Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LETARGIJA
Ljudi vrlo greše kad očekuju neki specijalni događaj da ih trgne iz letargije, on obično ne dolazi, a život im kao Estragonu i Vladimiru prođe u očekivanju nekakvog Godoa, pri čemu propuste masu stvari oko sebe, masu tajni koje treba odgonetnuti, masu doživljaja sitnih u kojima valja uživati, masu stvari koje prosto treba videti. Draž najznačajnih stvari u životu nije da ih posedujemo, već da ih saznamo, da ih doživimo.
Ali nisu najuzbudljiviji doživljaji u životu neki lov na lavove u Africi ili luksuzni prijem kod Age Kana (ovo drugo je verovatno ubistveno dosadno), nego svaki angažman koji menja naš i tuđe živote nabolje. Radna sposobnost rapidno opada ako se slobodo vreme aktivno ne koristi nego čovek sam sebe umrtvljuje.
Korespondencija kao život II
LIMBUS
Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limbo, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju oseti.
U limbu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće.
Biće u limbu, kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre – živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu. I šta – život u tuđini.
Sabrana pisma iz tuđine
Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemari (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas konkuriše cirkuskim lakrdijama). *****
Flaubert sa pravom konstatuje da je dobra pripovetka, roman, drama, uvek pisana u obliku piramide, u jednom trenutku, koji će odgovarati svrsi, sve strane piramide (sve komponente proze) teći će se u zajednički vrh. Vrh je rezultanta. Rezultanta je poenta bez obzira da li je prizor, stanje, ideja, događaj. *****
Vreme nije sadržano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom, iznad jednog vremena postoje sva vremena.
Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više „tipski“ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Roberti Jordani, Gregori Samsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, donkihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba. *****
Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu.
*****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru. Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.
*****
U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom?
Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno – mnogi temperamenti ili akta u grčkim tragedijama nama postaju jasni tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom.
Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darwina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju iz 1848. Baudelaire je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda. A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik?
Život na ledu 1955/59
No comments:
Post a Comment