Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LITERATURA
Realizam je „prepisivanje“ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice“ nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje“. To znači da je, ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. [...]
Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica“ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet, onda bi se „stvarni svet“ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. [...] Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje“ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti“ pošto je migrirala iz „sveta van svesti“ (oneobičavanje).
*****
Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).
*****
Postoji krug emocionalne poezije shvatljiv većini ljudi, krug koji se razvio negovanjem neposrednog govora i narodnih popevki (Zmaj ) i u njemu jedan uži ekskluzivniji krug duševne poezije (Rakić ), koja emanira znatno manjem i tanjem sloju čitalaca izvesne duševne odgojenosti. (Ovo je pesništvo podređeno muzici kao autentičnom osećajnom izrazu, te se u svojim vrhovima odlikuje izvanrednim svojstvima forme.)
Između ovih dveju grupa je čulna, pod kojom se ima podrazumevati poezija slike (ono što se kvalifikovalo kao opisno pesništvo), a što odgovara nivou deteta ili urođenika. Znatno uži je krug iz međuratne cerebralne poezije koja obavlja unutrašnje prevođenje (transkripciju) neraspoloženja u čistu, ali alogičnu misao, te zahteva izvestan stepen nervne kultivisanosti.
U srcu tog kruga opisan je krug intelektualne poezije čije poimanje pretpostavlja kultivisanost čiste svesti u njenim logičkim formama. Najzad, može se naslutiti i najuži krug ovog poetskog sistema (krug koji će svojim približavanjem prostornosti tačke, značiti i kraj svake poezije) opisan izvesnim transcendentnim svojstvima, čije poimanje neće više moći biti zasnovano na kulturi svesti, nego na neposrednom prodiranju u vansvesne (kosmičke, a ne podsvesne) vrednosti.
Život na ledu 1955/59
Komentari na nenapisani roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda to nisu moje varijante.
*****
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont.
*****
Posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje. Tamo gde loze plaču Sporedna je nakaznost drveta, koje rađa ukusne plodove; Bacon beše nezahvalnik, Wilde pervertit, Tolstoj licemer, ali ja to ne osećam kad ih čitam. (Ali kada bih sa njima živeo?)
Političke sveske
Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature.
*****
Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe.
*****
Cela moja literarna avantura možda nije ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem.
Tamo gde loze plaču
No comments:
Post a Comment