Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
PISAC
Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
*****
Personalna odgovornost se može zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.
*****
Pisac realno može da odgovara samo pred sobom, i već su u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
Tamo gde loze plaču
Ako društvo sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.
Zlatno doba dijaloga
Najgora kazna za taštinu pisca – kazna u paklu, koja možda samo neke ne bi uplašila: pisac bi morao za čitavu večnost da čita samo svoju knjigu; uz sav komfor, poludeo bi brzo.
*****
Večna zabluda svih pisaca, pa čak i pisaca dopisnica – svi oni, i pisci romana, i pisci reklama, i pisci zakona (pa čak i oni što svoje misli ostavljaju na diskretnim mestima u WC-u) očekuju sa podjednakim žarom da će biti čitani. I ne samo čitani već i pročitavani.
Korespondencija kao život II
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.
Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.
Zlatno doba dijaloga
Veličina jednog pisca ne mora uvek stajati u upravnoj srazmeri sa njegovim karakterom.
Korespondencija kao život I
Živi, ugledni pisci uvek su srećni i berićetni. Oni jamačno, ponekad i ne moraju biti zadovoljni svetom, društvom ili istorijom [...] U stvari, oni njima nikad i nisu zadovoljni […] ali odnekud, sobom su zadovoljni uvek.
*****
Nisu pisci pravili ovaj svet, nisu oni krivi što postoji nesreća, beda i tiranija. Oni su svemu tome podvrgnuti kao i ma koji drugi čovek. Čime da se brane? Rečima? Nema tako dobrog romana koji će ljude spasti od raka, ni drame koja će sačuvati čoveku ženu [...] Još manje ima pesme koja će zaštititi ljude od sile. Reči vrede samo u ustima onog koji drži batinu. Pisac drži samo patent-olovku [...] *****
Pisac nema ni državu, ni policiju, ni vojsku za sobom, njegova isključiva snaga je u sposobnosti da saopštava. Reč je njegovo jedino oružje. Ne stati u njenu odbranu, ne znači pristati da se bude pisac, ali znači pristati da se ne bude čovek.
Korespondencija kao život I
No comments:
Post a Comment