Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
KOMUNIZAM
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnost da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalni odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.
U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreza i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost od sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.
Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju od jednog činovnika što je u birokratskoj. On je ipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak.
*****
Paradoksalno je da, baš partija koja odbacuje ulogu heroja i vođa iz istorije, biva prinuđena da njihovom samovoljom objašnjava svoje istorijske neuspehe.
*****
Ako komunistička partija izdaje čovečnost u ime idealnog čovečnog cilja, ako pre jedne humane države, i zbog nje, podiže terorističke koncentracione logore, ako ona radi cilja upotrebljava sredstva koja unapred taj cilj diskvalifikuju, da li to ostaje i dalje partija svakog ubeđenog komuniste?
*****
Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nuzinstrument primene na duhove ljudi.
*****
Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv – radnički pokret stvoren za izvršenje istorijskih lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu.
Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju, odnosno pokret je deformisao istoriju. Komunisti poverovaše da su pronašli determinantu kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava. Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta – božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije.
*****
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci – komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravljaju načelo o dvociljnosti politike.
Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani i zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari. Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji – pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao.
Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni. Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
*****
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.
Političke sveske
No comments:
Post a Comment