Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
MEMORIJA
Memorija nije daždevnjakov rep koji raste pošto se otkine. Niti je fantomska noga koja će volšebno prohodati upornim draženjem.
*****
Memorija je izgovor. (Izgovori su ono što najčešće tražimo u životu.) Prošlost i budućnost podjednako su dobri izgovori. Jučerašnjica nam izvinjava sadašnjost. Ako to nije dovoljno, tu je budućnost da nas izgovori. Međutim, ono što nam uistini treba, to je jedna partenogenetična sadašnjost.
*****
Osećam se kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. Moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan.
Tamo gde loze plaču
Događaju se sve pustolovine u životu jednom, dva puta ili bezbroj puta, zavisno od količine nomadskog duha koga nosimo u sebi i revolta koji nam je predat da ga umnožimo i rasejemo kao vetar polen bilja. Jedna je napuštanje doma, a druga prvi korak u novi. Prva je strah od umiranja, druga nada.
Prva nas izvodi iz jučerašnjice, a druga uspostavlja vezu sa sutrašnjicom. Obe insceniraju dramu memorije, jer predviđanje nije ništa drugo do memorija koja je prinuđena da gleda unapred. Ko to ne vidi ne može razumeti naviku duha da svoje znake ostavlja na predmetima i da ih prepoznaje kao tuđe.
*****
Memorija liči na voćku s jeseni – umesto jednog, daje ona sto plodova.
*****
Memorija je ono što nas čini živima. Kada ne bi bilo memorije ne bismo ni bili svesni da živimo. Život na ledu 1955/59
Svačija je memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.
Graditelji
Magnetofon je sprava koja zamenjuje pamćenje.
„Razaranje govora“
Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Negde na dnu ove duboke jame oni se zadržavaju i trunu, ali mi, osim izuzetno i mimo volje, nemamo mogućnosti da do njih dopremo. Možda nas oni čine ovim što jesmo, ali mi to ne znamo pouzdano, niti ćemo ikad saznati.
Samo se neznatan deo memorije ponaša kao vosak, čuvajući otiske života. Ali bez kriterijuma do kojeg nam je stalo: nešto od presudnog značaja zauvek iz sećanja nestaje, nešto bez ikakvog utisnuto je u njega zauvek.
*****
Između pojasa živog peska i voska memorije neodređena je zona u kojoj se oni prožimaju. Memorija nema ni stisnutost voska, ni žitkost živog peska. Ona je stalno u procesu skupljanja i osipanja, stezanja i rastvaranja. A ono što primi – uvek delimično, nepotpuno, nedovršeno – niti je sasvim sačuvano, niti sasvim izgubljeno.
Sačuvano je jer, ma kako nepotpuno i bez konteksta, tu je; izgubljeno je jer bez tog konteksta i mnogih pojedinosti više ništa ne znači. Kad se memorija, bilo iz kojih razloga, steže, ovakve lutajuće uspomene izbijaju na njenu površinu i mi ne znamo šta bismo s njima; ako se memorija rastvara, one potanjaju u tmine nesećanja, a da to i ne primetimo.
*****
Memorija je bitna odlika Uma, koja naše biće drži zajedno, bez koje, u međuvremenu lišeni autentičnih instinkata životinje – ali ne i njenih najgorih osobina – uopšte ne bismo funkcionisali.
Zamislite da uvek sve počinjete iz početka, sve saznajete kao nešto novo, da dementno zaboravljate sve minut pošto se dogodilo, minut pošto se izreklo, pa i ono što ste sami rekli, da se sa sobom svakih pola sata morate upoznavati i da vam svet kad god se probudite izgleda nov i zanimljiv?
Godine koje su pojeli skakavci
No comments:
Post a Comment