Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
MOĆ
Božanske prerogative Moći obuhvataju, s vremena na vreme, i odluke o životu i smrti drugih ljudi. (Ma koliko izgledalo čudno i nekako neslično našem egocentrizmu, jednom od izvora besnila, ponekad je jednostavnije žrtvovati sebe nego žrtvu naturati drugima.) I ako čovek na vlasti ima savesti, ovakvo makabr-računovodstvo mora da vrši.
Stope u pesku
Apsolutna moć uvek je i jednostavna i vulgarna. Komplikujemo je uglavnom zato što nam nikad nije jasno kako je nešto tako jednostavno i vulgarno tako dugo moglo da nama vlada, i da ponekad čak izazove naše divljenje. Prvi, osnovni i najvažniji posao apsolutne moći je dezavuisanje prošlosti. Apsolutna, harizmatična moć najbolje živi u vakuumu, najbolje se oseća na brisanom prostoru vremena u kome postoji samo – budućnost. Prošlost ne valja jer toj moći nije pripadala, sadašnjost takođe ne valja, jer je za to prošlost kriva. Ostaje samo budućnost, koje još nema, pa se ne može ni dokazati, ni poricati.
*****
Pod uplivom neograničene moći, počinje čovek da se menja i da gubi odlike racionalnog bića kakvo je dotad bio. Transformacija je posledica harmoničnog sadejstva dva faktora: osećanja moći koje se rađa na njenoj neograničenosti, i naturanja moći što potiče od njegovih pokornih obožavatelja. Vlast se, ako je totalna, retko kada samo uzurpira. Ona se i prima kao dar. Svaki nivo uzurpacije proizvodi i nuznivo dobrovoljnog služenja, pa i proširenja moći koju tiranin nije zahtevao. Gospodar i robovi se nadopunjuju u uvećanju te moći.
U traganju za Zlatnim runom III
Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć.
*****
Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.
*****
Moć je nezasita i kada je presita. Atlantida Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati.
*****
Moć nameće odgovornosti koje zahtevaju i lične žrtve. ***** Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje.
„Čovek koji je jeo smrt, 1793“
Uprkos oslanjanja Žironde (Sdoj) na građanstvo, a Montanje (Skoj) na sankilotiju, obe su elitističke po duhu aristokratske. Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetnosti.
Godine koje su pojeli skakavci
No comments:
Post a Comment