniženje i prvo osećanje nadmoći. Prva neizvesnost. Prva briga. Sve što je – prvo. [...]

Ako ste pisac, javno vas krste prvom kritikom vašeg dela. To je nažalost, jedino krštenje koje se ponavlja sve dok živite, sve dok pišete, što je za većinu pisaca isto. Staro krštenje ne važi. Uvek vas ponovo krštavaju. Srećni još možete biti ako je to – u istoj veri. Godine koje su pojeli skakavci

 LAŽ

 Laž pomaže da čovek svoj opstanak svari, da druga bića svari, da preživi svoj život, ne da ga proživi. *****
 Laž je jedan način da čovek opstane. Smrt – drugi.
 Život na ledu 1955/59 

 Laž se ne može postepeno menjati da bi postala istina. Ona se mora munjevito, u korenu uništiti. „Razaranje govora“

 Neiskrenost između lekara i pacijenta ravna je zločinu, manjem jedino od neiskrenosti između vernika i ispovednika. „Bermudski trougao“ U laži su kratke noge, ali izdržljive.
 *****
Mi ne verujemo u laž zato što ne poznajemo istinu, već istinu ne poznajemo zato što verujemo u laž. *****
Najlakše lažemo sebe, tek zatim druge.
 Život na ledu 1983/84  

Medicina se sastoji od devedeset devet procenata laži i jednog procenta sreće.
 Besnilo

 U lažnom svetu nije naporno lagati. U lažnom svetu, istine ne postoje.
 *****
Lažni jezik, čija je uloga bila pre da sakrije misao nego da je iskaže, nastao je tokom istorije, čija je laž zahtevala i lažnu ekspresiju. Atlantida
******
 Jedna od ljudskih osobina je da stvore laž, a zatim u nju poveruju duboko kao u istinu i kadri su zbog toga da čitav svet prevrnu naopako.
 Radjanje Atlantide

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Domaća, vrlo raširena zabluda, koja potiče ekskluzivno od razočaranih komunista, a nekomunisti joj naivno nasedaju, je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija. Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. A u to nas ti navodno ex-komunisti žele da uvere i pridobiju za još neku realsocijalističku probu.

U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.
 *****
 Ako sumarno optužimo sve članove komunističke partije kao saučesnike naše državne i narodne nevolje, oslobodili smo krivce sistema koji ih je programski prinudio da postanu, čak i kada u njegove pretpostavke nisu verovali. Ako brzopleto budemo sudili, postaćemo samozvani i nesnosni pravednici, a da niko ne zna kako je, uistinu, nama pošlo za rukom da ostanemo – tek gledaoci, a ne i saučesnici.

Ako tako postupimo, zaboravljamo na naša saučesništva, posredstvom slučaja, uz pomoć zablude, svesnom zloupotrebom pružene prilike, pa i neutralnošću. Istina je da nismo svi krivi. Ali i da sasvim nevini nismo, i to je istina, bili ili ne bili članovi komunističke partije.
 *****
Ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.
 *****
Ne volim reč „budnost“, ali je razumem. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo onda dobili komuniste.
 *****
Koja budala stvara ilegalne opozicione organizacije tamo gde su legalne dopuštene?
 *****
 Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je vid našeg načelnog otpora komunizmu posle rata. *****
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime. Ako se usteže, nagovorite ga da vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen.

Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao.
 *****
Nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito da bih time stekao neke koristi, što se iz moje biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije.
 *****
Nečiji smo potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti. *****
Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.
 Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Pre rata, u ratu, Partija je bila elitistička, karbonarska organizacija, ujedinjena, prema vlastitom mišljenju, progresivnim ciljem čije je ostvarivanje, navodno, pomagala sama priroda istorije, njena „dijalektička nužnost“, konspirativnom tehnikom i tiranoidnom disciplinom ratničko-kaluđerskog Reda, krstaškom misijom,

asketizmom Izabranih i borbenim instinktom Progonjenih, ali, iznad svega, visokom svešću o toj izabranosti, naročitosti, izuzetnosti, što je u tako čistom vidu može odnegovati samo malobrojnost ujedinjena „apsolutnom“ istinom i „idealnom“ svrhom.
 *****
Pripadnost Partiji postaje obavezna ne za svakog ko deli njenu istinu, već i za svakog ko želi da napreduje. U nju navaljuju karijeristi, arivisti, konformisti, oportunisti svih vrsta i profila. Uočljiva posledica populizma je negativna selekcija u aparatu vlasti i mehanizmu društveno-privredno-kulturnog života, duhovni, idejni, moralni konglomerat, hibridno telo Harpije koje nije prianjalo uz tradicionalnu organizacionu kožu u koju je ušiveno.

Unutar himeričkog tela dolazi do propulzivne diferencijacije. Deo članstva, iako ideološki nepripremljen, društveno nezreo, moralno nesiguran, postepeno se poistovećuje sa njenim ciljevima, ukoliko se oni još mogu razabrati.

Drugi deo ideje prihvata kao psihološki alibi za već preduzeti čin, da se u unutrašnjem raskolu ne bi izgubilo samopoštovanje, ili učinila omaška koja bi laž kompromitovala. Treći odlažu sami ili se isključuju. A najveći deo prosto prihvata Pravila igre, bavi se sobom, održavajući mentalnu distancu, ali obilno koristeći partijsku legitimaciju.
 *****
Da li je špijunaža prljava ili nije ne zavisi od čina. Zavisi od toga ko je i u kome cilju vrši. Komunisti pre rata nisu je nalazili prljavom, bila im je čast da budu obaveštajci Kominterne, a preko nje jedne strane sile, koju su smatrali svojom pravom domovinom. Ali kada su izvesni od njih praksu nastavili i posle 1948. godine, tu istu praksu, i pod istim duhovnim okolnostima, bili su osuđivani.
 *****
U komunističkoj terminologiji „gospodin“ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – „drug“, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom „građanin“. Na slobodi, 1948, gospode kod nas više nije bilo.
 *****
U boljševizmu ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trijumfu.

Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo; kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog đubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom radnom narodu pokvariti žetvu.

Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbeđuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, učesnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred.
 *****
Trockisti su pobijeni, jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam.
 *****
Ako bez ikakvog istorijskog predznanja prisustvujete procesima Velike čistke, a kao naučnik navikli da posmatrate bizarne rituale, u kojima svaki pokret ima prenosno, sveto značenje, pa se ne može izostaviti, nego se uvek na isti način ponavlja, gde su reči prvosveštenika (sudske tužbe) i inkantacije vernika (publike) striktnim kanonima propisane, vi ćete poverovati da prisustvujete obredu

– uvek sličnom pozorištu – posle kojeg će se učesnici mirno razići kućama. Ako poznajete neke drevne svetkovine, gde se ljudske žrtve imitiraju, otpratićete osuđenika na smrt u podrum i gledati kako mu u potiljak pucaju, a zatim očekivati da se digne, rukuje s krvnicima i ode kući.
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KOMUNIZAM 

Komunizam je jedini društveni sistem u kome je komunistima vrlo često teže nego u bilo kom antagonističkom poretku. Ovi im po pravilu ograničavaju slobodu samo kao komunistima, pa najčešće ni to. Vlastiti ih poredak ograničava i kao ljude.
 *****
Sve što računa na prinudu, na prinudu je osuđeno. Sve što od prinude živi od prinude će umreti. Ne treba, međutim, očekivati da se i komunizam ove prinude drži.
 *****
Lično držim, uprkos kosovskog principa i 27. marta, da smo pod izvesnim okolnostima, u prvom redu dobitka na vremenu, naročito posle nemačko-ruskog rata, mogli sasvim sigurno neutralnim ostati i mi.

Ja potpuno razumem ljubav komunista prema 27. martu, bez njega, naime, oni bi u Jugoslaviji danas bili jedna od deset stranaka na levici, ostatak bi bilo deset stranaka na desnici, ali ni uz najbolju volju ne mogu pojmiti zašto se 27. martom toliko oduševljavaju oni koji su Jugoslaviju zbog njega izgubili. Ima još onih koji su ubeđeni da je smrt bolja nego ropstvo.

Ona je svakako časnija, ali koliko je bolja, za to treba pitati – mrtve!
 *****
Suština nemogućnosti da se čovek sa jednim komunistom razume ne potiče samo od programskog nerazumevanja koje bi se još i dalo objasniti fanatizmom, neophodnim za organizovanje jedne uspešne revolucije. Ona dublje i presudnije potiče od jedne logike koja takva razumevanja jednostavno ne dopušta.

Samo lažni komunista neće da vas razume, pravi komunista ne može da vas razume. Ni sa jednim ni sa drugim, prema tome, nemoguće je razgovarati.
 *****
To što su komunisti subjektivno verovali da čine dobro, ne iskupljuje ih za zlo koje su objektivno činili ili u njemu učestvovali ili ga čak i dopuštali.
 *****
Ako se zahteva da se Nemci kao narod osećaju odgovorni za zločine svoje nacističke stranke, svoje istorije, logično je zahtevati od svih i sadašnjih i bivših komunista da se osećaju odgovorni za nedela svoje partije. Ne može se pripadati samo vrlinama, idealima, jednog pokreta.

Onaj ko u Komunističku partiju sada ulazi, prihvata njenu istoriju, postaje za nju odgovoran kao da ju je lično pravio.
 *****
I komunizam i fašizam kao ideje su večni, jer obe ideje izražavaju ono što je duboko u nama, našu žudnju za varvarskim oblicima života. U prvom slučaju duhovnim, u drugom fizičkim, a pored toga obe izražavaju naš primenjeni gregarski instinkt.
 *****
Imali smo nesreću da otkrijemo zlo komunizma i sa njim se nismo pomirili, ali nismo očekivali da otkrijemo i zlo antikomunizma, pogotovu da se i sa njim pomirimo.
*****
 Prva teza: Ja sam desničar i to nije sramota. Druga teza: Ja nisam stvorio socijalizam i nisam dužan ni da ga rušim. Treća teza: Tito je problem komunista. Moj problem je komunizam.
 Život na ledu 1983/84 

 Ne tvrdim da za skojevce i aktiviste subjektivno „ura i oruk-period“ između 1944. i 1948. pa sve tamo do kasnih pedesetih, ukoliko u cvatu nije smožden na Golom otoku, nije bio čist i svetao, niti da takav nije sve do danas ostao – premda bi se o psihološkim motivima moglo razgovarati – ja samo tvrdim da za one na kojima se njihova mladalačka i plemenita revolucionarna revnost iživljavala, to doba, takođe subjektivno, ni najmanje nije bilo ni čisto, ni svetlo.

Bilo je mračno i prljavo. A iznad svega – teško. U nekom smislu – zanemarivši, najpre, mladost koja sve stvari po sebi olakšava, a potom i ludost koja ih čini već sasvim lakim – to je doba za „podnosioce nezadrživog Točka istorije“ bilo neuporedivo teže od poznijeg perioda „otapanja leda“ i nezadržive renesanse građanskog, tržišnog i potrošačkog mentaliteta, kojeg ti bivši skojevci podvrgavaju, manje-više, umesnoj moralnoj kritici.
 *****
Kako je tokom vremena članstvo u Partiji postalo krunskim uslovom karijere na svim područjima života, i kako bez toga najlukrativniji položaji, uprkos pameti, radu i poštenju, nisu mogli biti zauzeti ni u vojsci, ni u politici, ni u policiji, ni u privredi, replike, kopije komunista su se množile. Kao veštačka tvorevina, kopija je, razume se, hazard.

Ona može delovati jedino unutar isplaniranog programa. Greška u programu neizbežna je greška u replici. Kao što android ne poseduje emocije, nego ih samo imitira, ni androkomunist nema uverenja nego ih samo fingira. A to se ne uspeva uvek.
  Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Komunizam je samo visoki stepen racionalizacije istorijske promašenosti ljudske rase.
 *****
U najvećem broju slučajeva u najdubljem sloju iskustva jednog komuniste naći će se nešto sasvim banalno, privrženost uspomeni na neku nepravdu, kojoj će tek naknadno racionalizacija, pod imenom dijalektičkog materijalizma dati ono opšte značenje.
 *****
Komunizam potiče iz stomaka, stvarne ljudske potrebe za boljim životom, a nacizam iz mozga, fiktivne, intelektualne potrebe za višim redom, u kome se žudnja za moći pojedinaca usaglašava sa gregarskim nagonom naroda. Kako upokojiti vampira Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja.
 Zlatno runo 

 Partija je kamen izbačen iz praćke istorijske nužnosti. Sve što je nužno, i pravo je. Zato je Partija uvek u pravu. Ali putanja nužnosti je krivulja. A svaka je krivulja konstruisana od nepoznatog broja pravih. Sledeći nužnost, Partija ide krivuljom, koja u svakom istorijskom trenutku izgleda kao savršena prava.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 Sve što je kod komunista uistinu vredno – religioznog je porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubeđenost da su u pravu, ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne prepuštajući tuđoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo milom ili silom na svet primenjuju; njihovo misionarstvo, isključivost, beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha,

njihova samozatajnost, asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a naročito permanentno osećanje griže savesti, proisteklo iz mazohističkog programski sprovođenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života – sve je to, u stvari, kaluđerski materijal.

Gradivo od koga se prave božji zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marx, prorok Lenjin, prvosveštenik Staljin… A sve je to, zapravo, ono što naše, profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce, omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje.

Verovanje u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na zalascima istorije vrste…
 Zlatno runo 

 Formula komunizma je jednakost podređenih, ali ne i jednakost s nadređenima.
 *****
Uspomene komunističkih disidenata iz vremena praktikovanja njihove zablude (recimo od 1945. do 1960) liče na uspomene koje bi jedan od đavola koji je dezertirao imao o paklu. Te uspomene su korisne jer opisuju pakao, ali mi nikad ne treba da zaboravimo da su ovi izveštači o paklu u njemu bili ne žrtve nego đavoli.
 *****
Članovi SKJ dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
 *****
Komunističke partije na vlasti liče na manje više masovne masonske lože.
*****
Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini.
 *****
Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma.
 *****
Ako komunizmu treba hiljadu godina da na bolje promeni svest ljudi, pitam se koliko puta po hiljadu treba svesti ljudi da na bolje promene komunizam.
 *****
Komunizam je pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.
*****
Komunizam je jedini homeopatski lek za društvena zla; nejednakosti leči ravnopravnošću, odsustvo slobode ropstvom, nepravdu nepravednošću i društvene neefikasnosti – neekonomičnošću.
 *****
Komunizam je san iz koga se čovek ne budi. Komunizam je, takođe, i realnost u kojoj će svako imati prema potrebi, pitanje je samo kako dotle sačuvati potrebe.
 *****
Tvrditi da je komunizam nužan zato što je dobar (pravedan) isto je što i verovati da je žena kurva samo zato što je lepa.
 *****
Komunizam je kao vatra: najlepši je iz daljine, na izvesnoj udaljenosti može vas ugrejati, ali ako mu se suviše približite, ili u njega uđete – spaliće vas.
 *****
Komunizam je kao Bog, ne može se dokazati, samo iskusiti. Razlozi za komunizam mogu biti očevidni, u kapitalizmu se ponekad čak i mogu dokazati, poteškoća leži u tome da se oni dokažu i u komunizmu.
 *****
Opresija je majka komunizma, kao i svaka majka ostavlja čedu u nasleđe svoju prirodu. Komunizam, međutim, kao i svako potomstvo ima i vlastitu stečenu opresivnu prirodu, opresija porekla i opresija vlastitog života urođena i stečena stapaju se u jednu.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnost da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
 *****
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalni odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.

U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreza i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost od sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.

Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju od jednog činovnika što je u birokratskoj. On je ipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak.
 *****
Paradoksalno je da, baš partija koja odbacuje ulogu heroja i vođa iz istorije, biva prinuđena da njihovom samovoljom objašnjava svoje istorijske neuspehe.
 *****
Ako komunistička partija izdaje čovečnost u ime idealnog čovečnog cilja, ako pre jedne humane države, i zbog nje, podiže terorističke koncentracione logore, ako ona radi cilja upotrebljava sredstva koja unapred taj cilj diskvalifikuju, da li to ostaje i dalje partija svakog ubeđenog komuniste?
 *****
Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nuzinstrument primene na duhove ljudi.
 *****
Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv – radnički pokret stvoren za izvršenje istorijskih lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu.

Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju, odnosno pokret je deformisao istoriju. Komunisti poverovaše da su pronašli determinantu kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava. Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta – božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije.
 *****
 Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci – komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravljaju načelo o dvociljnosti politike.

Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani i zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari. Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji – pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao.

Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni. Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
 *****
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.
 Političke sveske

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KOMPROMIS

Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.
 Zlatno doba dijaloga

 Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina između božanstva i životinje, i da je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašli svi ostali.
 *****
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu između krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokušaj da se pobeđena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo.

U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedinjuje sve naše zablude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna. Ali, ma kako biblijski prezirali kompromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvesnih kompromisa ni ulicom ne bismo mogli proći.

Svi bi, naime, držali da je ulica samo njihova.
 *****
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, često izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti.

 Ali, pogledamo li istoriju, videćemo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepši deo. Da, neugledni, nakazni, ružni kompromisi, a od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošljiva.
 Sabrana pisma iz tuđine 

  Kad unapred znate da ste za sva vremena odbačeni, to vas spasava izvesnih kompromisa, pa i lopovluka, na koje vas tera ne samo nagon održanja – jer sa njim je lako – nego i žudnja za važenjem.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 KOMUNIZAM 

 Raspravljati sa komunistima je „presipanje praznog u šuplje“. Oni zamišljaju da su tolerantni ako dozvole kritikovanje premijere domaćeg filma ili direktora nekog voćarskog preduzeća. Ali dalje, upravo tako daleko da je pod nosem, tamo gde prestaju domaći filmovi i direktori, počinju „revolucionarne tekovine u koje se ne sme dirati“. Najznačajnije tekovine zapravo su tek ljudi na vlasti.
 *****
Posledice radničkog upravljanja se niti vide, niti će se videti, jer komunisti nisu toliko naivni da poveruju doslovno svim načelima svoje ideologije. Ova reforma imala je isključivo spoljnopolitički značaj i ona se ne sme ozbiljno pretresati kao pokušaj preobražaja društvene privrede.
 *****
Znam da je nehrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali jedan komunista uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama.
 *****
Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.
 *****
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu koja ne služi njihovim ideološkim ciljevima. Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđeno da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom od politike izabranom smeru? Šta to vredi, jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?!

Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. To je sloboda roba! I on se kreće u granicama lanca, odnosno gospodareve volje. Odista nema razloga da se plaća jedna književnost, ako želimo da bude dobra i slobodna.
 Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMPROMIS 

 Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušten a šta nedopušten kompromis, meri, na kraju krajeva, svako od nas – sam. Jer svako ima svoje mere. A one su, opet, kompromis između snage našeg moralnog osećanja, i zamračenosti prostora u kome živimo, stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost.
 Život na ledu 1955/59 

 Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su regulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromis između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ljudska zajednica je kompromis između slobode i ropstva.

Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog.
 *****
Nije nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program. Forma se pretvara u sadržinu. Način života u život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.
 *****
Kod svakog kompromisa o ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće?
 *****
Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu ostavljaju praznih šaka. 
 Tamo gde loze plaču 

 Kompromis je stari, lukavi glodar svih velikih podviga.
 *****
Naša su rešenja kompromisi između nužde i naše ograničenosti. Filosofija je najpre bila kompromis između teologije i života, a zatim između teologije i nauke. Tradicionalna etika liberalnog društva XIX veka zasnivala se, uz pomoć racionalističke misli, na kompromisu između hrišćanskog morala i načela i kapitalističke ekonomije, između ljubavi prema bližnjem i njenog izrabljivanja.

Na istorijskom području kompromis je u krajnjoj konzekvenci, jedini apriori uslov dešavanja.
 *****
Kompromisi se množe. U prirodi kompromisa je da sve obuhvati, ako je već jedina forma postojanja. Jedan povlači drugi. Drugi ustupa mesto trećem. I oni su sve dublji i veći. Ali, samo izgledom. Jer kao što nema malih priznanja, nema ni malih kompromisa. Svaki kompromis je velik i presudan. Za dobijanje velikih boginja nije potrebno više klica od jedne. Onaj ko je spreman na malu izdaju, sposoban je i za veliku.
 *****
Kompromis ne olakšava stvarnost gde se intelektualci ponašaju verno preuzetim obavezama, verno odricanju od načela, već njima samima, da izdaju ublaže tumačenjem, po kome je njihovo izdajstvo tek provizorno, tek privremena zaštitna mera, izabrana pod prinudom okolnosti i pod stalnom kontrolom slobodne volje, uvek, dakle, spremna da se uz povoljnije uslove odbaci u ime nekog beskompromisnog rešenja.

Do njega, razume se, nikada ne dolazi, prosto zato što duh ima tada preča posla.
 *****
Da li je lud čovek koji, u zaštitu svoje ličnosti, pristane da se nje privremeno odrekne? Ako je preživljavanje bazični posao uma, odgovor bi morao biti odrečan. Čovek koji se među ludacima ponaša kao ludak, ne mora biti lud. On je samo konformista. A konformizam je najstariji oblik duhovnog prilagođavanja sredini.

Ako u našem umu u prvom redu gledamo sredstvo boljeg života, što on u krajnjoj liniji i jeste, onda moramo da se pomirimo i sa nemoralnim posledicama definicije, ma koliko se one protivile uzvišenim intelektualnim načelima.
 Kako upokojiti vampira 

 Kentaursko stanje kompromisa, ravnoteža smerova i sila, polovičnost oblika, panmetronaristonska pragma još nikoga usrećila nije.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KANIBALIZAM 

Ponekad mi se čini da je ljudožderstvo izbegnuto samo zato što nas je mnogo i zato što je čovek izgubio vrednost.
 *****
Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika.
 Život na ledu 1983/84 

 Kad hrane nema i ljudožderstvo je odbrana prirodnih interesa.
 Besnilo 

 Kanibalizam se javlja iz dva razloga: kao nužnost u trenutku kada bez upotreba, odnosno zloupotrebe, ljudskog mesa može da se umre, i iz ritualnih, obrednih razloga, kao neka vrsta odbrane od htonskih božanstava ili iz potrebe da ta htonska božanstva umilostive.
 U traganju za Zlatnim runom 

 KAPITALIZAM 

 Tek kada sav novac, užegao na periferiji prometa, bude iz čarapa naših malograđana izvučen, tek onda možemo govoriti o prosperitetnom kapitalizmu u Jugoslaviji…
 *****
Uspavanu lepoticu domaće industrije može probuditi samo jedan zaista strasan poljubac princa Kapitala…
 *****
Kapitalizam nije ekonomski režim, nego stanje duha. Sve dok to ne postane jasno, za njega nema leka…
 *****
Ko ište malo, treba mu to za život, a ko treba mnogo, namerava time da posluje. Banke nikoga ne finansiraju da bi preživeo, već da napravi profit.
  Zlatno runo 

 KNJIGA 

 Koliko u mojim knjigama ima autobiografskog? Malo. Moja biografija je u mojim dnevnicima, ispovestima, a u knjigama ponegde i posredno.
 *****
Knjige koje ne stimulišu misao su kao hrana koja puni stomake, ali nas ne hrani. Takve knjige samo opterećuju mozak kao što od nekorisne hrane samo stomak pretovarujemo. Šteta je dvostruka, misleći da smo hranjeni, ne jedemo dobru hranu i slabimo, a ono što uzimamo čini nas bolesnim.
 *****
Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj, pri tom i prilično neuspeo, racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koja mi se predstavlja u dvojakom vidu. Kao građa iz koje uzimam teme, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema.
 Život na ledu 1983/84 

 Ako ne uspem sa knjigom Godine koje su pojeli skakavci, izgubio nisam ništa, osim vremena i malo samopoštovanja. Vremena nemam pa ga nemam za šta čuvati. Ako mi treba, za samopoštovanje ću morati da se obratim sadašnjici, jer ko ga samo u svojoj prošlosti traži – nema ga.
 Godine koje su pojeli skakavci

KOLABORACIJA 

 Ko je sve kolaborant, izrod i domaći izdajnik, za vreme rata bio? Hoće li o direke vešati lekare koji su te iste Nemce lečili? Neće, njega je obavezivala lekarska dužnost. A hoće li se umlatiti svi pekari, koji su za njih hleb mesili, trgovci koji su im robu prodavali, kelneri koji su ih po kafanama pojili, vozovođe što su ih vozili? Hoće li se svima o vrat obesiti tabla: kolaborant? Jamačno neće.

Samo su svoj posao radili. Živeti se moralo i pod okupacijom. Decu hraniti. Ta će deca posle biti narodna masa. Svetski proletarijat. Ako koje zrno i dopadne okupatora, neće cela žetva. Nemci su Engleze i Englezi Nemce iz vode prvo vadili, računalo se kao lepo i pošteno nekog prvo u more baciti, pa ga onda vaditi za zarobljeništvo.
  Odbrana i poslednji dani

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

JUGOSLAVIJA 

 Nenaplativa odgovornost za stanje kod nas leži na vladajućem jugoslovenskom poretku. Uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći, on nije bio kadar da svom narodu u njegovoj zemlji obezbedi odgovarajući rad i snošljiv život, nego je širenjem demokratskih sloboda tumačio prinudan proces u kome je taj narod poslao da nasušni hleb potraži u tuđini. I još je zadovoljan bio kad je iz tog rada, tog kuluka za druge, iz tog limba za kulučare, mogao izvlačiti koristi za sebe. Najpre su nam oduzeli škole, pa onda školovane ljude. Kad nam, opet pod prinudom, škole vrate, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet će nas usrećiti priučenim đacima koji drže da je pamet u volji a sposobnost u pravičnosti cilja.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 KANIBALIZAM 

 Ko hoće da preživi među ljudožderima, mora se pridružiti gozbi, ili pristati da bude pojeden. Ako izabere da živi, njegova svest o neprikosnovenosti ljudskog mesa vremenom će iščileti. Shvatiće da ono nije gore od bilo koga drugog, i da ga je dotada tog mesa lišavao samo naročiti način života, koji mu je blagonaklono, umesto sabraće, nudio u izobilju druge sisare.
 „Ko je ubio moju besmrtnu dušu“

 Kanibalizam, antropofagiju, ljudožderstvo, međusobno proždiranje na državnim osnovama, idealan sistem koji će iz naših života konačno isključiti sve artificijelne podele na crne i bele, siromašne i bogate, leve i desne, bolesne i zdrave, glupe i pametne... ostavljajući, eventualno, jedinu praktično značajnu podelu na mršave i debele.
 *****
Kanibalizam se zasniva na prirodnom instinktu vrste. On je od podjednakog interesa za sve ljude, bez obzira na rasu, veru, pol, klasu i opredeljenje. On uništava sve veštačke razlike među ljudima. Pametni i glupi, bogati i siromašni, srećni i nesrećni, mladi i stari, zdravi i bolesni dele se samo na one koji se jedu i one koji jedu, dok i sami ne budu pojedeni.
 *****
Kanibalizam je pristupačan svačijem shvatanju, za razliku od dijalektičkog marksizma ili engleskog parlamentarnog sistema. On na ekskluzivan način rešava problem prenaseljenosti, koji se do sada rešavao skupim ratovima. Ako se neki i povede, biće to jedino radi snabdevanja svežom hranom. Onako kao što životinja ide u lov. Prema modifikovanoj Haškoj konvenciji, zarobljenici će se jesti, uz poštovanje svih ostalih prava, naravno. Oficiri, naime, neće za komunalni obed moći biti spravljani zajedno sa običnim vojnicima. Ako se zadovolje zahtevi hijerarhije, mislim da Vojska drugih primedbi neće imati...
 *****
Ljudožderstvo je praktično izvodljivo. Odlučna grupa ljudi s veštim propagandnim aparatom mogla bi ga uvesti bez ijedne kapi krvi. Time bi bio uklonjen jedini ozbiljan razlog koji bi Crkvu, humanističke krugove i dame iz Kola srpskih sestara opredelio protivu njega. Mislim da bi se, pod uslovom uklanjanja svake opasnosti od radničke revolucije, čak i građanska klasa s njim pomirila. Radnike bi privukao izgled da žderu buržuje. Činjenica da se može zavesti uz poštovanje parlamentarnih institucija pridobila bi sve iskrene demokrate.
 
 *****
U kanibalizmu bi svako našao neki svoj račun, što se ni za jedan drugi socijalni poredak ne bi moglo reći... Podrobno izvešteni o svim prednostima ovog žderačkog sistema, glasači bi, nema sumnje, izglasali prvu kanibalsku vladu, koja bi započela rad jedenjem opozicije na svečanom banketu inauguracije... Naravno, to bi nalagalo temeljnu promenu Ustava.

Prvi član bi, na primer, mogao da glasi: Svaki građanin ima neotuđivo pravo da jede svoje sugrađane. Pravo bi, uostalom, bilo znatno uprošćeno. Sastojalo bi se uglavnom od higijenskih propisa u vezi sa narodnim jelovnikom. Birokratiju bi zamenili službenici Opštinske klanice. Nestali bi i mnogi hronični problemi modernog društva. Penzioni fondovi bi postali izlišni.

Aktom o penziji čovek bi automatski bio stavljen na jelovnik zajednice. Ni bolesnih ne bi bilo. Jeli bi ih, osim ako nisu zarazni. Zamislite uštede samo u socijalnom osiguranju! Pretpostavljam da bi se izmenio i monetarni sistem. Čovek bi postao neka vrsta osnovne platežne jedinice. Kapitalizam bi jednostavno nestao prilikom zamene papirne u ljudsku valutu.

To bi prekinulo i naše besmislene debate o mogućnostima i granicama umetnosti... Umetnost umire zato što nema više čime da se bavi. Sve je već opisano, naslikano, opevano. Nove umetnosti nastaju samo iz novih stanja. U kanibalokratiji književnost bi, nesumnjivo, živnula. Istorijski romani opisivali bi pokušaje fanatičnih konzervativaca da obore ljudoždersku vladu.

Psihološki bi se bavili kompleksima kod građana kojima je iz bilo kojih razloga ljudsko meso odvratno. Ljubavni bi nenadmašive poente nalazili u međusobnom ždranju ljubavnika. U strastima se ionako više od skorpiona ne može postići.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

IZGUBLJENOST

 Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao. Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje.
 Tamo gde loze plaču

 Izgubili smo se onda kad smo se umesto da pitamo kako pitali zašto. Konačno smo izgubljeni sad, kada umesto da pitamo kuda pitamo kako.
 Život na ledu 1983/84 

 IZUZETAK
 Primeri malo dokazuju, najveći broj primera su izuzeci.
 *****
Svaka izdvojenost potiče od poređenja, najčešće na tuđu štetu, ali i vodi poređenju, dakle učvršćenju i definisanju razlika.
 Život na ledu 1983/84 

 JEZIK  

Svi ljudi koji jedan jezik ne govore su fini na tom jeziku. Drže se dostojanstveno i nemušto. Korespondencija kao život II Često se služimo nečijim tuđim jezikom i načinom govora, rečima iz tuđeg rečnika i njihovim oblikovanjem prema nečijoj tuđoj navici.
 Zlatno runo 

 Jezik i pendrek su dva osnovna oruđa diktature, gde je jedina uloga jezika da sakrije pendrek.
 Život na ledu 1983/84  

Po pravilu ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji svirepiji.
 *****
Šta vredi razumeti opšte značenje jednog jezika i njegovog rečnika, a ne moći pojmiti pojmove među kojima se ovaj kretao? Ili neke od njih same za sebe i pojmiti, a da im smisao u sistemu mišljenja ostane nedokučiv.
 1999 

 Postoje brojne semantičke teškoće koje su neizbežne kad pojmovima jednog jezika iz određenog mu uzrasta, valja objasniti pojmove drugog, u nekom od njegovih razvojnih doba, sasvim oprečnog, koji se, povrh svega, još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara, ni u stvarnosti, ni u sećanju.
 Luče Novog Jerusalima, 2999

 Jezik je, koliko je to moguće, objektivna, iskrena slika stvarnosti, ili put da se ona na neiskren i pristrasan način zaobiđe i prenebregne. Jezik je ili oruđe za časno tumačenje realnosti ili alat za njeno nečasno prikrivanje. Istim se jezikom, ali njegovom različitom upotrebom, otkrivamo ili prikrivamo.

Sudbina jezika je sudbina tajne diplomatije koja je, prema Lenjinovom obećanju, posle revolucije trebalo da postane javna, a ostala je tajnija nego ikad. Stvarnost je, na sreću, moćnija od svih promena koje joj ne leže. Ona ih odbacuje kao strano telo. Jedino je pred jezikom nemoćna.

Jer jezik je menja, ne dodirujući je. Menja je nezavisno od svega što mu ona nudi. Menja je prema sebi i svojim potrebama. Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, i svrhu tog bavljenja. Da se nešto dobro razume, treba najpre da se ispravno imenuje.
  Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

IZBOR 

 Obdelavaj svoj vrt je korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke, koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.
 *****
Izabrati – to zvuči ljudski.
 *****
Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
 Život na ledu 1955/59 

 Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš samoizbor. Neprestano se susrećemo s primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečemu što se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od sreće, i od egzistencije i od života. U protivnom došli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopuštamo samo Kaligulama.

Čovekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj vezi s količinom vlasti, moći i mogućnosti koje pritežava, već s ličnošću kakva je u datom trenutku. Odgovornost se sastoji u spoznavanju pravog izbora, a ne u mogućnostima za njega. Onaj ko spozna važnost izbora, umeće i da bira.
 *****
Kada su posredi značajne stvari, određivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenje samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao.

Ako čovek više čita, više konzumira tuđa iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji.
 Zlatno doba dijaloga 

 Budući da ne trpim konačnosti, ne obavezujem se nikada – za uvek.
 „Rajnske zadušnice“

 Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podziđivali, glačali, ma kako unapređivali brzinu i bezbednost kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta…
 Zlatno doba dijaloga 

 Koliko je ljudi umrlo zbog „Internacionale“, a koliko tek ljudi od nje.
 *****
Između dve krajnosti biram onu između njih.
 *****
 Onaj ko ne žudi za izborom ne može ga ni vršiti.
 *****
Stvarnost je hrana od koje se, zavisno od uzete količine, živi ili umire.
 *****
Moje ideje o „duhovnoj alternativi“ nisu utopističke, jer niti verujem u njenu mogućnost, niti pozivam na pokušaj njenog ostvarivanja.
 Život na ledu 1983/84