Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LITERATURA
Klasična forma drame znatno sužava manevarski prostor za primenu paradoksa, koga i danas smatram i suštinskom odlikom našeg vremena, i suštinskim atributom čovekove apsurdne sudbine u njemu.
*****
Pravi problem književnosti nikad nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Tamo gde loze plaču
Savršeno je nemoguće da debela knjiga može biti loša, ako već spada u književnost. Ona je ponekad samo delimično rđava. U njoj čovek na više mesta može da omane, pa ipak da se na drugom mestu izvadi. Kod kratke je to nemoguće. Tek što si omanuo, a već dolazi kraj.
Debele knjige obično se ocenjuju sa gledišta celine, pa se bar poštuje džinovski napor pisca, pa makar i poluuspešno savladana tema. Kod kratke se kaže: em kratko, em rđavo.
Korespondencija kao život I
Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost. Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komentar je razaranje.
Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivni karakter. Dubinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.
Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
Zlatno doba dijaloga
Svet nije jednostavan, pa ni misao o njemu to ne može da bude, ako želi da bude realistična. Svaka je literatura koja to isključuje, u stvari, manjkava baš u realizmu. Takva rešenja su neuporedivo teža od onih što ih oberučke pruža vidljivi život.
*****
Ako se misli da je književna autarkija pravi nacionalizam, onda je to gledište kojeg danas sa uspehom propagira jedino onaj lunatik Amin iz Ugande.
*****
Da bi jedna literatura na neko jezičko područje mogla da prodre, potrebno je pored vrednosti da ima i svoje propagatore.
Korespondencija kao život I
Književnost treba da kao emanacija duha pobune kritičke volje, i strasnog srca, kuca za sve što boluje, pati, žudi, za sve uniženo, uvređeno, ugnjeteno i osujećeno – i trebalo bi da ima snažan uticaj na naše živote i našu istoriju
*****
Književnost treba da bude verna tragičnim činjenicama života, smelo i bolno da obeležava sva psihološka, misaona, socijalna i moralna zla našeg vremena.
*****
Književnost treba da bude ne samo prometejska žudnja za promenom stanja. Ona treba da bude sama ta promena, revolucionarni čin, mučna i opasna bitka za novog čoveka.
*****
Književnost nije reparaciona radionica za jednu promašenu istoriju.
„Razaranje govora“
U literaturi postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena.
*****
Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na pitanje čime je razočaran savremeni intelektualac, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočaranja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga uvek ćemo dobijati realističnu priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.
Tamo gde loze plaču
S građom treba uspostaviti duševni odnos. Bez tog dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja duša, bez tog potpunog ljubavničkog nesebičnog međusobnog prožimanja s umetničkom materijom – nema dela. “Remek delo ili Sudbina umetnika”
No comments:
Post a Comment