MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 POLITIKA 

Savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća filosofija.
 *****
Finalni cilj efikasne politike, koji je opravdava post factum je filosofski: sadejstvo sa determinantom. Tekući cilj je popularan: on se prihvata, nikad natura kao nužno zlo politike da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom prvom, finalnom.
 *****
Nikad finalni cilj ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno. Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.
*****
Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari – nego preformacija kao izmene same stvari u njenoj suštini. I reformacija i revolucija dejstvuju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari.
 *****
Preformacija je uvek neprisilna, spontana i jedini elemenat prinude koji se u njoj opaža to je izvesni podsticaj. Pretpostavlja se naime da svako društveno stanje potencijalno sadrži u sebi svoje buduće forme i da se realiteti sutrašnjeg idealnog stanja nalaze u idealima današnjeg realiteta.

Pod određenom političkom (socijalnom) temperaturom ova se preformacija vrši spontano ili se ne vrši uopšte. Stoga efikasna politika nema drugu ulogu do temperaturnu: ona stvara pogodnu temperaturu za spontanu preformaciju društva.
 Političke sveske 

 Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja. U njoj otkrivamo naknadne i nehotimične udare koje pobednik upućuje pobeđenom. Politička je pogreška što mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu, nego njegovom vlastitom oklopu. Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu.
 *****
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika.
 *****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
 *****
Aristokratska revolucija (kako je ja zamišljam) je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč. Oligarhija koja bi vladala u ovom slučaju ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu.

Reč oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Aristokratska oligarhija ne može računati sa brojem, kako zbog toga što se kvantitet suprotstavlja samoj prirodi oligarhije, tako i zbog svog programa. Jedan asketizam je neophodan na svakom početku.

Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.
Život na ledu 1955/59

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 POLITIKA 

Nikad politika, ta jedina oblast u kojoj ima prilike da se ispolji naša sopstvena mera racionalnosti, nije bila manje racionalna nego sada u dobu političkog racionalizma. Racionalizam kojim se služi današnja politika kao svojom filosofijom obična je metodologija održanja: veština sa kojom se zadržavamo u opstanku neke ideje.

Racionalizam je tako postao filosofija stvarnosti, iako sa njom ima samo jednu skroz negativnu – egoističko subjektivnu vezu.
 *****
U svojoj netrpeljivosti prema spekulativnom mišljenju (ne i špekulativnom) politikanti se u kavezu poslova ponašaju isto tako unezvereno, što će reći spontano, kao i eksperimentalni pacovi u svojim električnim krletkama. Postupci izvesnih političara tako postaju sasvim zgodne ilustracije zoomorfističkog principa.
 *****
Politička ideja sama po sebi i sama za sebe ne može biti ni dobra ni loša, nego jedino stvarna i to samo ukoliko proizvodi stvarno; politička ideja ne može biti ni dobra ni loša ni u odnosu na ljude, ako se njena vrednost čita sa skale istorijskih potreba društvene svesti, pa je i tu samo stvarna i to samo po stvarnom koje proizvodi.

U stvari, ona objektivno uopšte ne može biti podvrgnuta merilima koja slede, a ne prethode njenoj prirodi. Politička ideja je ili koherentna sa objektivnim duhom razvoja energije ili inkoherentna. U prvom slučaju ona je racionalna, u drugom ona je samo stvarna.
 *****
Nije pitanje u tome može li se jedna politička ideja društveno aktuelizirati, jer to teorijski može i najapsurdnija, nego koliko je ona sama duhovna aktuelizacija objektivnog razvoja energije. ***** Politički refleks se gasi ako se zasniva samo na obećanjima.
 *****
Politika koja nije „božanska“ nije politika nego politikantstvo. Politika sa ograničenim radijusom ne može biti celishodna, jer ne pretpostavlja zavisnost od nekog cilja kome svet teži.
 *****
 Kako možemo znati da li je ovaj sistem dobar ili rđav, ako ne znamo da li spontano odgovara jednoj opštoj istorijskoj determinanti. Pošto smo se oslobodili političkog pragmatizma, mi ostajemo obezoružani: ako ovom danu ne dozvolimo da nas vodi, moramo otkriti takav dan od juče ili od sutra.

Gledajući dane od juče sa ciljem da izradimo dane od sutra, mi uzoravamo naš današnji dan. Bez uviđanja prošlosti i naziranja budućnosti, svaka politika tone u prakticizam i od graditeljice istorije postaje ono što je razara. Političke sveske

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 POLITIKA 

 Politika je javni moral. Moral je privatna politika.
 *****
Politička istina je samo jedna izvodiva mogućnost.
 *****
Doktrine danas imaju samo dekorativni karakter. Centralna vođstva doktrinernih stranaka odnose se prema svojoj ideologiji isto onako neobavezno i oportuno kao kardinali prema Učenju Svete Apostolske Crkve. Ali sveden kod intelektualaca na ništicu, uticaj doktrina još uvek je jak kod primitivaca. Svuda gde religija ima nekog izgleda ima ga i politička doktrina.
 *****
Praktičan zadatak: ideologiju treba svesti na krilatice, na dosetke koje se pamte.
 *****
Ko uništava tradicije uništava naviku žrtvovanja – njega očekuje poraz.
 *****
Nijednoj politici ne škodi umereni misticizam. Najefikasniji istorijski pokreti su ga gajili: hrišćanstvo, slobodni zidari, jakobinci, fašisti, komunisti.
 *****
Utopije ne smeju da postanu javne. Narod mora imati stvarnost, a ne budućnost pomešanu sa misticizmom.
 *****
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti.

Biti političar kao i nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva.

Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: ’Die Politik is keine exakte Wissenschaft.’ (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
 *****
Mistika pogoduje zaverama. Lobanje, krstovi, amblemi, hijeroglifi. Simvoli i polutmina. Negde sam pročitao da religiozna atmosfera podiže proces industrijske proizvodnje. Ona pomaže revoltu da se oseti božanskim i neodoljivim. Zato je svaki poraz i praćen opadanjem vere. Nema ništa neoprostivije od izdaje bogova.
 *****
Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih. Tamo gde ima isuviše slavoljublja pokazuje se da pokret postaje gladan svoje dece. (Montanjari su se međusobno tako temeljno istrebili da je termidorcima ostalo da traže glavu samo ćutljivog Robespierrea i lepotana Saint-Justa, sve ostale bile su već odrubljene.

Boljševici su takođe očistili svoju stranku od preterane pameti, zadovoljivši se samo jednom jedinom, uostalom ni najboljom ni najplemenitijom.)
Političke sveske

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 POLICIJA

 Divotni proizvod ljudskog genija, tortura navaljivanjem kamenja na grudi, nazvana lirski Pene forte et dure, danas se ne upotrebljava. Za nanošenje teškog i dugog bola, raspolaže savremena policija dostojnim ekvivalentom, u kome se ispoljavaju stotine godina napretka i uspelog razmišljanja na temu mučenja. Srednjovekovni inkvizitorski metod Pene forte et dure samo je simbol u drami „Bermudski trougao“. 

Nadam se da on nikom neće poslužiti kao dobra ideja.
 „Bermudski trougao“ 

 Sve moderne policijske metode – proizvod su nauke, u redu, njene zloupotrebe, ali zloupotreba je inherentna i pronalasku i čoveku.
 Život na ledu 1983/84  

Policijska Knjiga života – koja se i Zapisnikom zove – večita je kao i božja.
 *****
U državi koja hvali svoju policiju nešto svakako nije u redu.
 *****
Kompromis sa policijom je kao pantljičara, raste i nastavlja se sve dok mu se ne odseče glava, dok se ne odrekne – ako se može, što je retko – onaj prvi od koga je taj strasni parazit ljudske egzistencije počeo da živi, i od koga živi sve do svog poslednjeg segmenta.
 *****
Mala priznanja mogu da zaštite od velikih jedino ako se ne čine. Jer, malih priznanja nema. Svako priznanje je veliko. Svaki pion je važan u partiji šaha.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Na sreću ili žalost, zavisno s koje strane nečiju iskrenost uzimate, svaka ispovest, svako priznanje, otkriva i više i manje od onoga što se ispovedati (priznati) htelo. Ko je s policijom posla imao, znaće na šta mislim; ko nije, ne vredi mu objašnjavati.
 Otisak srca na zidu, 1649

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 POBUNA 

 Kockanje je zgodna zamena za ulične nemire.
 Život na ledu 1955/59 

 Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.)
 Tamo gde loze plaču 

 POLICIJA 

 Idealna policija nije ona koja te kontroliše, već ona koja stvori takvu situaciju u kojoj ti sam sebe kontrolišeš.
 „Razaranje govora“ 

 Zatvorenikova profesionalna dužnost je da ćuti. Islednikova da ga na govor prinudi. Svako odstupanje od ove situacije neoprostiva je povreda najsvetijih prirodnih zakona, na kojima se drži ustanova Zločina i ustanova Kazne.
 *****
Samo se slabe policije ograničavaju na gušenje pobuna. Dobre su njihov katalizator, ferment, podstrekivač. Oni čine sve da reakciju izazovu, a ne da je otklone. Oni znaju da se nijedna prava svinjarija ne može sprečiti, nego samo odložiti.
 *****
 U policijskoj istrazi kada je duša slomljena, telo se predaje. Telo koje pada ne obavezuje dušu. Naprotiv. Zaklinje je na otpor i osvetu.
 *****
 Dužnost policije nije da proizvodi, nego da uništava neprijatelje. Ali postoji i logička potreba za neprijateljima. Bez njih je nemoguće organizovati jaku državu.
*****
Tek svaki deseti politički objekt istrage odaje pod batinama. Od preostalih devet, imajući u vidu samo one koji su potpisali potpuna priznanja, pa i za nepočinjena dela, četvorica čine to iz brige za svoje bližnje. Ali najveći broj intelektualaca, petoro na svakih deset, popušta pod režimom nekog moralnog problema.

 Kod radnika je, naime, srazmerno neobrazovanosti i intelektualnoj nezrelosti, zabeležen vidan porast brige za bližnje na račun brige za moral.
 *****
Policija je nešto za šta bi optimista mogao da se uhvati. Ako je u istoriji progres sumnjiv i posledica privida, napredak policijske veštine je nesumnjiv.
 Kako upokojiti vampira

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISANJE 

Pazi kako pišeš pisma. Sve ostaje. Ništa što u Knjigu života uđe, ne baca se.
 Korespondencija kao život I 

 Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći.

Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.
  Zlatno doba dijaloga 

 PITANJE 

 Čemu tražiti odgovore, kad ćemo u njima naći samo pitanja. Svaki odgovor je pitanje postavljeno na nov način.
 Život na ledu 1983/84 

 POBEDA 

 Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono za šta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu. 
 *****
 Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagama, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost, postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova. Istovremeno se događa suprotan proces.

Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda. Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.
 Tamo gde loze plaču 

 Treba pobedu dočekati spreman na njene poraze.
 „Tezeju, jesi li ubio Minotaura?“

 Ko je ikada razumeo poraz nikad neće verovati u pobedu. Pobeda se uvek zadobija nad nekim ili nečim. Nju uvek plaćaju drugi. Jedina pobeda koju plaćamo sami ona je koju dobijamo nad samim sobom. Ali zato samo od nje imamo i stvarne koristi. Ko izgubi plaća svoj poraz danas. Pobednik pobedu plaća sutra, a to je sva razlika.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISANJE 

Kako opisati jedan predmet, a da taj opis jezgrovito pruža sliku kako na empirijskom, tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi ostao „mrtva priroda“, foto-deskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova foto-deskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti, od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži – a to je ljudsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi, istine nisu nikada na površini stvari.

Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba saći u utrobu piramide. Opis mora ići tim lavirintom, a ne kliziti po površini predmeta.
 *****
Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada i jedino za sebe.
 *****
Za mene je pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja, i proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se od knjige do knjige i moja književnost kao njena forma.
 *****
Kada bi me danas neki mlad pisac pitao šta je važno u našem pozivu, ja bih mu rekao – sve i svako. Svako vam ume ponešto reći, od svakog možete nešto naučiti. I nema budale koja nema svoj zvezdani trenutak. Zato držite oči i uši otvorene, nemojte slušati samo sebe, učite se najpre živeti i misliti, a pisanje će doći samo po sebi.
 *****
 Ponovo se vratilo vreme preciznosti. Biti tačan više nije banalno. Banalno je biti uopšten. Banalno je, na primer, napisati: „Izvestan čovek učinio je izvesnu stvar u izvesno vreme i na izvesnom mestu, pošto je u drugo izvesno vreme izašao iz izvesne kuće“.

Kad nas radio, televizija i novine stidljivom preciznošću obaveštavaju svakog dana koliko je ljudi i kojih i gde poginulo, pa ponekad i zašto, pisac više nema hrabrosti ni obraza da prizna kako savršeno ništa ne zna o svom junaku koga je tek iz kuće pustio. I onda nam da bi to sakrio piše da je to bilo u pet časova. I to sada može biti smešno, neumesno, nepotrebno, ali nipošto banalno.

Ništa po sebi ne može biti banalno, banalnost je osobina našeg duha, a ne stvarnosti kojom se on bavi. Banalnost je u onome kako stvari primamo, a ne u tome kakve one jesu.
 *****
Kratka priča je kao kratak život. Mora biti puna da bi imala smisla. Duga priča kao i dug život – može imati praznina, a ipak nešto da znači. U kratkoj priči sve stvari paradoksalno ne moraju biti jasne, samo misao mora, odnosno ideja zbog koje je pisana. U dugoj ta misao može i ne biti sasvim jasna, ako su ostale stvari jasne, ona će se držati.
 *****
Kratka priča je munja, koja udara iz vedra neba, tamo gde je roman – grmljavina koja se približava iz daleka. Ona nije kratka ni dobra zato što je formalno, jezički redukovana, već što je koncentrisana, redigovana tematski. Što njeno vidno polje sužavanjem dobija na jasnoći i intenzitetu, što tim sužavanjem gubi na obimu posmatranja.

Zato, i opet paradoksalno, kratka priča ne mora biti priča, ali roman – mora. U njoj mora da se zna šta se radi, čak i ako se ne radi ništa, u romanu se može raditi nešto, čak i ako se ne zna šta. U njoj se mora misliti čak i bez misli, u romanu ne mora ni sa njima.
 *****
Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija, ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu, ona je takođe i primenjeni moral, izvesna moralna sugestija, čak iako joj je programski mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Ako se izražavam književnom rečju, činim to u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je, razume se, najpre umetnička, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Književnim delom zacelo izražavam stvarnost u nekom od njenih meni pristupačnih standarda, ali i ne sa manjim prisustvom u strukturi dela, izražavam i sebe – svoj stav prema toj stvarnosti – stav koji deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava, uređenih prema nekom estetičkom načelu.
 *****
Šta je stvarnost? Sjajna šansa da rukopis ovde-onde popravimo.
 *****
 Umeti što kompleksnije, što dublje razmišljati povodom onoga što pišete, umeti sagledavati sve aspekte jedne teme i sve mogućnosti za njen razvoj do konačnog značenja svakako je veoma značajno, ali isto tako je značajno umeti se u tome i zaustaviti,

 jer mora da postoji jedna granica, jedna piscima nevidljiva granica, vidljivija možda samo njihovom instinktu, preko koje komplikovanje materijala, bez obzira šta na drugoj strani u značenju dobijali, može da osakati delo. *****
Pridev je najvažnija alatka literarne forme. Imenica pripada žurnalistici. Imenica je fotografija, tamo gde je pridev umetnička slika. Sa glagolima imenice grade priču, pridevi atmosferu u kojoj se ona događa. Bez prideva nema ni stvarnost ni istine. Naši životi nisu u onome „šta“, već „kako“.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

U unutrašnjem, građanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, između racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitog, lične i književne savesti, građanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana,

ratu između stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu između uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
 *****
Ono što mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike. Ono što oni pišu, osim žurnalistike, osim onog što je čista politika, to ne bi smeli da stave u službu politike. To je uvek rđavo. Međutim, kao građani, isti smo kao i drugi ljudi, imamo iste obaveze da se borimo za nešto kao građani.
 ******
Bitka sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između Hladnokrvno Trumana Capotea i Ulisa Jamesa Joycea prostor je beskonačan.
 Zlatno doba dijaloga 

PISANJE 

 Osećanja pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji.
 *****
Ako je reč o ozbiljnom delu u literaturi, dželati su teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca.

Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama, žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna?

Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?
 *****
Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjiga pisana iz prvog lica deluje uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara da iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje.

Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izražava. U principu ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama.
Tamo gde loze plaču 

 Moj interes je usmeren prema suštini. Suština odbacuje beznačajnosti i sporednosti. Ona zahteva sav književni prostor za sebe. Ona je kao ameba koja te beznačajnosti jednostavno pretvara u vlastitu hranu, a zatim nekorisne izlučevine izbacuje u ništavilo anonimnosti.

Suština jednog života redovno je raspoređena u nekoliko dramskih živčanih čvorova, nekoliko krupnih ganglija u kojima se sustiču i seku sve njegove koordinate.
 *****
Pisanje je pre svega posao za isposnike.
Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
 *****
Pesnik je glasnik svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
 *****
Govoriti o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tuđini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga maternjeg jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska je, mitska.

U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona antejski obnavlja istrošenu snagu. Van zemlje životodavno korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za život nije. Stoga pisac u tuđini hoda oštricom brijača između novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog nadahnuća.

Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih oploditi boljim razumevanjem, neizvesno je.
 *****
U načelu, pisac ne izražava samo svoje već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili sene, živeti van nje.

Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost da svoje teme izdignem do izvesne univerzalnosti, bez koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost svoje zemlje i njene sudbine osmotrim i sa strane.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela. *****
Od svog duhovnog učitelja Thomasa Manna sam nastojao da se naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
 *****
Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.
*****
Ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo je – kalo.
 *****
Stvarnost postoji kao građa, ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, osetim, spoznam, razumem, protumačim. Zlatno doba dijaloga Pesnici su, ako su dobri, vrlo blizu magije.
 Atlantida

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Piše li pisac zato što misli da ima nešto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, nista od onog što bi ovaj moj „trud kojim se trudim“ izvelo iz „muke duha“ i dovelo do neke „koristi pod suncem“.
 *****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim. ***** „
Princip nemešanja“ je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražavati svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali, ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju.

Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
 *****
Moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca je u – vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci među njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.
 *****
 Ja odvajam čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.
 *****
U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tamo gde je pisac, tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nikakav drugi i ne postoji).

Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, bez kojih je univerzalan često samo – vazduh.
 Zlatno doba dijaloga Kompjuter će, nadam se, od mene uskoro preuzeti i sastavljanje knjiga, jer je pametniji i brži. Osim toga ne troši koliko ja. Ne puši, ne pije, koristi jeftinu struju i to u skromnim količinama, a povrh toga, i mnogo bolje od mene izgleda.
 *****
 Mislim da bi se kompjuter mogao upotrebiti za pisanje izvesnih knjiga. Sud i policija, uz pomoć ideološke komisije sastavili bi disk koji bi upozoravao kad god bi se napisalo nešto nepoćudno. U savršenijem obliku bi se moglo na ekranu odmah pokazati kakve neprilike očekuju pisca. Korespondencija kao život I

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata ka ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nađem odgovarajuću književnu formu.

To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronađem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija između forme i sadržine, škripalo je.
 *****
 I u mojim romanima, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. Tu je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču. Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnosti iz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom ja se dokumenta nikada nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam.
*****
Za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.
 *****
Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalaziti na ulici. Nalazim ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao.

Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu.
 *****
 Ja nisam ovde da izazivam „fina“ osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvu je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rđava reakcija. To je ipak neki odnos prema stvarima. Najstrašnija je ravnodušnost.
 *****
Ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine.
 *****
Nužnosti me užasavaju. I životne i filosofske. Samo ja nisam filosof, ja sam laik. Ne mislim filosofski, mislim umetnički, literarno. To znači da između mog ličnog pogleda na svet i mojih knjiga uvek postoji neka veća ili manja diskrepancija. U mojim knjigama nikad ne tražite mene. Samo moj način razmišljanja. *****
 Ja mogu znati samo za svoju nameru, za svoje delo malo, ili nimalo. Zato se osećam odgovornim samo za svoju nameru, i razume se, zato što delo nisam s njom potpuno uskladio, ali odbijam svaku odgovornost, ili bar pokušavam, za njegove posledice u javnosti.
*****
Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost se ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
 *****
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus.
 *****
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje „poglede na svet“, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta. Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog ne vredi.

Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, među njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala,

Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
 *****
Pisca ne treba slušati, nego čitati…
 *****
Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu…
 Zlatno doba dijaloga 

 Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je Roršahovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od „stvarnosti po sebi“.
 Tamo gde loze plaču  

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih – putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati. Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne, tako im životi postaju protivurečni i haotični.
 *****
Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti. I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko Zemlje ničem nas nije naučila.
 *****
Nemam poverenja u književne generalizacije, ni u kakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci.
 *****
Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti.
 *****
Čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
 *****
Šta može pisac „danas i ovde“? Ponekad može nešto danas, ali tada ne i ovde. Ponekad, pak, može ovde, ali ne i danas. Ali „danas i ovde“ nikad ne može ništa.
 Život na ledu 1983/84 

 Nema ništa žalosnije od pisca koji ćutke mora podnositi da ga hvale zbog ideja protiv kojih je knjigu napisao. Lakše će vam biti da nevolju osetite ako zamislite da ste napravili, prema vašem mnjenju, uspeo radio, za koji svi tvrde da su sjajna dečija kolica (ili obrnuto). Većinu u načelu tvrdoglavih autora neće utešiti ni tvrđenje da su to najbolja kolica na svetu.

Manjina, s jačim nagonom duševnog održavanja, postepeno će se prilagoditi, poverovati u teoriju „dečijih kolica“, te prestati da se svojim delom služi kao radio-aparatom za uspostavljanje duhovnih veza, za koje, očigledno, kolica nisu sposobna; staviće u njih svoje dete, svoje novo delo, i ponosno ga gurati pogrešnim putem.
 *****
U životu je put do istine, mimo otkrovenja, bez skretanja u zablude, nemoguć. Razmišljanja pisca o onome što piše i kako to da napiše sličnija su lavirintu s bezbroj slepih hodnika nego jasnom i pravom putu.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Pisac može da kontroliše imaginaciju, i poput mikroskopskog filtra što propušta samo njoj prilagođene pojave, da je drži između sebe i realnosti.
 Besnilo 

 Par pohvala nikome ne škode, za pokude pisac nije zainteresovan.
 Korespondencija kao život I

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv.
 Korespondencija kao život I 

 Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.
 *****
Nemoguće je na putu ka istini postavljati ikakve zahteve, ikakve uslove i ikakva ograničenja, a da na njih jedan pisac, jedan umetnik, dobrovoljno pristane.
 *****
Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki pisac za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi koje čovek vodi sam sa sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.
 *****
Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče nijedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u kojoj će vaš sadržaj, slobodno izabran, najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou, mora taj društveni ideal biti ne samo deo građanske ličnosti pisca nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.
 *****
Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstva i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo svet.

Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.

Težiti svesno programski za nekom originalnošću, kao da je ona tako često moguća, a da pri tom ne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderača lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnošću kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote. Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.
 *****
Tek kada bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
 
 *****
Kad čovek ne piše, onda govori o tome kako treba pisati.
 *****
Nikad sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, nikada kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menja od romana do romana, jer vi nikada neće znati ko govori – on, ili kroz njega njegovo delo – on, ili njegov literarni dvojnik.
 *****
Literarno iskustvo nije isto što i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 PISAC 

Ako pisac opiše nekog budalastog redara, uvredio je policiju, ako je njegov profesor nemoralan, napao je inteligenciju, ako je njegov radnik pijanica, zamerio se radničkoj klasi, ako je on mlađi od dvadeset, onda, povrh svega, još nema razumevanja za omladinu, kada je starac od devedeset senilan, optužuju ga da propoveda eutanaziju roditelja [...]

A državu je u svakom slučaju povredio. Jer, država, to su svi oni zajedno: vatrogasci, intelektualci, policajci, vojnici, radnici, umetnici, deca, očevi, majke [...] Svako je nekome otac i nečiji sin [...] Pa kako onda pisati duboke, istinite knjige!
 *****
Kad pisac donese hrabar rukopis, kao urednici, oni ga odbijaju, a kad umesto njega prime neko lažno đubre, kao kritičari, oni ga saseku zbog nedostatka hrabrosti i istinoljubivosti.
 „Razaranje govora“

 Pisac nije trgovac, i ne sme misliti kao berzanski senzal, koji prema raspoloženju tržišta iznosi ili povlači svoju robu.
 Tamo gde loze plaču 

 Pišem utoliko upornije ukoliko mi se ono što napišem odbija od strane izdavača.
 *****
 Pišem tzv. knjige, debele i dosadne, ali srećom, neće to niko videti. Budući da me niko više u Jugoslaviji neće štampati, ostaću pisac sa NIN-ovom nagradom, koji je nažalost i na štetu naše kulture, nestao sa scene, usled personalnih razloga. Možda bi se o meni pisalo ako bih se obesio o jedno englesko drvo, u jednom engleskom parku, jednog sivog starog dobrog engleskog dana.

 Ja se, međutim, neću obesiti, i tako ću propustiti poslednju šansu da ostanem u književnosti bar kao veliki obešenjak. Možda bih se i obesio, ali ko bi se onda starao o mom cveću?
 Korespondencija kao život I 

 Pisac ne može imati nikakvu drugu stvarnost do ove u kojoj žive njegovi sugrađani, nikakvu imaginarnu, subjektivnu stvarnost.
 „Umetnost i stvarnost“ 

 Za pisca je odnekud gotovo sramota da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.
 *****
Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
 Tamo gde loze plaču

 Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, uključujući i sopstvene. U svojoj literaturi, međutim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
 *****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
 *****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao. *****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. „Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti.“
 *****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i takoreći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
 *****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC

 Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
 *****
Personalna odgovornost se može zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.
 *****
Pisac realno može da odgovara samo pred sobom, i već su u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
 Tamo gde loze plaču 

 Ako društvo sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.
 Zlatno doba dijaloga 

 Najgora kazna za taštinu pisca – kazna u paklu, koja možda samo neke ne bi uplašila: pisac bi morao za čitavu večnost da čita samo svoju knjigu; uz sav komfor, poludeo bi brzo.
 *****
Večna zabluda svih pisaca, pa čak i pisaca dopisnica – svi oni, i pisci romana, i pisci reklama, i pisci zakona (pa čak i oni što svoje misli ostavljaju na diskretnim mestima u WC-u) očekuju sa podjednakim žarom da će biti čitani. I ne samo čitani već i pročitavani.
 Korespondencija kao život II 

 Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.

Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.
  Zlatno doba dijaloga 

 Veličina jednog pisca ne mora uvek stajati u upravnoj srazmeri sa njegovim karakterom.
 Korespondencija kao život I

 Živi, ugledni pisci uvek su srećni i berićetni. Oni jamačno, ponekad i ne moraju biti zadovoljni svetom, društvom ili istorijom [...] U stvari, oni njima nikad i nisu zadovoljni […] ali odnekud, sobom su zadovoljni uvek.
 *****
Nisu pisci pravili ovaj svet, nisu oni krivi što postoji nesreća, beda i tiranija. Oni su svemu tome podvrgnuti kao i ma koji drugi čovek. Čime da se brane? Rečima? Nema tako dobrog romana koji će ljude spasti od raka, ni drame koja će sačuvati čoveku ženu [...] Još manje ima pesme koja će zaštititi ljude od sile. Reči vrede samo u ustima onog koji drži batinu. Pisac drži samo patent-olovku [...] *****
Pisac nema ni državu, ni policiju, ni vojsku za sobom, njegova isključiva snaga je u sposobnosti da saopštava. Reč je njegovo jedino oružje. Ne stati u njenu odbranu, ne znači pristati da se bude pisac, ali znači pristati da se ne bude čovek.
Korespondencija kao život I 

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CL

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CL 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Krade tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpa ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću.
 *****
Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena.
 *****
Ne pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam. Nepoznato mi je da sam ikad promenio redosled pasusa. Sve što činim je – doterivanje stilističke naravi. Ovde onde reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka.
 Tamo gde loze plaču 

 Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazoviverne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.

Sve i kada bih hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pritom, od neke njene druge,

takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
 *****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
 *****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči „Finis, „Završetak“ ili „Kraj“ (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti,

nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
 *****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju već su mrtvi, u svakom slučaju, sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sređuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poređanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
 Graditelji

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

 Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino ’mit den Engeln and den Spatzen’ [s anđelima i vrapcima] kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb. *****
Verno-podanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformist. 
 ***** 
Piscima ostaje da budu slobodni u granicama socijalističke ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap slobodne u granicama užeta! Kakva sloboda?!
 *****
 Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. *****
 Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca: „Sloboda u granicama ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“. Ali moje ideje! Ne ideje na koju sam osuđen!
 Političke sveske 

 Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.
 *****
Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja. Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, koje znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju. Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna naizgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku. *****
Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
 *****
 Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava na logičnost. Najzad, to donosi novaca.
 Život na ledu 1955/59

SRECAN BOZIC I HRISTOS SE RODI

SRECAN BOZIC I HRISTOS SE RODI 

Svim citaocima ovog bloga zelom srecan Bozic i, puno srece, dobrog zdravlja i uspeha u Novoj godini. Srecan praznik Hristovog rodjenja zeli Ljiljana Pekic

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 PESIMIZAM 

 Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do „propasti sveta“. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravdava nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita. Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi.

Filosofija nije hrišćanska martologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja. Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukács ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu.

Na jednoj strani su marksisti, i naravno g. Lukács, i to je stranka izabranih koji „vide glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo“, a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku „filosofije očajanja“. Svetlost i Tmina. Đavo i Dobri Bog. Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti.

No sam Lukácsev akušerski napor, jer Lukács zajedno sa svojim jednomišljenicima „vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove“

(Eto kako sama reč „ublaži“ pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč „umnoži“ koja bi bolje odgovarala Lukácsevim naporima.), sam taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi „spasilaca“ svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća.

(Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna – kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!) Političke sveske 

 U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu – moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.

Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažiti. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njene lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
*****
Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.
 Život na ledu 1955/59 

 Ono što nas u buri obeshrabruje nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.
 Tamo gde loze plaču

 Stalna briga za sutrašnjicu, a čemu tolika briga kada će ta sutrašnjica u svakom slučaju biti rđava. Na taj način samo i našu današnjicu činimo gorom nego što bi mogla da bude.
 *****
Na ovoj engleskoj klimi sve buja, pa čak i moj pesimizam.
 Korespondencija kao život I 

 Onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili za to dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ovo je teška godina, ali kako će svaka buduća biti gora, moramo s njom biti zadovoljni. Korespondencija kao život I

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 OTADŽBINA 

 Neka vaša nacija i domovina bude ona u kojoj vam dobro ide, i sve dok vam ide dobro. [...] Samo budala pokušava da menja naciju koja mu se ne sviđa. Pametan je zamenjuje za onu koja mu se dopada.
 Zlatno runo 

 U vlastitoj zemlji se uvek osećam kao siromašni rođak ili umetnički orkestar koji sedi sa poslugom za nekim drugim stolom.
 *****
Za izvesne ljude otadžbina je kao tašta: najbolje je kada se sa njom dopisujete!
 Korespondencija kao život I 

 Niko više ne smatra da je prirodno da se u svojoj zemlji živi. Svi veruju da je svuda lepše nego u njoj. Misle tako i rodoljubi, i oni koji se takvima, po sopstvenom izboru, ne slove.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 OTPOR 

 Otpor je u onim najsitnijim stvarima. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru usred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše.
 Tamo gde loze plaču 

 Odbijaju me mesta na kojima se skuplja svako ko je niko. Ali još više ona mesta na kojima je niko – svako.
 Život na ledu 1983/84 

 PAKAO 

 Pakao je konačan odgovor. Raj takođe. Odande putevi nikuda ne vode. Rajem i paklom sve je već obuhvaćeno. Ništa se ne dešava, jer se dešava uvek isto. Trajno prokleti ili trajno spaseni.
 Kako upokojiti vampira 

 Bez obzira gde se primate i zašto – u zatvor, bolnicu, vojsku, školu, čak i hotel – recepcioni prostor poseduje htonski smisao, onaj što ga ima ulaz u pakao. On je građanski premodifikovan ulaz u pećinu Elevsine kroz koji je Kora vraćena Demetri, ali kroz koji nije sigurno hoćemo li i mi biti vraćeni, i ako hoćemo – u kakvom obliku. Iznad svakog prijemnog odeljenja, ma kakvu naivnu ili legalnu funkciju obavljalo, čak i onu koja je demonstrativno u našu korist, kao što je to bolničko, nad prostorom u koji stupamo dobrovoljno, moglo bi stajati – „Svaku nadu ostavite vi koji ovamo ulazite!“
 Godine koje su pojeli skakavci

 Grčki pakao [u mitovima] deluje zaista mrtvo i hladno, i muke se uglavnom sastoje od toga što se ne živi, što se ne može komunicirati sa svetom, pa čovek stiče utisak da je jedna od najgadnijih osobina grčkog shvatanja pakla zapravo dosada. Vatra tu ne igra ulogu kakvu igra u hrišćanstvu, u kome ona simboliše pakao.
 U traganju za Zlatnim runom 

 PATNJA 

 Meni moje nevolje više ne trebaju. One mi više ništa ne kazuju niti dokazuju. Trebaju mi samo zato što znam da je potpuno zaboravljanje vlastite patnje polovina puta u zaboravljanju tuđe.
 Život na ledu 1983/84 

 I u najžešćim prirodnim katastrofama, zemljotresima i poplavama, ljudska smrt u celini ostaje herojska, jedino bolest ubija ponižavajući ubijenog.
 *****
Oppenheimer je patio pošto je proizveo atomsku bombu, pošto je bomba bačena na Hirošimu, umesto da pati jer odbija da je proizvede.
 Besnilo

 Bajke o patnji koja oplemenjuje, o tome kako, u okruženju nevoljama, postajemo dobri, izvan pameti su, a svakako izvan mog ličnog iskustva.
*****
Čovek robuje i za zločin i za dobro delo podjednako. Ljudi su robovali za pravdu koja će postati zločin, za zločin koji će biti Pravda. Patnja kojom se ideali ostvaruju nikakav nije garant njihove vrednosti. Boljševici su od ruske carske vlasti okrutno proganjani (malo manje okrutno, doduše, nego što smo držali pre nego što smo upoznali njihove progone). Hapšeni su, osuđivani, ubijani. U svetu što ga danas pobeđeni, poniženi, prezreni i rezignirani napuštaju, ništa se od te plemenite patnje ne vidi. Vidi se samo njihovo delo.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 PATRIOTIZAM 

 Možda će buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka.
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 ORUŽJE 

 Razuman se čovek nije mogao samo naoružavati. Morao je verovati i da oružje neće upotrebiti. To mu je obezbeđivalo moralno pravo da ga i dalje pravi. Time su podsticani novi sporazumi o razoružanju, u koje niko ozbiljan nije verovao, a ovi davali podstreka novom naoružanju, koga niko nije ozbiljno hteo. Sve se, dakle, odvijalo u olimpijskom lakoatletskom tempu, bez izlišnih ceremonija.
 Besnilo 

 OSEĆAJNOST – EMOCIJA 

 Ma koliko je tačno da emocija predstavlja stimulans, ona istovremeno, vrlo često, u procesu mišljenja predstavlja ne samo ometajući nego i degradirajući faktor.
 *****
Zatomljenje emocija dovodi do njihovog gubitka, pa i do njihovog potpunog uništenja.

Ako čovek od malena uči da je izražavanje emocija nešto nedostojno razumnog bića, jer se razumno biće i prepoznaje po tome što je u stanju da kontroliše svoje instinkte i svoja osećanja, pa i kasnije, ako u međuvremenu ne eksplodira; čak i onda kada mu je potrebno da ih izrazi, više ih ne ume izražavati i ne samo to nego ih, verovatno, više i nema. Više nema šta da izražava.

Ovde nešto nedostaje, nejasno je, naročito druga rečenica.
 Rađanje Atlantide 

 OSEĆANJE 

 Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju. Političke sveske Svaki uzaludan pokušaj je bolji od osećanja da se nešto propustilo.
 *****
Ljudska osećanja su kao lepak.
 *****
U srcu svake nevolje je po jedno osećanje. Često i više njih, ali tako da se, po mogućstvu, one grublje isključuju.
 Zlatno runo 

 Saosećanje je – osećanje u ogledalu.
 Život na ledu 1983/84

 OSVETA 

 Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe.

Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti.

Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.
 Život na ledu 1983/84