Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
MIMIKRIJA
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.
Niko ne može simulirati ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski.
Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
*****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)
I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da pređu na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.
Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takođe mimikrično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
*****
Jedna od najopasnijih odlika demonskog umeća je – mimikrija, umetnost prerušavanja. Čovek nikada nije siguran s kim ima posla. Pa se najokorelija sumnjala pitaju nije li današnji Bog nekadašnji đavo, a đavo bivši Bog.
Godine koje su pojeli skakavci
U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
Zlatno doba dijaloga
Mozak je nesigurniji od svake bombe.
„Rđav dan na Stock Exchangeu“
Mašta samo pravi zbrku i gužvu.
„Kategorički zahtev“
Objašnjenje da Intelekt, i kada do zločina dovodi, ne može za taj zločin biti na odgovornost uzet, jer je on nenameran, ne može se primiti kao opravdanje. Inače bismo morali osloboditi krivice i sve ubice iz nehata i nebrižljivost.
*****
Misao je htela da bude Kronos i da pojede svoje dete – stvarnost. Dešava se obrnuto. Stvarnost se javlja u ulozi Zevsa koji ubija oca Kronosa. Revolucije ne jedu svoju decu, već svoje očeve. Idealna projekcija, zapravo, smera da proždere realnu, a završava u njenom stomaku. Važno je da jedna vizija ne ostane tek slika, a misao tek reč!
Kako upokojiti vampira
Da se mislima svet gradi, davno bi već završen bio. Ovako ili onako. Čak i u ruševinama. Oslobođena svih granica i obzira, pošto bi u nemilosrdnoj refleksomahiji uništila svaku antagonističku, čista bi misao svoje apsolutno biće do krajnjih formi dovela. Živelo bi se u totalnom raju ili totalnom paklu. A ljudi, možda, ne bi ni bili kadri da ih razlikuju. Nedostajala bi im sposobnost za bilo koja razlikovanja.
*****
Danas je najbezbednije ništa ne misliti.
Zlatno runo
No comments:
Post a Comment