SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD, Tamo gde loze plaču

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD

                Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi Žika Lazić. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam. 

(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio Ratko Đurović), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ 

Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...

Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ... 

S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred Borislav Mihajlović. Besedi dobro i kratko ...

Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i Radomir Smiljanić. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi Duško Puvačić. Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. 

Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ... U dvorištu FF razgovaram sa profesorom Miladinom Životićem o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Zvonku Damjanoviću „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Životić. Ne znam koliko je Zvonko Damjanović izgubljen, ali znam da će Miladin Životić to vrlo uskoro biti 

... Od profesora mi se najviše sviđa Ljuba Tadić. Prema mom profesoru Logike Muhajlu Markoviću, od koga sam naučio da dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost. Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti sasvim mi je strana ...

Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Ljiljana. Radi na Arhitektonskom fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF ...

Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu sarkazmom. Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Ljiljanom, čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu, ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju. 

Ponašaju se kao da ih se sve to što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ... Kad god se od tih mladih ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i duhovnog konformizma. 

Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud ... Ono čega nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije. Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta je to.) ...

UMETNIČKA FORMA, Tamo gde loze plaču,

UMETNIČKA FORMA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA

Umetnička forma je incident između sveta i svesti u njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo ...

Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje, samu sebe, zakone vlastite forme. 

Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja. Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenja inteligencije o samoj sebi...

Umetnička forma je, takođe, oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost — neistinita...

POZIV ZA SVEDOKA, Tamo gde loze plaču,

POZIV ZA SVEDOKA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POZIV ZA SVEDOKA

Dobijam sudski poziv.

»Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni stidija Svetislav Stevovič.«

Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo več tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.)

Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje. Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. 

Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .

Dolazim na red i ja. Ulazim u sobu. Soba je mala i mračna. Za stolom u dnu, ispod prozora, taman lik sudije u protivsvetlu. Desno, potavnela daktilografkinja za mašinom. Levo Mi. Bu., jedini izvor svetlosti u ovoj tmini. Sedi na nekoj dugoj klupi i zrači nevinošću. Pozivam se da sednem na stolicu ispred sudijinog stola tako da sam Mi. Bu. okrenut leđima. 

(Ne poznajem ovu tehniku suočenja, ali se od mojih vremena možda napredovalo.) Dajem ono što I. K. zove genitalijama, a što su, zapravo, generalije. Saznajem najzad za razlog pozivu. Pred Gradskom kafanom, dispozitivnog dana, tačno u podne, Mi. Bu. je, navodno, pravio uvredljive primedbe na Reformu nekog visokog ekonomskog rukovodioca, i njega osobno. 

Da li sam tome prisustvovao? Nisam prisustvovao. (Sjajno! Nikad nije mudro prisustvovati takvim primedbama. Čovek, doduše, uvek može reći da je bio pijan, ali bilo je podne, i pozivati se na pijanstvo u podne dovelo bi u sumnju i jaču reputaciju od moje.) Očekujem da me sudija otpusti. Nisam više ni za kakvu sudsku upotrebu. Nisam svedok dispozitivnog slučaja. 

Sudija, stvarno, kreće u tom pravcu, ali sada, najednom, ja čujem sebe — da, čujem sebe, jer to ne govorim ja, to govori neki idiot kojeg ja uzaludno nastojim da sprečim — čujem, dakle, sebe kako obrazlažem i druge mogućnosti da budem od koristi pravdi. Sudija obnavlja interes za mene. Pričam kako sam jednog dana sreo Mi. Bu. na ulici i pozvao ga k sebi. 

Moja supruga je upravo bila na službenom putu. (»Ona, znate, radi spomenik revoluciji na Tjentištu.« Kažern, držeći da uplitanje Revolucije na ovom mestu može pružiti ubedljivost mom iskazu, dati mu izvestan »odgovoran« kolorit.) 

Dugo smo razgovarali o ekonomskim prilikama u zemlji i o izgledima dispozitivne Reforme, o nužnosti da u našem ekonomskom životu zauzme Dinar zaista regulativnu ulogu, a ne da služi samo kao eufemizam za prebijanje nenaplativih dugova — deklamujem — i Mi. Bu. je, tokom čitave posete, imao najlepše mišljenje, te visoke nade za Reformu, pa je prosto nemoguće da je o njenom tvorcu gajio ili se iskazivao rđavo. 

U tom času shvatam da interes sudije za mene prestaje biti čisto profesionalan, istražno-sudski, da pomalo postaje sličan onome što sam ga, dok sam studirao kliničku psihopatologiju, negovao prema ludacima. Shvatam, takođe, da epska i strasna borba Mi. Bu. za Reformu nema nikakvog smisla, ako nije odgovor na jednako strasne primedbe onoga s kim razgovara. 

I najzad, s gnušanjem razumem da sam ja taj s kim Mi. Bu. govori, da drugoga nema, te da sumnjiv teret prigovara, s kojima će se Mi. Bu. suvereno nositi, moram lično preuzeti. Sudija se, jamačno, sa mnom slaže, jer naređuje daktilografkinji da prestane voditi zapisnik. 

Očevidno je da ne želi sebi, usput, natovariti nov slučaj. Očekuje da vidi koliki sam ja to mamlaz, ili sam tek akademski. Iz neke »leve« vreće izvlačim bojazan da bi, oslanjajući se na Dinar, koji se u to vreme pokazivao na televiziji kao neka gigantska nebeska aura oko budućeg života, Reforma mogla štetno delovati na moralnu ravnotežu naroda. 

Sudija se drži rezervisano, ali ja se samoinicijativno zagrevam, zagreva se najednom i Mi. Bu. .... i uopšte sve teče da ne može biti bolje. Ali teče kratko. Suđija se budi iz intenizivne obamrlosti i izbaciuje me iz kancelarije ...

U hodniku se osvešćujem i pitam šta mi je, kojeg đavola, bilo? I odmah shvatam da je po sredi nesporazum. Prosta zamena vremena. Temporalna varka. Neka vrsta — vremeplova. Skok unatrag za jedno dvadesetak godina. U ovoj istoj zgradi suđen sam s proleća 1949. 

Kad sam u Sud ulazio, držao sam da ta činjenica neće na mene delovati. Delovala je. Zgrada je demonski pokušala još jednom da me — upriliči. Celo vreme ponašao sam se kao medijum, ličnost koja više nije postojala.

AUTOBIOGRAFIJE, Tamo gde loze plaču,

AUTOBIOGRAFIJE, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA

Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona (Prvog lica jednine), koji obezbeđuje (ili fingira?) iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo...

Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa dmgo do — psihoterapija ...

I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)

Umetničko poštenje, nažalost, nije lako definisati. Ponekad ono nije iskrenost doživljaja, već doživljaj iskrenosti, laž koje nismo isvesni ... Iskrenost doživljaja još ništa ne garantuje. Ona samo obezbeđuje da će se istina saopštiti onako kako se videla (što uopšte ne znači da je ona i objektivno istinita). Od ovakve autentičnosti do umetničke dalek je i »hrapav« put. 

Put traganja za formom. Onim kako, bez koga ni jedno šta ništa ne znači...

TRAGOM ARSENIJA NJEGOVANA, Tamo gde loze plaču,

TRAGOM ARSENIJA NJEGOVANA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA

ARSENIJA NJEGOVANA

Dan proveo na ulici, tražeći put kojim če se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt.

Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu.

Kosančićev venac 17. (Opis . . .) Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. 

Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!) Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . (Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? 

Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...) Kleontova kuća. (Priilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvoiriištu desno«), Topličin venac. Fantasimagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . .

Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arscnije. Lj. imenja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde.

Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .

Spomenik Vojvodi Vuku 1880—1916. Jadar, Konatica, Beograd, Vlasina, Kajmakčalan, Siva stena, Grunište . . . Gračanička ulica, perspektiva Kalemegdana. (Graditeljske refleksije o Kalemegdanu?) »Balkanija« (O »curtain wall« — visećim fasadama; industrijska arhitektura, aluminijumska legura anodizovana kadmijumom, duhovni otpor. . .) 

Renesansna palata Narodne banke. (Rad arh. Konstantina Jovanovića.) Sećanje na parcelisanje Tajsičeve njive godine 1882. i stvaranje Vračara, sasvim ovlašno . . . Takođe, možda ovde sećanje na sukob arh. Emilijana Josimovića i Simeona Njegovana Gazde oko regulisanja Beograda u Šancu. Serbske novine... 

Pariska ulica. Susret sa Simonidom, grčkom princezom među njegovim kućama. (Što više snimaka, što brižljiviji opis, bivši nastojnik Simonide — Mađar zasad bez imena; kulminacija antropomorfnog shvatanja građevine, lirika ...)

Moram nabaviti onakav dogled kakvim se služio Arsenije — moj je isuviše jak — opisi onoga što vidi moraju biti autentični, koliko je to više moguće. Nepremostiva opstrukcija ponavljanju njegovog doživljaja je, pored drugih razlika (njegovog poznavanja materije, i mog amaterizma u toj oblasti), još i nepodudarnost svežine vida. On je star, ali su mu oči zdrave, ja imam 38 godina, ali sam kratkovid. Bez obzira na rezultat, autentičan dogled će bar umiriti profesionalnu savest.

U tramvaju, do podvožnjaka »Blažanopočivšeg kralja Aleksandra«. Kretanje »Dvojke«. »Kungliga svenska Ambassaden«. Okuka prema Ušću. Pogled na Novi Beograd (kao pogled na arhitektonsko groblje. Arsenijeve teorije o urbanizmu.) Donjogradski bulevar... Na stepeništu što u sedam nogostupa silazi na kej ...

Lj. čita šta je zapisala. Za sada je to dovoljno. S rukopisom napraviću put još jednom. Vraćamo se kući sa zalaskom koji tamni vode reke.

Uveče, u Klubu, M. K. mi kaže da nas je Du. Će. video, sedeći na terasi kafane preko puta Kalemegdana. »Vidco sam ti Pekića.« Rekao je: »Opet o jadu radi.« »Što čini?« »Špija. On nam prestolnicu Fenereje slika, a žena mu vata bilješke.« »Što misliš, za koga radi?« Pitao ga je M. K. »A za koga i vazda.«

Kasnije u Klubo stiže i Du. Će. Seda u svoj ćošak, u dnu srednje sale, okrenuit leđima zidu, licem ulazu. M. K. i ja smesta sedarno za njegov sto. To nije svakome dopušteno, ali smo mu mi »pitomci«. Predajemo se njegovim ad hock komentarima o posetiocima Kluba. (Od njih bi se dala sačiniti čitava knjiga, neka vrsta »karakterologije našeg čoveka«, po ugledu na Dvornikovića. 

Zapažanja su mu tačna, zajedljiva, duhovita. Premda smo u desnom ćošku — uvek pomalo leva. Uskoro nam se pridružuje i ( ). Postaje zabavno. (Du. Će. je u sjajnoj formi, slušamo ga do kasno u noć. Pred zoru ponavlja meni i M. K. izvesna obećanja. Ja, lično, verajem da bi ih održao. Ukoliko bi se razume se, i mi držali svog obećanja da ćemo sve što napišemo najpre odneti njemu na sto. Ali, dolazili bi velikom »Čajkom«, i bivali odmah primani. Savremenom piscu više i ne treba ...

O DNEVNIKU, Tamo gde loze plaču,

O DNEVNIKU, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU

Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. 

(To da nc smem verovati svemu što pišem.) Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti. 

(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...

Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ...

Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...

Osrednja drama koja nas je pri prvom gledanju ostavila ravnodušnim, može nas, ko zna zašto, u drugom — zaneti. Bcznačajna sitnica može neku neuzbudljivu realnost uzvisiti do tragedije. Dnevniik je ponekad ponovno uživljavanje u odigrane drame, traganje za zanemarenim beznačajnostima minulog vremena, nada da smo živeli i kada nam se to nije čiinilo. 

Dnevnilk je tako drugo slušanje. (Delo, razume se, može i dalje ostati ništavno u poređenju sa naknadnim efektom.)...

Distanca između onoga što mi se dcsilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja ...

Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka (kažem — relativno — jer i ovi imaju svoja ograničenja, svoje blinkerse). 

Manevarski prostor za pristrasnosti ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke ...

Dok sam, kao student psihologije, zajedno s nekim pravnicima, vrlo aktivno sudelovao u radu grope za psihologiju iskaza profesora V. V. (prividno jedne grane »nauke o duši«, stvarno, međutim, kompendijuma za buduće policijske islednike), više puta sam se uverio u nepouzdanost ljudskog svedočenja. 

Vršeni eksperimenti pokazivali su krajnje nizak procenat saglasnosti u iskazima svedoka istog događaja. Kada bi kroz prostoriju sa tridesetak studenata neočekivano prošla dva nepoznata, upadljivo odevena čoveka, u svađi, koja bi se, pri izlasku iz prostorije, završila tučom — ali sve u trajanju od jedva jednog minuta — a zatim od prisutnih zaiskalo da u što življim i brojnijim pojedinostima opišu šta su videli, dobijalo bi se trideset različitih opisa. 

Visina angažovanih ljudi kretala bi se od »veoma sitnog rasta« do »zavidne korpulencije«, oči su se imenjale duž čitavog spektra mogućnosti, odelo je bilo na svakom opisu drukčije, a sam događaj, ako je uopšte viđen, ni kod jednog svedoka nije ličio na ono što se stvarno dogodilo. 

(Profesor V. V. je, kasnije, sam postao žrtva »slepila za činjenice«, premda je ispravnije reći da je žrtvom njegovog »slepila« postao jedan prijatelj i kolega — iz Zakonodavinog veća — mog oca, osiumnjičen od V. V. da je davao antidržavne izjave. 

Na suočenju, kome sam prisustvovao, optuženi je oslobođen, a profesor V. V. je, kasmije, na svojim predavanjima, s više ubedljivosti mogao da razvija sumnje u ljudsku sposobnost zapažanja, ukoliko je imao pred kim to da čini, jer mu je, posle njegovih »praktičnih vežbi« na sudu, znatno opao broj slušatelja. U svakom slučaju, ja ga više nikad nisam video.)

KNJIŽEVNE NOVINE, Tamo gde loze plaču,

KNJIŽEVNE NOVINE, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KNJIŽEVNE NOVINE(GODINA XX. PLAVA SERIJA)

Sa grupom pisaca ulazim u rcdakciju Književnih novina. Kome je došla ta ideja, nisam pametan .. . Imam zamašan talenat za neprilike, ali i za izgovore kojima kasnije objašnjavam zašto sam u njih morao upasti. Ulazim i u ovu koja se zove redakcija Književnih novina.

*

KUĆICA RAKA PUSTINJAKA

I opet A. France (»Trebalo bi, dakle, umreti, pa da čovek bude nevin i miran?« — »Pripazite se opet, umreti, to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati.«)

Ponekad mi se čini da je sve što sam do sada napisao samo mimikrično i kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao svedočenja o našim koprcanjima da umaknemo od svojih mitova ...

Kučica Raka Pustinjaka je moj nedostižni cilj. Da mi se domoći takve Kućice, bilo kakvog azila, osim možda ludačkog (najzad, zašto ne?), čini mi se da bi ostatak života sasvim udobno mogao proživeti prezirući sebe.

UTVARNI FRONTOVI, Tamo gde loze plaču,

UTVARNI FRONTOVI, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UTVARNI FRONTOVI

Još jedan dan proveden u bunilu. Pokušavam da ustanovim pravo stanje na bliskoistočnom frontu. Jedan mi je izvor Politika, drugi BBC. Pred sobom imam dobru kartu afroazijskog geografskog venčanja. Sve je na svom mestu. Pustinja, gradovi, vode (koliko ih ima). Samo frontovi nisu. Frontovi su u isto vreme na dva različita mesta. 

Čini mi se da se tamo vode dva rata, jedan o kome izveštava BBC, drugi koji prati Politika. Protivničke armije se istovremeno nalaze u dubokoj pozadini nepnijatelja. Protivničke armije u istom času i na istom mestu slave i pobedu i poraz. Egipatske trupe ulaze u područje, iz kojeg su juče izraelske krenule da uzmu polazne pozicije egipatskih. Bombarduju se osvojeni gradovi, napuštaju neprijateljski, ulazi u vlastite. Jesam li ja lud? .. .

Čini mi se da se ovaj rat vodi u nekom mom istorijskom romanu, u kome vremena traju naporedo, u kome je mogućno istovremeno pitati »hoće li Engleska ratovati zbog Poljske«, jer se to ne zna, i znati da je ratovala, ali ne odvesti onog koji ne zna u ludnicu, jer se on dešava u jednom »drugom, naporednom vremenu«, u kome se za istine našeg nikad neće saznati...

Sačuvaću ove karte, na kojima su crvenim i plavim linijama obeleženi utvarni frontovi jednog rata čije su žrtve u međuvremenu, pretpostavljam, stvame .. .

Laž može sve osim da oživi...

PRE I POSLE RATA, Tamo gde loze plaču,

PRE I POSLE RATA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PRE I POSLE RATA

Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.

Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.

Pre rata se rad smatrao poniženjcm, danas je on povlastica.

Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog »pre rata«.

Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata .. .