Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LITERATURA
Klasična književnost je razmazila čitaoce, sada ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaocu ni od kakve stvarne pomoći.
*****
Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.
Tamo gde loze plaču
Forma sama za sebe ne može imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadržine.
*****
Nakon izvesne odbojnosti koju sam osećao i osećam prema strukturalizmu kao metodu, naravno, sa kojim sam upoznat u prvom redu njegovom primenom u literaturi, a naročito s obzirom na odbojnost koju sam imao prema primeni strukturalizma na moje tekstove, u antropološkim studijama Lévi-Straussa nalazim primenu strukturalizma koja bi mogla možda biti uzeta u obzir, ukoliko se, naravno, njegovo zadržavanje na strukturama oslobodi te mrtve sheme i ako se pod njim bude podrazumevalo i nešto drugo.
Teoriji Lévi-Straussa i po njegovoj osnovnoj ideji „da je ljudski duh determinisan“, s čime bih se ja složio, i „da su sve kulture međusobno jednake“, s čime bih se složio u onoj meri u kojoj se to odnosi na mit i njegovo poreklo, i da svako društvo „samo parcijalno realizuje izvestan broj mogućih logičkih kombinacija“, s čime bih se složio samo ako te logičke kombinacije pokrivaju jednu ontološku suštinu.
Ako bih uzeo njegovo tumačenje mita koji pokušava da razreši date protivrečnosti, odnosno protivrečnosti već postojeće harmonije koju ona ne može da shvati kao harmoniju bez rešavanja takvih protivrečnosti, onda bih ja Lévi-Straussovo stanovište primio, ali samo onda ako se ono shvati kao logički model jedne stvarnosti do koje mi ne dopiremo bez posredstva tog logičkog modela.
Dakle stvar se ne zadržava u umu i stvar nije problem umskih antinomija: stvaran je problem u tome što one odražavaju antinomije koje postoje duboko u stvarnosti, u realnosti, naravno – u realnosti koja je viša, a ne onoj realnosti koju predstavlja empirija.
U traganju za Zlatnim runom
Intenzivno me odbija i tzv. književna politika i tzv. književni život, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),
istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.
Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama građe, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red,
a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samima sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta. Ovakva polutanska, inkonsekventna, „trgovačka“ priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi…
*****
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani.
*****
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za građanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
Zlatno doba dijaloga
No comments:
Post a Comment