Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
MIT
Racionalističko tumačenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti, plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadržaje i izvesne važeće etičke norme. No radikalna racionalizacija isključuje iz mita metafizički momenat, čak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadržaje.
Tako mitovi dobijajući na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome što je u njima duhovno. Uništava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za račun jedne niže stvarnosti.
*****
Mit je bezvremen isključivo u odnosu na hronološko, linearno vreme koje predstavlja kostur naše ljudske istorije. U samom mitu, međutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka.
Jer da nije tako, da to linearno vreme u tumačenju i događanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno pretpostaviti da je Tantal najpre stavljen u položaj da ne može dohvatiti vodu i ugasiti žeđ, dohvatiti voće i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeći im za jelo svog sina Pelopa. *****
U Zlatnom runu se ponovo uspostavlja moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.
*****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti.
Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.
Pitam se, međutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nađe metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
*****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Voltaire i Diderot, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Schelling.
Ono što ja činim (u Zlatnom runu) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
*****
Nalazim da ono što su činili Lafitte i Fontenel, upoređivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu međusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot.
*****
Mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
*****
Kreutzer kaže da je „u osnovi mita sadržana najviša mudrost“. Međutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
*****
Mit koji dolazi iz prošlosti obaveštava nas o našoj sasvim određenoj i neizbežnoj budućnosti.
U traganju za Zlatnim runom
No comments:
Post a Comment