Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
PISAC
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino ’mit den Engeln and den Spatzen’ [s anđelima i vrapcima] kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb. *****
Verno-podanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformist.
*****
Piscima ostaje da budu slobodni u granicama socijalističke ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap slobodne u granicama užeta! Kakva sloboda?!
*****
Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. *****
Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca: „Sloboda u granicama ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“. Ali moje ideje! Ne ideje na koju sam osuđen!
Političke sveske
Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.
*****
Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja. Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, koje znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju. Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna naizgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku.
*****Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
*****
Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava na logičnost. Najzad, to donosi novaca.
Život na ledu 1955/59
No comments:
Post a Comment