Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LITERATURA
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona, koji obezbeđuje iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo.
Tamo gde loze plaču
Moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifonske muzike, neizbežno me je uputilo na simfonijski oblik koji sam dao pojedinim svojim knjigama.
*****
Svet knjiga ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i mašte.
*****
Nadam se da će jednom književnost moći da se oslobodi tog usedeličkog stida i da postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njegovom menjanju. Graditelji
Književnost je, takođe, svojevrsna politika. Da parafraziram Klauzevica: književnost je produženje politike drugim sredstvima. Pri tome politiku shvatam u znatno širem smislu nego što se ona, po prirodi posla, shvata u nekom profesionalnom političkom telu. I takođe, naravno, sa znatno bezazlenijim posledicama po ljude.
Naime, pogreške književnosti plaća ograničen broj njenih ljubitelja koji, povrh toga, nisu prisiljeni da prihvate smisao i poruku nekog književnog dela, dok posledice jedne rđave politike trpe svi građani najčešće bez ikakve mogućnosti da ih izbegnu, pozivajući se na svoju nevinost. U toj relativnoj nedejstvenosti književnosti krije se i njena ograničenost.
Njome se ništa bitno ne menja, ona čak i ne upućuje u načine kojima bi se nešto menjalo. Ona samo može da konstatuje čovekovu poziciju, eventualno da kuka nad njom. Ona najbolja može možda da revoltira. Ali, opis neke nepravde nikada ne može imati isto mobilno dejstvo kao nepravda na delu. Zato je sve što mi pisci radimo, na neki način, iz druge ruke.
Tražiti isuviše od pisca, znači zahtevati od njega nešto što on nije u stanju da učini po prirodi sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Dejstvo književne reči je ograničeno, same su reči ograničene, višeizvesne, a povrh toga one vrlo često u konačnom ishodu nemaju ono značenje koje smo želeli da im damo.
Zlatno doba dijaloga
Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici, što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru.
Tamo gde loze plaču
Koliko jedna knjiga koja raspravlja o idejama uopšte može da bude jasna – s obzirom da reči jedva nešto izražavaju od onoga što mislimo, a naše misli jedva nešto od onoga što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onoga što živimo.
Zlatno doba dijaloga
S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog, itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.
*****
Najpogodnija forma da me izrazi i aktivira bila je nađena u književnosti shvaćenoj kao forma mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, a književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
*****
Književno delo iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj međuzavisnosti.
*****
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događanjima).
Tamo gde loze plaču
No comments:
Post a Comment