Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
MIT
Za mene je „večno juče“ mita, vreme u kome se mit jednom obavio; međutim, njegovo je i vrem
e „večno danas“, jer se on i danas obavlja, a ono je takođe i potencijalno „večno sutra“, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle, to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.
U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
*****
Osnovna ideja u Zlatnom runu jeste odbacivanje mitologije kao svojevoljne igre ljudske mašte, dakle obavezivanje mitologije na neka ograničenja ljudskog duha koja su svuda ista, ili na neke sposobnosti ljudskog duha koje su suštinski svuda iste, i na neke obaveze koje on ima svojom konstrukcijom u odnosu na konstrukciju sveta.
Ako to prevedem na plan sadržine, oslobodim se strukturalističke terminologije i ograničenja koja su vezana za, odnosno uslova koji su vezani isključivo za um koji posmatra svet, onda dobijam u stvari taj svet i mitove kao slike suštine toga sveta.
Dakle, odbacujući strukturalizam, ja i pomoću njega dolazim do svih onih ideja o mitu do kojih sam dolazio ili sopstvenim razmišljanjem ili čije sam potvrde nalazio kod Junga, Kasirera, Kerenjija ili starih romantičara mita.
*****
Principijelno mislim da nepostojanje svedočanstva o mitu još nije dovoljan dokaz da on u nekoj formi nije postojao. Od trenutka kada se u dešifrovanim mikenskim tekstovima pominju božanstva, ta se božanstva ne mogu javljati kao samostalna imena bez priče o njima, dakle bez mitova koji prate njihovo postojanje, pa prema tome i bez one duhovne suštine koju oni sobom nose.
*****
Ako se mit suštinski protumači na taj način da je Dionis ne samo neprijatelj Apolonu nego i njegova druga priroda, njegovo naličje, upravo ono što se događa u kentauromahiji ili u gigantomahiji, onda opisujemo zajedno sa mitom i večnu bitku između racionalnog i onog što je iracionalno u ljudskom biću i u ljudskoj istoriji.
Od te bitke racionalnog i iracionalnog ne može da se otme ni sam mit o Apolonu, a pošto su Apolon i Dionis bili dugo vremena u mitu razdruženi i suprotstavljeni, oni postaju zapravo jedno, i time se potpuno poklapaju sa suštinskom mitskom, a i vanmitskom stvarnošću.
*****
Dok su Grci oblikovali mit od elemenata svoje stvarne istorije, Rimljani su od elemenata tuđinskih mitova izgradili sopstvenu istoriju.
U traganju za Zlatnim runom
Jedna mitska paralela Sartrea i Camusa. Ako Camuseva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartreova je transkripcija Mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali „Mita o Buridanovom magarcu“ kad se tiče Sartreove praktične politike. Život na ledu 1983/84 Osećam u mitovima neke konačne istine koje čovek samo reprodukuje.
Zlatno doba dijaloga
Ljudska stvarnost, iz koje se isključuje vanljudska empirija, osim ako se ne shvati kao unapred zamišljen, skrojen i postavljen dekor za dramu, ona koja se jedina tiče mita i koje se jedino mit tiče, gubi prirodnost (stičući izveštačenost i „umjetnost“), spontanost (ulazeći u zonu prinudnog) i slučajnost (postajući neizbežna),
osobine koje smo joj pripisivali stavljanjem slučaja u srž i poreklo događanja, pod pritiskom filosofskih i religioznih doktrina o slobodnoj volji ili urođene žudnje za slobodom (već i po sebi dokazom da smo u egzistencijalnom ropstvu, povrh svega i u paradoksu, jer težnja slobodi je takođe mitska, takođe zadata prvobitnim scenarijem), i postaje pozorište u kome je repertoar uvek isti:
igra se uvek mitska drama, čije su teme, zapleti i raspleti jednaki, u najmanju ruku slični, karakteri u osnovi nepromenljivi, a menjaju se neki elementi režije, kostimi i delovi dijaloga, nevažni za duh komada. Slučaj i sloboda volje, dve jedine brane od „sudbine kopije“,
iscrpljuju se, kao i u svakom teatru, u ponekad drugojačijoj režiji, ponekad u mogućnosti da se voljno ili omaškom ispadne iz uloge, ne menjajući time predviđeni tok predstave...
U traganju za Zlatnim runom III
No comments:
Post a Comment