MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT

Sloboda koja nam je ostavljena i u takvim, naizgled ograničenim rolama, beskonačna je i samo je neuviđanje prave perspektive čini nedovoljnom ili čak ništavnom, kako je definišu izvesne filosofije. Mit svakome od nas dopušta slobodu variranja osnovnog svog sadržaja u daleko većem obimu nego što smo kadri iskoristiti.

Nevolja nastaje kad smo u sukobu sa sadržajem, smislom svoje uloge. Ja zato ne vidim da je Sizif apsurdni junak kakvim ga proglašava Camus. Njegov je rad možda prividno besmislen, jer uvek je isti – mada se nada da će kamen jednom ipak biti prevaljen nipošto ne može isključiti, jer i kad je varljiva, bitan je deo kazne – ali muka nije besmislena.

Muka je suštinski deo kazne koja se morala predviđati kada je krivica, i to u više navrata, počinjena. Ništa tu nije nepredviđeno, osim što je jednom mitskom pelaškom heroju pošlo za rukom da nekoliko puta prevari bogove. Odavao im je tajne. Okovao je Hada. Uspelo mu je nemoguće – iz pakla da izađe. Uspelo mu je da vaskrsne, da proživi dug i srećan život, te umre prirodnom smrću.

I da tek tada dobije svoj kamen, koji mu je, po svemu, davno pripadao. Svega toga je on bio svestan, sve je bilo po njegovoj volji, sve mu je uspevalo. I, sad, gde je tu apsurd? Uostalom, zar to ne priznaje i sam Camus kad veli, oplakujući Sizifa (ali baš u onome što oplakuje nalazi – izvesnu tihu radosti): ’Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar.’

Tamo gde se po mitu postupa, gde se mit kao svoj oseća – apsurda nema. Ako je u toj povesti iko apsurdan, to su bogovi. To je Had, koji se ne može služiti svojim božanskim moćima, dok se Sizif služi i onima koje kao čovek nema. Ko svoje moći prevazilazi, ne može biti apsurdan. Apsurd potiče iz nedosezanja svoje moći.

Vrativši se na odnos mita i slobode – premda je to paradoks, jer mit uključuje i borbu protiv sudbine, dakle, težnju najvišoj slobodi – moglo bi se reći da naš otpor mitskim situacijama kada se u njima nađemo, da naša žudnja za izvesnim slobodama, često liči na postupak čoveka koji, da bi udobnije stanovao, umesto da prostorije u kući preuredi, on ruši – kuću.
 *****
Kao što mit prethodi istoriji, saznanje sledi stvarnost i mita i istorije.
 *****
Kad Kreutzer vidi u osnovama mita najvišu mudrost, on mit svodi, makar i na najdublje, ipak samo na mišljenje života. Mit je, međutim, više od toga. Mit je samo – življenje... ***** Mit nije filosofija života nego njegova slika...
 *****
Mit kao ontološka konstrukcija u tri sloja [...] Najdublji je onaj nevidljivi, ontološki. Sledi mu vidljiv – istorijski (stvarnosni). Najgornji je poetsko-umetnički, za njega najirelevantniji, jer mu služi samo kao posredstvo saznanja (jezik, slika, tumačenje) [...]

Njegov značaj po nas ne leži toliko u prošlosti koliko u onome što nazivamo budućnošću, u ponavljanju prošlosti (mita) kroz koje se još nije prošlo [...] Mit je bleuprint, nacrt, model [...] Mit je i logički model stvarnosti.
 *****
 Istorija je na površini stvarnosti, mit u njenoj suštini. Istorija je izmenljiva, mit nepromenljiv. Istorija se može izbeći, mit je neizbežan.

Poremećaj ili greška u istorijskom sudu je ispravljiva; neprepoznavanje, nepriznavanje ili ogrešenje o mit i mitsku sudbinu – nepopravivo. Vrlo intenzivna briga, praćena intervencijom države, da se uspostavi jedna i jedina legalna, neprikosnovena, skoro sakrosantna istorija našeg građanskog rata i revolucije je prirodna težnja prema njenoj mitologizaciji, njenom prevođenju iz prolazne i diskutabilne istorije u večni i nesporivi mit, a iz mita u samu sudbinu naroda.

Samo u tom slučaju njena se slika neće moći menjati. Kao što se ne menja večna i zauvek fiksirana slika Heraklovih dela, čija mitska svetost čini bespredmetnim pitanje o tome koliko su njegove slavne pobede koštale obične, smrtne ljude.

Kao što se, takođe, bez obzira na eventualni napredak nauke, mitska slika Kosovske bitke – čiju sudbinsku, mitsku svetost kao da počinje da deli i naše drugo „nebesko“ opredeljenje od 27. marta 1941. godine – neće promeniti, te ćemo mi Srbi biti valjda jedini narod na svetu koji idolizuje, pa time u mitsku i večnu sudbinu pretvara ne jedno nebesko opredeljenje, kako bismo mi to možda hteli, nego jednu zemaljsku katastrofu.
 *****
Povratak mitu je povratak korenima. Vraćanje korenima je pronalaženje drevnih izvora vlastite sudbine. To je i ponovni dodir sa ciljem koji se izgubio ulaskom u istoriju, tu najveću i najopasniju od svih ljudskih tuđina, tu najbesmisleniju od svih humanih seoba.
 *****
 Mitski heroji (a bogme i većina istorijskih) nemaju nikakvog smisla za realnost. Mere kojima oni mere svet, njihove su, srazmerne njihovoj veličini, nipošto veličinama u svetu smrtnika.
*****
Mitsko shvatanje vremena može se možda najbolje predstaviti jednom sobom, sa svih strana, duž zidova, tavanica i poda, zatvorenom ogledalima. Sve što se u sobi događa reflektuje se istovremeno na svim ravnima kocke. Ako zamislimo da su zidovi sadašnjost, tavanica budućnost, a pod prošlost, događaji se ne ogledaju samo u sadašnjici nego se istovremeno zbivaju i u prošlosti i u budućnosti.

Ali ono što je bitno jeste uloga ovakvog poimanja vremena u grčkoj mitologiji. Bez njega ona bi bila nemoguća i grčka mitologija u ruinama racionalnog haosa.
 U traganju za Zlatnim runom III

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MIT

Za mene je „večno juče“ mita, vreme u kome se mit jednom obavio; međutim, njegovo je i vrem
e „večno danas“, jer se on i danas obavlja, a ono je takođe i potencijalno „večno sutra“, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle, to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.

U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
 *****
Osnovna ideja u Zlatnom runu jeste odbacivanje mitologije kao svojevoljne igre ljudske mašte, dakle obavezivanje mitologije na neka ograničenja ljudskog duha koja su svuda ista, ili na neke sposobnosti ljudskog duha koje su suštinski svuda iste, i na neke obaveze koje on ima svojom konstrukcijom u odnosu na konstrukciju sveta.

Ako to prevedem na plan sadržine, oslobodim se strukturalističke terminologije i ograničenja koja su vezana za, odnosno uslova koji su vezani isključivo za um koji posmatra svet, onda dobijam u stvari taj svet i mitove kao slike suštine toga sveta.

Dakle, odbacujući strukturalizam, ja i pomoću njega dolazim do svih onih ideja o mitu do kojih sam dolazio ili sopstvenim razmišljanjem ili čije sam potvrde nalazio kod Junga, Kasirera, Kerenjija ili starih romantičara mita.
 *****
Principijelno mislim da nepostojanje svedočanstva o mitu još nije dovoljan dokaz da on u nekoj formi nije postojao. Od trenutka kada se u dešifrovanim mikenskim tekstovima pominju božanstva, ta se božanstva ne mogu javljati kao samostalna imena bez priče o njima, dakle bez mitova koji prate njihovo postojanje, pa prema tome i bez one duhovne suštine koju oni sobom nose.
 *****
Ako se mit suštinski protumači na taj način da je Dionis ne samo neprijatelj Apolonu nego i njegova druga priroda, njegovo naličje, upravo ono što se događa u kentauromahiji ili u gigantomahiji, onda opisujemo zajedno sa mitom i večnu bitku između racionalnog i onog što je iracionalno u ljudskom biću i u ljudskoj istoriji.

Od te bitke racionalnog i iracionalnog ne može da se otme ni sam mit o Apolonu, a pošto su Apolon i Dionis bili dugo vremena u mitu razdruženi i suprotstavljeni, oni postaju zapravo jedno, i time se potpuno poklapaju sa suštinskom mitskom, a i vanmitskom stvarnošću.
 *****
Dok su Grci oblikovali mit od elemenata svoje stvarne istorije, Rimljani su od elemenata tuđinskih mitova izgradili sopstvenu istoriju.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Jedna mitska paralela Sartrea i Camusa. Ako Camuseva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartreova je transkripcija Mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali „Mita o Buridanovom magarcu“ kad se tiče Sartreove praktične politike. Život na ledu 1983/84 Osećam u mitovima neke konačne istine koje čovek samo reprodukuje.
 Zlatno doba dijaloga

 Ljudska stvarnost, iz koje se isključuje vanljudska empirija, osim ako se ne shvati kao unapred zamišljen, skrojen i postavljen dekor za dramu, ona koja se jedina tiče mita i koje se jedino mit tiče, gubi prirodnost (stičući izveštačenost i „umjetnost“), spontanost (ulazeći u zonu prinudnog) i slučajnost (postajući neizbežna),

osobine koje smo joj pripisivali stavljanjem slučaja u srž i poreklo događanja, pod pritiskom filosofskih i religioznih doktrina o slobodnoj volji ili urođene žudnje za slobodom (već i po sebi dokazom da smo u egzistencijalnom ropstvu, povrh svega i u paradoksu, jer težnja slobodi je takođe mitska, takođe zadata prvobitnim scenarijem), i postaje pozorište u kome je repertoar uvek isti:

igra se uvek mitska drama, čije su teme, zapleti i raspleti jednaki, u najmanju ruku slični, karakteri u osnovi nepromenljivi, a menjaju se neki elementi režije, kostimi i delovi dijaloga, nevažni za duh komada. Slučaj i sloboda volje, dve jedine brane od „sudbine kopije“,

iscrpljuju se, kao i u svakom teatru, u ponekad drugojačijoj režiji, ponekad u mogućnosti da se voljno ili omaškom ispadne iz uloge, ne menjajući time predviđeni tok predstave...
U traganju za Zlatnim runom III

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT 

Racionalističko tumačenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti, plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadržaje i izvesne važeće etičke norme. No radikalna racionalizacija isključuje iz mita metafizički momenat, čak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadržaje.

Tako mitovi dobijajući na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome što je u njima duhovno. Uništava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za račun jedne niže stvarnosti.
 *****
Mit je bezvremen isključivo u odnosu na hronološko, linearno vreme koje predstavlja kostur naše ljudske istorije. U samom mitu, međutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka.

Jer da nije tako, da to linearno vreme u tumačenju i događanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno pretpostaviti da je Tantal najpre stavljen u položaj da ne može dohvatiti vodu i ugasiti žeđ, dohvatiti voće i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeći im za jelo svog sina Pelopa. *****
U Zlatnom runu se ponovo uspostavlja moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.
 *****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti.

 Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.

Pitam se, međutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nađe metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
 *****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Voltaire i Diderot, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Schelling.

Ono što ja činim (u Zlatnom runu) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
 *****
Nalazim da ono što su činili Lafitte i Fontenel, upoređivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu međusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot.
 *****
Mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
 *****
Kreutzer kaže da je „u osnovi mita sadržana najviša mudrost“. Međutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
 *****
Mit koji dolazi iz prošlosti obaveštava nas o našoj sasvim određenoj i neizbežnoj budućnosti.
U traganju za Zlatnim runom

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT 

 Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit. Političke sveske 

 Mit je jedan od oblika otuđenja. Kroz mit se otuđujemo od svoje vlastite istorije, ili od sebe otuđujemo svoju istoriju. Predavanje dela volje – vođi, dela ljubavi – predmetima posedovanja i tako dalje, sve su to oblici otuđenja. S druge strane, alijenacija je jedan od najbitnijih oblika realizovanja ličnosti.

To je jedan od razloga koji me primorava da se bavim mitom u jednom svetu koji je mitološki. Bavljenje mitom je, osim toga, za mene i bavljenje istorijom. To zahteva izvestan istraživački napor u kojem uživam često više nego u pisanju. Uostalom, nikada se ne bih bavio literaturom ako bi se ona sastojala samo u prepričavanju onoga što sam lično doživeo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Pokazalo se da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.
 Tamo gde loze plaču 

 U doba čarobne mitske prepotopije, na čije događaje istorija još nije namakla gvozdeni oglav datuma i logike, sve je bilo moguće.
 *****
U mitsko doba mrtvi su se mogli prepoznati po tome što nisu bacali senku i što su vazda bili žedni krvi. Danas kad smo krvožedni svi, ovako tanano razlikovanje postalo je beskorisno.
 *****
Ništa u tom Zlatnom svetu mita nije bilo konačno i nepopravivo, sve je bilo više delo pregovora, cenjkanja i pogodbe nego beskompromisne prirode kakvu mi poznajemo. Povoljnom vetru lađar nije morao samo da se nada. Mogao ga je hlebom, vinom i amajlijama nositi u putnoj vreći i po volji puštati, čime se poslužio Odisej na povratku iz trojanske vojne, a o čemu, još uvek uzaman, sanjaju ratne flote.
 *****
U vremenu čuda sve dotaknuto moglo se pretvoriti u zlato, što je, na svoju nevolju, iskusio pohlepni Midas, a o čemu izvesni Kir-Simeon treba da povede računa.
 *****
I uopšte, pojave su u mitologiji mahom imale razumna i jednostavna objašnjenja. Herakle se na Herinim grudima zagrcnuo i iskašljao mleko. Tako je nastao Mlečni Put, a ne ni iz čega, kako idioti nas uče.
 *****
Kalendar u mitsko vreme nisu propisivali crkveni sabori, niti je tumban kad god su pokondireni intelektualci bili kadri da objave obesvećenje neke nove vaseljenske tajne. Bio je večan, pouzdan, i određivale su ga kalendarske životinje na čelu s Himerom, zmijskog repa, kozjeg tela i lavlje njuške koja je rigala plamen.
 *****
U to veselo vreme čuda, krilati Pegaz je udarcem kopita otvarao bunare, za šta nama treba i novaca i vremena, a dok mi zaćutimo čim nas zlotvori popreko pogledaju, zlatousta je glava tračkog Orfeja, pošto je odsekoše Menade, još dugo plivala oko Lezbosa,

 tužbalicama opčinjavajući drveće i stenje. Friks i Hela, kuma Helespontu, leteli su na ovnu, noseći Zlatno runo u Kolhidu, iznad vodenog puta kojim će broditi Argonauti, a zajašite vi na krilatog ovna ako možete!
 *****
Da bi bolje razumeli utvare budućnosti, u mitsko vreme, narodnim mudracima su zmije žalcem prale uši. (Danas u istu svrhu služi eksploziv.) *****
U vremenu čuda goroseča je morao paziti da ne povredi Drijadu koja je u drvetu živela i s njim umirala, napuštajući ga o ponoći da pod punim mesecom raskalašnim vrzikolom protegne telo nalik na mladu zelenu koru. (Kraj našeg maroderstva, ova obazrivost zvuči podsmevački.) Čoveku onog Balkana nije bilo dovoljno da se pravi humanistom pa da svoja nedela zaboravi.
 *****
U mitsko vreme čovek je morao žvakati lotos. Od rasrđenih duhova ljudi koje je pobio, nije se mogao, kao mi, štititi praznovernim ubeđenjem da zagrobnog života nema. Morao je da čini duge pokore, mađijske znake i lice šminka govnima. Jer ništa tada nije bilo izvesno, ništa nemoguće. Ni smrtnicima da ožive, ni besmrtnicima da umru, kao što se desilo Panu.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MISAO 

Ako nismo kadri da shvatimo tuđe mišljenje, nismo ispravno shvatili ni svoje. Sposobnost ulaženja u tuđ život je početak sposobnosti shvatanja vlastitog.
 *****
Čuo sam da je arhitekta Bogdan Bogdanović savetovao Beograđanima da čitaju uz sveću, a u mraku da misle. Misliti je, međutim, trebalo dok je svetla još bilo, sad je kasno.
 Život na ledu 1983/84 

 Druženje pretpostavlja izmenu misli, a, pravo ako ćemo, kome tuđe misli trebaju? Svakome su svoje dovoljne.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 „Moralnopolitička podobnost“ je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta.
 *****
Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti, kome se inteligencija ili iskustvo nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije ili iskustva nego drugih, takođe legitimnih ali vansvesnih stanja.

Pravo na uvek ponovni izbor ne samo da je neotuđivo pravo već je i sadržaj aktivne inteligencije.
 Godine koje su pojeli skakavci

 Ako poreknemo mogućnost promene mišljenja, odričemo se fundamentalnog načela demokratije – slobode opredeljenja, koja nasledno uključuje pravo na zabludu, uz dužnost povlačenja konsekvencija ako je za nešto odgovorna, i mogućnost da se ona ispravi.
 *****
Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapređuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužio promenom mišljenja, i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle.
Stope u pesku

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MISAO 

Pametna misao ne sprečava besmisleno delo.
 Korespondencija kao život I 

 MIŠLJENJE 
 Treba se učauriti u metodičnost, ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih.
 Tamo gde loze plaču 

 Samo oni momenti mog maštanja kojima dominira praktični cilj, samo oni u kojima razmišljanje preteže nad pukim slikama, samo efikasno maštanje koje pretpostavlja da bude sredstvo umesto svoje vlastite svrhe – zaslužuje da mu se čovek, i tada obazrivo, prepusti. Svako drugo je trulo, trulost iz koje buja zarazno cveće letargije, jedna u svojoj rasprostrtosti nepojamna vegetacija ludila.
 Život na ledu 1955/59

 Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.
 Tamo gde loze plaču 

 Svoje se mišljenje danonoćno mora preispitivati, korigovati, unapređivati, negovati. Ideje ne umiru od nedostatka dokaza već odsustva protivdokaza. To zvuči paradoksalno, ali ova formula dobro karakteriše puteve kojima doktrine dolaze do svoje i teorijske i praktične smrti.

Svaki kontraargument koji se u izgrađivanju sopstvenog stanovišta ozbiljno u obzir ne uzima ili zanemari, uvek je klin u kovčeg sopstvene duhovne slobode. Neprijemčivi ljudi nisu slobodni, oni su samo slabi. Korespondencija kao život II 

 Vaga mišljenja je nečujna klackalica, koja se večno pomera čas levim čas desnim tasom, levim tasom vere, desnim sumnje, a da jezičak nikad ne pokaže meru i broj. Intelektualna savest to ne bi dopustila. Kad god bi zapretilo da će se pretezanjem vere zaustaviti na nekom delu, na suprotan tas bi se bacila nova sumnja, i kantar bi opet srećno proradio, klateći se u mračnoj neizvesnosti.

A kada bi nagomilana sumnja bila na samoj ivici smrti, navalilo bi se sa verom na naspramni tas i klaćenje duha počelo bi ispočetka. U samoj stvari, postoji strah od dela koliko i smrti kao njegovog potpunog odsustva. Zaključak, ako ne raspolaže protivzaključkom, zahteva čin i vodi delu. A delo je smrt mišljenja. Ko dela, nema vremena za kantare i vage.
 *****
Ostaje nam samo nada da nikad neće doći Millovo vreme, u kome odstupanje od opšteg mišljenja i nonkonformizam neće više imati nikakvu potporu, i da naši prapraunuci neće spaljivati one koji još veruju da je Zemlja ravna kao pogača.
 Kako upokojiti vampira 

 Uostalom, ako bih bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bih poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bih zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bih, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bih i njega razumeo.

Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
 Zlatno runo 

 Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
 Zlatno doba dijaloga 

 Na koji način čovek da nađe nekoga koji bi njegov položaj razumeo? Ne njegovo mišljenje nego njegovo pravo da ga ima.
 *****
Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belim – ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? – a ako se izuzetak i nađe, taj mora biti s one strane uma.
 *****
Mozak belca automatski jedan akt nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji definiše kao – sumanut. *****
Rašireno je uverenje da su savremeni građanski teroristi reaktivirani ludaci.
 „Siva boja razuma“ 

 Hipokrizija jezika odaje hipokriziju mišljenja. Najzad i hipokriziju dela. Jer sve je dijalektički povezano i nužno.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVIII

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MISAO

 Ako čovek nekoliko miliona puta ponovi istu misao, ostaje mu ili da poludi ili da je prihvati kao svoju.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

 I misli su roba. I misli se kupuju i prodaju. Jedino što nemaju pakovanje. Još nisam čuo da je ijedan mislio zabadava. Čak ni Sokrates. Zabadava misle jedino manijaci.
 Zlatno runo

 Misao kao i sve na svetu ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje…
 Rađanje Atlantide

 Takozvani poslovi koji me vezuju za takozvanu stvarnost podsećaju na uzurpaciju koju su komunisti izvršili još 1944. nad mojim mislima. Učinili su se važnim, neophodnim i neizbežnim kad god sam mislio o tzv. stvarnosti. Stvar je bila u tome što su oni za tu stvarnost i bili važni, samo ta stvarnost uopšte nije važna, pa sa njome ni oni.

Ako čoveka ne vešaju, omča mu ne znači ništa. Ako čovek ne živi u jednoj stvarnosti, šta ga se tiču njeni uslovi.
 *****
Ne treba dopustiti da vam oni koji su vam uzeli slobodu uzmu i pamet, bolje reći da vam je svu zauzmu do te mere da se vi praktično u svojim mislima ničim drugim ne bavite nego njima. Izgleda da je prirodno da rob više misli o onome ko ga je porobio, nego o slobodi koja mu je time oduzeta. *****
Misao koja misli da se spušta do dna sveta, spušta se jedino do vlastitog dna.
 *****
Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestuje neistina o svetu. Vid se tako sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu.

Um dovršava posao falsifikovanja stvarnosti, uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda. Pojedinačne zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakt da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar.

Očiglednost da drugih puteva nema, ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o prirodi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.

Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samo svojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njegove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma.
 *****
Misao se uvek mora vratiti na svoj početak, inače ništa ne iskazuje.
 *****
Ako ste stalno prinuđeni da krijete svoje misli, iako su sa jednog civilizovanog stanovišta savršeno legitimne, jer bi bile shvaćene kao neprijateljske, pa vas možda i na sud odvele, bilo da ih iz istih razloga morate zavijati u bezbroj zaštitnih omota, maskirati, izopačavati, eufemizirati, parabolizirati, i ukratko – unakazivati, neizbežno ćete doći do tačke u kojoj ćete ih izgubiti.
 *****
Sva vaša razlikovanja su u nijansama, sve vaše sličnosti u boji. Avetinjski je napor koji ulažete da iste stvari ispovedate na različite načine. Vi u jeziku tražite svoje slobode kojih ste se odrekli u mislima. Vi ste samo talas istog mora koji se uzdigao iz vode u nadi da će se otkinuti od nje, a zatim pobeđen u nju survao. I dok je prema obali nošen sve je manji, tanji, slabiji, umesto da nas ubije, hladi nam noge.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MIMIKRIJA 

Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.

Niko ne može simulirati ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
 *****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)

I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da pređu na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.

Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takođe mimikrično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
 *****
Jedna od najopasnijih odlika demonskog umeća je – mimikrija, umetnost prerušavanja. Čovek nikada nije siguran s kim ima posla. Pa se najokorelija sumnjala pitaju nije li današnji Bog nekadašnji đavo, a đavo bivši Bog.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
 Zlatno doba dijaloga 

 Mozak je nesigurniji od svake bombe.
 „Rđav dan na Stock Exchangeu“ 

 Mašta samo pravi zbrku i gužvu.
 „Kategorički zahtev“ 

 Objašnjenje da Intelekt, i kada do zločina dovodi, ne može za taj zločin biti na odgovornost uzet, jer je on nenameran, ne može se primiti kao opravdanje. Inače bismo morali osloboditi krivice i sve ubice iz nehata i nebrižljivost.
 *****
Misao je htela da bude Kronos i da pojede svoje dete – stvarnost. Dešava se obrnuto. Stvarnost se javlja u ulozi Zevsa koji ubija oca Kronosa. Revolucije ne jedu svoju decu, već svoje očeve. Idealna projekcija, zapravo, smera da proždere realnu, a završava u njenom stomaku. Važno je da jedna vizija ne ostane tek slika, a misao tek reč!
 Kako upokojiti vampira
 Da se mislima svet gradi, davno bi već završen bio. Ovako ili onako. Čak i u ruševinama. Oslobođena svih granica i obzira, pošto bi u nemilosrdnoj refleksomahiji uništila svaku antagonističku, čista bi misao svoje apsolutno biće do krajnjih formi dovela. Živelo bi se u totalnom raju ili totalnom paklu. A ljudi, možda, ne bi ni bili kadri da ih razlikuju. Nedostajala bi im sposobnost za bilo koja razlikovanja.
 *****
Danas je najbezbednije ništa ne misliti.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

METAFORA 

 Kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.
 Zlatno doba dijaloga 

 MILOSRĐE 

 Humanost više nije jedan stav prema svetu, jedna filosofija o svetu, jedno moralno iskustvo. Humanost je stvar dobrog odgoja, dupka. Kako se dogodilo da humanost od jedne metafizičko-etičke kategorije postane društvena konvencija? Mi nemamo žudnju za humanošću, nas uče humanosti. Stoga se događa da je humanost neprimenljiva, osim tamo gde ništa ne staje.
Život na ledu 1955/59 

 MIMIKRIJA 

 Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje, uvek bio primaran cilj. Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi. Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje.
Tamo gde loze plaču 

 Drevno grčko verovanje inspirisano likantropskim stanjem učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude“.
 Život na ledu 1975 

 Čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.
 *****
Sa čovekom se često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.
Tamo gde loze plaču 

 U prirodi mimikrija pomaže da se preživi, kao i u mom svetu. Samo tamo je preživljavanje – jedini, pravi i poslednji cilj. U našem svetu to nije dovoljno. U našem svetu, kondor ne mora čekati da lane umre.
 *****
Ketmanstvo je, kada se svede na sadržinu, metod, ali u povratnom smislu i stanje svesne obmane koja se obavlja u zaštitu vlastite istine, a uzgred i ličnosti, s mogućim ali ne i obaveznim ciljem da joj se omogući pobeda, jednom kada prilike za to budu sazrele, odnosno kada ketmanstvo ne bude više bilo nužno.
 Život na ledu 1983/84

 Ketmanstvo je, ako sam ga u doslovnom i u prenosnom smislu shvatio, neka vrsta mimikrije. Izgledate tako, a to niste. Običan ste leptir, a izgledate kao otrovan, i nijedna vas ptica ne napada. Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate. U prirodi je razlog za čitavu biološku proceduru – preživljavanje.

Ljudskoj prirodi puko preživljavanje nije dovoljno. Biti leptir koji nije pojeden, nije isto što i leptir koji druge jede. Ljudska mimikrija nam postavlja teže zahteve nego zoološka. Ova samo brani život. Naša ne može biti stvarno mimikrijska ako ga ne uzima. Biti ketman među majmunima nije isto što i biti ketman među ljudima.

Više vrste ištu više. Ketmanstvo, prema tome, nije pasivno posmatranje tuđe gozbe, na kojoj ste preobučeni u gosta, nego povremeno učestvovanje u njoj. (Uvek vas mogu pitati – zašto ne jedete? A suština gosta u tome je da na gozbi učestvuje, ne da tek prisustvuje.)
 *****
Priroda je puna mimikrije svih načina i oblika. Logički je nemoguće da dar spasonosne simulacije mimoiđe jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju kože i krzna.

Zauzvrat je obilno razvio sve vidove društvene simulacije. Sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa i one što se među životinjama smatraju – mimikričnim.
Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MEMORIJA

 Memorija nije daždevnjakov rep koji raste pošto se otkine. Niti je fantomska noga koja će volšebno prohodati upornim draženjem.
 *****
Memorija je izgovor. (Izgovori su ono što najčešće tražimo u životu.) Prošlost i budućnost podjednako su dobri izgovori. Jučerašnjica nam izvinjava sadašnjost. Ako to nije dovoljno, tu je budućnost da nas izgovori. Međutim, ono što nam uistini treba, to je jedna partenogenetična sadašnjost.
 *****
Osećam se kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. Moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan.
 Tamo gde loze plaču 

 Događaju se sve pustolovine u životu jednom, dva puta ili bezbroj puta, zavisno od količine nomadskog duha koga nosimo u sebi i revolta koji nam je predat da ga umnožimo i rasejemo kao vetar polen bilja. Jedna je napuštanje doma, a druga prvi korak u novi. Prva je strah od umiranja, druga nada.

Prva nas izvodi iz jučerašnjice, a druga uspostavlja vezu sa sutrašnjicom. Obe insceniraju dramu memorije, jer predviđanje nije ništa drugo do memorija koja je prinuđena da gleda unapred. Ko to ne vidi ne može razumeti naviku duha da svoje znake ostavlja na predmetima i da ih prepoznaje kao tuđe.
*****
Memorija liči na voćku s jeseni – umesto jednog, daje ona sto plodova.
 *****
Memorija je ono što nas čini živima. Kada ne bi bilo memorije ne bismo ni bili svesni da živimo. Život na ledu 1955/59 

 Svačija je memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.
 Graditelji 

 Magnetofon je sprava koja zamenjuje pamćenje.
 „Razaranje govora“ 

 Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Negde na dnu ove duboke jame oni se zadržavaju i trunu, ali mi, osim izuzetno i mimo volje, nemamo mogućnosti da do njih dopremo. Možda nas oni čine ovim što jesmo, ali mi to ne znamo pouzdano, niti ćemo ikad saznati.

Samo se neznatan deo memorije ponaša kao vosak, čuvajući otiske života. Ali bez kriterijuma do kojeg nam je stalo: nešto od presudnog značaja zauvek iz sećanja nestaje, nešto bez ikakvog utisnuto je u njega zauvek.
 *****
Između pojasa živog peska i voska memorije neodređena je zona u kojoj se oni prožimaju. Memorija nema ni stisnutost voska, ni žitkost živog peska. Ona je stalno u procesu skupljanja i osipanja, stezanja i rastvaranja. A ono što primi – uvek delimično, nepotpuno, nedovršeno – niti je sasvim sačuvano, niti sasvim izgubljeno.

Sačuvano je jer, ma kako nepotpuno i bez konteksta, tu je; izgubljeno je jer bez tog konteksta i mnogih pojedinosti više ništa ne znači. Kad se memorija, bilo iz kojih razloga, steže, ovakve lutajuće uspomene izbijaju na njenu površinu i mi ne znamo šta bismo s njima; ako se memorija rastvara, one potanjaju u tmine nesećanja, a da to i ne primetimo.
 *****
Memorija je bitna odlika Uma, koja naše biće drži zajedno, bez koje, u međuvremenu lišeni autentičnih instinkata životinje – ali ne i njenih najgorih osobina – uopšte ne bismo funkcionisali.

Zamislite da uvek sve počinjete iz početka, sve saznajete kao nešto novo, da dementno zaboravljate sve minut pošto se dogodilo, minut pošto se izreklo, pa i ono što ste sami rekli, da se sa sobom svakih pola sata morate upoznavati i da vam svet kad god se probudite izgleda nov i zanimljiv?
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 MATERIJALIZAM 

 Materijalistička kriza je u stvari samo duhovna kriza u svom vidljivom i pojavnom obliku, duhovna kriza koja traje već više hiljada godina, zapravo od početka istorije.
 *****
Dijalektički materijalizam je svakako jedan od najispraznijih misaonih sistema koje je stvorio ovaj svet tokom svoje kulturne istorije.
 *****
Marksizam nije devijacija naše civilizacije. On je prirodan stadijum razvoja materijalističkih načela na kojima ona počiva od svog nastanka. Iz toga proizilazi da su razlike između kapitalističkog i socijalističkog sveta površinske i prividne, a njihovi sukobi rođački, familijarni, pa prema tome i besmisleni.
 *****
Manija takmičenja, utakmice, upoređivanja, nadvladavanja, pobede, tipične za našu materijalističku civilizaciju koja je zasnovana na zajedništvu što promoviše – arogantnu individualnost, i prednost jednog bića nad drugim, čijem pogubnom uticaju nije ni socijalizam izmakao. I on zapravo nije ništa drugo nego pokušaj utakmice sa kapitalizmom.
 Život na ledu 1983/84

 U svetu zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacije, privida, animacije, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.

Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi, i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti.
 Zlatno doba dijaloga  

U svetu zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacije, privida, animacije, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.

Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi, i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUDI 


Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu okrenute. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 

 MANIPULACIJA 

 Svejedno je da li se manipulacija vrši kao organski deo vaspitanja, u svrhu postupnog urašćivanja mlade jedinke u vladajući socijalni i duhovni sistem, obavlja li se kroz reklamu, kao operativni deo sistema profita, ili se, najzad, upražnjava nad formiranom jedinkom u cilju njenog preformiranja i dovođenja u sklad sa društvenim kodeksom mišljenja i ponašanja.

Smisao ostaje uvek isti: parcijalno ili totalno izmeniti ličnost, te je dovesti u harmoniju sa nekim specifičnim ili opštim zahtevima zajednice.
 *****
Svi presudni uslovi za manipulaciju dati su već rođenjem. Manipulaciju u prvom redu omogućuje činjenica da je naš mozak komplikovan instrument za prilagođavanje sredini. Izmenom okolnosti pod kojima živimo, provocira se i njegovo vitalno dejstvo: nastaje spontan proces prilagođavanja.
 *****
Postoji vid manipulacije kome nije posvećena značajna pažnja. Razlog je u navici da za sve neprijatnosti optužujemo druge. Za naše nesreće, uvek su drugi krivi. Nikad mi. Naše nedostatke takođe su drugi skrivili. Mi smo uvek samo žrtve. Nas manipulišu, sa nama se manipuliše.

Mi smo večni i nepromenljivi objekt manipulacije, čak i kada smo slučajno subjekt, kada smo mi oni koji drugima manipulišu. Da bismo istovremeno mogli biti i objekt i subjekt manipulacije, da bismo mogli manipulisati sami sa sobom, to nam nikada na pamet ne pada. A upravo je samomanipulacija najčešći oblik prilagođavanja na svetu.
 Kako upokojiti vampira 

 MATERIJALIZAM 

 Materijalizam je skolastička doktrina, bolje rečeno to je prividno uspeo spoj između dijalektike sofista, skolastike Svetih otaca i niskog standarda.
 Život na ledu 1955/59

 Jasno je da materijalni princip, materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije biće i uzrok njegove propasti. Ti znaci već se sada vide. Ponovo se potvrđuje stara grčka poslovica da ono što donosi život – ubija.
 *****
Na glavnim pravcima materijalističkog razvoja pojavljuje se vulkansko tlo, i tako dobijamo situaciju da materijalni progres ne vodi jednom kraju, koji bi mogao garantovati produžetak vrste, naprotiv, da vodi njenom uništenju.
 *****
Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo.

Budućnost je skrivena u prošlosti samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja o takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
 Rađanje Atlantide

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUDI 

 Raspadanje za koje sam mislio da je tek moralnog, mentalnog i nervnog tipa, postaje najzad i biološko. Ljudi gube fizičku orijentaciju, pokreti su im nekontrolisani, čula zarđala ili fiksirana samo na vlastite opsesije.
 Život na ledu 1983/84 

 Životinje ne ubijaju bez razloga. To je ekskluzivni prerogativ ljudi.
 Besnilo 

 Ljudi bi, čini se, rado i dalje živeli, ali ne mare mnogo da se oko toga angažuju. Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi. Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ljudi se sve isključivije moraju posvećivati sebi da bi savladali poistovećivanje kome teži život u čoporu. Za druge ostaje sve manje vremena. Razlog je u sve grubljoj individualizaciji života, sve većoj sebičnosti koju ona iziskuje. Ali, uprkos naporima da se individualizuju i razlikuju, ljudi postaju sve sličniji. Isti a sve – odvojeniji.

Athezione i kohezione ljudske sile našle su same ravnotežu. Ravnoteža je, naravno, paradoksalna, ali funkcioniše onako kako nalaže priroda civilizacije. Sve se kupuje i prodaje u – paketu.

Od letovanja na kome se deset besmislenih tura kupuje radi toga da bi se jedanaesta, potrebna, dobila jeftinije, životnog osiguranja kojim se dobiju bezvredne akcije, izvanredne žene s kojom se u paketu dobija i njena nemoguća porodica, pa sve do groba koji u paketu donosi i lep vidik. Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada samo mora raspakovati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje.
 *****
Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz celu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost.
 *****
Ljudski um ne treba da bude posvećen stvaranju već samostvaranju, jer mašina stvara izvan sebe, a pravi čovek samo u sebi i sebe.
 Atlantida 

 Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347

 Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Otisak srca na zidu, 1649 

 Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otiska u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo je biće Voda. Voda njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
 Čovek koji je jeo smrt, 1793

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUBAV 

 Ljubav je – kada se njome bavi roman – puka građa. Kao moć. Kao beda. Zlo. Patnja. Sreća. „Stvarnost“. Sve što u životu učestvuje.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ljubav je isto toliko jaka koliko i vera, ljubav može da uvišestruči snagu vere, kao što vera umnožava ljubav.
 Atlantida 

 LJUDI 

 Ljudi se ne dele po boji kože, a istinu govoreći ne dele se ni po čemu drugom do po naravi. Korespondencija kao život II 

 Slepac dovodi u nepriliku ljude koji vide.
 *****
Ništa nije ono što se predstavlja, i nema toga koji je takav kakav nam se pričinjava.
 *****
Ljudi se menjaju, intelektualci pogotovu, nijednoj boljoj ideji odoleti ne mogu.
 *****
Neprijatelji se ne množe kao normalni ljudi. Oni se množe kao spore partenogenezom.
 „U Edenu na Istoku“ 

 Ljudi su ono što od njih čine njihove odgovornosti.
 „Na ludom, belom kamenu ili buđenje vampira“ 

 Kategorija stida nije jednaka kraj mermernog kamina i kamenog ognjišta. Ljudi u bedi i gaće skidaju za svoja prava.
 „Kategorički zahtev“

 U životu nekih ljudi uvek biva kako drugi snuju, a oni su kao stajaća voda, bara koja se uzmućka samo ako baciš u nju kamen. Odbrana i poslednji dani Kao Gazda možeš što oćiš, i magare da budiš, svi će te cenu. Ljudi su klanjali i pred Zlatno tele.
*****
Praktično uvek se više veruje rđavim nego dobrim stranama ljudske prirode.
 „Remek delo ili Sudbina umetnika“ 

Danas više nema pouzdanog sveta. Sve se rasulo, prolukavilo, pokvarilo. Svi su ljudi čekovi bez pokrića.
 *****
Jedni luduju, drugi duguju!
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUBAV 

 Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.
 *****
Ljubav je postojala i pre Novog zaveta. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Paladinu, a taj vazduh bio je i u Getsimanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena. Pošto je prestala da bude ljudska, one je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koji je imala: neposrednost koja je bezrazložna.
 Život na ledu 1955/59 

 Mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjungiranje paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
 *****
Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji. Tamo gde loze plaču 

 Izvesne osobe čovek nalazi samo jednom u životu. Samo jednom. Takve se stvari ne ponavljaju.
 Korespondencija kao život I 

 Ono što je upražnjavao tako trezven narod kao što je bio grčki, što je u najsavršenijim trenucima predstavljalo potpun telesni, duševni, umni spoj dva prijatelja, ne može biti u bilo kom, najmanje civilizovanom smislu – prljavo. Homoseksualnost je najviši oblik čiste ljubavi. Ljudi su se voleli radi ljubavi, a ne radi proizvodnje dece.
 *****
Zaljubljen čovek je naivan kao Trojanac.
 *****
Ljudi u ljubavi govore sve same gluposti. Dubok govor inspirišu jedino prava netrpeljivost i mržnja. Zlatno runo 

 Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmemo li joj predavanje – ostaje ona jalova, lišimo je divljenja – postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje. Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija.
 *****
Ljubav nije odnos, nije žica razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ona je nešto između, jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između – bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji. Eto hrišćanske zablude.

Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi. Ljubav je najveća onda kada ono prestane, jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.
 *****
Šta je razočarenje? Očajanje koje je stalo na pola puta. ***** Šta je očajanje? Razočarenje koje je otišlo do kraja.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LUDOST 

 Jedino se ludaci razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.
 Tamo gde loze plaču 

 Poput međusobno nezamislivo udaljenih i nevidljivih zvezda, ludaci se po svojim sumanutim galaktičkim putanjama kreću, ne znajući jedni za druge, ne dodirujući jedni druge, ne hajući jedni za druge. Njihovi su svetovi čudesno koherentni, samostalni i samodovoljni. I u normama vlastite, jedinstvene i neponovljive logike, savršeno logični.

U svakom slučaju, logičniji od našeg, gde logika ne služi razumevanju funkcionisanja zajedničke stvarnosti, nego opravdanjima ili drugima naturanjem naše vlastite. Ludaci ne zahtevaju da budu shvaćeni, ni priznati kao „naročit pogled na svet“. Oni su suvereno iznad priznanja i izvan shvatanja. Kretanje ludačkog kosmosa odvija se skladno kao i onog – pravog.

Životi tu teku ne uz, nego mimo jedan drugog, ne jedan uprkos drugom, već jedan bez drugog.
 „Kategorički zahtev“ 

 Celog veka živimo u prijateljstvu sa svojim ludilom, usavršavamo ga, negujemo, rafiniramo, mnogi od ludila i karijeru prave, a onda jedne večeri nađe nam se pod rukom neki kuhinjski nož... „Bermudski trougao“ 

 Individualno ludilo može čoveka katkada odvesti u raj, ali ako ono postane kolektivno, neizbežno ga vodi u pakao.
 Život na ledu 1983/84

Šta je ludilo? Odstupanje od normalnog. U redu, samo šta je – normalno?
 Besnilo

 Svetu je izgleda opet jednom dosadio zdrav razum. Nalazimo se pred renesansom ludila kao pogleda na život. Jedino nekim odstupanjem od opšte norme može čovek da stekne nezavisnost. Samo mu je umerena doza sumanutosti vraćala samodostojanstvo u opštoj programiranosti i prosečnosti epohe. Samo i tu se manifestovao individualizam vremena. Nekada se ludovalo kolektivno.

U epskim zajednicama ludila. Na dečijim krstaškim pohodima. U spaljivanju veštica. Sa kaluđerima-flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maksimusu, na bizantijskom carigradskom Hipodromu, u logoru Aušvica ili na fudbalskoj utakmici. Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Na kriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa.

Po revolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve. Od svega toga danas su ostali jedino fudbalski stadioni i poneki parlament. Danas je svakome stalo do vlastitog ludila, do egzotičnosti, ekskluzivnosti i ezoterije u pomami. Biti što luđi nije više krilatica dana. Biti originalno pomeren je – sve.
 1999

 Ludaci uvek idu udvoje, samo to ne znaju. Ni oni ni ljudi oko njih.
 *****
 Ludilo se sadrži u pristanku na mimosvet, u tome da se čovek samo u njemu dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
 *****
Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.
 Atlantida

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LOGIKA 

 Svakojako su tabelarni pregledi korisni, bez tabelarnih pregleda se ne može, bez analogija logika ne funkcionira, pa ipak, sve je to tamo nekako mrtvo, sablasno. A pre svega iz druge ruke.
 „U Edenu na Istoku“ 

 Logika ne postoji da oduševljava, nego da primorava.
 Zlatno runo 

 Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.
 Besnilo

 Nama ne trebaju moralni disidenti, politički disidenti, ne trebaju disidenti koji će se izdvajati iz našeg načina života, nama trebaju disidenti naše logike. Oni koji će misliti drukčije, misliti jednom drugom logikom.
 *****
Logika komedije je naša logika izložena smehu; logika farse je njena logika koja nam se smeje. Život na ledu 1983/84 Čoveku kome treba poslednja šansa, ne treba logika. Da logike ima, ne bi mu trebala šansa. 1999 Ako je logika ispravna, mora biti ispravna i misao.
 Luče Novog Jerusalima, 2999

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče.
 *****
 Još uvek je, prema mom mišljenju, dobar roman – roman karaktera. Čak i roman ideja, jer bez tog karaktera, bez posrednika, nema ni ideje.
 *****
Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad, slučajnošću, otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušt dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.
 *****
Književnost je jedan u osnovi, a u odnosu na realnost, destruktivan poduhvat. Njena kritičnost, njena „duša“, hoda kroz svet u „telu“ destrukcije. Jedna lepa namera kreće se oko nas u vrlo ružnoj pojavi. Književnost, ako hoće da obavi svoj posao, mora ličiti na nužnu operaciju bez anestezije.

 Jer ako se samim činom operacije bolesnik anestezira, i ne bude svestan šta se sa njim dešava, od nje se nema nikakve vajde. Ova vrsta noža leči samo ako se oseti.
 *****
Mislim, zapravo, da [...] književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela. Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koji je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana, ni za to dovoljno opremljena.

Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.) [...] Da bismo neko davno doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako ćemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja „razumna“ shvatanja?

Kako ćemo dočarati uzvišenost starogračkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo? Kako objasniti događaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo im pogrešna objašnjenja, koja, u međuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen.)
 *****
 Izgleda da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenta i tzv. fakata. A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja.
 *****
Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena.
 *****
Uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje –

inače tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza takoreći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura. Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti.

I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.
 ****
Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije.
 *****
Manov „bunar vremena“ ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidici se šire, i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo shvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela metaistorijskog romana. Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad uđete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji.

U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se: odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
 Zlatno doba dijaloga
 

 U početku umetnosti, dok je ova nešto značila, priče su umeli i smeli pripovedati proroci i sveštenici Hramova. One su tada poticale od bogova. Bile su poruke u Reč uklesane. Večno nepromenljive, određivale su život ljudi. Kad bogovi zaćutaše, proroci i sveštenici su još neko vreme u njihovo ime zborili. Ali, priče više nisu imale silu sudbine.

Postale su lažne, premda su izvesne čari, od laži koja se zadržala, načinile umetnost pripovedanja.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347

 Kako se pripoveda, ako u sebi imalo života ima, priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda. 
Svirač iz zlatnih vremena, 1987 

 Fantastike ima u skoro svim mojim radovima, osim autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
 *****
Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA 

Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII. Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije.

Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
 *****
Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
 *****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Friedrichu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog.

Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse.
 *****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi. Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku.

Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru. Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati. Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije.
 *****
Ni vrline ni mane istorije ne postoje. Samo njena priroda. A ona je sva u toku, sva u kretanju. Istorija teče, dakle – jeste. Spengler je brutalno razdvaja od prirode: „Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničnog, priroda stalnog – mogućeg.“ Ali, istorija je naša prava priroda, ono što nas od spoljašnje i ahumane prirode razdvaja. Zakoni kojima se povinujemo možda nisu isti, ali su istog porekla.

Da li u tom poreklu već utisnut stoji i oblik našeg kraja, da li je istorija odvijanje nečeg što je već odavno bilo gotovo pa se sada samo ispoljava onim istim redom kojim je stvoreno, u onim istim oblicima u kojima je zamišljeno, ko će to znati? Mi nismo obavezni da sa Goetheom pevamo: “Takav moraš da budeš, od sebe uteći nećeš. / Sibile već su to rekle, proroci rekoše isto. /

Vremena nema tog ni sile koja će da razbije / Skovani oblik koji kroz život ima da se razvije.“ Ne, nismo obavezni da tako mislimo. Ali nije naodmet i tu mogućnost u obzir da uzmemo.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

OSTORIJA

I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju.

Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
 *****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.

Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki, iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
 *****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.

Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i poneka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
 Stope u pesku 

 Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim.

Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo.

Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevina, hibrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imperijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć.

Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv. Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodnooslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja.

U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu.

Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda.
*****
Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
 *****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina.

Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literaturi Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga što se zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
 *****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nečega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kad se dogodi, odlazi u njenu podsvest.

Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno učestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louisu XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži „Rien“ („Ništa“).
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
 Zlatno doba dijaloga 

 U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju.
 *****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima.

U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži. Atlantida 

 Svi osvajači nadaju se da pišu palimpseste, no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena, koja ne zna za kraj.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347