Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
LJUDI
Raspadanje za koje sam mislio da je tek moralnog, mentalnog i nervnog tipa, postaje najzad i biološko. Ljudi gube fizičku orijentaciju, pokreti su im nekontrolisani, čula zarđala ili fiksirana samo na vlastite opsesije.
Život na ledu 1983/84
Životinje ne ubijaju bez razloga. To je ekskluzivni prerogativ ljudi.
Besnilo
Ljudi bi, čini se, rado i dalje živeli, ali ne mare mnogo da se oko toga angažuju. Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi. Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više.
Zlatno doba dijaloga
Ljudi se sve isključivije moraju posvećivati sebi da bi savladali poistovećivanje kome teži život u čoporu. Za druge ostaje sve manje vremena. Razlog je u sve grubljoj individualizaciji života, sve većoj sebičnosti koju ona iziskuje. Ali, uprkos naporima da se individualizuju i razlikuju, ljudi postaju sve sličniji. Isti a sve – odvojeniji.
Athezione i kohezione ljudske sile našle su same ravnotežu. Ravnoteža je, naravno, paradoksalna, ali funkcioniše onako kako nalaže priroda civilizacije. Sve se kupuje i prodaje u – paketu.
Od letovanja na kome se deset besmislenih tura kupuje radi toga da bi se jedanaesta, potrebna, dobila jeftinije, životnog osiguranja kojim se dobiju bezvredne akcije, izvanredne žene s kojom se u paketu dobija i njena nemoguća porodica, pa sve do groba koji u paketu donosi i lep vidik. Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada samo mora raspakovati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje.
*****
Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz celu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost.
*****
Ljudski um ne treba da bude posvećen stvaranju već samostvaranju, jer mašina stvara izvan sebe, a pravi čovek samo u sebi i sebe.
Atlantida
Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Otisak srca na zidu, 1649
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otiska u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo je biće Voda. Voda njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
Čovek koji je jeo smrt, 1793
No comments:
Post a Comment