Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
PISAC
Ako pisac opiše nekog budalastog redara, uvredio je policiju, ako je njegov profesor nemoralan, napao je inteligenciju, ako je njegov radnik pijanica, zamerio se radničkoj klasi, ako je on mlađi od dvadeset, onda, povrh svega, još nema razumevanja za omladinu, kada je starac od devedeset senilan, optužuju ga da propoveda eutanaziju roditelja [...]
A državu je u svakom slučaju povredio. Jer, država, to su svi oni zajedno: vatrogasci, intelektualci, policajci, vojnici, radnici, umetnici, deca, očevi, majke [...] Svako je nekome otac i nečiji sin [...] Pa kako onda pisati duboke, istinite knjige!
*****
Kad pisac donese hrabar rukopis, kao urednici, oni ga odbijaju, a kad umesto njega prime neko lažno đubre, kao kritičari, oni ga saseku zbog nedostatka hrabrosti i istinoljubivosti.
„Razaranje govora“
Pisac nije trgovac, i ne sme misliti kao berzanski senzal, koji prema raspoloženju tržišta iznosi ili povlači svoju robu.
Tamo gde loze plaču
Pišem utoliko upornije ukoliko mi se ono što napišem odbija od strane izdavača.
*****
Pišem tzv. knjige, debele i dosadne, ali srećom, neće to niko videti. Budući da me niko više u Jugoslaviji neće štampati, ostaću pisac sa NIN-ovom nagradom, koji je nažalost i na štetu naše kulture, nestao sa scene, usled personalnih razloga. Možda bi se o meni pisalo ako bih se obesio o jedno englesko drvo, u jednom engleskom parku, jednog sivog starog dobrog engleskog dana.
Ja se, međutim, neću obesiti, i tako ću propustiti poslednju šansu da ostanem u književnosti bar kao veliki obešenjak. Možda bih se i obesio, ali ko bi se onda starao o mom cveću?
Korespondencija kao život I
Pisac ne može imati nikakvu drugu stvarnost do ove u kojoj žive njegovi sugrađani, nikakvu imaginarnu, subjektivnu stvarnost.
„Umetnost i stvarnost“
Za pisca je odnekud gotovo sramota da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.
*****
Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
Tamo gde loze plaču
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, uključujući i sopstvene. U svojoj literaturi, međutim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
*****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
*****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao. *****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. „Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti.“
*****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i takoreći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
*****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
Zlatno doba dijaloga
No comments:
Post a Comment