Pages

Wednesday, October 24, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Savremena književnost, htela ne htela, mora biti „socijalna“, ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostranim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu.
 *****
Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju tzv. savremeni roman liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji!
 *****
Savremeni roman, za razliku od nekih drugih žanrova, bezuslovno mora biti – psihološki roman. (Ukoliko se ne bavi isključivo stvarima, razume se.) Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što on čini, dok je on mahom ono što misli dok nešto čini.
 *****
Kritičnost romana se po sebi razume, i ova njegova osobina nije za diskusiju. Od njega se možda i može očekivati razumevanje, ali oproštaj – nipošto. Oproštaje nam podaruje ili ne podaruje budućnost. Umetnost nastoji da opiše i pokatkad razume.
 Tamo gde loze plaču 

 Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka, koje ste vi, sedeći za pisaćim stolom, kraj čaše viskija, uz neki znameniti kvartet koji vam gudi Bacha, u međuvremenu, uz pomoć zloćudne imaginacije spleli u najbiranije fizičke neprilike i moralne dileme, u najmanju ruku je neuviđavno.

Jedino što možete jeste da od njih ništa ne zahtevate, nego da se što više približite slici stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo, inače, ono bilo. A suditi pisac sme samo sebi. Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.
 *****
Kada se postavlja pitanje šta književno delo može učiniti u pogledu zla u čoveku, to je kao da se pita šta u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte treba nešto da učini kraj toliko pozvanijih i priznatijih sredstava za poboljšanje ljudske situacije. I tek onda, najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
 *****
Negde unutar tih limita, između mišljenja da se književnošću ne može stvarno ništa postići i uverenja da se mora sve pokušati, kreće se i moja misao. western_dhimmis
 *****
U svih sedam tomova Zlatnog runa razmišlja se, zapravo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane.

Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku,

jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rođeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi, kreću.
 ***** Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom. Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta.

Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.
 *****
Građa je ono što određuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat.
  Zlatno doba dijaloga

No comments:

Post a Comment